postcards…
The world moves with me

Vijetnam: Bič Dong (Bich Dong) 07/01/2011

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)

Bilo je rano jutro. Okolna pirinčana polja gotovo pusta. Činilo im se da su sami. Hodali su po dugom nasipu koji je razdvajao dva polja. Samo njih dvojica monaha: Tri Kien i Tri The. Iz tog ugla bilo je teško odrediti šta se krije iza obližnje stene. Već nekoliko dana su se vrzmali po kraju, opčinjeni rekom Ngo Dong i pećinama koje je pravila. Obojica su mislili na isto u tom momentu; o lepoti stena koje izviru iz vode, o širini pirinčanih polja i bogatstvu predela.

Vreme se menjalo, kišni oblaci gonjeni nekim ludim vetrovima ubrzo sakriše nebesko plavetnilo. Poče kiša da pada. Sve jače i jače. Kapljice su poskakivale visoko od siline udara u zemlju. Kien oseti nečiju ruku na laktu. The je bio par metara ispred njega, te zatečen iznenadnim prisustvom nekog trećeg, gotovo poskoči. Ispred njega je stajao dečak, sa strahom u očima. Biće da ga je uplašio svojom reakcijom. Spustivši pogled, bez reči, dete uperi ruku u pravcu obližnje pećine pokazujući monahu sklonište od kiše. Kien zadovoljno pogleda u pravcu deteta, isuče torbu koju je nosio zadenutu za pojasom i izvuče iz nje mandarinu koju tutnu u ruku postiđenom detetu. Zatim štapom na koji se oslanjao lupi snažno četiri puta po kamenu, prizivajući Thea, a onda pođe u pavcu pećina prateći dete.

Dvadeset godina kasnije Kien i The se vratiše na isto mesto sa stotinak hodočasnika da izgrade pagode, na kako su verovali, najlepšem mestu na svetu. U podnožju sagradiše Ha (Donju) pagodu, na mestu na kome je Kien pre dvadeset godina ugledao dete koje ih je spasilo od kiše. Sagradiše splet stepenica kroz pećine koje su vodile ka višem nivou. U jednoj od niša smestiše Budu i pretvoriše je u svetilište.

Na vrhu stepenica nalazio se manji vidikovac koji poravnaše i na čijem mestu sagradiše Trung (Srednju) Pagodu. Tu platformu, opet spletom stepeništa koja vode kroz pećine spojiše sa najvišim vrhom. Na tom vrhu izgradiše Thuong (Gornju) pagodu. Sa tog mesta, 20 godina ranije sedeći sa dečakom deleći ručak, uživali su u pogledu koji se pružao sa vrha. Tada im dečak reče kako okolni narod pećinu zove Biserna zbog izuzetne lepote barica po pećinama u kojima se skuplja kišnica, koje izgledaju kao rasuti biseri kada se svetlost prelama na njima pod određenim uglom. Još tada, zagledani u okolna brda, Kien i The su znali da će se jednoga dana vratiti.

Od tada je prošlo više od pet vekova. Mnogi budistički hodočasnici su ga posećivali tražeći svoj mir u jednoj od najlepših vijetnamskih regija. Svake godine milioni turista prošetaju kroz glavnu kapiju, penjući se stepeništem, kroz pećine ka vrhu. Na ovom mestu je 1992. sniman film Indokina.

No, ne toliko zbog silne lepote mesta ja ću ovu našu posetu pagodama pamtiti po grupi kineskih tinejdžerki koje su mi spopadale muža i srećne pozirale pored njega :) Prosto je komično koliko su Azijatkinje generalno oduševljene visokim Evropljanima. Kada bolje razmislim, po sličnim incidentima, mogla bih da pamtim celokupno putovanje po Vijetnamu.

(Imena monaha i pagoda su stvarni, kao i njihov opis. Ostatak priče je produkt moje mašte)

Nastavak priče o Vijetnamu:
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu
10) Raspevana džungla
11) Napuštajući Vijetnam

Nema komentara
Kategorije: Vietnam

Vijetnam: Tam kok (Tam Coc) 03/01/2011

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina

Na samo osam kilometara od Nin Bina nalazi se ulaz u nacionalni park Tam kok.

Ako potražite slike ovog parka uglavnom ćete videti idiličnu sliku čamaca koji plove po širokoj reci između pirinčanih polja i ogromnih kamenih stena. Pirinčana polja će na tim slikama biti žuta ili zelena, u zavisnosti u koje vreme su slike pravljene. Krajem novembra pirinčana polja su pusta, izgledaju kao ogromne prljave baruštine iz kojih strče sasušene slamke. No to ni najmanje ne umanjuje magičnost ovog mesta. Imali smo sreće da smo vožnju to jutro prvi započeli.

Čamac mali, dovoljan da primi 2-3 putnika pored dvoje vozača. Reka je bila mirna i široka, omeđena visokim kamenim gromadama. Bar se široka meni činila, gledajući je zavaljena, iz čamca. Kasnije, iz drugih uglova uočiću da je dosta uska ali zbog poplavljenih pirinčanih polja koja se prostiru tik uz njene obale izgleda šira. Ne postoji jasna granica između reke i poplavljenih polja. Uz put smo sretali ljude koji su radili u poljima gazeći duboku vodu, koja im je sezala do grudi. Prizor je delovao u najmanju ruku, neobično. Naši vozači su se uredno svima javljali i razmenjivali kratke, usputne priče. Prolazili smo ispod stena koje je reka Ngo Dong bušila na svom putu kreirajući neobično široke tunele sa niskim tavanicama. Po tim pećinama nacionalni park je i dobio ime: Tam kok u prevodu znači Tri pećine. Ngo Dong se lenjo protezala između visokih gromada prolazeći kraj lokalnog groblja, hramova i pirinčanih polja, ostavljajući iza sebe vredne radnike i usidrene čamce.

Sedela sam u vrhu čamca i uživala u hladnjikavom jutru i mirisima koji su se širili rekom, u nagloj tišini posle bučnog Hanoja. Na povratku sustigosmo jednog od lokalaca u čamcu sličnom našem. Imao je sitne tamne staklaste oči i prosedu bradu, veselo se osmehivao i ljuštio mandarine dok su mu noge bile zauzete veslanjem. Vijetnamci su izuzetno praktičan narod, te će kada im se ruke umore od veslanja, preći jednostavno na veslanje nogama. Ne znam šta je ova nasmejana seda glava dobacivala našim vozačima, ali je izgledalo da se svi silno zabavljaju. Plovili smo pored njega nekih dvadesetak minuta, a on je sve vreme sa uživanjem pozirao ispred naših aparata, uporno se smešeći. Učinio je naše jutro još čarobnijim.

Toliko je okupirao našu pažnju da sam tek nakon rastanka sa njim primetila da više nismo sami. I dok smo se polako vraćali ka luci u susret nam je dolazilo sve vriše čamaca koji su prevozili turiste i tek po koja ploveća piljarnica sa koje nam je prodavačica dovikivala: banan-banan… Bilo je očigledno da se idila završava i ponovo zalazimo među svet koji umesto naših lica vidi znak dolara. Našoj dvočasovnoj vožnji bližio se kraj.

Nastavak priče o Vijetnamu:
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu
10) Raspevana džungla
11) Napuštajući Vijetnam

Nema komentara
Kategorije: Vietnam

Vijetnam: Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina 31/12/2010

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja

Nakon ludila u Hanoju krenusmo na odmor u prirodu. Ah, naravno, kao i obično u Vijetnamu… avanturistično. Iz nekog suludog razloga odlučismo da dozvolimo jednoj agenciji da nam proda karte za Nin Bin (Ninh Binh) umesto da se po staroj dobroj navici sami makljamo po lokalnim stanicama i gradskom prevozu. Razlika u ceni je bila 1$, a u vremenu ogromna jer je kombi trebao da nas pokupi u 8 ujutru ispred hotela.
Sve je krenulo po planu. Kombi je došao na vreme, vozač uzeo naše karte, putnika bilo koliko i mesta u kombiju (ovo je trebalo da izazove sumnju, al’ nekako nam promače) i eto nas na autoputu. Sumnju je trebalo da izazove i rasna pripadnost saputnika. Nisam rasista generalno, al’ od belaca na putu bežim k’o đavo od krsta sem naravno ako ne putujem po delovima sveta gde su se već odavno odomaćili. Utaknuh slušalice u uši i bacih se na dremku, kad primetih krajičkom oka da kondukter nešto priča u mikrofon. Bi mi malo čudno. Mi nismo krenuli na turističku turu. No, pomislih možda ostali jesu, te hajde da poslušam šta čovek priča možda čujem nešto zanimljivo. Skidam slušalice i naćulih uši:
– … kada stignemo u Halong Bej, prvo…
Pomislih: Gde??? No on neumorno nastavlja:
– … prvi dan krstarićemo između… posetiti pećinu…
Okrećem se ka Miljanu, vidim da su i njemu slušalice u ušima. Izvlačim mu slušalice…
– Ljubavi, mislim da smo u pogrešnom kombiju…
Ponovo se okrećem ka kondukteru. Definitivno priča o Halong Beju. Zaprepašćeno uzvikujem:
– Ali mi idemo za Nin Bin!!! (što je inače u totalno suprotnom smeru)
Kondukter nas gleda zbunjeno. Ljudi po kombiju kreću da se kikoću, svi već uveliko sviknuti na vijetnamske gluposti.
Ispostavilo se da kondukter nije ni pogledao naše karte i da smo zaista višak.
Vraćamo se taksijem do hotela bez ikakve nade da će nam šteta biti nadoknađena, više onako da probamo. Za divno čudo u agenciji pokazuju predusetljivost i obaveštavaju nas da možemo krenuti autobusom u pet popodne. Dakako, pet se pretvorilo u osam uz obećanje na svakih pola sata, “evo, sad će za 15 minuta”.


*(klikni za veću sliku)

Na kraju, negde oko dvadeset do osam dolazi kombi pretrpan ljudima da nas odveze do busa. Autobus je noćni, ima ležajeve na sprat umesto sedišta i izuzetno je prljav, te vam ne savetujem da krećete u duge vožnje autobusom po Vijetnamu. Ovi autbusi uglavnom pokrivaju daleke destinacije, Nin Bin je bio samo usputna stanica do krajnjeg odredišta. Nakon dva sata vožnje, oko deset uveče, stigosmo do našeg krajnjeg odredišta sa samo dvanaest sati zakašnjenja. Tamo po preporuci Lonli Planeta biramo Xuan Hoa Hotel. Ja obično ne reklamiram hotele, posebno ne LP-ove. Zapravo, njih upravo uvek izbegavamo ali u deset uveče nismo imali mnogo izbora. Glavni problem kod hotela preporučenih od strane LP-a je što su uglavnom pretrpani smor bekpekerima (uvek će se naći bar neko ko će da vas davi svojim pričama) i uglavnom se jako brzo iskvare nakon pojavljivanja u nekom od LP-ovih izdanja. No svako pravilo ima izuzetke, što je bio slučaj sa ovim hotelom. Ispostavilo se da su zaposleni u hotelu zaista divni i predusetljivi. Ako im i dopustite da nešto organizuju za vas, učiniće to izuzetno profesionalno.


*(klikni za veću sliku)

Nin Bin ima mnogo bolju poziciju od Hanoja kada je obilazak severnog dela Vijetnama u pitanju. U Vijetnamu je izuzetno teško bilo šta samostalno organizovati. Vijetnam nema zvaničnu turističku organizaciju, ni na lokalnom ni na državnom nivou u kojoj se možete raspitati o mogućim konekcijama, prenoćištima, znamenitostima i sl. Te ste tako često prepušteni malim turističkim agencijama na milost i nemilost. Te agencije ne žele da vam pomognu da upoznate lepote njihove zemlje nego imaju za cilj da vam uvale turističke ture problematičnog kvaliteta.
S druge strane ne postoje mape, knjige (ne mislim na velike poznate izdavače i njihove vodiče), ili bilo kakvo drugo pomagalo koje bi vam omogućilo da organizujete sve detalje iz fotelje pre nego što stignete u Vijetnam. Ako se odlučite za varijantu koju smo mi izabrali, a to naći na internetu što više podataka, a delovi će se sami sklopiti u toku puta, možete naići na ogromne probleme jer ovde ljudi ne dele informacije oni prodaju sve i svašta, a kvalitet niko ne garantuje. Naravno, ukoliko imate dovoljno vremena informacije ćete prikupiti i na licu mesta, ali da imamo 2-3 meseca za putovanja onda verovatno ne bismo imali para za ista :). Kako je ovaj post pisan na dan kada smo napuštali Vijetnam, moj generalni utisak je bio da su ljudi što idete južnije mnogo pitomiji i iskreniji i da zaista ne planirate ništa severnije od Hanoja sami (ukoliko ste ograničeni sa vremenom) ili bar ne unapred na svaki korak pripremljeni jer će traženje bilo kakve informacije na licu mesta biti osuđeno na propast ili će vam biti debelo naplaćeno.

Nastavak priče o Vijetnamu:
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu
10) Raspevana džungla
11) Napuštajući Vijetnam

Nema komentara
Kategorije: Vietnam

Vijetnam: Ritam Hanoja 28/12/2010

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?

Na putu od Halong Beja do Hanoja smo sreli gomilu predusetljivih ljudi koji su želeli da nam pomognu ili eto, samo onako, da se isćaskaju. Ja sam nakon prvih 24 časa u Vijetnamu u svakom čoveku videla prevaranta, nekog ko misli da sam ja bogati turista od kojeg treba uzeti par dolara. I moram priznati da sam bila u nekom čudnom strahu da ne mogu nikome verovati i da sve što neko izgovori krije neku potencijalnu laž ili prevaru. U to vreme još uvek nisam bila u stanju da ocenim njihov mentalitet, način na koji razmišljaju, rade…

Nisam mogla da se pomirim sa tim da nešto košta 5, 10 ili 15 $ u zavisnosti od toga koga si pitao i u kom delu dana si pitao. Nisam shvatala da poenta i jeste u upornom zapitkivanju i strpljenja da sačekaš pravi odgovor. U tom nekom grču smo se vratili u Hanoj. Poslužila nas je sreća da smo uz put sreli te divne ljude koji su Miljanu vratili veru u Vijetnamce i koji je mene uspeo da oraspoloži svojim naprasnim silnim oduševljenjem svetom oko nas. Povratkom u Hanoj počela sam da uživam, no i dalje ograničeno više gledajuči njega kako gleda na taj svet, nego gledajući taj svet direktno svojim očima.

U Hanoju smo proveli svega dva i po dana nasumično tumarajući starim centrom. Arhitektura grada je jako zanimljiva, ali teško da ćete fasade zgrada uopšte primetiti. Lokali načičkani jedni do drugih, prodavačice koje nose svoje košare obešene o bambusov štap, preko ramena pretrpane voćem i povrćem, motociklisti koji se u rekama slivaju pored vas, ljudi koji sede, piju, jedu i spremaju hranu na ulici, buka sirena, žamor, cika dece, život – tako intezivan, svuda oko vas. Neće vam biti do fasada, do pozorišta, muzeja, istorijskih spomenika.

Vrtećete se po gradu, zalaziti iz jedne ulice u drugu, sve jednako žive, pretrpane stvarima i ljudima, vrtećete se u krug bez želje da to ludilo oko vas ikada prestane. Smenjivaće se lica, boje, ulice, sve će izgledati isto, ali nekako zarazno ludo, zabavno i uzbudljivo. Tražićete još, šetaćete dalje, upijati više, postati deo te buke i ludila koje vas okružuje. Vaš će se ritam uskladiti sa ritmom grada, jurcaćete okolo, poželeti da vozite motor sa lokalcima, pijete čaj sedeći na niskim stoličicama na ono malo slobodnog trotoara između nizova parkiranih motora. Na kraju, plesaćete s Hanojem, u tom brzom suludom ritmu dok se svetla ne pogase. A onda opet, san neće dolaziti na oči, otići ćete do noćnog marketa, lunjati buvljakom na kojem ne želite ništa da kupite, ali baš tu bićete opet deo svega, tih ljudi koji će tu pred vama spustiti improvizovani plinski rešo, skinuti šerpe i tiganje s jednog ramena, namirnice sa drugog, iseckati sve potrebne sastojke, skuvati supu sa nudlama i servirati vam istu na licu mesta. Okupiće se bar njih desetak, neko će doneti voće, neko piće i gozba će početi tj. nastaviti tamo, gde se činilo, na trenutak stala.

I onda, kada dođe vreme da krenete dalje i napustite ovaj grad, znaćete da će vam deo njega zauvek nedostajati.

Nastavak priče o Vijetnamu:
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu
10) Raspevana džungla
11) Napuštajući Vijetnam

2 komentara
Kategorije: Vietnam

Vijetnam: Kako ne videti Halong Bej? 16/12/2010

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!

Najbolje, ostanite gde ste i ne pokušavajte da odete tamo. Teži način je da odete do istoimenog grada, probate da nađete prevoz do Kat Ba (Cat Ba) ostrva po kojem inače želite da šetate i za to dobijete toliko različitih “ponuda” da na kraju shvatite da vas od 10 ljudi 9 sigurno laže, a ozbiljno sumnjete i na desetog te toliko popizdite da sutradan izjutra krenete nazad za Hanoj. Halong Bej je zaliv na severnom Vijetnamu sa preko 3000 ostrva. Ta ostrva su visoke stene, prekrivene zelenilom, uglavnom strme i nepristupačne te je samo jedno od ostrva naseljeno, već pominjani Kat Ba. Ta ostrva su vidljiva uglavnom i sa obale iz istoimenog grada. Međutim, mi zaista nismo imali sreće sa vremenom te je silna magla (valjda je bila magla) zaklanjala ostrva i sa obale nismo videli apsolutno ništa. Vreme je zapravo bilo indentično kao kada smo sletali u Hanoj. I dalje je sve bilo sivo i tmurno. Ne oblačno, kao pred kišu u Evropi, pre nekako zagađeno, prljavo oblačno. U gradu Ha Long se na primer uopšte ne oseća miris mora, jednaki smrdljivi smog izmešan sa prašinom, identičan onom u Hanoju.

Ono što vam je na raspolaganju ovde kao zabava je krstarenje po zalivu među ovim ostrvima i zalazak u neke od pećina. Ove krstareće ture traju obično dan, dva ili tri u zavisnosti šta tačno želite. Ono što smo mi hteli je da odemo nekako do Kat Ba ostrva i provedemo dan šetajući po čuvenim ostrvskim pešačkim stazama. Kako ostrvo ima tri luke morate biti sigurni da će vas brod odvesti do one u centru sela jer od ostalih ne postoji konekcija sa selom sem ako se niste unapred dogovorili sa hotelom. Mi spadamo u onu grupu putnika koji nikada ne rezervišu sobe unapred nego to uvek radimo nakon dolaska u mesto te je za nas bilo bitno da stignemo do centra sela. Raspitujući se po Ha Long gradu o mogućim konekcijama brodom ponude su išle od 5 do 50$ po osobi do severne luke, a odatle obećanje da postoji autobus do sela koje je na jugu. E kako smo mi već naučili da ne nasedamo na obećanja Vijetnamaca to nije dolazilo u obzir. Nemogućnost da dođemo do bilo kakve korisne informacije nas je toliko ubila u pojam da smo odlučili da se vratimo u Hanoj i preispitamo ceo plan. Sam povratak u Hanoj je protekao mnogo lakše jer smo se već naučili sve vijetnamske fore.

Nastavak priče o Vijetnamu:
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu
10) Raspevana džungla
11) Napuštajući Vijetnam

2 komentara
Kategorije: Vietnam