postcards…
The world moves with me

Vijetnam: Napuštajući Vijetnam 13/02/2011

I sve ostalo što nije stalo u prethodnih deset postova.

1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu
10) Raspevana džungla

Nakon obilaska Kung Fong parka vratismo se za Hanoj. Kako nam je avion za Sajgon kretao u 7 ujutru, a poučeni prethodno lošim iskustvom sa organizovanjem prevoza tj. njegovom tačnošću, odlučismo da noć provedemo na aerodromu. Aerodrom u Hanoju prilično podseća na Surčin, jedna matora komunistička zgrada, omanja, s nikakvim sadržajem. Na poslednjem spratu nalaze se restorani, te se zavalismo u jedan od njih ubijajući par sati, ja uglavnom pišući postove o Vijetnamu, a Miljan…. zaboravih kako, biće da sam se baš zapisala. No, najbolji deo i tako dolazi tek kada se restoranska svetla pogase. Onda bube, miševi i pacovi počinju da jurcaju na sve strane. Kao u nekom niskobudžetnom horor filmu. Prestravljeni bogatstvom životinjskog sveta povukosmo se na prvi sprat, na onaj sa kojeg avioni poleću. Odatle nas ubrzo oteraše u prizemlje, gde dolaze oni koji su upravo doputovali. Ta ne možete tek tako po celom aerodromu gluvariti. Zanimljivo je da na ova dva sprata buba nije bilo, no miševa i pacova koliko ti duša ište, tj. ne ište. Ja sam se svojim pisanijem bavila do 3, pola 4 ujutru, a onda se bacila na rasterivanje miševa. Zapravo, prvo pokušah da čitam knjigu ali bi mi glava brzo klonula te se manih te rabote. Moj dragi je spavao svo to vreme umotan u ćebence koje je pozajmio iz aviona kada smo dolazili. Dakle, ja sam šetala i šetala, pokatkad se zaletajući u pravcu miševa tj. pacova. Ne znam tačno ni šta su, previše mali za jedno i previše veliki za drugo. Onda bih se setila da nisam sama, podigla glavu u pravcu zaposlenih koji bi me ravnodušno pogledali, jer sav ostali svet na aerodromu je spavao. Bio bi me blam na trenutak zbog te sulude jurnjave za miševima. Onda bih opet sela na par minuta dok glava ne krene da mi pada, a oči sklapaju od umora. Te bi opet usledila šetnja, ganjanje i tako u krug dok nije svanulo i došlo vreme za čekiranje. Šta se desilo nakon čekiranja, do momenta sletanja u Sajgon, ne sećam se najbolje jer sam najveći deo tog vremena komirana prespavala. U Sajgonu smo se zadržali svega sat vremena koje smo proveli u putu, od aerodroma do autobuske stanice, odakle nam je kretao autobus za Čau Dok (Chau Doc).

No, pre nego što napustimo Vijetnam osvrnuću se još jednom na ljude. Mi smo negde u aprilu 2010, sedeći u Znaku pitanja u Beogradu, slušajući razgovor između naših prijatelja, odlučili da konačno posetimo ovaj deo sveta. Prvobitna ideja je bila da proputujemo Tajland, međutim nekako se to pretvori u putovanje po Vijetnamu i Kambodži. Naši dragi prijatelji, koji su obišli taj deo sveta i užduž i popreko, dali su nam par saveta i sugestija od kojih je meni, od svega, najviše ostala u sećanju jedna vezana za karakter Vijetnamaca. To jest, komentar moje drugarice kako je od svih ljudi koje je upoznavala na svojim putovanjima najviše problema imala sa Vijetnamcima. Inače, ona je neko za koga su svi fini, a obišla je gotovo ceo svet. I nekako, upravo to je jedna od stvari koju ću ja verovatno isticati ako me iko ikada priupita nešto o Vijetnamu.

Naravno nije uvek baš sve bilo tako crno. Kada se setim Njaka i Hujena s kojima smo proveli dva dana u džungli, one gomile divnih ljudi koji su nam pomagali po gradskom prevozu u Hanoju, trudeći se da nam i rukama i nogama objasne gde treba da siđemo, upirući prstima u spisak stanica i sva ta grupna pregovaranja gde treba da izađemo. Pa opet drugi put, dečko koji se pojavio niotkud, želeći da se ispriča sa nama. Njegovo oduševljenje što je upoznao Srbe u Vijetnamu, jer sa nekoliko njih studira u Pekingu. Onda, svo ono kolektivno oduševljenje, zabava i smeh naših saputnika, u minibusu od Sajgona do Čau Doka. Njihovih dugih pregovora, do kog hotela bi mogli da nas odbace (bio je odličan izbor) da se ne gubimo po gradu jer je već bilo poprilično kasno. Svi ovi divni ljudi teraju me da se postidim zbog svega o ovom narodu grubo izrečenog.

Ovo putovanje naučilo me je mnogo toga i o meni samoj. Ma koliko se trudila da prihvatim ljude i njihove običaje, da shvatim njihove postupke i ne osuđujem ih olako – ponekad je zaista teško. I nikada to nije bilo toliko izraženo kao u Vijetnamu. Možda zato što su stvari bile baš toliko drugačije?
Hujen nam je u jednom od razgovora rekao, kako je strpljenje najveća vrlina Vijetnamaca. Odsustvo istog je moja najveća mana. Iako sam još na početku puta shvatila da moram čekati pravi odgovor, nikada do kraja nisam uspela to da sprovedem u praksi. Otišla sam iz Vijetnama i nisam naučila da čekam, nisam postala ni za nijansu strpljivija, nisam savladala najveću vijetnamsku vrlinu. Po prvi put na kraju puta se pitam: Nije li put bio uzaludan?

6 komentara
Kategorije: Vietnam

Vijetnam: Raspevana džungla 07/02/2011

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu

1962. Ho Ši Min je odlučio da odmori od ratovanja i posveti se stvaranju nečeg lepog i plemenitog, te otvori nacionalni park Kuk Fong (Cuc Phuong). U to vreme, na prostoru parka su živeli pripadnici manjinskog naroda Muong i neke retke životinjske vrste koje su Muong seljani lovili. Deceniju kasnije, celo selo je iseljeno iz parka, da bi im povratak kasnije bio dozvoljen. Muong etnička manjina je treća po veličini od ukupno 53 priznate u Vijetnamu. Oko 1,2 miliona ljudi u Vijetnamu se izjašnjava kao Muong i većina živi na severu Vijetnama, u okolini Nin Bina. Imaju svoj jezik, koji je vrlo sličan vijetnamskom. Jedna od turističkih aktivnosti u parku je poseta ovom selu, gde možete ostati u gostima kod lokalaca. Samostalne šetnje po parku su prilično ograničene i za većinu aktivnosti vodiči su obavezni, ne toliko zbog divljine koliko zbog očuvanja ove zelene oaze.

Prvi dan u parku proveli smo u šetnji po centru parka i obilasku hiljadugodišnjeg drveta i Palas pećine. Meni je prvi susret sa tropskim šumama bio pomalo zastrašujući. Drveće je ogromno, sa upletenim lijanama koje vise svuda oko vas, gustim krošnjama i ogromnim palmama. Mnogo su mračnije u poređenju sa listopadnim evropskim šumama. Opet sa četinarskim šumama ne mogu da ih poredim zbog gustine rastinja po zemlji. Tropske šume su jednako guste i na zemlji i u vazduhu tj. predelu krošnji. Ono malo “slobodnog” prostora između ova dva zelena nivoa popunjavaju isprepletane lijane. U njima individualnost ne postoji, teško je razdvojiti krošnju od lišća puzavice, odrediti koja lijana kojoj puzavici pripada, gde se završava stablo i gde počinje puzavica, svi žive u simbijozi srasli u jedano, veliko telo. Kada naidjete na čistinu, na stotine leptirova će se razleteti oko vas, u svim mogućim bojama, opet u skladu sa prašumom neprirodno veliki.

Po prvi put od kako smo počeli naše putovanje po Vijetnamu, vremenske prilike su bile idealne. Kraj novembra je previše hladan za komarce i pijavice. Ima ih i u tom periodu, ali ne u velikoj meri te je velika verovatnoća da će te proći bez ujeda. U okviru parka smeštena su dva spasilačka centra koja možete posetiti uz pratnju vodiča. Prvi, posvećen primatima i drugi, kornjačama. Većina majmuna smeštena je u kavezima minimum 5 godina, zatim ih puštaju u ograđeni deo šume i kojem prate njihovo ponašanje. Onog momenta kada počnu da sami nalaze hranu ili da se razmnožavaju vraćaju ih u njihova prirodna staništa. Ovaj deo s kavezima je moguće posetiti. Ne deluje mnogo humanije od prosečnog zoološkog vrta, s tom razlikom da posetioci ne mogu da priđu kavezu te životinje imaju donekle privatnost. Sa kornjačama je sve mnogo lakše, vodič nam je objasnio da centar uglavnom služi za njihovo razmnožavanje. Čim kornjačice malo poodrastu, puštaju ih na slobodu. Glavni razlog našeg dolaska u park bia je mogućnost kampovanja u džungli. Ova aktivnost dozvoljena je samo uz pratnju vodiča.

Oko 10 ujutru narednog dana Hujen je došao po nas. Nasmejani, dobroćudni lokalac. Zajedno smo se odvezli do startne pozicije gde nas je čekao Njak, stariji ispijeni pripadnik Muong manjine. Za ove ture obično dobijete po dva vodiča, jednog koji je iskusan u lociranju životinja i poznaje prašumu kao svoj džep (u našem slučaju Njak) i drugog koji ima pozamašno znanje o lokalnom životinjskom i biljnom svetu i u stanju je da vam sve to ispriča na engleskom (u našem slučaju Hujen). Većina zaposlenih u nacionalnom parku su pripadnici Muong naroda kako nam je Hujen objasnio. Njak je delovao žilavo i poprilično snažno za svojih 48 godina. Išao je konstantno na vrhu kolone sa mačetom u ruci, s vremena na vreme snažno zamahujući kako bi presekao lijanu ili raskrčio previše gusto žbunje. Bio je uglavnom ćutljiv i zamišljen. Kada bi mu se Hujen obratio na maternjem jeziku, kratko bi uzdahnuo u znak odobravanja ili potvrdno klimnuo glavom. Nije izgledao kao preterano pričljiv čovek. Nasuprot njemu, Hujen nije zaklapao. Priče su se nizale jedna za drugom i mi smo u svakoj jednako uživali.

Prvi deo šetnje jedva da je potrajao oko sat vremena kada smo se zaustavili da napravimo pauzu za ručak. Kako su oni nosili sav kamperski teret i hranu umarali su se mnogo brže od nas. Šetnja nije bila naporna, uglavnom po ravnom terenu, neutabanim stazama, te je krčenje puta kroz žbunje davalo ovoj šetnji posebnu draž. Hujen je raspakivao hranu, dok je Njak sekao palmine listove koji su služili kao podmetač. Ispred nas su postavili baren pirinač, izmrvljeni kikiriki i iseckan svež krastavac. Gozba je počela. Ne znam da li zbog lepote prirode koja nas je okruživala ili šetnje, ali ručak mi je bio toilko ukusan da nisam mogla da stanem.

Iskoristili smo pauzu i za međusobno upoznavanje. Hujen nam je ispričao kako je počeo kao čistač u parku, jer se pripadnici Muong manjine uglavnom ne školuju, te nije imao nikakve kvalifikacije. Roditelji obično zadržavaju decu kod kuće kako bi im pomagali u poljoprivrednim poslovima. Hujen je bio izuzetno dobar đak te su se njegovi nastavnici izuzetno zalagali kako bi ubedili njegove roditelje da mu dozvole da završi barem srednju školu. Nakon par meseci rada u centru, Hujen upoznaje volonterku iz Australije koja koristi svoje slobodno vreme da ga podučava engleskom. Zahvaljujući specijalnim uslovima i bezkamatnim pozajmicama Hujen upisuje fakultet pre tri godine i planira da ga završi dogodine. U međuvremenu je napredovao na poziciju vodiča, zahvaljujući znanju engleskog i studijama botanike koje je započeo. Sve to mu nije smetalo da osnuje porodicu. Zadivljeno smo ga zapitkivali o detaljima, iskreno se diveći njegovoj istrajnosti.

Nastavili smo dalje šetnju, do mesta na kojem ćemo provesti noć. Šetnja je prijatna, osećala sam se sigurno sa Njakom i Hujenom. Njak nam je skretao pažnju na životinjski svet oko nas. Na listu, pored kojeg smo prolazili odmarao se ogromni skakavac. Veliki, gotovo kao šaka, zelene boje i tela iste teksture kao list na kojem je stajao. Naše neiskusno gradsko oko nikada ne bi uspelo da ga registruje. Trudili smo se da pažljivije osmatramo svet oko sebe, da pronađemo sami nekog kamufliranog insekta. Ponosno otkrivam nekoliko paukova i skakavaca uz put. Bube, ma kako gadno izgledale u gradu, izazivale gađenje ili strah u džungli deluju krhko i ljupko. Nastavili smo put dalje, kroz raspevanu džunglu. Osluškivali desetine različitih cvrkuta uklopljenih skladno u jednu pesmu. Praćeni ovom predivnom horskom pesmom stigosmo do konačnog odredišta za taj dan. Ostavljamo rančeve i krećemo u skupljanje drva za potpalu. Hujen nam je objašnjavao koja drva gore kojom brzinom, koliko suvo drvo treba da bude. Za to vreme Njak je skupljao lišće džinovske paprati koje ćemo koristiti kao podmetač za naš šator. Postavili smo šator za Miljana i mene i ljuljaške za njih dvojicu, za to vreme vatra se već uveliko rasplamsala. Hujen i Njak počinju svoj kulinarski šou Kuvanje u prirodi sa receptom za savršeni logorski roštilj. Ja sam vredno hvatala beleške te evo i recepta:

Savršeni logorsi roštilj

Iseckati masnije meso i uvaljati u marinadu pripremljenu od ulja, belog luka i đumbira. Naređati komade mesa na štap koji ste prethodno našli u šumi i ogulili. Tako pripremljene ražnjice uviti u palmine listove koje ste prethodno kratko prevukli preko vatre kako bi omekšali da možete da ih savijate bez problema. Dakle, uviti meso palminim listovima i stegnuti na krajevima trakicama koje su nastale ljuštenjem kore štapića na koje ste nizali meso. Peći, ali ne direktno izloženo plamenu, nego pored njega. Služiti uz bareni pirinač.

E sad ja kao vegeterijanac, lepo vaspitani, nisam htela mnogo da izvodim te sam jela postavljenu mi večeri. Kao neko ko zaista ne voli ukus i miris mesa, bila sam totalno fascinirana ukusom. Mada moram priznati da me je stomak mučio celu noć i naredni dan do kasnog popodneva. No mislim da je to zbog generalnog problema koji moj stomak ima sa mesom, a ne zbog loše večere. U toku večere pričali smo uglavnom o običajima i karakteristikama Muong naroda. Tako smo od Hujena, sem već ispričane iseljeničke priče na početku posta, naučili da pripadnici Muong naroda nemaju gotovo nikakvo obrazovanje i vrlo često ne govore vijetnamski jezik. Te da su se do skora vrlo mladi venčavali, sa svega desetak godina, dok vijetnamska vlada to nije zabranila zakonom. Neretko se dešavalo da roditelji mladoženje s kojima mladenci žive, dođu kući s polja i zateknu decu, pardon! mladu i mladoženju, kako se mlate zbog neke dečije gluposti na način na koji deca to obično rade. Sve to nam je Hujen ispričao uz gromoglasan smeh imitirajući rukama neki dečiji boks meč. Priče su se nizale, dok nije došao red na našu noćnu šetnju.

Hujen je ostao da čuva kamp, a mi smo krenuli polako za Njakom.
Treba videti tog starog iskusnog lisca u lovu na plen. Samo što na kraju ovog lova mi nećemo kuvati lovinu, nego je prepadati fotoaparatom. Probijao se kroz rastinje gotovo beščujno. Miljan i ja smo pre podsećali na slonove u porcelanskoj radnji. Njak bi se u momentu zakucavao u mestu i isključio lampu, na šta smo i nas dvoje poslušno stajali i gasili naše. Stajali bismo mirno u mestu i osluškivali džunglu, koja je za meni delovala nestvarno glasno. Zvukovi su dopirali s visine, iz krošnji od ptica i sitnih zveri, iz žbunja od zrikavaca, žaba i ostalog sitnog sveta. Džungla je noću još glasnija i raspevanija nego danju. Tamna, mračna, ne… potpuno crna, tek mestimično išarana svetlim tragovima koje ostavljaju svitci. A onda bi se Njak, u istoj tišini, ne paleći lampu, hitro uputio do određenog mesta, uperio snop svetlosti i pozvao nas da pogledamo. Bio je u stanju da razazna pravac i udaljenost iz kojeg dolazi žablje kreketanje, huk sove ili kretanje guštera. Nakon tri sata noćnog lova vratismo se u kamp. Njak je bio vidno razočaran, hteo je da nam bar pokaže leteću vevericu jer su one dosta česte u ovoj šumi. Hujen nam je objasnio da je pun mesec te da su šumska stvorenja onda obično mirnija jer nije dovoljno mračno. Iskreno, ja mislim da je jedini uzrok našem slabom ulovu bila moja i Miljanova nesposobnost da budemo tiši.

Kratko nakon toga krenusmo na spavanje. Barem nas dvoje. I taman kada me je hvatao najslađi san Hujen nas je uzbuđeno pozvao da izađemo napolje jer je Njek na obližnjem drvetu našao leteće veverice. Nikada neću zaboraviti Njakovo srećno lice. Siroti čovek verovatno nije mogao da zaspi od muke misleći o svom neuspelom lovu.
Sutradan ujutru, nakon instant nudli, koje sam ja od silne mučnine preskočila, krenusmo nazad ka civilizaciji. Put je vodio uzbrdo, preko oštrog kamenja no i dalje ni najmanje naporan. Celokupna staza koju smo mi prepešačili u toku ta dva dana ne verujem da je duža od 25km i nije ni najmanje teška, te zaista ne znam zašto su je tako označili. No svaki trenutak proveden sa ova dva čoveka za nas je bio potpuno uživanje.

Nastavak priče o Vijetnamu:
11) Napuštajući Vijetnam

5 komentara
Kategorije: Vietnam

Vijetnam: Hoa Lu 28/01/2011

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta

Nadomak Nin Bina nalazi se prestonica Hoa Lu vijetnamskog kraljevstva Dai Co Viet. Kraljevstvo se prostiralo na svega 300 hektara i postojalo manje od 2 veka. Oivičeno je sa 3 kapije, novoizgrađene. Iste verovatno nisu čak ni rekonstrukcija nečega što je ranije postojalo. Kada prođete kapiju koja dolazi sa glavnog puta dočekaće vas buvljak i gomila napadnih prodavačica koje će pokušati da vam uvale sve i svašta. Pošto “ne hvala” uglavnom ne pomaže jedini način da ih se otresete je da ih uopšte ne gledate ili ako ste baš raspoloženi da krenete u cenjkanje dok ne ponudite toliko malu cenu da same na kraju uvređeno odu. Kada brobijete obruč vojske vijetnamskih prodavačica pred vama će se ukazati bazen sa rascvetalim lokvanjima i iza njega opet neka vrsta kapije koja vas uvodi u dvorište u čijem se centru nalazi hram. Tu naravno nije kraj kapijama, ostaje vam još jedna do ulaska u hram. Hram je sagrađen u 11. veku i rekonstruisan u 17. U središtu dvorišta nalazi se Zmajevo Gnezdo iz 17. veka. Ne znam kako je izgledao tada, danas je to samo jedna ogromna kamenčuga položena po pločniku.

Iako je ceo kompleks bajkovito ušuškan u visoke palme, okružen rascvetalim cvećem i devojanama u narodnim nošnjama, mene je istorija vladajućih dinastija mnogo više fascinirala od okoline. Možda zato što sa elementima bratoubilaštva podseća na klasičnu vladarsku priču.

Dakle priča ide nekako ovaka: Nekada davno vladao je Dinh Tien Hoang i imao je tri sina. Za svog naslednika je izabrao srednjeg Dinh Hang Lana. Kako prvenac Dinh Quoc Lien nije bio zadovoljan očevom odlukom, odlučio je da ubije svog mlađeg brata i tako povrati zasluženo mesto. Svoju zlu nameru sproveo je u delo 979. godine. No, njegova sreća nije dugo trajala jer je naredne godine i sam zbog nečije podlosti izgubio život. Tako da je na kraju, na prestolu ostao najmlađi sin, šestogodišnji Dinh Toan.

Nakon samo šest meseci generalu Le Hoanu dojadi da trčkara oko mladog kraljevića, te ga smeni s trona i ustoliči novu vladajuću dinastiju. No, istorija se ponavlja te ni sreća novog vladara nije dugo trajala. Za razliku od prethodnika, general je imao samo dva sina Le Long Dinha i Le Long Vieta. Mora biti da je dvorski život previše dosadan, te nemajući bolja posla braća zaratiše. Vojevali su ljute bitke između 1005. i 1009. E sad, ko je na kraju popedio pravo da vam kažem ni sama ne znam, no to nije ni toliko bitno jer je 1010 dinastija i tako uništena.
Obilazak prestonice je bio poslednji na listi obilazaka Nin Bin okoline. Sutradan smo već put nastavili ka nacionalnom parku Kuk Fong.

Nastavak priče o Vijetnamu:
10) Raspevana džungla
11) Napuštajući Vijetnam

2 komentara
Kategorije: Vietnam

Vijetnam: Oltar na vrhu sveta 26/01/2011

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram

Naš obilazak Nin Bin okoline nastavio se posetom Mua pećine. Kada se pristupi kompleksu, naćićete se u parku čijem središtu je smešteno jezerce sa ostrvom u sredini. Sve je izuzetno minijaturno i na sve strane štrče raštrkane plastične statue. U središtu ostrva svoje mesto je našla najveća od svih: buckasti bogataš sa vrećom punom para koje nehajno prosipa za sobom. Iz parka, put vodi kroz Mua pećinu ka reci Ngo Dong kojom smo plovili to jutro. Ngo Dong, mirna kao i par sati ranije, omeđena ogromnim stenama sa pokojim brodićem u daljini. Drugi put od parka vodi beskonačnim, kamenim stepenicama na vrh obližnjeg brda na čijem vrhu je podignut oltar.

Na početku stepenica dočekaće vas zmaj. Narogušen i strašan zmaj, spreman vatru da sune i otera vas tamo odakle ste došli. No ipak nekako savladašmo tu par metara dugu grdosiju i krenusmo dalje. Posle zmaja, ostaje vam još nekoliko desetina stepenika do konačne pobede. I onda,na vrhu – vidikovac. Pogled na krivudavi, izuvijani Ngo Dong i pirinčana polja. Dakako, vreme nije bilo mnogo drugačije od jutrošnjeg, te je i dalje sve bilo u nekim muljavim nijansama. Verovali ili ne, to i ne umanjuje mnogo lepotu okoline. Ako ništa drugo, nema mnogo turista što se na ovakvim mestima izuzetno retko doživljava.
Ostasmo par sati na vrhu, uživajući u svojoj osamljenosti na vrhu planine a zatim se polako uputismo ka sledećem odredištu – Hoa Luu.

Nastavak priče o Vijetnamu:
9) Hoa Lu
10) Raspevana džungla
11) Napuštajući Vijetnam

4 komentara
Kategorije: Vietnam

Vijetnam: Thai Vi hram 11/01/2011

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)

Prolazim kroz kapiju i ulazim u široko popločano dvorište. Pažnju mi privlači objekat na sredini. Podseća na letnjikovac. Letnjikovac u azijskom, egzotičnom stilu. Obilazim “letnjikovac” i ulazim u hram gde me dočekuje simpatični dekica. Polako se klanja ispred mene i pruža mi bananu. Pokušava sa mnom da komunicira na francuskom. Naravno bez ikakvog uspeha jer ja isti ne govorim. Odmahuje rukom, kao da govori: Ma, nema veze, sporazumećemo se i bez jezika”. Hvata me za ruku i odvlači u zadnji deo hrama u kojem su smeštene ogromne statue Bude.
Ja sam bukvalno protrčavala kroz hramove na ovom našem putešestviju. Nimalo zainteresovana za njihov enterijer. Hramovi i pagode su uglavnom kitnjaste i primamljive spolja, no unutra pre podsećaju na neko loše skladište jeftine kineske robe sa svim tim veštačkim cvećem i ostalim plastičnim džidžabidžama. S druge strane vrlo sam skeptična (pre će zapravo biti netolerantna ili još bolje neprijateljski nastrojena) prema svemu spiritualnom, tj. religijskom, pa mi je teško da zadržim potrebni minimum pristojnosti na takvim mestima.

No, ovog puta dekica me je toliko okupirao svojom pojavom da sve ostalo ostade nekako u drugom planu. Stao je naspram najvećeg Bude i krenuo da mi priča o istoriji hrama i dinastiji Tran koja je živela u toj provinciji. Ispisivao je najvažnije godine hemijskom po svom dlanu. Šaka mu je bila mala, kao u deteta, starački izborana. Prepoznah jednu od godina – 1258. Godina u kojoj je umro jedan od kraljeva, godina u kojoj je sagrađen hram. Ostale ne prepoznajem. Koliki je uticaj dinastija imala u ovom kraju, najbolje oslikava podatak da se svake godine u martu organizuje višednevni festival u čast Tran dinastije. Objašnjavao mi je dalje kako je na svakog Budu utrošeno oko 150 kg zlata. Nigde nisam uspela da nađem podatak koji bi potvrdio ovu informaciju, a meni lično Bude su izgledale kao obične lutke prekrivene nekom jeftinom bojom zlatne nijanse. Moguće je, doduše, da sam ga pogrešno shvatila jer mi je dekica preneo ovu informaciju upirući prstom u moju burmu, ispisujući 150kg na svom dlanu i pružajući ruku u pravcu Bude. A zatim, pokazivao u pravcu sledećeg Bude, spuštajući svoj mršavi kažiprst na dlan podvlačeći onih 150kg, i tako u krug. Nakon što se siti ispričasmo, povuče me za sobom nazad u prednji deo hrama. Postavio me je da stojim sa strane, uz Miljana koji se naprasno odnekud pojavio, a zatim seo za neki stari žičani instrument i počeo da svira magičnu melodiju uz koju je pevao svojim dubokim glasom. Nakon koncerta, opčinjeni smo tapšali, tražili bis i dozvolu da ga slikamo.
Zadovoljno se nasmešio i odveo nas do ulaznih vrata. Namestio se za slikanje zauzimajući ozbiljnu pozu i gladeći bradu. Posle kraćeg škljocanja naših fotoaparata, pokazasmo mu slike. Nije skrivao oduševljenje.

Na kraju, pred rastanak odveo nas je na stranu za stočić gde nas je poslužio čajem. Zanimljivo je da smo svo to vreme mi čavrljali s njim kao da savršeno razumemo jezike na kojima se obraćamo jedni drugima. Ispratio nas je do kapije i mahao dugo za nama, dok ga nismo izgubili iz vida.

Nastavak priče o Vijetnamu:
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu
10) Raspevana džungla
11) Napuštajući Vijetnam

1 komentar
Kategorije: Vietnam