postcards…
The world moves with me

Asahidake 11/08/2016

Prvi susret sa novom sredinom je uvek najintenzivniji.  Nije da na to možemo ikako uticati. To je način na koji naš mozak napojen strahovima, snovima i znanjima, reaguje na sredinu u kojoj se našao. Svaki naredni susret je tu da normališe prethodni. Strahovi polako iščezavaju, snovi blede, stičemo nova znanja. Naš osećaj se uravnotežuje. Sve je više činjenica kojima možemo manipulisati. Sve je manje razloga da nešto volimo ili mrzimo bez konkretnog “zato”. To “zato” ubija magiju. To je verovatno razlog zašto se retko vraćam na ista mesta. Ko će se suočavati sa tim gubitkom ushićenosti?

Japan je malo specifičan slučaj. Pošteno bi bilo reći da sam najveće ushićenje doživela i pre prvog fizičkog susreta, kao što su i sva razočarenja došla dok zapravo u njemu nisam ni bila. Čudan je on prevarant. Jedan od onih šmekerskih đilkoša. Ja na takve obično ne padam, ali neki od njih se i meni, s vremena na vreme, podvuku pod kožu. Zabavan je. Šarmantan. Zna kako da se ulicka, napirlita i proda kao kakav dragoceni umetnički eksponat. Onaj, koji ćete vremenom, slučajno zakačiti u prolazu i oboriti na zemlju. On će se tada raspasti na sitne komade, a vi otkriti sve one šupljine koje su se krile ispod površine. Ali svejedno, i pored toga ćete mu se predavati. Vremenom ćete prihvatiti da je površan, da su mu priče lažne, ali vas neće sve to mnogo pogađati. Biće to vaš greh, kojem ćete se prepuštati s vremena na vreme, svesni da pred mnogim stvarima zatvarate oči zarad dobre zabave. I ta vaša veza, trajaće dok traje. Prestaće da vas opterećuju sva ta osećanja koja ste imali za njega. Biće vam zabavno i to će biti sasvim dovoljno.

Najveći deo te magičnosti Japana proističe iz starih običaja i rituala koji su uspeli da nadžive ova moderna vremena. Japan je verovatno jedina zemalja gde ćete gledati tetu kako vam priprema čaj sat vremena i misliti kako ona radi magičnu stvar, umesto da je požutite da vam da vrećicu iz kutije i nalije je vrelom vodom. Gledaćete ceo taj ritual, opčinjeni njenom gracioznošću, kao da izvodi kakav spektakularni ples. I to će vas silno zabavljati, dok ne krenu da vas obuzimaju praktične misli, koje uvek na kraju, unište svu romantiku. Jer zaista, ko još ima vremena da sa ovim stilom života kuva čaj sat vremena? Dok god uspete da sačuvate taj nevini pogled na Japan, u kome je on zemlja teatralnih nastupa, magija će biti tu. I dok god vidite svaki od tih nastupa kao umetničku formu, a ne silno gubljenje vremena, Japanu ćete se opčinjeni vraćati. Na žalost, ja sam odvratno praktična žena, prepuna naivnih razočarenja, idalna podloga za cinizam. A uz to, i nisam neki ljubitelj čaja. Jasno je da je Japan za mene, posle tolikih poseta i života u Aziji, izgubio ogroman deo mističnosti.

No, nema razloga za očajanje, jer ta ostrvska zemlja ima mnogo više u ponudi od šarenog papira. Čak i bez tog magijskog dela, i dalje je jedno od najprijatnijih mesta za posetiti. Japanci su vrlo uslužan, disciplinovan i profesionalan narod. Japan je zemlja bogata raznovrsnim reljefom. Iako ja potroših silna slova ovde sprdajući se njihovoj ceremoniji čaja, iz te potrebe da očuvaju te stare običaje, proističe gomila specifičnosti koje od Japana čine ono što on jeste danas. I možda sam ja pomalo umorna od tog potonjeg dela, ali japanska divljina, kao i bila koja druga, teško da bi mi ikada mogla dojaditi. Zato smo mu i krenuli ovog puta u posetu. Sa željom da obiđemo i upoznamo njegov najseverniji i najdivljiji deo – Hokaido.

Ja sam na Hokaido stigla savršeno odmorna. Telo mi je bilo lagano i divno opušteno posle par lenjih dana provedenih u Tokiju mahom spavajući. Miljan je nasuprot meni, svo to vreme proveo radeći, od jutra, do kasno u noć. Tako smo na Hokaido stigli nebalansirani, ja odmorna spremna za avanturu, on iscrpljen i neispavan. Imali smo kasni let za Saporo, a hotel bukirali pored železničke stanice, jer je zorom trebalo nastaviti dalje, ka našem prvom odredištu: Velikim snežnim planinama (Nacionalni park Daisetsuzan, 大雪山国立公園). Od Sapora to veče nismo videli mnogo, rominjala je kiša i bilo nam je pomalo hladnjikavo. Taman idealno za penjanje po planinama koje su nas čekale. Prvo smo se klackali vozom od Sapora do Asahikave (Asahikawa, 旭川), a onda autobusom do Asahidake banje (旭岳温泉). Autobus nas je izbacio ispred kampa u kojem smo planirali da prespavamo prvu noć. Kada smo izašli iz autobusa, kiša je lila kao iz kabla. Gledali smo u nebo, koje nije pokazivalo nikakve znake razvedravanja.

– Šator, a?
– Dok ga postavimo bićemo mokri i mi i on do gole kože.
– Lep ovaj hostel preko puta…

Tako završismo u hostelu. Jedina slobodna soba koju su imali je bila tradicionalna japanska, sa tatamijem na podu i futonom za spavanje. To nam je recepcionarka rekla, gotovo se izvinjavajući. Pomislih da je to donekle srećna okolnost, oduvek me je zanimalo kako te njihove tradicionalne sobe zaista izgledaju. Soba je bila kao bilo kakva seoska soba, u seoskoj kući, bilo gde na svetu. Pod ovim mislim, vrlo svedena, bez suvišnih stvari ili nameštaja. Bez ukrasa, slika. Specifičnost je što je pod prekriven tatamijem. Tatami se pravi od sušenog sena. Nekada se za to koristio pirinač. Kada se pirinač “pokosi” i osuši ne izgleda mnogo drugačije nego seno koje ćete videti po pokošenim srpskim livadama. I vrlo slično miriše. Posebno po kišnom hladnom danu, kada se sva ona vlaga uvuče u te podne presvlake. Jedna klasična japanska seoska soba miriše na pokošeno seno. Bilo je neke posebne nostalgičnosti u tome. S obzirom da je tatami i danas vrlo čest podni materijal u Japanu, izrada tatamija je dosta evoluirala. Živo me zanima da li neki savremeniji modeli manje mirišu. Na sred sobe bio je oniži sto i četiri veća jastuka raspoređenih kao stolice, jer Japanci tradicionalno sede na podu. Ceo jedan zid je bio prekriven plakarima, opet tradicionalno japanski, sa vratima pravljenim od specifičnog presovanog papira. U njima su bili smešteni futoni za spavanje, tanki dušeci ispunjeni pamukom, koji ne zauzimaju mnogo više prostora od jednog starinskog debelog jorgana. Zapravo, mene je njihova struktura i debljina podsećala na jorgane koje je moja mama jednom davno punila ovčijom vunom. Futoni su bili izuzetno prijatni za spavanje, jer ja inače volim da spavam na tvrđim podlogama. Nekome ko preferira meke dušeke može biti noćna mora.

U plakarima smo našli i peškire i jukate koje su trebale da nam služe kao laka odeća za po sobi i u banjskim bazenima. U japanskim banjama je prihvatljivo šetati naokolo u jukatama. To nije ništa drugo nego pamučni ogrtač za kupatilo. Za razliku od onih koje možete naći po Evropi, sa pamukom tkanim kao za peškir, ovi japanski su sličniji najobičnijoj posteljini. Meni je nekako to na nivou pidžame, pa mi je vrlo neprijatna bila misao da navlačim tuđu pidžamu na sebe i u njoj se šetkam naokolo. Kako je u pitanju bio hostel, kupatila u sobi nije bilo. Za kupanje smo morali da se spustimo do banjskih bazena. Pre nego što se uđe u bazen, postoji deo na kojem se okupate, pa tako čisti i okupani legnete u mineralnu toplu vodu da se banjate. Manje-više kao bila kakva druga banja ili tursko kupatilo. Ja ne spadam u one koji su u stanju da uživaju u tome. Pomisao da ležim u bazenu zarad ležanja u bazenu, a da mi pri tome kožu ne peče sunce, mi se nije činila preterano impresivnom. Postoji milion različitih koncepata ovih banjskih kupatila u Japanu. Kako je Japan zemlja u kojoj na svakih par stotina kilometara postoji neki vulkan, puno je mineralnih izvora vode. Samim tim svako malo možete naleteti na neku banju. One su vrlo popularne među svim uzrastima. I često porodično svi odlaze u posetu istim. Bojim se da kada su banje u pitanju, za mene komotno može da se upotrebi ona poslovica “baciti bisere pred svinje”.

Kiša je lila satima. Nije prestala dok nismo krenuli na spavanje. Nije prestala u toku noći. Nije popuštala ni sledeće jutro. Okolni planinski vrhovi su bili skriveni sivim oblacima. Nigde ni naznake da će se vreme prolepšati. Dogovorili smo se da ostanemo još jednu noć u hostelu. Dan pred nama iskoristićemo da ispenjemo Asahidake vrh, i proverimo realno stanje na planini. Nedaleko od hostela nalazi se žičara koja skraćuje dobar deo koji treba ispenjati. Činilo mi se greota da prelećemo tu predivnu šumu ispred nas, ali kiša je toliko intenzivno padala da smo se ipak odlučili za žičaru. Ne znam šta sam očekivala na kraju žičare. Dugu i jednoroge koji trčkaju po suncem okupanim livadama? Kako god, na vrhu žičare nas je dočekala još gušća magla i još vlažnije vreme. Kiša više nije dobovala jako kao u podnožju planine, ali smo osećali kišne kapi na sebi. I pored toga što u reljefu nismo mogli preterano uživati, jer je vidljivost bila svega par desetina metara i dosadne ledene kapljice su nas bombardovale iz svih pravaca, odlučili smo da se držimo plana i ispenjemo Asahidake. Što smo više odmicali, vidljivost je bila manja. Vetar uporniji. Kapljice nesnosnije. Na momente su nas zalivali talasi kiše. Hladnoću nisam osećala, iako sam mogla osetiti da mi je desni deo tela, koji je konstantno bio izložen udaru vetra i nanosima kiše, bio u potpunosti mokar. Pokazalo se da nam pod tim ekstremnim uslovima oprema nije vodootporna, ali nas je definitivno i dalje odlično štitila od vetra. Teren nije preterano težak za penjanje, iako su ove planine vulkanske te je podloga uglavnom pokrivena sitnijim i krupnijim kamenjem. Više od tog puta po kojem smo hodali nismo mogli ni nazreti. Od magle se ništa nije videlo. Činilo mi se, zbog obrisa, da smo dobar deo šetali uz ivicu, ali kako tačno ta okolina izgleda bilo je nemoguće proceniti. Uspon nije previše strm i naporan, nije nas zamaralo samo penjanje, ali ta konstantna kiša nam često nije dozvoljavala da podignemo pogled sa zemlje. Uporno smo nastavljali ka vrhu, gubeći u toj magli bilo kakvu prostornu ili vremensku referencu. Na momente bi osetili sumporna isparenja koja je vetar nanosio, ali te vulkanske izvore nismo mogli videti. Svet oko nas je imao vanzemaljsko obličje. Kada smo na kraju izbili na malu zaravan sa pločom i drvenim stubom bilo je jasno da smo stigli do vrha. Iskustvo je bilo toliko neobično i jedinstveno, da smo i pored svih fizičkih nelagodnosti, bili u transu od oduševljenja. Osećali smo mazohistično uživanje okupani tom silnom vodurinom koja se slivala sa neba, šibani i dalje upornim vetrom. Vratili smo se istim putem kojim smo i došli. Sve mi je izgledalo, u isto vreme, totalno drugačije i totalno isto. Da markacija nije bila tako dobra krenula bih da paničim. Iako smo planirali da se spustimo kroz šumu u povratku, zbog sve upornijeg vetra i kiše, odlučili smo se ipak za žičaru. Kad smo stigli do hostela, litre vode smo iscedili iz stvari koje su bile na nama. Svaki komad je bio natopljen vodom. Kasnije, dok sam se tuširala, topla voda je u dodiru sa mojom promrzlom kožom, ostavljala male plihove po celom telu. Koža mi je bila neprirodno crvena i osećala sam strašan svrab. Napolju je i dalje kiša lila. Bilo nam je jasno da planiranu višednevnu planinarsku šetnju, možemo da zaboravimo, te se tako neslavno oprostismo od najvećeg japanskog nacionalnog parka. Slaba nam je uteha bila što smo, varajući žičarom, stigli bar do njegovog najvišeg vrha.

Nema komentara
Kategorije: Japan

Mitake i Odake 05/05/2015

Sanjam ponekad kontinentalne šume. One listopadne. I one četinarske. Podjednako mi obe nedostaju. Nedostaju mi i visoki, goli, planinski vrhovi. Toga ovde baš i nema mnogo. Doduše, goli vrhovi se još i daju naći, ali do njih se obično stiže kroz prašume. I previše su kupolasti za moj ukus. Ovde su svi vrhovi mahom vulkani, aktivni ili ugašeni. Ima to svojih draži svakako, ali eto, ipak ponekad usnim, te listopadne i četinarske šume. I planinske vrhove, koji se kao venci nižu, jedni na druge.

Kada se ukazala prilika da “skoknem” na produženi vikend u Tokio, samo jednu misao sam imala u glavi; Kako šmugnuti na neki izlet van grada? Moja prvobitna ideja je bila da svaki, od tri dana, provedem u šetnji po nekom okolnom zelenišu. Međutim, Tokio je previše velik za takve akcije. Ispostavilo se već nakon prvog dana da i nije tako lako otići negde, na brzaka. To obično zahteva bar 2 sata vožnje lokalnim vozovima. Zapravo mnogo duže, ako niste familijarni sa japanskim železničkim sistemom i nemate pristup mobilnim aplikacijama koje vam nude najbrže konekcije. No bar iskoristih prvi dan, za obilazak okolo-tokiskih šuma.

Ovo je ujedno bilo i moje prvo solo brdarenje/šumarenje. Miljan je u Tokio išao poslom, te sam sve te dane bila prepuštena samoj sebi. I nije mi bilo svejedno. Ja nisam neko ko je stvoren za solo život. I ne uživam preterano u tome da stvari radim sama. Zapravo, pomisao da ću negde morati da idem sama ili uradim nešto sama, me obično užasava. Sam ishod solo akcija ne mora biti loš, naprotiv često je prijatan, ali se meni kao ideja tj. koncept obično baš i ne dopada preterano. No, moja želja da prošetam familijarnim zelenilom je bia prevelika da bih se preterano bakćala tim solo krizama pred put. Ipak, to jutro kad se uputih ka stanici, polako se udaljavajući od hotela, osetih silnu nelagodnost što Miljan nije kraj mene.

U vodiču, koji sam ja posedovala pisalo je da od Šindžuku stanice u Tokiju, do Mitake stanice treba promeniti bar dva voza i vozati se preko sat i po. Kako je naš hotel daleko od pomenute stanice bio, to je značilo minimum 3 voza i dva sata vožnje. U stvarnosti, sa svim presedanjima i pokojim zajebom kada sednete u lokalni, umesto brzog voza, lako se i treći sat izgubi. Od Tokija ka Mitake planini, vožnja je manje-više bez problema prošla. Više zahvaljujući spletu srećnih okolnosti, nego mojoj usresređenosti da vožnju učinim bržom. U svakom slučaju, posle skoro dva sata puta i tri promenjena voza, konačno uđoh u četvrti, poslednji, koji me je odvezao od Ome do Mitake stanice. Sva dotadašnja vožnja je ili bila pod zemljom, ili kroz urbane delove grada. Kada poželite da pobegnete iz Tokija, tek onda uviđate, koliko se on beskonačno širi na sve strane. Već sam krenula da gubim bilo kakvu nadu da ću se iz grada ikada izvući. No jednom, kada se nađoh na toj poslednjoj deonici, okolna zelena brda su bila sve što sam pogledom mogla obuhvatiti. Moje raspoloženje je naglo skočilo. Možda je ipak vredelo smarati se po svim tim vozovima.

I konačno se nađoh na peronu poslednje stanice. Preko puta malo seoce, i most koji vodi preko Tama reke. Predeo opuštajući. Divan. I pomalo zastrašujući, jer ma koliko se radovala što ću uskoro tabanati po tim brdima ispred sebe, trebalo je to uraditi po prvi put samostalno. Šetala sam nekih pola sata prateći asfaltni put, na putu ka lift/voziću koji od podnožja vodi ka gotovo samom vrhu Mitake. Mislila sam prvo da preskočim tu žičaru i krenem putem peške, uzbrdo. No pomalo ostadoh zatečena činjenicom da je već uveliko prošlo podne, te da ću na tu akciju izgubiti bar još sat i na vrh žičare neću stići pre dva. Te na kraju ipak iskoristih vozić da se popnem do vrha. Odatle nasumično krenuh nekom stazom koja mi se dopala. Najudaljenijom od vašara koji me je na vrhu žičare dočekao. Sva sreća pa mi posle desetak metara sinu da proverim mapu, i shvatim da sam u krivu. Vratih se brzo na pravi put. A pravi put je asfaltirana stazica, koja vodi do sela, tj. do hrama, koje se nalazi na vrhu. Mene sam vrh i nije interesovao. Sve je to još uvek bilo previše urbano. Htela sam da što pre pobegnem od civilizacije. Bukvalno sam pretrčala taj deo i na polovini stepeništa do hrama, skrenula na put koji je vodio ka Odake vrhu. I konačno šuma. Doduše, još neko vreme je prošlo dok se put nije odvojio ka turistički posećenijoj kamenoj bašti, posle kog se nađoh među pravim zelenilom. A od Tokia do tog momenta trebalo mi je preko četiri sata. Toliko o vodičima i opisima u njima. I zelenih jednodnevnih izleta van Tokija.

Na stranu gunđanje, jer se konačno nađoh u šumi kakvu sam očekivala. Staza koja vodi do Odake vrha je vrlo prijatna. Staza je uređena, sa jedva jednim, malo ozbiljnijim usponom. Prvih 2km mi prođoše u konstantnoj razmeni “konićiva” pozdrava i mahanja glavom, jer je bilo podosta ljudi na stazi. Svet koji sam sretala mahom behu stariji Japanci. Bili su mi simpatični, sređeni kao za najozbiljnije planinarenje, pod punom opremom, i silnim oduševljenjem što me vide. Svi su nešto pokušavali da ćaskaju sa mnom na japanskom, iako je jasno bilo da ja pojma nemam šta mi pričaju. Stalno mi, usput nutkajući neke slatkiše i kolačiće. Neodoljivo su me podsećali na češke planinare, i sama šuma na one u kojima sam uživala oko Brna. Uhvati me neki čudni osećaj nostalgije za Moravskim krasom. Od vrha žičare do Odake vrha sve ukupno ima oko 4km. Na drugoj polovini puta, planinari se najednom prorediše. Do tog dela, nisam ni imala mnogo nedoumica u kom pravcu ići. Staza je više nego jasno definisana, i gde god postoji “raskrsnica” bilo je i putokaza jasno označenih i na engleskom jeziku. S tim da Odake, nekad pišu Otake, a nekad Othake. To me nije zbunjivalo, jer sad već meseci života po Aziji i lunjanja po istoj naučiše me kako za lokalce ne postoji uniforman način za pisanje lokalnih imena koristeći alfabet.

Muke su nastale kada stigoh do napuštenih objekata u sred šume. I prvog neprevedenog putokaza. Kuda sada da krenem? Logično je, najstrmijim od označenih puteva jer do Odake vrha još nisam stigla. Već neko vreme ljude nisam srela, te nisam imala ni koga da pitam. Miljane gde si sada? Sad ja treba da budem izgubljena, i ti treba da kažeš odlučno – Tamo! – pokazujući prstom u pravom smeru. Umesto toga, ja sad očajnički čučim blejeći u kartu, uviđam da je prošlo tri sata, da ja pojma nemam kada pada mrak, i bez ikakve želje da donesem odluku kuda da krenem. Pufff – izdahnuh ravnodušno. Ajd idem uzbrdo. Najlogičnije je. Vratiću se istim putem ako ne naletim na kakve znake ili staza ne postane jasnija. Misli su se rojile, produbljujući moju nesigurnost. Poslednjih 500-600m su zaista strmi. Kamenjar. Za pentranje po njemu trebale su mi i ruke. Morala sam da ostanem koncentrisana na svaki korak, pa i ne stigoh da se zadišem. Tek, odjednom, nađoh se na vidikovcu, koji je bio jasno markiran kao Odake vrh. Jasno, samo brojevima. Moj vodič Odake nije ispisao na isti način. Kako god, putokaz koji me je tu zatekao je totalno poljuljao moju samouverenost da ću plan za taj dan ispuniti do kraja. Moj plan je bio da od Odake vrha, odem do Nakogiri vrha, a zatim siđem do Okutama stanice i odatle uhvatim voz za Tokio. No, znak me je upozoravao da će mi za to trebati 4 sata. Moj vodič je tvrdio suprotno, a mapa je jasno pokazivala da je ispred mene kraći put. Pomislih da verovatno postoje dva puta, ali mi bi jasno da ako promašim onaj iz mog vodiča, biću u ozbiljnim govnima ako me mrak uhvati u šumi. Prokleta večita ravnodnevnica u Singapuru, totalno sam se odvikla od dugih i kratkih dana, i pojma nemam kada da očekujem mrak. Te tako odlučih, da priznam poraz i vratim se putem kojim sam i došla. U tom slučaju, na vrhu žičare ću biti najkasnije do pet.

I tako se nađoh na istoj stazi opet. Na povratku sretoh samo dvoje ljudi. I samo jednog koji je išao, zapravo trčao u istom smeru kao ja. Tek tada postadoh svesna da na čitavom putu, niko od ljudi koje sam sretala nije išao u istom smeru kao ja, sem pomenutog trkača. Šuma je bila već uveliko pod senkom. Delovi sa gušćim rastinjem, su bili već dosta tamni, iako još uvek nije bilo pet sati. Pomislih, da sam dobar izbor napravila. Konstantno sam čula divljač oko sebe, uspevajući u jednom momentu, krajem oka da uhvatim nešto što me je podsetilo na jelena. Ostali zvuci su očigledno dolazili od mnogo sitnijih bića, poput zečeva i sl. U principu ja nisam strašljiva kada su divlje životinje u pitanju, ali svuda naokolo su bili neki znaci sa ilustracijom medveda i nekakvim brojevima. Sinu mi u momentu da su svi oni Japanci nosili zvončiće da bi “plašili” živuljke na putu, a ne da se slučajno ne zagube kako mi se prvobitno činilo. Kako god, imala sam plan. Ako naiđe meda, praviću se mrtva kao Duško Dugouško. Misli o bizarnosti pretvaranja da si mrtav pred medvedom su me silno zabavljale, ali šetnja mi je postala prilično naporna u tom poslednjem delu. Trka sa vremenom, ne bi li izašla iz šume pre nego što se smrači, nije podizala atmosferu. Nemogućnost da sa bilo kim podelim lepotu predela koji me je okruživao, je ceo taj predeo činio mnogo manje atraktivnim. Do tog momenta sam verovala da sam uvek bežala od samoće zbog slabosti, nekog straha da ću biti nemoćna da sebe zaštitim, no ova šetnja mi je jasno ukazala da mnoge stvari za mene jednostavno nemaju čar ako nemam s kim da ih podelim. Zato mi je prvi deo puta, ka Odake vrhu, na kojem sam sretala tu gomilu ljudi bio toliko zabavniji i prijatniji. Na njihovim licima, bilo je očigledno da uživaju koliko i ja. Sad, kada zaista ostadoh sama sve mi se činilo manje fascinantno.

Na putu kroz seoce, od hrama do žičare, osetih se kao u lošem horor filmu. Ono živahno seoce bilo je skroz prazno. Nigde nikog na ulicama. Već sam pomislila da žičara verovatno neće ni raditi, i da mi predstoji još nekih sat tabananja do stanice. No, na svu sreću uhvatih poslednju vožnju, a onda i autobus koji je vodio do železničke stanice. Putešestvije vozom od Mitake stanice, do lokalne stanice u Tokiu se oteglo na tri i po sata. Prvo, ulazak u lokalni umesto brzi voz, a onda i jedan pogrešan voz, su gutali moje sate. Na kraju, kada sam sišla na stanici, uspela sam da se izgubim. Znala sam da je hotel tu negde, ali sam se uzaludno vrtela u krug pokušavajući da ga nađem. Tokio izgleda totalno drugačije noću. Prepune ulice i svetleće reklame su svemu davale drugačiji izgled. Ništa nije delovalo poznato. Na kraju se umorih. Uđoh u taksi i rekoh vozaču da sam se izgubila, da znam da je hotel tu negde, u krugu od 500m, ali da nema šanse da ga nađem. Dobri čika se nasmeja i pristade da me odveze tih par stotina metara do konačnog odredišta.

Sve u svemu, suludo iskustvo. Provesti 8 sati u prevozu i gubljenju, da bih provela četiri-pet sati u šetnji je, pa recimo, blesava rabota. U svakom slučaju, posle Mitake i Odake odustadoh od daljih “dnevnih” šetnji van Tokia. Odveć sam ja stara za jednodnevne izlete koji zahtevaju toliko vozikanja. Moje sledće japansko brdarsko/šetačko iskustvo će definitivno biti višednevno.

5 komentara
Kategorije: Japan

Hram kamenih patuljaka 15/04/2014

Prvi savet koji sam dobila pre odlaska u Kjoto bio je: “Ne pokušavaj da obiđeš svaki hram”. Savet sam vrlo ozbiljno shvatila te sam pred put odlučila da napravim listu onih koji se ne smeju propustiti. Izučavajući hramove u Kjotu brzo sam uvidela da je vrag odneo šalu i da sama nikada neću uspeti da listu napravim dovoljno kratkom da ih sve obiđem za svog života. Što je najzanimljivije od svega, ja ni najmanje nisam zainteresovana za religijsku stranu ovih objekata, ono što me je privlačilo su arhitektura, statue u hramovima i oko njih, kao i okruženje u kojem su hramovi smešteni. Na kraju sam pretragu obrnula, tražeći najneobičnije hramovi. I jedini koji je u sebi imao nešto neobično, po mojim standardima neobičnosti za hramove, bio je Otagi nenbucu hram.

Otagi nenbucu (愛宕念仏寺) hram se orginalno zvao prosto Otagi što je ime oblasti u Kjotu gde je orginalno sagrađen u osmom veku. Taj orginalni hram nije dugo trajao i ne tako dugo nakon izgradnje uništen je u poplavi. Ubrzo je ponovo sagrađen na istom mestu. Međutim, 1922. su odlučili da ga presele na sadašnju lokaciju (naselje Saga) kako bi ga sačuvali. Nenbucu je jedan od pravaca u Budizmu i kasnije je pridodat nazivu hrama.

Ovaj hram se nalazi na vrhu jedne male krivudave uličice u zapadnom delu Kjota. Jedna od onih ulica zbog kojih mnogi u Japan i dolaze, sa tradicionalnim kućercima, po kojim drvetom rascvetale trešnje i papirnim lampionima. Samuraja, ronina, gejši i seljaka po ulicama nije bilo. Sasvim obični prolaznici, automati za prodaju i neuredno viseći strujni kablovi su nas vraćali u realnost. Nisu umanjivali lepotu kraja. Vidite, istina je da mi iskreni ljubitelji Japana u svojoj bajkovitoj viziji samuraja uvek vidimo naslonjenog na automat za prodaju kako ispija svoje rashlađeno piće od pasulje. Degustiranje ovog napitka možete preskočiti. Ja sam to već učinila za vas i recimo da je to jedna od odvratnijih stvari koja mi se našla među nepcima.

Na ulazu će vas dočekati ljubazni čikica, zapleniti 300 jena za ulaznicu i otvoriti vrata ovog čarobnog sveta kamenih patuljaka. U dvorištu hrama se nastanilo preko 1200 njih u periodu između 1981. i 1991. Razmileli su se po celom dvorištu, na ulazu, pored stepenica, uz svetilišta. Zgusnuli se u redove i gledaju u vas. Neki se grle, neki pevaju, drugi piju, neki se prosto mole, dok treći slušaju muziku sa svog vokmena. Jedan nas je čak i slikao. Svaki od njih je zauzet nekim svojim hobijem i neće baš mnogo hajati za vas. Konačno sam mogla da izađem iz svoje bajke, otarasim se Ivice i ukradem Snežanino mesto. Sa 1200 patuljaka naspram njenih sedam imala sam mnogo veće šanse da osvojim princa. Onaj patetični deo sa prenemaganjem, jedenjem jabuke i umiranjem sam preskočila, princu sam se smesta bacila u zagrljaj. On je i tako došao bez konja. Imao je doduše fotoaparat kod sebe. Posle toga smo naravno živeli srećno do kraja života. Bez patuljaka doduše, njih sam morala da ostavim tamo. Bilo bi malo čudno da smo se svi pojavili na aerodromu. Uostalom neko mora da čuva hram.

Ako poželite da odete do hrama, za put se raspitajte na sajtu, mrvice koje sam bacala za sobom su pojeli alavi japanski vrapci.

2 komentara
Kategorije: Japan

Japanska “skupoća” 08/10/2013

Da li je nešto skupo ili ne je vrlo relativna stvar. Ovo naravno zavisi od mnogo faktora. Standard zemlje u kojoj živite, tj. visina vaših primanja je verovatno presudan ali ne i jedini. Dalje, visoke cene određenih usluga u jednoj zemlji će vam delovati sasvim na mestu dok će vas u drugoj iritirati. I ovo čak ne mora da bude vezano za kvalitet usluge. Te tako recimo ja praktično uopšte nisam putovala preterano po Nemačkoj u kojoj sam živela pet godina jer sam putovanja po istoj smatrala preskupim (i uglavnom nezanimljivim). Obrni-okreni, kada god sam preračunavala troškove produženog vikenda na nekom mestu u Nemačkoj, ja bih došla do cifre od minimum 500evra za dve osobe. Što je meni suluda cifra bez obzira kolika su mi mesečna primanja. Moja misao bi uvek bila ista, za te pare iz Nemačke mogu da odletim za Tajland. Propustimo 2 takva vikenda u Nemačkoj i možemo da budemo na egzotičnoj plaži. Naravno u tom momentu mi tih 500evra ne deluju tako veliko jer mi za put do Patagonije treba više od 1000. Pri tome Nemačka je meni apsolutno nezanimljiva kao turistička destinacija dok me i Tajland i Pategonija oduševljavaju, te je jasno da bi i 100evra za Nemačku u mom slučaju bilo previše. Naravno, i na sreću dodala bih, svi smo različiti te će neko drugi verovatno imati drugačije putujuće prioritete.
Japan je za mene bio iznenađujuće neskup. Daleko je od jeftinog, da se odmah razumemo, i definitivno nije destinacija za male pare, ali je bio mnogo jeftiniji od onoga što sam očekivala. Imala sam tu neku sliku, pre detaljnog planiranja puta, da je reda veličine Japan duplo skuplji nego neka evropska destinacija. Istina je da su troškovi otprilike na istom nivou, čak i jeftiniji u zavisnosti sa kojom je evropskom destinacijom poredite.


Put do tamo

Nama je iz Berlina bilo najjeftinije da letimo za Osaku preko Finair-a. Ako me pamćenje još dobro služi povratna karta je oko 700evra, bez preterano mnogo dana kupljenih unapred. Te verovatno može biti i jeftinija. Karta za Tokijo je recimo čitavih 250evra skuplja. Te već letom do nekog drugog aerodroma možete uštedeti poprilično para. Još ako ne planirate put od danas, do sutra, u sred najluđe sezone, sigurna sam da se još koja stotina da uštedeti.


Smeštaj

Mi smo prerasli onaj deo spavanja po hostelima u deljenim sobama ili bilo kojih varijanti spavanja za džabe preko raznoraznih sajtova. Istini na volju nikada nismo ni bili preterani obožavaoci istih. I ja i Miljan smo previše povučene ličnosti da bi smo tek tako delili svoj prostor sa nekim. Lično mislim da je sjajno da takve stvari postoje, ali one jednostavno nisu za nas. I pored toga, u Japanu smo upravo poželeli da budemo gosti kod lokalaca. Ovaj tip odsedanja kod nekoga definitivno ima prednost kada želite da naučite više o lokalcima i saznate više o nekom mestu iz prve ruke. No eto, kao za inat nije nam se dalo jer smo se za ceo put odlučili na brzinu u vreme cvetanja trešnje koja je i turistički najživlja sezona u Japanu. Te smo tako i pre samog puta bili dosta ograničeni, jer kao što sam već spominjala u pojedinim mestima nismo ni uspeli da nađemo smeštaj. Najjeftinija varijanta hotelskog smeštaja u takozvanim poslovnim hotelima je i dalje koštala oko 80evra za klaustofobične sobe koje, po svedočenju bivših gostiju, bazde na cigare čak i kada je pušenje zvanično zabranjeno. Tako je sva naša pretraga koncentrisana na apartmane preko airbnb sajta. Zbog gužve nismo uspeli da nađemo sobe na dotičnom sajtu, no bilo je apartmana (praktično garsonjera) za 50tak evra. Te smo tako, manje-više zbog ponude naš dvonedeljni odmor podelili na 7 noćenja u Osaki i 7 u Tokiju. Treba takođe obratiti pažnju na to da Japan nije zemlja u kojoj možete da praktikujete onu veštinu “ja banuo jel imate slobodnih soba?”. Svakako nije nemoguće, ali za razliku od većine zemalja u Japanu će vam na ovo pitanje reći ne, čak i ako ima mesta zato što se niste najavili unapred. Japan je zemlja rituala i treba da imate u vidu da je i spavanje deo rituala te se za njega treba pripremiti kao i za svaku drugu svečanost. Ne retko Japanci će vas dočekati s poklonom u svojoj kući, i kao što ih rado daju, takođe ih i rado prihvataju. Ovo je zapravo deo vrlo stare japanske tradicije, koja se i danas poštuje. Ona se može videti i u japanskom svakodnevnom životu, te tako ako rentirate stan u Japanu ne samo da treba da ostavite kiriju unapred u slučaju da se neko zlo u stanu desi dok vi u njemu boravite, nego još i stanodavcu poklanjate jednu kiriju i taj deo nameta se zove poklon. I eto dok su mi tih 50evra u Japanu za noćenje delovali sasvim OK, ja nikako da se odlučim da skoknem do Belgije za vikend trenutno jer smatram da su ludaci što mi traže iste te pare. Kao što rekoh, sve je stvar perspektive. Opet u Japanu je spavanje dozvoljeno i besplatno na svakoj javnoj površini, za razliku od većine evropskih zemalja, te praktično možete da kampujete gde hoćete. Postoji par eksluzivnih i skupih mesta koja su na žalost bila daleko iznad našeg budžeta, to je noćenje u japanskim tradicionalnim kućama ili manastirima, obično u banjama ili logično, manastirima. U blizini stanica postoje i takozvane kapsule u kojima se noćenje plaća po satu. Ove kapsule su obično modularno, jedna na drugu naslagane. U njih se praktično penjete kao na krevete na sprat, duge su koliko i ležaj i visoke i široke možda oko metar ili nešto jače. Mi nismo imali nikakvu želju da isprobamo iste, ali pretpostavljam da mogu biti vrlo praktične i korisne ako ste premoreni a imate par sati viška.


Po ostrvu vozovima

Prevoz po samom ostrvu, tj. ostrvima može biti izuzetno skup ali i ne mora ako imate dovoljno vremena i volje da sve na vreme isplanirate. Najčešći vid prevoza koji vam poturaju je železnica. I zaista japanski vozovi su sjajni. Ostrvo je isprepletano železničkim prugama uzduž i popreko, vozovi ne kasne i ne kvare se, čisti su i uredni, a ljudi u njima kulturni (uglavnom). Kažem ovo uglavnom, jer u japanskim vozovima koji voze po metro linijama ne tako retko mlade devojke bivaju meta vaćarenja od strane muške populacije. Da li od previše hentai mangi i anima, da li od predugog radnog dana, no izgleda da je to toliko uzelo maha da ne treba da vas iznenadi ako vidite vozove sa kupeima u kojima je ulaz dozvoljen samo ženama. U jednom vodiču za strance u Japanu, o ovoj temi čak naširoko naglabaju, dajući raznorazne primere koji jasno pokazuju da je ovakvo ponašanje manje-više društveno prihvatljivo. No ako ste klasična Evropljanka, sigurno ste bezbedni, u odnosu na Japanke mi definitivno delujemo kao nezgrapne kobile Japancima. No vratimo se vozovima. Najveći deo železničkih pruga je u vlasništvu Japanske železnice (JR), međutim postoje i drugi vlasnici te treba obratiti pažnju da li vaša karta pokriva određenu liniju. Ove manje kompanije uglavnom pokrivaju prigradske i gradske linije. U gradovima je to regulisano, slično kao privatni i državni busevi po Beogradu, jedna karta važi za sve, ali na prigradskim linijama uglavnom nije tako. Vozovi su izuzetno skupi po Japanu.Dok nisam otišla u Japan verovala sam da skuplje od nemačke železnice ne može. No eto, dokazali su da može. Postoji više različitih tipova karata koji vam omogućavaju da putujete po dosta jeftinijim cenama. Postoje takozvane JR pass karte koje pokrivaju manje više sve vrste vozova i sve linije u Japanu. Važenje im je 1, 2 ili 3 nedelje i mogu se naručiti samo van Japana. Cena – prava sitnica, 206, 309 ili 421 evro po osobi. Šokantno, u najmanju ruku. Zato vam rekoh detaljno razrađen plan puta vam može uštedeti silne pare. Ove JR pass karte su bacanje para ako ne prelazite velike razdaljine i naravno ne putujete kao ludi u tom ograničenom vremenskom periodu. Postoje i takozvane regionalne karte, koje ne obuhvataju Shinkansen (super brze vozove) ali oni su i nepotrebni na tim kratkim linijama koje i onako ne traju više od sat. One traju 1, 2, 3 ili 4 dana. Dobre su ako se nađete u sličnoj situaciji kao mi. Tako npr. sa Kansai regionalnom kartom možete spojiti Osaku, Kjoto, Kobe, Naru, Himeji i Kansaji za, u najskupljoj varijanti, 45evra za 4 dana. Više informacija o ovim kartama možete naći na zvaničnom sajtu Japan rail pass, gde možete i naručiti karte. Kad naručite karte, vama ustvari stiže vaučer na kućnu adresu koji morate overiti kada stignete u Japan, u nekom od JR prodajnih mesta. Ima ih inače na svakom aerodromu. Tada dobijate pravu kartu na kojoj morate precizirati od kog dana je karta validna. U svakom slučaju savetujem vam da dobro isplanirate svoja putovanja i na osnovu toga vidite da li vam se isplate određene popust karte ili ne. Ovaj sajt vam takođe može pomoći u planiranju, jer pored konekcija prikazuje i cene za određene relacije.


Po ostrvu avionima

Ono što je meni prvo palo na pamet kada sam videla koliko su vozovi skupi, je da verovatno kao i u Nemačkoj može biti jeftinije putovati avionom na domaćim linijama. Što se pokazalo kao istina. Te povratna avionska karta od Osake do Tokija, može koštati manje od 50evra ako je kupite na vreme. 39evra je bila najniža koju smo našli ako se ne varam. Mi smo leteli japanskom kompanijom Starflyer koja je “low-cost” kompanija. No, na naše veliko iznenađenje japnski “low-cost” nema veze s onim evropskim, jer piće i prtljag su bili besplatni, a na izgledu i komotnosti pozavidele bi joj mnoge (zapravo sve, s kojima sam ja do sada letela) evropske kompanije. Ova kompanija ima specifičnu cenovnu politiku, cena karte je fiksna u zavisnonsti od toga koliko dana unapred je kupite. Tj. tačno znate kolika je cena za kartu kupljenu 6 meseci, 3 meseca ili mesec unapred. Po vrh svega, jedina su kompanija čije sam mere bezbednosti odgledala bez zevanja, uverite se i sami zašto: http://youtu.be/knN_L62vTIw. Jedina mana mu je što je kupovina karte na japanskom, a google nije baš efikasan kod prevoda pa smo se malkice namučili oko kupovine.


Nešto kao zaključak

Kao poslednja opcija ovde je naravno i autobus. Verovatno još jeftiniji od prethodnih, ali u mom slučaju autobus je opcija samo za vožnju po Južnoj Americi, pa se za iste po Japanu nismo ni raspitivali, ali nam je prijatelj rekao da je znatno jeftiniji od voza. Stopiranje po Japanu nije nemoguće sudeći po Vilu Fergusonu (Hokkaido Highway Blues). Inače preporučujem knjigu, vrlo vickasto i opuštajuće štivo. No za nas zbog kratkog vremena, stopiranje takođe nije dolazilo u obzir.
O hrani sam već pisala u postu Prejedanje u Japanu, te sam valjda s ovim pokrila ključne troškove koje treba očekivati u zemlji izlazećeg sunca.
Dodala bih možda još samo, da smo mi u Japan išli ne tako davno nakon poslednjeg velikog zemljotresa, i jen se kotirao dosta loše u odnosu na evro, što je verovatno doprinelo nešto nižim cenama. Takođe budite na oprezu pri planiranju budžeta, jer možete kao ja neplanirano završiti u suludoj kupovini jer je u Japanu sve tako slatko i drugačije da će vam oči svega biti gladne, a duša svega željna bilo da je u pitanju najslađa haljina na svetu ili Totoro od pola metra.

4 komentara
Kategorije: Japan

Tufničasti jeleni i Daibutsu 22/09/2013

U Japan smo došli u vreme cvetanja trešnje. Taj period je vrlo popularan među turistima te je gotovo nemoguće naći smeštaj na brzaka. Nekako smo se i na prečac odlučili za odlazak te je već bilo kasno za izvoljevanje oko stanova. Recimo, za dve nedelje ostanka nismo uspeli da nađemo nikakav slobodan smeštaj u Kjotu. No, sreća u nesreći je da nas je to nateralo da ostanemo u Osaki i iz nje planiramo dnevne izlete po obližnim bivšim prestonicama. Kažem srećom, jer je Osaka bar 30% jeftinija i turistički mnogo neatraktivnija od susednih gradova, te su mir i odmor zagarantovani. Plus je i taj što su svi ovi stari gradovi relativno blizu te od Osake do njih nema ni sat vremena vožnje vozom.
Ove postove naravno ne pišem hronološki, jer se zapravo i ne sećam po kojem smo redu obilazili okolinu. No danas je red na Naru.

Nara je bila prestonica između 710. i 794. godine. Ovaj period je poznat u japanskoj istoriji kao Nara period. Prestonicu je izmestila u Naru tadašnja vladarka Genmej, koja je preuzela presto na kratko jer je budući naslednik prestola bio još uvek dete. Genmej je bila jedna, četvrta po redu, od ukupno osam žena vladara u japanskoj istoriji. Vladala je od 707. do 715. godine. Iako je u početku planirala da se povuče kada muški naslednik dostigne zrelost, povukla se ranije a presto je nasledila njena ćerka Genšo. Ovo je inače presedan u japanskim običajima i jedini takav primer. Genšo je na vlasti ostala do 724. kada je presto konačno preuzeo muški naslednik carske loze. Doduše ovde se ne završava vreme vladavine žena. Na presto ponovo dolazi vladarka Koken 749. i ostaje na njemu do 758. godine. Ista ta žena, samo pod drugim imenom Šotoku ponovo preuzima presto 765. i ostaje na njemu do smrti 770.

U toku Nara perioda 759. godine sastavljena je najstarija sačuvana zbirka pesama Manjošu – Zbirka deset hiljada listova (万葉集 man’yōshū) u kojoj su sakupljeni radovi pisani između 347. godine i godine izdanja. Ona je pisana manjoganom (万葉仮名), pismom koji je koristilo kineske znakove u slovnom obliku. Iz njega su se kasnije razvli katakana i hiragana.

Nara period je bitan u japanskoj istoriji ne samo zbog ženskih naslednika i književnosti nego i širenja budizma, koji je bio podržan od strane prestola. Jedna od legendi kaže da je Šotoku bila u vezi s budističkim monahom te da je to doprinelo tom silnom interesovanju prestola za budizam.

Nara je danas jedan od najposećenijih turističkih gradova Japana. Grad je zapravo majušan i dva nama najzanimljivija dela su bili park sa hramovima i stari trgovinski centar Naramači. Ona čuvena vladarka Genšo, je izdala naredbu da se napiše istorija Japana, te su tako 720. izdate Hronike Japana (Nihon Shoki 日本書紀). U njima piše da je ime prestonice Nara izvedeno od glagola narasu koji znači poravnati. Međutim mnogi sumnjaju u verodostojnost ove tvrdnje jer na korejskom nara znači kraljevstvo. Štagod da je istina od ova dva to ni najmanje ne umanjuje lepotu i značaj ovog grada.

Idući od stanice nama je ovaj park nekako došao sa leve strane. Penjući se uz stepenice, već na samom početku sve je delovalo pomalo mistično. Nismo imali nikakvu mapu pri ruci ali smo otprilike znali kako su stvari raspoređene, tj. da ćemo tu u tom parku naći gomilu starih hramova i da se u jednom od njih nalazi još jedan džinovski buda (Daibutsu). Prošli smo pored starog carskog hrama i pagode na pet spratova, da bi konačno stigli do Velikog istočnog hrama (東大寺 Tōdaiji) u kojem je smešten Daibutsu.
No pre nego što smo ušli u kompleks sa hramom, proveli smo dosta vrmena u parku “jureći” se sa jelenima. Po carskoj mitologiji bog Takemikazuči je vladarsku familiju predvodio u Naru na belom jelenu, te je tako jelen postao zaštićena vrsta. Danas ih u Nari ima preko 1500. Rusi ovu vrstu jelena zvanično zovu jeleni s tufnama/šarama te otuda i ovo moje ime tufničasti jeleni. To je ona najslađa vrsta što izgleda slično bambiju čak i kad odraste. Svuda naokolo su postavljeni slikoviti znaci koji vas podsećaju da su jeleni divlje životinje i da vas mogu ugristi ili podbosti te da ne pokušavate s njima ono što biste radili s cica macama. Kako je moguće kupiti keksiće za jelene i hraniti ih okolo, oni su prilično razmaženi i ne morate mnogo ni da jurcate za njima sami će vam prići tražeći hranu. Ja imam neki čudan osećaj kad me jeleni gledaju, kao da me gleda tele. Nekako imaju slične te oke i izraz lica, a krava je meni omiljena od svih životinja (bez zezanja) i domaćih i divljih. Ne znam odakle ova ljubav potiče, mada nagađam da ima veze sa bakom (maminom mamom) koja me je vodila ujutru u štalu kad muze krave. Ona bi mi tada pričala kako je krava jedna divnica koja će da mi da svoje mleko, a u to vreme mleko je bilo jedna od retkih stvari koju sam ja jela/pila bez prenemaganja. Te sam tako ja mazila te bakine krave dok ih je ona muzla, i odatle proistekla valjda ta silna ljubav.

No, vratimo se Velikom istočnom hramu. Dakle pojavili smo se na ulazu u hram mi i na stotine malih Japanaca. Svi svrstani u grupe, u različitim školskim uniformama, sa različitim kapicama na glavi ili maramama oko vrata. Nije puno vremena prošlo pre nego što nam je prišla prva grupica:
– Gospodine jel možemo da vam postavimo par pitanja? – pomalo stidljivo reče najhrabriji među njima.
Pri tome pritrča nastavnik, izvinjavajući se i dodajući da je deci to deo prakse engleskog jezika i da kada ih vode u obilazak hramova gde uglavnom ima dosta turista koriste priliku da deci zadaju zadatke kako bi mogli da vežbaju jezik u realnim situacijama.
– Naravno – odgovorismo u glas smešeći se. Što je ispraćeno silnim klanjanjem od strane nastavnika uz uporno ponavljanje reči zahvalnosti.
– Kako se zoveš?
– Miljan
– Kako?
– Mi-lja-n – ponovi moj dragi rastavljajući ime na slogove.
Japanci zapravo prepoznaju lj i nj i mogu lepo da ih ponove. Te su bez problema sricali njegovo ime.
– A ti? – pogleda u mene, u međuvremenu izgubivši onu prvobitnu stidljivost.
– Marica, Ma-ri-ca – rekoh lagano. – A vi? Kako se vi zovete?
Krenuše da ređaju imena i na moje iznenađenje nijedno nisam prepoznala, ranije čula. Ili Japanci imaju baš raznolika imena ili izbegavaju deci da daju imena koja se pojavljuju u mangama i animama.
– Odakle ste?
– Srbija.
– ???
– Da probamo s Nemačkom? – upitah Miljana
– Nemačka?
– Aaaaa – za nju su već čuli, i očigledno osećaju posebnu simpatiju prema Nemcima.
Jbn. Nemci, pomislih u sebi. Sledećoj grupi naširoko objašnjavam gde je Srbija.
– Jel vam se sviđa Japan?
– Naravno, Japan je najlepša zemlja na svetu.
– Stvarno? – tu već krenuše da se tope od zadovoljstva što nam se njihova zemlja toliko sviđa.
– A japanska hrana?
– Aha.
– A koja vam je omiljena hrana?
– Mmmmm…meni kari – reče Miljan.
– Vauuu i meni – dodade jedna od slatkih glavica iz grupe, šljaštećim okicama. A ostali zaklimaše glavama u znak odobrenja.
– Meni suši – dodadoh ja.
– I mojoj mami je suši – reče jedan.
– I mom tati – dodade drugi.
A ja pomislih kako sam ispala ko dosadne mame i tate, dok Miljan mora da im je dodatno interesantan sa tim karijem.
Posle toga nas zamoliše da im potpišemo list na kojem su pisali podatke koje smo im govorili i posle poziranja, a japanska deca baš vole da se slikaju, izgubiše se u masi.

Veliki istočni hram (東大寺 Tōdaiji) je budistički kompleks u kojem centralno mesto zauzima hol u kojem se nalazi najveći bronzani Buda u Japanu, visok 16m. Jasno je da pored onog kamenog Daibutsu u Nokogorijami, ovaj bronzani iz Nare deluje prilično sićušno. Međutim ovaj bronzani Nebeski Buda – Vairocana je uspeo da dovede Japan do ivice bankrotstva jer su za njegovu izgradnju utrošene gotovo celokupne rezerve bronze. Izgradnja hola i Bude je završena 752. i prema spisima sačuvanim u hramu u njihovoj gradnji je učestvovalo preko 2.5 miliona ljudi. Južnu kapiju ovog kompleksa čuvaju dve ogromne drvene statue visoke oko 8.5 metara koje predstavljaju Nio kraljeve. Oni simbolizuju rođenje i smrt svih stvari. Agio ispušta glas “a” otvorenih usta, dok Ungio ispušta uzdah “un” zatvorenih usta, što prema verovanju čini svaki čovek pri rođenju i smrti. Ove dve figure su meni delovale izuzetno moćno i impresivno. Zaštićene su mrežom te nekako deluje kao da statue izviru iz mraka, i na prvi pogled nisam bila sigurna da li je u pitanju slika na zidu ili statua. Kako se prvo prolazi kroz kapiju a onda ulazi u hol sa Budom, zaista deluju kao zastrašujući ratnici koji čuvaju Budu.

Iako smo prvo videli kamenog Budu koji je mnogo veći, 16m je dovoljno visoko da još jednom ostanete impresionirani. Kako je napravljen od bronze i sprednje strane izložen dnevnoj svetlosti ima neverovatan odsjaj. Međutim to što je smešten u unutrašnjost građevine podosta umanjuje čitav doživljaj. Nemoguće ga je u potpunosti sagledati jer je zapravo vrlo malo prostora oko njega, a ne pomaže ni odsustvo svetla. Zadnji deo statue je praktično u mraku. Dečurlija koja je okolo jurcala nam je toliko privlačila pažnju da je Buda nekako ostao u drugom planu.

Čim smo izašli iz hola u kojem se nalazi Buda, saletela nas je još jedna grupa dece. Ovog puta bio je čitav čopor u pitanju te su nekako i manje stidljivi bili. Nakon standardnog seta pitanja, raspričaše se o omiljenim mangama i animama. Očigledno japanska deca najviše vole seriju One Piece (ワンピース Wan Pīsu), koja čak i na japanskom zapravo nosi englesko ime. “Van pisu” je tipičan iskrivljen način na koji japanci izgovaraju reči na engleskom, uvek sa dodatkom samoglasnika na kraju. Pred rastanak nas upitaše jel mogu da nešto učine za nas te ih smorismo sa besomučnim slikanjem. Deca u Japanu zaista vole da poziraju. Te kad ih konačno islikasmo upitasmo jel možemo sad mi nešto da učinimo za njih. Na to su gotovo u horu krenuli da urlaju “kiso, kiso, kiso…” njihovoj verziji “kiss, kiss, kiss… (poljubac, poljubac, poljubac…). To nas je silno zabavljalo, no pred decom se ipak nismo ljubakali. Japanci su izuzetno konzervativni u javnosti, naglašavam samo na javnim mestima, te nas njihov zahtev nije mnogo iznenadio. Sumnjam da su imali mnogo prilike da vide takve izlive nežnosti u javnosti, sem kad nalete na neke turiste poput nas. Šetali smo još dugo po parku obilazeći ostale hramove i sudarajući se sa decom. Čini mi se da lepota japanskih hramova upravo proističe iz toga što su okruženi baštama i smešteni u parkovima. Ima ih uvek nekoliko u okviru parka. Svi ti hramovi posle nekog vremena krenu da vam deluju isto, ako ne krenete dobro pripremljeni u njihov obilazak ili ako se ozbiljno ne bavite japanskom religijom i istorijom. No to ni malo ne umanjuje uživanje. Hramovi su izuzetno lepi, građeni od drveta, ukrašeni japanskom kaligrafijom, okruženi uređenim baštama, savršeno uklopljeni u zelenilo koje ih okružuje – sve to nekako stvara utisak da šetate nekim prelepim seocetom, da se nalazite u nekom savršeno uređenom univerzumu totalno drugačijem od bilo kog koji ste ranije videli. Ta njihova odmerenost, pažnja i ljubav koju ulažu u svaki detalj, smirenost i elegancija nisu nešto što ćete sresti ni u jednoj drugoj kulturi. Japan je zaista svet za sebe, i svaka šetnja kroz ove parkove sa mnogobrojnim hramovima me je na to podsećala.

Stari deo grada nas je još uvek čekao. Krenuli smo u obilazak Naramači naselja (奈良町). Naramači doslovno znači “grad Nara”. U ovom naselju su nekad živeli prodavci. I danas je načičkan mnoštvom prodavnica, s tim da su mnoge od starih radnji pretvorene u rastorane i kafiće. Kuće su mahom drvene, prizemne i nesrazmerno uske u odnosu na dužinu. Nekada se porez plaćao na osnovu toga kolika je dužina kuće koja gleda na ulicu. U prdnjem delu bi bio smešten lokal, a u zadnjem je živela porodica. Ulazak u neki od mnogobrojnih lokala je dovoljan da osetite da ste se zagubili u nekom drugom vremenu. Nama je taman bilo i vreme za ručak te smo iskoristili priliku da uživamo u jednom od tradicinalnih restorana. Božanstvena hrana, servirana u nekoliko različitih posuda sa mnoštvom raznolikih ukusa i ljubaznost zaposlenih devojaka se savršeo uklapala u svu tu idilu čiji smo deo bili od dolaska u grad. Nara je toliko magično mesto da nam se od nje nije rastajalo. Iako je grad mali i verovatno smo obišli tog dana gotovo sve znamenitosti, čini mi se da bih mogla provesti još pet dana prolazeći uporno istim stazama u parku i gubeći se u istim uličicama Naramačija.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

3 komentara
Kategorije: Japan