postcards…
The world moves with me

El Bolson 28/05/2013

Na samo dva sata vožnje od Bariločea, nalazi se gradić El Bolson. Ovaj grad se hvali svojom zelenom orjentisanošću i životom u skladu sa prirodom. I ovo je zaista vidljivo na svakom koraku. Grad je sićušan i sve je koncentrisano oko lokalnog trga na kojem se prodaju stvari iz domaće radinosti lokalaca. Ništa preterano fascinantno, mada se može naći poneki zanimljiv komad nakita. Ovaj market se ne održava svaki dan. I onaj jedan koji smo uspeli da uhvatimo je zapao u dan kada je nebo odlučilo da iscedi svu patagonijsku vodu na nas. Moguće da je to jedan od razloga koji su doprineli ovom neoduševljenju lokalnom pijacom. Ovaj grad je hvaljen i kao vegeterijanski nastrojen, te sam se ja nadala bar nekom pristojnijem obroku posle tolikih pica i sendviča. Ali, nekako ni sa tim sreće nismo imali. Ono čega ima u izobilju su, slično kao i u Bariločeu prodavnice čokolade, slatkiša i sladoleda. Činilo mi se da iz svake druge radnje vrišti natpis “Sladoled, kilogram za neke smešne pare”. I zaista, svako malo pored nas bi prošao lokalac sa kanticom sladoleda. Nije mi se to baš uklapalo u sliku o zeleno-zdravom životu, ali valjda negde moraju da zastrane. Sav taj osećaj uravnoteženosti, mira i imamo-vremena-za-sve mora negde da nađe protivtežu. Pomalo suludi osećaj duhovnosti odiše ovim mestom iako ne deluje da su lokalci preterano pobožni. Celo mesto se činilo idealno za “odmoriti dušu” i “isprazniti glavu” tip turizma. Okolna brda, reka i mnogobrojni vodopadi su dodatno doprinosili ovom osećaju.
El Bolson je okružen ovim prirodnim lepotama i da biste uživali u divljini dovoljno je izaći iz grada. Ona počinje baš iza ćoška. To nam je dobro došlo jer nismo očekivali toliko lošu konekciju sa okolnim, udaljenijim pešačkim stazama i toliko loše i promenjljivo vreme, te su nam staze oko grada postale glavna preokupacija.

Prvog dana krenusmo prema obližnjem vidikovcu. Čim smo izašli iz naseljenog mesta pridružilo nam se prvo kuče. Patagonija je puna kučića. Svi odreda su mešanci i vrlo veliki. Malo kuče je zapravo prava retkost. Vrlo su druželjubivi, ne plaše se ljudi, i nikada ih nismo videli u čoporu. Patagonci imaju neverovatan odnos prema ovoj životinji. Svi su im vrlo naklonjeni. Ovde je svako kuče obasuto ljubavlju i pažnjom. Nisam videla da ih neko tera, da ih se plaši ili ih maltretira, naprotiv slika na kojoj slučajni prolaznik zastaje da bi pomazio neko uspavano kerče je vidljiva na svakom koraku. Baš na stanici u Bariločeu prisustvovali smo sceni kada se lutalica iz nekog razloga uznemirila i krenula da laje. Ljudi su prilazili, mazili je, tepali, pričali sa njom, čak je i hranili ne bi li se smirila. Nisam nikada videla toliku ljubav prema ovim stvorovima.
Tako da već naviknuti na taj specifičan odnos između njih i nas, nimalo nas nije iznenadio naš iznenadni pratilac. Posle svega par metara pridružio nam se i drugi. Te je naša mala družina krenula u osvjanje vrha. U jednom momentu zastadosmo u nedoumici kuda dalje. To naravno nije dugo trajalo, jer su naši novostečeni prijatelji već verovatno na stotine pogubljenih turista uspešno odveli do vrha. Vidikovac pruža lep pogled na grad, mada u našem slučaju ova lepota i nije mogla baš da dođe do izražaja od crnih oblaka koji su se skupljali na nebu. Nakon vidikovca, onako bez cilja, krenusmo u lutanje po okolišu. Po ovim brdima ima dosta razbacanih vikendica te nekako me ceo kraj podsećao na planinska sela po Južnoj Srbiji i Crnoj Gori, iako su zapravo totalno različiti. U toj šetnji naletesmo i na prvo majušno kuče u Patagoniji. Malo poput pekinezera i činilo se jednako nervozno i glasno. Prvo pomislih da se uplašio jer je bio ukopan u zemlju, a onda mi se učinilo da mu je stomak krvav. No Miljan me ubedi da mi se zaista učinilo, te požurišmo dalje jer ga je naš dlakavi prijatelj očigledno činio nervoznim. Do tog momenta, jedan od kerova koji su nas pratili se negde zagubio. Nedaleko odatle put se završavao privatnim imanjem, te krenusmo nazad. Kako je ono kučence i dalje sedelo na istom mestu, stvar je postala sumnjiva. Kada smo došli ponovo do njega, jasno se video trag krvi na asfaltu. Bilo je sad potpuno jasno da ga je kuče koje nas je pratilo činilo nervoznim te ga oterasmo. To ga je očigledno umirilo, te nam je dao jasan znak da želi da mu priđemo. Tek tada smo videli da mu je utroba zapravo pocepana. Iz stomaka su mu virila creva, mada su delovala nepovređena. Miljan je otrčao da traži pomoć po okolnim vikendicama, dok sam ja “čuvala” kuče. A jak sam vam ja čuvar. Očajna i potresena, sedoh samo pored njega da cvilimo zajedno. Nedugo zatim Miljan se vratio sa devojkom koja je prepoznala kuče i pozvala vlasnika. Do tog momenta nisam bila ni svesna koliko me cela situacija zapravo potresla. Tek kada se pojavila vlasnica i uzela kučence u ruke, osetih se slobodnom da zaplačem. Cela situacija me toliko potresla da sam se tresla do povratka u selo. Miljan je hteo da se vratimo, da obiđemo kuče neki dan. No meni je nekako bilo lakše da verujem da je preživelo nego da moram da se suočim sa činjenicom da možda veterinar nije uspeo da ga spase. Posle toga sam dugo razmišljala o tome zašto me je čitav ovaj događaj toliko pogodio. Nije mi prvi put bilo da vidim životinju u tom stanju. Jedino logično objašnjenje za to mi se činila sva ta silna ljubav tih ljudi prema kučićima kojoj sam bila svedok od prvog dana našeg boravka. Iskreno se nadam da je mališa sad već u potpunosti ozdravio.

Sledećeg dana se nebo malo razvedrilo te odlučismo da prošetamo do obližnjih vodopada Nahuelpan. Put do vodopada je asfaltiran i vodi kraj ogromnih imanja čiji se vlasnici mahom bave organskim uzgojem voća i povrća. S obzirom na veličinu bara po putu u početku mi se činilo vrlo praktičnim što ne hodamo po zemlji. No kako je sunce odlučilo da se pojavi na nebu, hodanje je postalo pomalo naporno te smo se trudili da hodamo paralelno s putem. Blato je bilo toliko, da je ovo samo na momente bilo moguće. Vodopadi su na svega desetak kilometara od grada te je šetnja relativno kratko trajala. Ovaj deo je naseljen potomcima lokalnih indijanskih plemena, koji se obično okupljaju oko vodopada i prodaju svoje proizvode turistima. No kada smo mi došli nije bilo praktično nikog, verovatno zbog kiše koja danima nije prestajala. Biće da nas je sunce tog dana sve zateklo, kao sneg beogradse putare u januaru. Vodopad je od silne kiše prethodnih dana, delovao impresivno. Vrlo je visok. Gledali smo ga iz podnožja, opruženi na livadi pokušavajući da upijemo što više tog iznenadnog sunca. No ta uživancija nam je kratko trajala zbog kiše koja se vratila, jednako brzo kao što je i nestala. Te smo povratak u hostel proveli u još jednoj romantičnoj kišnoj šetnji.

2 komentara
Kategorije: Argentina

Bariloče 23/05/2013

Naša decembarska putovanja su vid bekstva od hladne i duge nemačke zime. Još prve godine našeg života ovde, shvatili smo da ćemo završiti na psihijatrijskom odeljenju neke bolnice zbog duboke depresije usled nedostatka sunca, ako ne pobegnemo negde na odmor u toku zime. Eksperimentalnom metodom je utvrđeno da je idealno vreme za taj odmor kraj decembra – početak januara. Logično, tada se trudimo da odletimo negde daleko sa puno sunca. Patagonija je bila rizičan izbor zbog ekstremnih klimatskih uslova na tom dalekom jugu. Praktično smo se kockali sa našim slobodnim danima. Verovatnoća da ćemo biti obasjani suncem je ista kao i da će dani biti tmurni, sivi i hladni.

Zbog dužine dana, tj. količine svetla nakon već mizerno kratkog dana u Nemačkoj, u početku nismo ni osećali neku preteranu smetnju što nam jakne i dalje trebaju. Ceo region je delovao mistično i dramatično pod tim povremenim oblacima, te se to činilo savršeno za okolnu divljinu. No ipak, nakon konstantnog sunca i znatno viših temperatura tokom našeg boravka u Kalafateu i oko njega, uvideli smo da možda nebi bilo loše naći neki sunčaniji predeo u kojem ćemo vreme trošiti u ležećem položaju, ispruženi koliko smo dugi, upijajući sunce. Kako nam se nije napuštala Patagonija, odlučili smo da preskočimo neke od planiranih pešačkih tura na južnijem jugu, i krenemo u severnije patagonijske predele. Bariloče je izabran samo zbog dobre konekcije sa ostatkom argentiskog juga.
Čekalo nas je nekih 24h u autobusu i ma kako to zvučalo strašno, iskustvo je zapravo nezaboravno. Mi smo pre nekih 8 godina proveli od Jezera Titikaka u Peruu, preko Čilea do Buenos Ajresa u Argentini skoro tri dana u raznim autobusima. Autobusi su ogromni, čisti, i određene skuplje verzije imaju bolja sedišta od prve klase u avionima. Sedišta su široka, udobna i mogu da se razvuku u krevet. A na sedištu ispred vas možete da gledate film ili slušate muziku. Razlika od pre osam godina i prošlogodišnjeg iskustva je da filmove sada puštaju na ogrinalnom jeziku, te Džordž Kluni ne priča više španski, i što je cena višestruko skuplja. Te sada za prevoz po Patagoniji treba izdvojiti pozamašnu sumu para.

Po dolasku u Bariloče dočekalo nas je još hladnije vreme nego prethodnih dana. Kiša je uporno padala i duvala je jaka vetrina sa jezera. Propisno smo već ogladneli, i nije nam se baš mnogo lunjalo okolo u potrazi za hostelom. Oboje smo bili u onom stadijumu, kad nam od umora, osećanja prljavosti i ispovređivanih nogu ideja o spavanju u hostelu sa deljenim kupatilom i lošim doručkom baš i ne zvuči kao primamljiva ideja. Te se zaputismo u mali, porodični hotel koji se ni manje ni više zvao Milan. Recepcionar se već potrudio da nam potvrdi da smo na pravom mestu svojim širokim osmehom i žarom da sa mnom vežba španski. Kako je po profesiji profesor španskoh, to mi je došla kao besplatna dodatna nastava.
Sobe su zapravo pravi luksuz, i daleko premašuju ono što biste u Evropi dobili za 50 dolara. Te smo odlučili da se zarad odmora zadržimo par dana u njemu, ispitujući okolni nacionalni park polagano, u kraćim šetnjama.

Bariloče (San Carlos de Bariloche) nalazi se u okviru Nacionalnog parka Nauel uapi (Parque nacional Nahuel Huapi) i obali istoimenog jezera. Bariloče je najveći turistički centar Argentine i to je vidljivo na svakom koraku, od uređenih mnogobrojnih ski staza, markiranih planinarskih staza, mnogobrojnih planinarskih domova po okolnom parku do sjajnih konekcija.
Njen prvi stanovnik, je bio ni manje ni više nego Nemac Karl Viderhold (Carlos Wiederhold) koji je odlučio da otvori radnju na mestu današnjeg grada i nazove je nemaštovito Nemačka. Veruje se da grad upravo po njemu nosi ime (San Carlos). Drugi deo imena Bariloče, na jeziku lokalnih indijanaca se piše Vuriloche i označava “ljude koji žive iza brda”, od vuri (iza) i che (ljudi).
Ironično, ovo mesto ne samo da je privlačilo Nemce u 19. veku, nego i kasnije posle drugog svetskog rata, jer je poznato kao jedno od glavnih nacističkih utočišta. Jedna od nepotvrđenih teorija tvrdi da su Hitler i Eva Braun preživeli rat, i svoj novi dom napravili upravo ovde.

Gradić ima lep centar i uređenu obalu, u kojoj zbog konstantnog vetra mi nismo mogli da uživamo. Kako je grad poznat po proizvodnji slatkiša centar je načičkan mnogobrojnim prodavnicama čokoladnih proizvoda. Mene južnoamerički slatkiši ne privlače baš mnogo, no to me nije sprečavalo da se u cilju ispitivanja tržišta davim u istim. Restoranska ponuda se svodi na roštilj i govedinu, te sam se ja hranila uglavnom picama i sendvičima. U toku našeg boravka u Bariločeu su izbili veliki socijalni neredi, uzrokovani sve gorom ekonomskom krizom. Argentinci su poput Peruanaca (slične nerede smo doživeli i u Peruu pre 8 godina), vrlo agresivni tokom ovakvih incidenata. Čemu je svedočila i totalna barikada radnji u centru. Očigledno vlasnici imaju puno iskustva sa ovakvim stvarima. Na žalost čitav protest se banalizovao, pretvarajući se u masovnu pljačku – nešto u stilu plavuša i patika, samo što su ovi krali plazma televizore.
Mi smo vreme provodili u šetnjama po Nauel uapi nacionalnom parku. Ovaj nacionalni park je jedan od najstarijih u Argentini. Kada je tip terena/parka za lunjanje u pitanju, parkovi poput ovog su mi omiljeni: guste stare četinarske šume, planinski vrhovi pokriveni snegom, široka jezera, i česti vodopadi. Ovaj nacionalni park se nalazi u takozvanoj Jezerskoj oblasti koja je poznata po velikom broju ledničkih jezera. Na žalost ja sa mojom povredom zgloba i Miljan sa njegovim povređenim kolenom, nismo imali ni snage ni volje da krenemo na višednevno i ozbiljnije planinarenje po okolini. Te daleko od toga da smo mogli u potpunosti da uživamo u lepoti parka. Ono malo što smo videli praveći ture oko jezera, kroz šumu i niže delove brda, bilo je dovoljno da se zaljubimo na prvi pogled i krenemo da planiramo ponovnu posetu.

3 komentara
Kategorije: Argentina

Ice ice baby 18/05/2013

Rekoše da će nas pokupiti u osam ispred hostela. Ja kakva sam zabrinuta, i kad treba i kad ne treba, uzvrpolih se već oko 7.45. Miljan je polagano žvakao svoj doručak, a ja sam pod izgovorom da idem da slikam čudne ptice na travnjaku ispred hostela otišla da proverim nema li autobusa negde na vidiku. Nije ga bilo ni tada ni nekih pola sata kasnije, pojavio se tek negde oko pola devet. Logično, ako nas sve kupi okolo po selu. Može Kalafate (El Calafate) biti majušan koliko hoće, ali dok autobus zađe u svaku ulicu i pokupi nas sve, potrajaće.

Kalafate je ima dobio po bobičastom voću, koje podseća izgledom na borovnice. Kako je još uvek bilo rano za plodove nismo ih probali, ali kažu da ako pojedete plod sigurno ćete u Patagoniju doći opet. Grm kalafatea je vrlo čest po obroncima šuma i poljanama, raste svuda poput kupine kod nas.
Kalafate je verovatno najslađe naseljeno mesto na svetu, bar po sunčanom prolećnom danu. Pretpostavljam da u toj patagonijskoj zabiti Kalafate ima problem sa sunčanim danima isto koliko i Berlin na ovom severu. No, kao što ponekad baš nemate sreće s vremenom, drugi put će sva sreća ovog sveta pripadati samo vama. Sreća je tih dana odlučila da bude na našoj strani te je tokom našeg boravka u ovom mestu i oko njega sunce sijalo punom snagom, a razbacani kumulusi na nebu služili kao dekoracija za slikanje. Kalafate je jedan od onih patagonijskih gradova koji se razvio samo da bi opsluživao mnogobrojne turiste koji obilaze nacionalne parkove po Patagoniji. Podseća pomalo na lažne holivudske gradiće. Svega par ulica koje se seku pod pravim uglom, sa prelepim drvenim kućama, hostelima i restoranima. Koliko je neko mesto turističko u ovim zabačenim krajevima, možete lako zaključiti i po restoranskoj ponudi. Toliko dobrih restorana sa savršenom hranom u jednom običnom gradiću sa 6000 duša teško da bi bilo moguće pronaći.

Trućkali smo se neko vreme do ulaza u Nacionalni park koji se nemaštovito zove Glečeri (Los Glaciares National Park). No upravo već samo ime ukazuje da ovaj park može da se pohvali zavidnom brojem glečera. Usput nas je vozač obasipao zanimljivim podacima o celom podnevlju i njegovoj najvećoj atrakciji kojoj smo i krenuli tog dana u susret Glečeru Perito Moreno.

Glečer Perito Moreno je ime dobio po argentinskom istraživaču Francisku Morenu. Perito na španskom znači specijalista, te je ta ledena gromada ustvari glečer specijaliste Morena. A glečeri su upravo to, velike ledene gromade. Glečer Moreno spada u retke čija se zapremina ne smanjuje, nego raste. Nalazi se na Jezeru Argentino. Usled tog napredovanja njegovog frontalnog dela dešava se da se led spaji sa kopnom blokirajući južni rukavac Brazo Rico (Brazo Rico bi u prevodu manje-više značilo Rukavac bogat vodom). Ovo uzrokuje povećanje nivoa vode u rukavcu do momenta kada pritisak ne poraste do te mere da izaziva pucanje ove ledene brane i ponovnog spajanja rukavca sa jezerom. Za formiranje ove ledene brane i njeno pucanje potrebno je između jedne i deset godina u zavisnosti od klimatskih uslova.

Napravili smo pauzu na uređenom delu obale jezera sa kojeg je moguće posmatrati čeoni deo glečera. Na tom delu postoji čitav splet terasa, stepenica i visećih mostova sa kojih se pruža fantastičan pogled. Kad smo stiglo još uvek je bilo relativno rano i veći deo glečera je bio u senci. Frontalni deo je relativno blizu obale tako da, gledano sa donjih terasa, glečer praktično gledate iz neposredne blizine. Patagonija je mesto koje vas na svakom koraku podseća koliko ste majušni. Ovaj susret sa glečerom je bio samo jedan u nizu momenata u kojem sam se osetila poput mrava. Sama priroda je nestvarno lepa. Svetlo plavkasta izborana površina, sa odsečenim prednjim ivicama ponegde prošaranim tamnije plavim usecima. Iza nje su se uzdizali vrhovi prekriveni snegom, a sa strana guste četinarske šume. Vazduh je mirisao zimski iako je bilo poprilično toplo. Po vodi, ispred glečera plivale su odvaljenje gromade, oštrije bele poput snega i oblije staklasto plave. Nebo je bilo vedro a sunce jako, te je bela površina reflektovala zaslepljujuću svetlost. Ostali smo tu nekih četrdesetak minuta, no meni se činilo mnogo kraće. Morali smo da se ukrcavamo u autobus jer nas je čekala šetnja po ovoj ogromnoj gromadi.

“Big ice” tura je jedna od šetnji po glečeru koje je moguće bukirati kod lokalnih turističkih agencija. Ova tura traje oko pet sati i ne bi se mogla svrstati u jeftinije. Postoji i kraća jednočasovna organizovana tura koja je i srazmerno jeftinija. Samoorganizovana šetnja po glečeru je zabranjena, no ako ste baš avanturista realno ne postoji mogućnost da vam neko blokira prilaz glečeru sa svih strana te bih ja tu zabranu pre svrstala u preporuku. Ono što vam treba za šetnju po glečeru su dereze, cepin, a ne bi bio na odmet ni pojas. Dobre rukavice su obavezne, jer je led oštar te ukoliko se okliznete može se desiti da se ozbiljno isečete. Sa svim tim vas snabdeju organizatori puta, ako u ovu šetnju krenete organizovano. Vodiči su profesionalni, dobro obučeni i znaju mnogo o glečerima, te će to znanje sa vama tokom šetnje izdašno deliti. Grupe su uglavnom do desetak ljudi, na koje dolaze dva vodiča i svi oni se međusobno trude da drže odstojanje tokom šetnje te ćete imati utisak da je na ledu, u tom momentu, samo vaša grupa.

Prvi deo puta smo zapravo otplovili. Posle kraće vožnje brodom, usledila je kraća šetnja kroz šumu. Ovaj deo je dobro markiran, a delovi oko obližnjeg kampa potpuno uređeni sa drvenim stazama. Pre samog penjanja na glečer vodiči su nam vezivali pojaseve i navlačili dereze. Meni je zapao neki brbljivi mladić s kojim zapodenuh razgovor o tome odakle smo. Uvek me Južno Amerikanci zadive svojim poznavanjem geografije. Mislim da mi se još nikada nije desilo da naletim na osobu koja ne zna gde je Srbija, za razliku od Azije gde mi se nikada nije desilo da naletim na osobu koja isto to zna.

Prvo oduševljenje glečerom doživite još sa velike udaljenosti, kad ga vidite kako se lenjo proteže preko jezera. Sama ta slika na kojoj izgleda kao da se ogromna ledena reka uliva u jezero oduzima dah. Onda sledi drugi šok, kada se približite obali i sagledate koliko metara taj led štrči iz vode. Kad steknete pravu sliku o njegovoj veličini. Kad pridev veliko, dobije neke realne dimenzije. Treći šok doživite kada krenete u šetnju po toj ledenoj gromadi. Tada veličina ponovo gubi na važnosti, a detalji koji vas okružuju zaukupljuju svu vašu pažnju. Iako prilikom svakog od ovih stadijuma doživljavate blagi šok jer se vaša čula po prvi put susreću sa takvim čudesima, treći je ipak bio najsnažniji u mom slučaju. Iz prostog razloga što nikada do tada nisam pročitala, čula ili videla ništa vezano za reljef glečera. Za mene je sama pomisao da je to jedna velika kamara nataloženog snega koja usled zarobljenih molekula vazduha svetli čarobnom plavom bojom delovala dovoljno impozantno da krenem u obilazak glečera po Patagoniji. O čudu kojem ću svedok biti tokom šetnje, ranije nisam ni sanjala.
Magija počinje onog momenta kada prvi put kročite na glečer. Prvo učite kako da hodate po njemu. Gledate vodiča kako gazi po rastopljenim baricama predivno svetlo plave, pomalo drečave boje, a vi ga s nekom poluzebnjom imitirate. Obuzimao me je osećaj zbunjenosti što opet sa 34. pune godine ponovo učim kako da hodam. Radoznalo sam umakala prste u vodu, ni sama ne znajući zašto to tačno radim. Valjda iz želje da potvrdim da sam još uvek na ovom svetu. Taman kad se navikoh na podlogu, usledilo je penjanje uz prvo belo brdo. Iza njega nas je čekala uska plava vijugava rečica, savršeno čista i prozirna. A onda opet izvor, brdo, kanjon, pećine, jezero. Imala sam taj osećaj da smo to sve negde videli, samo što svi ti reljefi na toj zaslepljujuće beloj podlozi išaranoj drečavo plavim vodenim sistemima, bez zelene, bez braon, bez crvene, deluju u najmanju ruku – čudno. Ako gledate glečer iz bilo koje druge perspektive, ovaj bogati reljef je nemoguće naslutiti.

Posle duže šetnje napravili smo pauzu za ručak kraj najvećeg glečerskog jezera na koje smo nabasali. Prozirna tirkizna voda i okolna bela brdašca nam nisu davali mira. Ma koliko god želeli da uživamo u lenškarenju kraj jezera, to je od silne radoznalosti da ispitamo predeo oko sebe, praktično bilo nemoguće. Milion puta sam pozavidela vodičima čiji je posao da lunjaju po tom ledu svaki dan.
Nisam sigurna koliko smo vremena efektivno šetali, ali cela avantura mi se činila kao tren. U svakom slučaju nedovoljno dugačka. Uostalom kao i celokupno putovanje po Patagoniji. Imam taj suludi san koji me progoni još od tinejdžerskih dana da treba da se preselim na taj kontinent. Da se gubim po tom pustom svetu i istražujem njegove skrivene kutke. Kako godine prolaze ti snovi mi se čine sve manje verovatnim. Mala mi je uteha da sam bar malo vremena provela na nekim od ovih čarobnih mesta.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

4 komentara
Kategorije: Argentina

Zaliv Lapataja (Bahía Lapataia) 02/03/2013

Poslednji dan našeg boravka u Ušuaji odlučili smo da konačno skoknemo do nacionalnog parka Ognjena zemlja. Uhvatili smo lokalni autobus oko 10h i nakon 12km truckanja stigli do ulaza u nacionalni park. Kao u većini nacionalnih parkova u Patagoniju na ulazu u park se plaća karta. Ulaznica za parkove nije baš mala i sam prevoz do, od i po parku dosta košta. Cena karte i prevoza je oko 185 argentinskih pezosa (25 evra) i ako se dobro sećam u ovom nacionalnom parku ta karta važi za samo 2-3 dana. S druge strane, ako se uzme u obzir gde se Ognjena zemlja nalazi i kako se stvari transportuju do nje to verovatno i nije tako mnogo. Nakon ulaska u park vozili smo se još dobrih 3km do naše polazne stanice – male luke u Ensenada zalivu (Bahía Ensenada Zaratiegui). Vozač autobusa nam je pokazao u pravcu usamljene drvene kućice (barake) i objasnio da tamo treba “nešto” da radimo sa pasošem. Nije mi bilo najjasnije šta se dešava jer ja jedva da natucam španski a vozač nije govorio nijedan drugi jezik. No poslušno krenusmo ka ukazanom nam mestu. Po ulasku u istu shvatili smo da smo upravo ušli u najjužniju poštansku stanicu na svetu. Izvukoh pasoše poslušno iz ranca. I dalje mi nije bilo jasno zašto ih dajem tom čoveku sa smešnom bradom iza pulta, no kako su to neki turisti radili ispred mene rekoh valjda tako treba. Tek kada je krenuo da lepi nalepnicu i udara pečat sa pingvinima i natpisom “Fin del Mundo” (kraj sveta) shvatih da je u pitanju jedna od onih turističkih viza koje ničemu ne služe ali lepo izgledaju u pasošu. Razrogačih oči od oduševljenja, pečat sa pingvinima je prelep i apsolutno vredi onih 10 pezosa koji su mi naknadno naplaćeni. Ushićena lepotom mog novog otiska u pasošu izađoh iz barake da se oduševljavam okruženjem.

Za taj dan je planirana priobalna staza (Senda Costera) od nekih 8 km a posle nje gde stignemo u zavisnosti od vremena. Vreme je bilo oblačno, a voda u zalivu tirkizna. Prekoputa pristaništa se pruža malo ostrvo (Isla Redonda). Staza prati obalu i naizmenično vodi kroz šumu i preko plaža. Već na samom početku staze neko nenaviknut na ove subantartičke šume ostaće zatečen njihovim izgledom. Iako naliče onome što smo videli prethodnog dana, prava lepota prirode je tek sada došla do punog izražaja. Plavkasta stara debla tek okićena svežm zelenim listovima. Šuma deluje magično, savršena za neku mističnu priču sa šumskim vilama i bogovima. U početku su plaže bile male i šljunkovite prekrivene plavo ljubičastim oblutcima, oštrim sivkasto plavim stenama i jarko ljubičastim školjkama. Sve boje su bile vrlo intezivne, a njihova kombinacija neočekivana. Priroda se igrala sa našim čulima slažući skladno boje na čiju kombinaciju u prirodi nismo navikli. Pokušavala sam da uhvatim te boje i oblike fotoaparatom, ali one nisu delovale tako impresivno na uhvaćenim snimcima. Širina tog prostora, magičnost tih šuma i sve te nijanse nisu mogle biti zabeležene sa par digitalnih slika. I taman kada pomislih da ne može biti lepše, male obale su počele da smenjuju veće zelenije uvale. Uz obalu je bilo puno gusaka i poneki soko. Sve vrste drugačije od onih na koje smo uglavnom navikli. Sem ptica na žalost nismo videli nijednu drugu živuljku, mada su brane i ponegde opustošeni delovi šume jasno ukazivali na brojnost dabrova.

Ta relativno kratka šetnja i lak teren su nam oduzeli nesrazmerno mnogo vremena. Sve je delovalo toliko magično da smo dugo ostajali na pojedinim mestima, prosto sedeći zagledani u prirodu oko sebe. Ništa posebno uzbudljivo se nije dešavalo pred nama. Proletela bi po neka ptica, zatalasala bi se tirkizna voda, savila bi se koja travka pod povetarcem, razvukao bi se neki oblak. A ipak u isto vreme dešavalo se mnogo toga, moja koža je pokušavala da zapamti svaki dodir, uvo da oslušne svaki zvuk a oko da zabeleži svaku sliku, moja glava se trudila da sve to sastavi u priču koju ću vam jednoga dana ispričati. Glava je sada prilično razočarana jer sve ove reči nisu dovoljne da prenesu sve ono što su moja čula u tom parku sakupila.

Nakon verovatno najsporije šetnje u našim životima nastavili smo malo bržim tempom preko Lapataja reke koja odliva vodu iz jezera sa najviše imena ka Lapataja zalivu. Jezero se okitilo sa čak tri imena te u zavisnosti koga pitate moglo bi se zvati: Acigami (na jeziku starosedeoca znači torba, vreća), Errázuriz (bivši čileanski predsednik) ili Roca (bivši argentinski predsednik). Zaimljivo je da su se ova dva predsednika sastala 1899. godine u Magelanovom prolazu nebili se tenzija između dve zemlje smanjila.
Poslednji kilometar puta smo praktično pretrčali kroz možda čak i najlepše parče šume u tom delu parka kako bismo stigli na kombi koji je polazio za 15min. Ovaj put kroz šumu je u potpunosti prekriven drvenim mostovima-stazama i vodi do vidikovca koji gleda ka zalivu.
Dan smo manje više neslavno završili još jednim preranim odlaskom u krevet. Nije baš ni da smo planirali neke lude izlaske i jeste da na tom dalekom jugu dan traje dugo u toku decembra, no ipak je šteta da nismo uhvatili to noćno nebo bar na tren dok smo bili na Ognjenoj zemlji. Sledeći dan smo proveli u celodnevnoj vožnji ka Punta Arenasu, koji je opet služio samo kao usputna stanica za nabavku pre našeg sledećeg odredišta nacionalnog parka Torres del Paine.

Nema komentara
Kategorije: Argentina

Glečer Martial 24/01/2013

Još pre nego što smo kročili na Ognjenu zemlju sakupili smo podosta informacija o mogućim izletima van Ušuaje. Plan je bio da preostala dva dana iskoristimo za oporavak od maratonskog puta u pripremi za maratonsku šetnju koja nas je čekala za par dana. S obzirom da je nekih 630 kvadratnih kilometara Ognjene zemlje zapravo istoimeni nacionalni park, jasno je da mogućnosti ima bezbroj. Pribegli smo staroj dobroj metodi ‘pitaj lokalce za savet’ od kojih su svi do jednog preporučili šetnju do glečera Martial.

Bez žurbe, nakon nekih 12 sati sna, našli smo se na lokalnoj stanici odakle kreću autobusi za nacionalni park. Južna Amerika u generalu ima neku odbojnost prema ideji postojanja centralizovanog mesta sa kojeg polaze i na koje dolaze svi autobusi pa uglavnom ne postoji nešto što bi se moglo nazvati autobuskom stanicom. Kažem uglavnom jer u većim gradovima uglavnom imaju glavnu autobusku stanicu. I opet samo uglavnom. Na stanici nam objasniše da taksisti voze za iste pare, te da nam se ne isplati da čekamo 45min do sledećeg autobusa. Ako putujete Patagonijom često će vam se dešavati da vas prodavac nekih usluga upućuje na konkurenciju. Dosta agencija i prevoznika je specijalizovano za jednu stvar i ako ocene da to što vama treba neko drugi nudi u povoljnijem paketu savetovaće vam da odete do tog drugog. Iako se nama to može činiti nelogičnim jer smo navikli da nam uvaljuju usluge problematičnog kvaliteta za jednog Patagonjanina je to sasvim prirodna stvar, te će isti biti vrlo iznenađen ako mu se zahvalite. Sve to dovodi do toga da će usluge koje platite u Patagoniji biti na vrhunskom nivou.
Dok smo ugovarali prevoz taksijem upoznali smo se sa parom iz Buenos Ajresa s kojima smo na kraju delili kola. Ispostavilo se da je njima prvi put da putuju na jug zemlje. Kao i svakom domaćinu oči su im zacaklile od sreće i ponosa kada im rekosmo da smo jednom već posećivali njihovu zemlju i da nas je ista toliko opčinila da smo došli da je obiđemo opet. Na žalost naše znanje o Argentini tj. njenim turističkim znamenitostima, je bilo veće od njihovog te nismo uspeli da se dokopamo nekih korisnijih informacija. Taksi vožnja je praktično proletela jer je glečer udaljen svega 4,5km od grada.

Glečer Martial nalazi se na istoimenoj planini na visini od 1050m. Ime je dobio po francuskom kapetanu Ferdinandu Martialu koji je 1882. doplovio na svom brodu Romanš kao deo naučne ekspedicije koja je pratila planetu Veneru. Taksista nas je ostavio u podnožju žičare koja u to vreme nije radila. Krenuli smo relativno blagom uzbrdicom koja prati žičaru. Bilo je sunčano veći deo tog puta. Jedna od stvari na koju ne možete računati u ovom delu sveta je stabilno vreme. To što nas je sunce grejalo tokom prvog uspona nije značilo da će nas pratiti do vrha. Put uz žičaru je širok i prekriven šljunkom. Svaki sporedni putić na koji bi skrenuli bi pre ili kasnije bio blokiran, te smo na kraju do vrha žičare bili prinuđeni da se držimo tog širokog puta. Baš negde pred kraj krenula je da se spušta magla i provejava sneg. Vetar je postao jači, mada nije bio suludo jak kao prethodnog dana na Bigl kanalu. Put je dalje vodio kroz predivnu dolinu oko koje su se izdizali crni vrhovi prekriveni snegom. Malih gomila snega je bilo manje-više svuda oko nas, mada je većina na tom delu kroz dolinu već iskopnila. Bilo je hladno, mada ne ledeno hladno sa sitnom kišom. Prolazili smo kroz oblak te se ta vlaga oko nas kišom i ne bi mogla nazvati.

Posle šetnje kroz dolinu usledio je strmiji uspon po crnim stenama. Materijal pod nogama je bio sličan krupnom šljunku, samo oštriji i crne boje. Sve oko nas je bilo crno – belo. Dolina se više nije videla jer je bila pod maglom. Čak smo se i nas dvoje savršeno uklapali s našom crnom opremom. Uspon je delovao mnogo strašnije iz podnožja. Do vrha smo stigli relativno brzo. Poslednja prepreka je vodila preko naslaga snega do table na kojoj je pisalo da smo na kraju puta. Ostadoh pomalo zbunjena. Bili smo okruženi gustom maglom. Glečer nije bilo moguće razaznati od snega. Obećavani fantastični pogled na zaliv je izostao zbog smanjene vidljivosti. U isto vreme imala sam neki fenomenalan osećaj i sve je izgledalo nestvarno savršeno iako se zapravo ništa nije videlo.

Stajanje u mestu i čekanje da se magla raščisti nije dolazilo u obzir zbog hladnog vetra te smo krenuli nazad. Stvarno ne znam šta ima toliko fascinantno u toj šetnji po maglovitom brdu. Nečega je očigledno bilo jer sam se osećala vrlo srećno i ispunjeno. Pred sam povratak u dolinu, magla se podigla te smo konačno imali čist pogled ka zalivu. Moram da priznam da meni sam pogled nije delovao preterano fascinantno. Šetnja je magična i pored odsustva ushićenja zbog onoga zbog čega je svi hvale (tog pogleda na zaliv) zbog, za nas, neobičnog terena.
Dok smo se spustili do podnožja žičare kiša je krenula da pljušti te smo se sakrili u obližnjoj čajdžinici. Čajdžinica je jednim delom zapravo i prodavnica pribora za čaj. Ceo lokal je ogroman i zauzima ceo prednji deo prostrane drvene kuće, tipične za celu Ameriku. Podseća na one velike kuće koje gledamo po američkim serijama sa ogromnim prozorima, kaminom u uglu i ne baš obećavajućom izolacijom. Unutrašnjost je opremljena u nordijskom stilu, ušuškana i topla. Zavalili smo se u najudobnije fotelje u uglu kraj kamina, ispijali čaj, čekali da pljusak prestane i pravili listu mesta na kojima bi mogli da sagradimo baš jednu takvu kuću.

Uz sve te “rasprave” da li je bolje imati kuću na hladnom ili toplom moru, vreme je proletelo a kiša konačno stala te krenusmo dalje. Krenuli smo uz asfaltirani put ali nas ubrzo privuče poljski put koji se odvajao na stotinak metara od čajdžinice. Šume ovde imaju pomalo mističan šmek. Drveće je staro, duboko izborano od surovih klimatskih uslova i obraslo mahovinom. Kora je pre sivkasto-plava nego braon. Na žalost kao i mnogi putevi pre njega ovaj se završavao u sred ničega. S obzirom da je pre našeg dolaska Patagoniju zahvatio dvonedeljni konstantni pljusak i sneg se ubrzano topio, vode je bilo svuda. Noge su nam konstantno bile u vodi. Iako su nam cipele kvalitetne, po toj vodurini bi pre ili kasnije popustile. Naši pokušaji da nađemo dalji put kroz gušći deo šume idući uz potoke ili da se izborimo sa poplavljenim poljima su propali, te smo se vratili na asfaltirani put i s njim sišli do Ušuaje.
Nakon celodnevne šetnje dan smo završili preobilnim obrokom i još jednim dugačkim snom. Ja sam na povratku u hostel uspela da izvrnem zglob moje i tako kljakave desne noge. Zgob je poprilično natekao no ja sam odlučila da ga ignorišem jer nas je čekalo još podosta za prepešačiti kilometara. Ta povreda je vodila u novu samo dan kasnije, te nakon toga izazvala i neke druge dodatne povrede. Ceo put kroz Patagoniju ću između ostalog pamtiti i po silnim povredama, ova je bila samo prva u nizu.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

2 komentara
Kategorije: Argentina