postcards…
The world moves with me

Fočanski bluz 14/06/2014

Da umem da pišem pesme,
napisala bih vam jednu
o mami, tati i čekaonici
na autobuskoj stanici u Foči.
O nama troma poluzgrčenim od hladnoće
u iščekivanju autobusa za Beograd
sa narodnjacima u pozadini.

“…Ciganče, ciganče
da ti kupim zlatno lanče
pa da s tobom svetom skitam
kol’ko košta, ja ne pitam…”

Da umem da pišem pesme,
pisala bih vam o
plastičnim crvenim stolicama,
zidovima, od dole rozim, od gore žutim,
pepeljari,
plavom monitoru u uglu i
netačnom redosledu vožnje.

Da umem da pišem pesme,
pisala bih vam i o
gorušici koja me je davila
posle sendviča
sa kajmakom, paprikom, krastavcima i rotkvicom
naređanim u lepinji
koju je mama pekla
to jutro u šporetu na drva.

Da umem da pišem pesme,
pisala bih vam o
sedamdesetjednogodišnjaku
koji igra 2048
na iPad-u.
I o njegovoj dosta mlađoj ženi
koja se smeje
njegovim nezgrapnim pokretima
dok sugeriše sledeće poteze.
I o tome kako on
do kraja večeri
postaje sve bolji.

Da umem da pišem pesme,
pisala bih vam o
tome sa koliko sam ih ljubavi gledala
sa strane.
O tome kako su mi sitno i staro delovali.
O želji da ih tako majušne
strpam u džep
i ponesem na kraj sveta.

Da umem da pišem pesme,
pisala bih vam i o
strahu koji me je obuzeo
da njih jednog dana biti neće.
I bojazni
da će nastala praznina
biti prevelika
da bi je bilo šta ispunilo.
O tome kako sam detinje
prodrmala glavu
da odagnam crne misli.
I kako sam ih punog srca
sve te sate
bez prestanka gledala.

Da umem da pišem pesme,
pisala bih vam o
tome kako je ljubav
prema roditeljima
čudna.
Poput istopolnih magneta
odbojna i teška
na blizinu
jer oni previše brinu.
Poput suprotno polarisanih magneta
privlačna i jaka
na daljinu
zbog slobode
da ih volite
bez napornih, nepotrebnih
briga.

Da umem da pišem pesme,
napisala bih jednu o ljubavi.

Al’ na žalost
ne umem.

3 komentara