postcards…
The world moves with me

Taujen dolina 07/09/2017

Kiša. Kiša opet. Kiša nas uporno prati na putovanjima. Ne smeta uvek. Ne smeta mnogo. Ali remeti planove. Put na Tajvan je bio put bez plana, pa na ovom putu nije smetala mnogo. Ali nas je naterala da ustanemo pre šest i krenemo ranije u skitnju. Ako ništa drugo, kiše na Tajvanu vam obično ostavljaju sunčana jutra na raspolaganju. Tajvanske letnje kiše vole da pljusnu posle podne.

Taoyuan Valley

Tražili smo idealno mesto za jednodnevnu šetnju kraj Tajpeija. Mesta je puno, ali stići do njih javnim prevozom nije uvek najlakša opcija. Na kraju smo se odlučili za Caoling stazu (Caoling Historic Trail – 草嶺古道), jer je početak staze blizu železničke stanice u Daliju (Dali – 大里), a završetak blizu železničke stanice Gongljao (Gongliao – 貢寮). Obe su na istoj liniji koja ih spaja sa Tajpeijem. Sad, kad smo znali mesto, krenuh da guglam o detaljnijim iskustvima prethodnih šetača. Prvi post me malo neprijatno iznenadio; deluje previše dosadno, ništa preterano lepo ili zanimljivo. Drugi post, opet ništa posebno. I tako još par njih, dok nisam naletala na jedan u kojem devojka opisuje kako se izgubila. Naime, negde je uspela da skrene sa puta i završi u Taujen dolini (Taoyuan Valley – 桃源谷). Za radoznale: Vratila se na kraju na pravi put i stigla je do kraja.

Taoyuan Valley

Gledajući njene slike, svatih da je vreme da promenimo destinaciju. Nećemo ići starim Caoling putem, nego u pohode čarobnoj Taujen dolini. Vratih se guglanju, ovog puta sa imenom doline. I konačno postovi i u njima slike kakve sam priželjkivala. Konekcija jednako dobra. Staza počinje kraj iste železničke stanice u Daliju, ali se ova završava u Disiju (Daxi – 大溪). Sve savršeno, dok ne stigoh do posta u kojem sada druga jedna, neizgubljena devojka opisuje magično mesto uz komentar kako su ga videli tek iz trećeg pokušaja. U prvom ih je kiša vratila nazad jer je stazu, zbog klizišta nemoguće završiti u tim uslovima. Drugi put su krenuli leti, a dolina bez hlada, toliko usijala da su svu vodu previše brzo istrošili. Te na kraju, ona zaključuje da je najbolje krenuti u šetnju u kasnu jesen ili zimu. Khm, khm… Mi smo u sred leta došli, a kiša može svaki čas da se sruči. Idealno vreme za odustajanje. No, na kraju ipak odlučismo da krenemo, čisto da proverimo zbog čega ćemo mi vratiti: prejakog sunca ili pljuska.

Taoyuan Valley

Od Tajpeija do Dalija se lokalnim vozom trucka nekih sat i po. Po dolasku na železničku stanicu, putokazi za Caoling stazu su svuda jasno istaknuti. Da bi došli do Taujen doline trebalo je prvo da prepešačimo deo Caoling staze. Do raskršća se stiže ili starim asfaltnim putem koji zavija čas levo, čas desno, ili mnogo strmijim stepenicama, koje vode do vrha. Rastinje je još uvek tropsko na toj visini, pa alternativnih pešačkih puteva kroz tu “šumu” nema. Iako smo u Dali stigli pre devet, sunce je već uveliko peklo. Odlučili smo se za stepenice jer su one bile zaštićene hladovinom. Mada, na toj temperaturi, malo smo od tog hlada ućarili. Kada smo stigli do prvog paviljona (drvene konstrukcije sa klupama i nastrešnicom) sa mene se već cedila sva voda koju sam popila u prethodnih pola godine. Ja se inače slabo znojim ako je napolju suvo vreme, bez obzira na temperaturu. Singapur me je već naučio da kada je toplo, a velika vlažnost vazduha, čak i moja leđa mogu da budu mokra. Početak ove naše pešačke ture me je naučio da i stomak može da mi se oznoji i da se sise najsporije znoje bez obzira na vremenske uslove. Naravno, do kraja avanture i sise će mi biti mokre.

Taoyuan Valley

Ne znam koliko nam je trebalo vremena da ispenjemo to stepenište, bilo je vruće i morala sam da se koncentrišem na racionalno trošenje pijaće vode. Nisam imala kad da gledam na sat. Uglavnom, brzo smo se zamarali i pravili pauze u svakom, malo debljem, hladu. U jednoj od tih pauza sreli smo stariji tajvanski par, koji je silazio polako ka Daliju. Žena je delovala vitalno, ali je on očigledno imao problem i sa širinom struka i sa nogama. Uspeli su da nam objasne i dokle su stigli, i odakle su krenuli, i u kom pravcu idu. Bez trunke engleskog ili bilo kog drugog jezika koji mi govorimo. Ja iskreno verujem da su Tajvanci masterovali veštinu komunikacije bez upotrebe jezika. Mislim, pričaju oni na kineskom, dok ruke pružaju u određenom pravcu ili prstma pokazuju na nešto. Ali, način na koji pričaju tim rukama, osmesima, pogledima i intonacijom, vam jasno pruža dovoljno informacija da sa njima razgovarate. I tako se mi siti ispričasmo. Verovali ili ne i podpitanja smo postavljali. Nedugo posle tog susreta stigli smo do raskršća gde se odvaja put za Taujen dolinu.

Taoyuan Valley

Čim se savlada prvo brdašce na tom putu, ispred vas se pruža neverovatan pogled na dolinu, valovito zelenilo i staza koja kroz njega vodi. Taujen dolina je čuvena po divljim govedima koja pasu tu beskrajnu livadu i na taj način održavaju to rastinje niskim. Može vam se činiti da neko zapravo kosi te livade. Goveda videli nismo, predpostavljam da su se negde sklonili od tog jarkog sunca, ali je njihove balege bilo svuda naokolo. Idilična je cela ta slika beskrajne zelene doline, jakih vetrova koji duvaju na toj visini, mora koje udara u podnožje tih brda, i teških, modrih oblaka koji nam se približavaju sa druge strane. Oblaci, gusti poput šećerne vune, prolaze tik iznad doline, ostavljajući rasute, beličaste tragove za sobom. Neki predeli su neopisivo lepi. I neki momenti su neopisivo čarobni. Najlepši deo je u tome, što je ta dolina podugačka, treba podosta vremena pešačiti kroz nju. Kada smo stigli do raskrsnice sa sledećom stazom, kojom smo planirali da se spustimo do Disija, shvatili smo da je previše strma i da nam je pametnije da izaberemo drugi put. Mapa nas je obeshrabrila da nastavimo stazama ispred sebe jer su nam rezerve vode bile pri kraju, te smo odlučili da se vratimo istim putem nazad za Dali. Pljusak smo bar izbegli. I silno iscrpljeni prespavasmo ceo put vozom do Tajpeija.

Slikali M&M ovog puta zajedno.

Nema komentara
Kategorije: Taiwan

Fotogenični kamenjar 27/04/2015

Kuda god da se čovek mrdne na Tajvanu naleteće na neka prirodna čudesa. Nagađam da je to zbog surovih klimatskih uslova. Zemljotresi i neverovatni udari vetra, nemilosrdno uništavaju sve što ostrvljani sagrade. No, istovremeno stvaraju nestvarno lepe predele. Na neki način, Tajvanci su u isto vreme, i ukleti i blagosloveni na tom malom ostrvu.

Jedna od tih nestvarnih prirodnih formacija, nalazi se na severu ostrva – Jeljeo park (Yehliu, 野柳). Blizu je Tajpeija, te nije loša varijanta za dnevni izlet van prestonice. Mada, ako pokušavate da pobegnete od gužve u centru, preporučila bih vam neka od okolnih brda, u ovom parku ćete sve sem mira i osamljenosti iskusiti. Park je izuzetno turistički posećen. I ako baš ne umirete od želje da vidite ove neobične kamene gromade, postoje i zanimljivija mesta na ostrvu.

Reljef je sam po sebi impresivan. Kamenje usled erozije, izgleda zaista neobično. Poput pečuraka, uzdižu se kamene statue svuda naokolo. Mnoge od ovih prirodnih statua imaju svoja imena, jer podsećaju oblikom na pojedine životinje i likove. Mene su najviše fascinirali detalji i paterni. Na mnogim mestima kamenje po sebi ima šare slične godovima, i boje se nestvarno prelivaju iz svetlijih ka tamnijim nijansama. Deo kamenja koje je bliže vodi i pod stalnim udarom talasa i vetra je skroz oblo i istanjeno, dok su viši delovi reljefniji, izdubljeni manjim kraterima, i podsećaju na krošnje jer su mnogo širi od osnove. Pod rukom podsećaju na sedimentne stene, mada samo na dodir. Tekstura im je drugačija, mnogo je tvrđe i ne kruni se poput sedimentnih stena. Uostalom, u tim uslovima, sedimentne stene ne bi baš dugo trajale.

Kada smo se nagledali kamenja i islikali ga izbliza, mir smo potražili u okolnim brdima. Potpunog mira čak ni tamo nema, ali je daleko manje ljudi. Uostalom taj dan je bio izuzetno vlažan i oblačan, pa je tih par stotina metara u visinu donelo više nego potrebno, osveženje.

Jeljeo park ima zaista fascinantan reljef, i ako se ne ježite na horde turista i te kako ga vredi posetiti.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Nema komentara
Kategorije: Taiwan

Džiufen (Jiufen 九份) 24/04/2015

Kad smo svojevremeno planirali svoj prvi put za Japan, očajnički sam pokušavala da iskopam mesta i predele koji su služili kao inspiracija manga i anima autorima. Pretraga je završena prilično bezuspešno. I u Japan smo otišli “nespremni”. Na moje oduševljenje, odmah po sletanju sam shvatila da zapravo bilo koja uličica u Kjotu, Osaki ili Tokiju neodoljivo podseća na uličice iz mojih omiljenih crtaća i stripova. Predeli koji su se pružali ispred mene sa svakog osvojenog japanskog vrha, delovali su poznato. Slično tome, gotovo svake stepenice koje su vodile, kroz park, do hrama na uzvišenju su mogle biti upravo one po kojima su moji omiljeni junaci trčali. Svaki kutak Japana budio je sećanje na neku pročitanu mangu ili odgledanu animu.

Tragajući za znamenitostima oko Tajpeija, naleteh na par hvalospeva o Džiufenu. Ima nekoliko zanimljivih seoca oko tajvanske prestonice na čija sam imena uporno naletala, čitajući o Tajvanu pred put. Htela sam da prošvrljamo nekim od njih, čisto da vidimo kako izgledaju u slučaju da nam lunjanja po prestonici dojade. Ništa me sem puke radoznalosti nije privlačilo. A iskreno, nisam se preterano ni pretrgla da nađem više informacije. U jednom momentu naleteh na informaciju da je Mijazakiju upravo Džiufen bio inspiracija za crtani Avanture male Čihiro (千と千尋の神隠し – Sen to Chihiro no Kamikakushi). Te tako naprasno, jednodnevni izlet u pomenuto selo postade gotovo prioritet na našem kratkom putu.

Trućkali smo se vozom neko vreme, a zatim i busom. Vožnja vozom me je podsetila zašto volim Singapur toliko. Naime, u Singapuru je zabranjeno jesti i piti u javnom prevozu. Visoke kazne za nepoštovanje ovog pravila doprinose tome da u istim zaista niko ne jede i ne pije. Zašto je to bitno postaće vam jasno čim se provozate javnim prevozom bilo gde po Aziji. Od “mirisa” ćete poželeti da iskočite iz voza, bar desetak puta pre dostizanja cilja. No, preživesmo nekako sva ta mljackanja, srkanja i smradove, i konačno izađosmo na čist vazduh. Dodatno svež i prijatan jer je more dovoljno blizu da osvežava ceo kraj.

I upravo je taj pogled na more prva čarobna stvar u ovom majušnom selu. Uličice su uske, krivudave, stepeničaste, prekrcate radnjama i restoranima. Glavnom uličicom smo bukvalno mileli. Noga pred nogu. Gužva je bila nesnosna. I prilično me je zamarala. Većina ovih radnjica je imala otvoren izlog koji je gledao na ulicu i na kojem kupujete proizvode. U unutrašnjosti su radnici pravili te proizvode na licu mesta. Te smo tako mogli da vidimo kako hranu pripremaju direktno ispred nas, ali i kako prave maske, kožne torbe i novčanike i mnoge druge stvari. Sve deluje kao jedna srednjevekovna zanatska uličica, samo što su proizvodi po poslednjoj modi. I zbog toga je sve izuzetno živo i bučno, puno mirisa i boja.
Kad jednom izađete iz pretrpanih centralnih uličica, tj. uspete da se izvučete iz horde turista, gradić zaista deluje šarmantno. I naprasno pust. Kuće i dvorišta prave lavirinte, te nikad zapravo ne znate gde ćete na kraju izaći. Sve je obraslo mahovinom, i ukrašeno papirnim lampionima i cvetnim aranžmanima. I zaista je puno prepoznatljivih, sitnih detalja iz pomenutog crtaća. Pogledi sa nekih terasa podsećaju na one koji se u crtanom mogu videti. Ali nedostaje odgovarajuća atmosfera. Nema u njemu ničeg japanskog, ničeg prepoznatljivog, viđenog u tim pokretnim slikama. Iako me je Tajvan na momente podsećao na kinesku verziju Japana u mnogo čemu, ovde, gde mi je to bilo najbitnije, ostala sam pomalo razočarana. Doduše, mislim da je to samo zbog toga što sam očekivala da na tom mestu doživim ono što sam doživljavala šetajući Japanom. Što je kao da krenete u Švedsku i očekujete atmosferu s Kariba.

Tajvan je među ovim našim singapurskim Kinezima poznat kao raj na zemlji kada pričaju o hrani. Kada malo bolje razmislim, većina njih tamo i ide isključivo u turistička prejedanja. Meni se generalno tajvanska hrana nije svidela, te nisam ni očekivala čuda u Džiufenu, ali trostruki gastronomski promašaj je ipak uspeo da me šokira.
Prvi se odigrao u toj dugoj, milećoj koloni centralnim delog seoceta. Pomislih da bi bilo dobro čalabrcnuti nešto. Ali šta tačno da prezalogajiš kada ti je od sve azijske hrane kineska najmrskija, i od mirista i izgleda iste želudac kreće refleksno da ti se grči? Pa, slatkiše. S njima je nemoguće omanuti, naivno verovah tada.
– Vidi moči! – uzviknuh oduševljeno prolazeći pored jednod od izloga koji su prodavali meni omiljenu japansku poslasticu. Oduševljenje je spalo nakon prvog zalogaja. Taj tajvanski moči nije imao veze sa onim japanskim. Sem što je izgledom neodoljivo podsećao na njega. Fil je bio bezveze. Testo još gore. Svuda po Aziji, postoji milion i jedna verzija ove poslastice. I ja se s oduševljenjem davim u svakoj od tih mnogobrojnih verzija. To jest, oduševljeno sam se davila pre nego što sam probala ovu tajvansku.
Malo dalje niz ulicu došlo je do drugog velikog promašaja. Naleteli smo na prodavnicu sa orasnicama i ostalim karamelizovanim slatkišima. Šećer i lešnici, tu zaista ne mogu ništa usrati. Te tako naivno kupih jednu tablu. Šećerna masa mi se razvlačila po zubima, gnjecava i nedovoljno slatka. Jela sam više iz neverice da ni to nisu u stanju da naprave kako treba, nego zbog dobrog ukusa. Posle nje smo izgubili sav entuzijazam da bilo šta jedemo u Džiufenu. Složno smo zaključili da ćemo preskočiti ručak i da će naš sledeći obrok biti odložen do povratka u Tajpei.
E ali, pokleknuli smo kraj kafića sa neverovatnim pogledom i svratili u isti na promašaj broj tri. Treba li uopšte naglašavati, da smo usluženi najgorim voćnim napitkom u kombinaciji sa najgorim kafenim napitkom. Posle toga smo definitivno shvatili da se u Džiufenu najesti nećemo.

Iz Džiufena sam otišla malo mudrija. Naučila sam da traganje za Japanom i japanskim stvarima, tamo gde im mesto nije, može upropastiti uživanje u jednom od najlepših i najmagičnijih seoca na svetu. Takođe, i neoduševljenje lokalnom hranom uopšte ne pomaže. Tako da, moraćemo u posetu Džiufenu opet, siti, s rančevima punim dobre klope, u potragu za Kinom i mnogočim kineskim.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Nema komentara
Kategorije: Taiwan

Grafiti Tajpeija 11/04/2015

Izuzetno živo se sećam svoje poslednje šetnje ulicama Berlina. Kraj avgusta. Bilo je toplo. Izuzetno lep dan. Vraćala sam se iz Servantesa. Kao i obično, čekala sam poslednji dan da vratim pozajmljene knjige. Servantes institut u Berlinu je dozvoljavao pozajmicu knjiga na tri nedelje. Ja bih uvek dočekala 21. dan, pre nego što se pojavim pred vratima biblioteke. I nije bilo mnogo razlike kada završim sa čitanjem istih. Kao i u mnogim drugim stvarima, ja sam jednostavno čekala poslednji dan da ispunim svoju obavezu. Doduše, tog puta sam morala malo da poranim, zbog seobe koja nas je čekala narednog dana.

Iz biblioteke sam se spustila, kružnim stepenicama, do prizemlja. I poslednji put bacila pogled na tablu sa reklamama. Iz čiste navike. Nije da sam na njoj ikada, išta, korisno pročitala. Kao i obično, na njoj su stajali oglasi Španaca koji su tražili Nemce, zarad međusobne razmene jezičkih znanja, uz kriglu piva. Podsećali su me na očajničke oglase u kojima on traži nju, ili ona njega. I potajno sam se nadala da će neko, nekada, poželeti da svoje znanje španskog razmeni za komad srpskog. Verovatnoća je bila ispod 0.000000001%, ali to mene nije moglo sprečiti u čitanju tog mora papirića. Često bih prekraćivala vreme, razmišljajući koju bih od ponuda izabrala da su mi nemački ili španski bolji. Uvek bi pobedio neki oglas na šarenom papiru. Nemačka; zemlja u kojoj su mi hronično nedostajale boje.

Put, od instituta do kuće, sam prešla uobičajenom rutom, usput zagledajući nove nalepnice izlepljene po saobraćajnim znacima i semaforima, bacajući pogled na nove grafite i postere. Na jednom delu puta prelazila sam preko ostrva za pešake, tik kraj znaka za polukružno skretanje. Berlinjane nije mrzelo da se saginju ne bi li izlepili nalepnice i po njemu. Pomislih u tom momentu, kako verovatno više nikada u životu neću videti ižvrljaniji grad. I bi mi nekako žao zbog toga. Pojedini delovi Berlina su izgledali, baš onako kako bih ja opremila svoje privatno igralište da sam ga kojim slučajem imala, i da je ono kojim slučajem bilo berlinskih razmera.

Za divno čudo, grafiti mi ne nedostaju preterano u Aziji. Nekako mi ne idu uz ove ljude, mentalitet, kulturu. Doduše, po navici, kad vidim veliki uredno okrečen zid pomalo se štrecnem. Smeta mi ta belina i moram priznati, to su jedini momenti kada se grafita uopšte setim. Za razliku od mene, Miljan baš voli da primeti kako Jugoistočnoj Aziji nedostaju grafiti. Te tako, svaku našu posetu nekom novom azijskom velegradu, prati Miljanova tiha patnja za grafitima. Nije drugačije bilo ni u Tajpeiju.
– Jel ti se sviđa (Tajpeji)?
– Lep je. Nisam ga ovako zamišljao.
– Kao siromašan Tokijo.
– Ne preteruj.
– Pa čekaj, kad smo ono prvo veče izašli iz metroa, sa svim onim svetlima i reklamama nije te podsetio na Tokijo? I one male sporedne uličice? Isti Tokijo.
– Preteruješ.
– Ne! Ne! Odlučila sam. Lepši je od Tokija.
– Daaaaj! Rekla si juče da ne bi mogla ovde da živiš.
– Danas sam pametnija. I iskusnija. Pa pogledaj kako je fenomenalan. Kao Berlin. Čas je sav krš. Čas uglađen. A kao Tokijo ima svuda ove male slatke radnjice. I vidi okolo. Svuda su planine. Ovo je raj.
– Kakav Berlin? Gde su mu grafiti?
– A oni što smo ih videli prvi dan, kad smo tražili policijsku stanicu?
– Misliš ona dva? Dva Marice!
– Pa mora da ih ima više.
– Ako moraš da ih tražiš, onda teško da možeš da meriš Tajpeji s Berlinom.
– Mmmmm…
Izgubih bitku, ali se nisam predavala tako lako. Po dolasku u hotel to veče, prvo sam sela da izguglam grafite u Tajpeiju. Meni nisu nedostajali, ali mi je u tom momentu bilo izuzetno bitno da se Miljan oduševi mojim novim omiljenim azijskim gradom, koliko i ja. I nađoh ga: Ksimen (Ximending). No to mi je nešto zvučalo poznato. Čekaj malo, bili smo tamo. Gubili se okolo po kraju. Ne sećam se doduše da sam ikakve grafite videla. Ponovna pretraga. Ovog puta iskopah i ulice. Malo je reći da sam gledajući Miljanovu oduševljenu facu narednog dana, likovala u svojoj pobedi.

Istina je da su grafiti relativno novija pojava u Tajpeiju, no lepota i poruke koje šalju ne zaostaju ni malo za Berlinom. Istina je i da ih možete naći samo na određenim mestima, tj. u određenim krajevima grada. Doduše to je slučaj i sa većinom drugih metropola. Ko zna, možda u skorijoj budućnosti krenemo ponovo u posetu Tajpeiju, samo ovog puta striktno u lov na grafite. Do tada uživajte u slikama onih na koje smo slučajno ili namerno naleteli prilikom prethodne posete.

Nema komentara
Kategorije: Taiwan

(ne)Uspelo pentranje 08/01/2015

U poslednjih godinu dana sam toliko putovala, da čak i meni prolazi kroz glavu misao “A da malo oladiš?”. Mislim, prođe ta misao, ali se ne zadrži. Kao za inat, baš dok ona prolazi, ja planiram neku skitnju i nemam baš mnogo vremena da joj se posvetim. Ali nekako sva ta putovanja su uglavnom bila plažno-sunčana: plaža, ronjenje, plaža, plaža, ronjenje, onda mini putovanje za Evropu sa mini-mini ostankom na planini, pa opet plaža, i još jedna plaža, ronjenje… Kada je trebalo planirati ovo poslednje putovanje bio je red promeniti nešto u tom začaranom sunčano-plažno-ronilačkom krugu. Uostalom nagomilalo mi se tih linkova ka predivnim tajvanskim planinama, kanjonima, rekama, jezerima i ostalim čudesima. Trebalo je učiniti nešto sa svom tom prirodnom lepotom. A nekako se potrefilo i da je novembar idalno vreme za obilazak Tajvana.

Tajvan je, između ostalog, poznat i kao zemlja sa 100 vrhova. Vrhova ima nebrojeno, sa ovih 100 su obuhvaćeni samo oni preko 3000m. Na to, relativno malo ostrvo uspelo je da se spakuje preko 25 miliona ljudi, naseljavajući mahom levu obalu. Desni deo ovog ostrva je zbog spomenutih vrhova praktično nenaseljen. Doduše, ne samo zbog vrhova. Tajfuni koji dolaze sa Pacifika u toku leta, na svake 3-4 godine izazovu takvo nevreme da u potpunosti promene delove reljefa. S toga, planinarske aktivnosti u toku letnje sezone mogu biti prilično opasne, a ni u ostalim sezonama niste spašeni naglih promena vremena ili trusnih momenata. Postoje čitave procedure oko organizacije višednevnih planinarskih aktivnosti. Prvo vam treba dozvola Nacionalnog parka da uopšte uđete u njega, jer se zarad očuvanja ravnoteže, trude da ograniče prisustvo ljudi u parku. A onda vam treba i dozvola policije, sa detaljno definisanim planom, kako bi znali bar donekle gde da vas traže u slučaju da neki vetar dune, zemlja se zatrese ili koji breg odvali. Taj deo organizacije mi je zadavao ozbiljnu glavobolju jer sam ofrlje informacije o celoj proceduri dobijala iščitavanjem, ispostavilo se, zastarelih postova. Iz njih sam došla do zaključka da na planinarenje verovatno nećemo ni krenuti jer celu proceduru treba početi oko mesec dana unapred, a ja toliko unapred ne planiram ni bitnije stvari u životu. Drugo, naterali su me da verujem da ću silne muke imati s ispunjavanjem formulara jer je sve na kineskom.

Sve to me naravno nije ni malo ubrzalo. Jer, kako to obično u životu biva, uvek se ispreči milion i jedna stvar mnogo važnija od planiranja puta. No, na moje oduševljenje kada sam konačno sela da se pozabavim ovim dozvolama, otkrila sam da stvari i nisu baš toliko komplikovane. Na sajtu parka čije smo vrhove hteli da osvajamo nalazi se vrlo detaljno uputstvo kao i svi potrebni dokumenti, na engleskom. Ispostavilo se da je za dobijanje dozvole ulaska u park dovoljno tri dana, umesto zastrašujućih trideset. Te i da je čitava procedura u poslednjih par godina pojednostavljena. Tako snabdeveni dozvolom za ulazak u park zaputismo se ka Tajvanu.

Prvih tri dana proveli smo u Tajpeiju, te iskoristili priliku da tamo od nadležne policijske stanice zatražimo drugu potrebnu dozvolu. Čovek se načuditi nije mogao da neko iz Evrope dolazi na Tajvan da planinari, te smo odlučili da prestanemo s mučenjem i priznamo da živimo u Singapuru. Na Tajvanu su evropski turisti retkost. Generalno, Tajvan nije preterano popularan među belim svetom. S druge strane mnogim Azijatima je omiljena destinacija. Taksista, koji nas je u Singapuru vozio do aerodroma, nije mogao da stane sa hvalospevima o Tajvanu. I mahom su turisti na Tajvanu iz Singapura, Hong Konga, Kine, Koreje i Japana. Svi se slažu da je Tajvan autentičnija Kina od same Kine. U ovu tvrdnju se ja ne bih kladila, ostavljam ih same da se glože oko kineskog pitanja. To vreme u glavnom gradu iskoristili smo i da pokupujemo sve što će nam biti neophodno za četvorodnevnu planinarsku avanturu.

I konačno dođe ponedaljak i naš polazak ka Še-Pa parku (na engleskom Shei-Pa, ali meni kad Kinezi izgovore baš zvuči kao Še-Pa. Na kineskom 雪霸國家公園). Prvo ide četvoročasovno truckanje i zavijanje autobusom po tajvanskim putevima. Odavno mi od vožnje nije bilo toliko loše. Autobus vozi do Vuling farme. Tu su nas izbacili ispred hotela koji je očigledno vrlo popularan među Kinezima. Stizali su u hordama. Jedan od tipičnih banjskih hotela, sa lekovitim vodama, i nemogućnosti da uplatiš išta sem polupansiona jer i tako ne postoje nikakvi restorani vredni pažnje u okolini. Atmosfera na farmi je zaista banjska sa sve sređenim parkovima i brdima koji se uzdižu u kom god pravcu da pogledate. Sedeli smo ispred njega 2-3 sata čekajući minibus koji je trebao da nas odveze do ulaza u park. Bilo mi je fascinantno koliko su svi uslužni. Jedna od zaposlenih u hotelu se ubi oko objašnjavanja, organizacije i nutkanja da se pobrine za sve što bi nam moglo zatrebati. Pomislih koliko bi se tek brinula o nama da smo u tom hotelu odseli. Neka klinčadija je jurcala okolo, silno se zabavljajući pozirajući Miljanu i svako malo dovikujući hi ili bye, verovatno jedine reči koje znaju na engleskom.

Negde oko 3 popodne našli smo se konačno na ulazu u park. Ostavili kopiju svoje dozvole u predviđeno sanduče i konačno krenuli na put. Nije nam se žurilo. A nismo imali ni nameru da se preterano forsiramo. Krenuli smo fizički prilično nespremni. Posao je divan izgovor za sve, te ću ga iskoristiti i za odsustvo bilo kakvih fizičkih priprema pred put. Staza je uređena. Nije baš da možete da presečete put gde vam je volja. Planina je prilično strma te staza zavija, čas na jednu čas na drugu stranu, polako osvajajući visine. Težinu ranca na leđima nisam osećala, ali i dalje mi je poprilično teško padala konstantna uzbrdica. Često bih stajala pokušavajući da uravnotežim disanje, dahčući kao žedno pseto posle duge šetnje. U rančevima smo imali oko desetak litara vode. Rendžer nas je upozorio da posle prvog planinskog doma pijaće vode neće biti do vrha. Trebalo je nositi zalihe za četiri dana. I trebalo je na tom prvom potezu predviđenom za prelazak, proceniti koliko će nam vode zaista trebati. Posle večnosti uspinjanja naišli smo na ravniji deo. Na tabli je stajala ucrtana mapa. Prolazno vreme nam je bilo odlično. Hodamo predviđenom brzinom. Do prenoćišta nam je ostalo manje od pola puta. Stići ćemo pre mraka. Iako je novembar još uvek dosta topao čak i na severu Tajvana, sunce dosta rano zalazi. Već malo posle 5 biće potpuni mrak. Taj drugi deo puta bio je dosta ravniji, te smo ga i brže prešli. I konačno nekih sat vremena od ulaska na stazu bili smo konačno ispred planinskog doma u kojem je trebalo da provedemo noć.

Planinski dom Čika (Qika ili Cika Hut) nalazi se na 2463m nadmorske visine i poslednji je na ovom putu do vrha Snežne planine na kojem uvek ima pijaće vode. Standardan dom sa miksovanim sobama. Ima ih dve, pored ogromne zajedničke otvorene prostorije za kuvanje. Dakle, ništa od grejanja uz kamin ni zimi ni leti. A u novembarskim noćima bi prijala vatrica i zatvoren prostor za sedenje. Zato smo samo na brzinu ugrejali vodu u svom kuvalu, sasuli je u naše instant vreće sa instant hranom i zavili se u vreće za spavanje u roku od pola sata. Pokušavali smo neko vreme da uparimo vreće, jer se spavanje u dvoje činilo toplije. Ali nam to baš i nije polazilo za rukom. Na kraju mi sinu da nam nisu zimske vreće, nego letnje, u paru. Kako sam to uspela da zaboravim nije mi bilo najjasnije. Biće da je mraz uspeo da mi ubije par moždanih vijuga. U domu je bilo poprilično ljudi i gomila neke srednjoškolske/osnovnoškolske dece, no bili smo pospani i bilo nam je suviše hladno za socijalizaciju.

Jutro je počelo zvrndanjem alarma i šuškanjem sa svih strana. Planinari ranoranioci. No u krevetu dugo i ne možeš ostati kad u njega legneš pre sedam. Ja sam pakovala rančeve dok je Miljan spremao doručak, tj. kuvao vodu za instant doručak. Isti kao večera samo s drugim ukusom. Već smo nosili tu instant hranu u Patagoniju i nemačka verzija nije bila loša. No ova tajvanska varijanta je bila grozna. A to je sve što smo imali do kraja puta. Na stazi smo bili među prvima. Slično kao i prethodnog dana put je zavijao kroz šumu od jedne do druge okuke. Bez kraja. Bez naznake da ćemo iz šume ikada izaći na čistinu. Ja zapravo šumu više volim, ali trebalo je postaviti neki cilj pred sobom kako bi bar psihički prekratili taj put. Jedna okuka. Kratak odmor u mestu da povratim dah. Druga okuka. Uzdah. Izdah. I tako dok disanje ponovo ne postane ujednačeno. Treća okuka. Četvrta. Peta… Kod četrdesete sam prestala da brojim. Negde usput smo naleteli na proširenje sa dva drvena stola i klupama. Tu smo seli da napravimo pauzu. Sustigla nas je prva grupa. Njih možda 7-8. Dva vodiča i srednjoškolska klinčadija. Boravak u šumi i šetnja su učinili svoje. Ona gradska napetost je u potpunosti nestala, a da to nismo ni primetili. Možda su nam mišići i bili pomalo umorni, ali zato je ostatku tela baš sve bilo potaman. Te tako, mnogo orniji nego prethodno veče upustismo se sa grupicom u priču. Deca su možda tek natucala po koju reč engleskog, ali jedan od vodiča bio je prilično dobar. On nam je objasnio da su sva deca koju smo videli sinoć zajedno i da je sa njima gomila vodiča. Podelili su se u tri grupe prema fizičkoj spremnosti. I njemu je za taj dan zapala najbrža grupa. Klinci su zapravo svi oko 14-15 godina stari i idu u posebnu vrstu škole nakon koje će moći da budu šumari, vodiči ili da obavljaju neke slične poslove. Objasnio nam je da su osvajanja vrhova jedna od redovnih nastavnih aktivnosti. Za njih taj uspon nije bio rekreativna nego redovna nastava. Oteo mi se uzvik oduševljenja. I silna zavist što ja u jednu takvu školu nisam mogla da idem. A onda mi sinu, čekaj ako se oni sa 15 godina penju na 3800m, šta će da rade sa 30? Moj pogubljen osmeh uz pitanje je vodiča silno nasmejao, a njegov odgovor izazvao samo još veću zavist kod mene: “Penjaće se na 3800m po stoti put”. “Eh, zamisli taj život” – rekoh Miljanu kad smo odmakli – “da ti je posao da budeš okružen zelenilom i pentraš se po planinama”. Shvatih u momentu da, suprotno onome što obično tvrdim, zapravo postoji taj jedan poseban stil života na kojem ja mogu da zavidim ljudima.

Posle tog kratkog odmora čekalo nas je još podosta penjanja, te nastavismo dalje kroz šumu. Šumu je postepeno zamenjivalo visoko rastinje. Sunce je udaralo direktno u nas i postalo je neizdrživo toplo s obzirom da smo još uvek bili u zimskoj garderobi u kojoj smo spavali. Neplanirano napravismo ješ jednu pauzu da debele pantalone zamenimo trenerkom i poskidamo sve gornje slojeve. Nedaleko od mesta gde smo pravili pauzu, konačno smo izbili na čistinu. Bili smo u podnožju uspona čije ime bukvalno znači “uspon koji ćeš preplakati”. Sva sreća pa smo do njega stigli odmorni, a dovljno zagrejani da odmah krenemo bez stajanja. Činilo mi se psihički nepodnošljivo ono što je radila većina planinara u tom momentu, sedenje u podnožju izazova koji nas čeka. Udahnuh duboko i krenuh odlučno. Nogu pred nogu. Ne gledajući nigde sem ispred sebe trudeći se da dišem što ravnomernije. Ponekad bih zastala na tren da ujednačim dah, i dalje gledajući ispred sebe, proveravajući da li me Miljan prati. Kad smo stigli pred sam vrh, bilo je jasno da staza nastavlja kroz šumu te smo stali tih poslednjih par metara na proširenje da odmorimo na suncu. U šumi će biti suviše hladno za to. Gledajući u onu dolinu iz koje smo krenuli zaista nisam mogla da se načudim da smo put tako lako savladali. Na kraju je ipak sve glavi, pomislih.

Sedeći na tom proširenju, mokra od znoja, razmišljala sam o toj mojoj silnoj ljubavi prema planinama. I planinarenju uopšte. O tome koliko su mi zaista sve ovce na broju kad se nađem na nekoj visini okružena zelenilom. Moj tata je sa jedne crnogorske visoravni sišao, te možda mi je u genima, razmišljala sam ranije. Ali zapravo, sve je u odsustvu velikih pitanja i velikih problema. Sve je u manjku nelogičnosti, nesklada i napetosti koja nas svakodnevno okružuje. Kad se penjem uz planinu ja razmišljam samo o svom narednom koraku. Kako pravilno da zgazim i gde da zgazim. Sve misli se bave ili korakom, ili pravilnim držanjem leđa da bi teret od ranca ostao na kukovima, ili ujednačenim disanjem. To je sve. Pokatkad ugrabim koji momenat, ali on se lako utroši na uživanje u neverovatnim pogledima na prirodne lepote, opažanju nekih novih biljnih i životinjskih vrsta, razmeni nežnosti sa boljom polovinom. A onda opet, na planini vas okružuju ljudi slični vama. Oni imaju baš one priče koje ste vi u tom momentu želeli da čujete, imaju iste iskre u očima kao vi, i osećaju beskrajnu sreću baš takvu, poput vaše, što su na tom mestu. Planina me smiruje. Omamljuje. Na njoj sam uvek u nekom polu-transu opijena srećom. Moj duh i telu su u ravnoteži. Na planini sam najviše svoja. To je jedino mesto na kojem, za mene, reč sloboda ima bilo kakvo značenje. I dok me je tako znojavu hladio povetarac, razmišljala sam o tome kako mi nedostaju krila da u toj slobodi uživam u potpunosti.

Put kroz šumu je bio lagan i prijatan. Šuma stara, gusta, četinarska. Posle nje neprijatno iznenađenje u vidu napornog spusta, pa opet uspona, mnogo blažeg od onog plačućeg, ali mene je baš namučio. A onda opet malo šume i konačno livada do pred osvajanje Istočnog vrha Snežne planine. I tek tako, dođosmo do 3201m nadmorske visine. Pomalo u čudu, primetih da me ne drma visinska bolest. Oduševljeno sam konstatovala da smo stigli u okviru vremena koje smo i planirali, bez bilo kakvih ozbiljnijih napora i prepreka. Na celo ovo pentračko iskustvo smo krenuli mahom da bih ja testirala svoju netolerantnost na velike visine. Kada smo svojevremeno putovali po Čileu ja sam konstantno bila bolesna. Doduše, delovi Čilea su na 4000+m, a ja se do Tajvana nisam usudila da pređem ni 3000m. Ovo putovanje je imalo za cilj i da testira koliko visoko zapravo ja mogu da idem. No logičan završetak puta je bio vrh Snežne Planine jer je on najvišlji u ovom planinskom lancu. Činilo mi se u tom momentu, dok smo odmarali na Istočnom vrhu, da ću predstojeći put predviđen za sutra, preći bez ikakvog problema. Osećala sam se sjajno. Nikakve simptome visinske bolesti nisam imala. Nikakve upale mišića. Čak ni težinu ranca na leđima nisam osećala. Vremenski deo plana smo odradili savršeno. Vodu i hranu planirali odlično. Sve mi je delovalo pomalo i previše idilično u tom momentu.

Od vrha do sledećeg planinskog doma mala je razdaljina. I dom je na nižoj nadmorskoj visini, pa je taj deo puta prešao pomalo i prebrzo. Dobar deo dana je bio pred nama. Dok smo spremali ručak, ostatak naše klupe okupirala je grupa Kineza. Čim su progovorili bilo je jasno da su Singapurćani. Oni su verovatno jedini Kinezi koji među sobom pričaju engleski. Delovali su mi komično spram one tajvanske dece. Nekako lenji i razmaženi. Bila sam okupirana razgovorom sa jednom devojčicom iz grupe tajvanskih školaraca, pa nisam baš imala vremena da se družim sa sugrađanima. Dete je išlo u internacionalnu osnovnu školu pa joj je engleski bio dobar koliko i maternji jezik. A male tajvanske devojčice imaju milion pitanja za sredovečne Srpkinje, te smo nas dve prešle preko milion i jedne teme. Dete je bilo naprosto neodoljivo. Slatka. Radoznala. Puna pitanja. Upijajući svaku moju reč. I pre nego što sam stigla da završim razgovor sa njom, Singapurćani mi umakoše. Na žalost. Imali su teglu nutele. A jelo mi se slatko. Ona instant hrana je već počela da mi se gadi.

Kako je sunce zašlo, tako je temperatura osetno pala. Bilo mi je već neprijatno hladno, te smo se povukli u jednu od dve prostorije za spavanje. Planinski dom, poznatiji kao 369, je po kapacitetu sličan prethodnom. Na visini je od 3100m i na žalost nema izvora vode. Najbliži izvor je u šumi, na nekih kilometar od doma, ali nije stalan. Tu prostoriju smo delili sa vodičima one dečurlije. Neke od njih smo već usput, taj dan, dobro upoznali. Priče su se otegle do kasno u noć.

Za mene se noć pretvorila u moru bez prestanka. Sve je krenulo da me boli i bilo mi je muka. Glava me je ubijala od bolova. Bilo je jasno da su simptomi visinske bolesti krenuli da se pojavljuju. Pila sam vode i grickala suvo voće. Popila brufen, a zatim i jednu od tableta koju su mi preporučili u apoteci i koje sam pred put kupila. Ništa nije pomagalo. Nisam mogla da iščekam jutro da krenemo dalje. Instant hrane smo bili pošteđeni. Naša vesela grupica vodiča i klinčadije nas je naterala da im se pridružimo za doručak. A oni su imali i nosače i kuvare zbog dece, tako da je ponuda bila ravna restoranskoj. Na žalost, moj želudac se dizao i na samu pomisao da nešto stavim u usta. Probala sam par stvari, ali niz grlo jednostavno ništa nije htelo da ide. Znala sam da to ne valja ali nije bilo načina da išta progutam.

Krenuli smo ka vrhu. Napolju je tek svitalo. S obzirom da se vraćamo istim putem sve stvari smo ostavili u domu. Svaki korak mi je bio mučenje. Do daha nisam mogla da dođem. Ali sam ipak napredovala sporo, ka obližnjoj šumi. “Samo izdrži do šume, i onda možeš nazad” – ponavljala sam sebi. Kada sam ušla u šumu, ostadoh na momenat skamenjena. Ako ikako šume na ovom svetu mogu da se rangiraju, ova bi šuma bila među tri najlepše koje sam videla. Drveće je bilo visoko. Verovatno sam u tom momentu šetala kraj najvišeg drvoreda koje sam videla u dosadašnjim putešestvijima. Kamenjar po putu je bio malo nezgodan za gaženje, ali ništa nije moglo da umanji lepotu šume. Veći deo je ravan pa mi je bilo malo lakše da šetam nego u početku. U momentu nam je ogromna divljač pretrčala preko staze. Nismo stigli ni da vidimo koja je životinja u pitanju. Moje oduševljenje je raslo. Poslednji put sam u Češkoj videla jelene. Oni tamo čak nisu ni retkost. Gotovo da smo ih redovno sretali pri svakoj šetnji. Negde usput, naleteli smo opet na istu životinju. Drugi deo puta kroz šumu je već prerastao u ozbiljnu uzvišicu i moje muke su postale izraženije. Sve smo češće i duže pravili pauze. Kad smo iz šume izašli vrh se već i nazirao, ali moji koraci su bivali sve sporiji. U jednom momentu sam shvatila da smo previše spori. Ako nastavimo tim tempom nećemo stići da se vratimo u Čiku isti dan. A ostanak na preko 3000m još jednu noć nije dolazio u obzir. Najviše me je plašilo to totalno odsustvo gladi i nemogućnost da bilo šta pojedem. Nekih par stotina metara pred vrh sam rekla dosta i odlučila da krenem nazad. Miljan je odahnuo. Već neko vreme je pokušavao da me ubedi da bi bilo pametnije da odustanem. “Znači nekih 3400m je moj maksimum” – pomislih pokunjeno. Iako mi cilj nije bio osvajanje vrha ipak jesam očekivala, nakon prethodnog dana, da ću ispeti Snežnu planinu.

Krenuli smo nazad. Nekako sam se nadala da je sve to samo psihički i da će simptomi prestati momentalno kad krenem da se spuštam. Prešla sam se. Jednako mi je teško bilo na povratku u planinski dom od kojeg smo to jutro i krenuli. Dok smo odmarali kraj doma i pokušavali da se nateramo da nešto pojedemo, sustigoše nas i dvojica Engleza koji su nas prešli negde još dok smo išli ka vrhu. Bukvalno su trčali u poređenju sa nama. Kao retki beli turisti, zapravo jedini koje smo sreli, razmenismo par osmeha umesto pozdrava i to je bilo sve. Ubrzo smo pokupili svoje rančeve i krenuli nazad ka Čika domu. Išli smo relativno brzo, bez mnogo pauza. Sve one uzbrdice su se pretvorile u nizbrdice i bar nisam morala da se borim sa vazduhom. Kad smo stigli do plačućeg uspona, umalo ne zaplakah od muke. Kolena su me ubijala. Trebali su da ga nazovu plačeći spust. No vremena za jadikovke i prenemaganja nije bilo. Ja sam mučninu i dalje osećala, verovatno sad već i od gladi, ali mi se instant hrana nikako nije jela. Sav razgovor koji smo Miljan i ja vodili na tom delu puta bio je šta ćemo sve pojesti kad stignemo u Tajpei. Ali kako ni tamo baš nismo bili oduševljeni hranom, skoncentrisali smo se na misli o tome šta ćemo sve pojesti kad stignemo u Singapur. I upravo o tome sam vam pričala. Najveća muka dva planinara, na spustu od kojeg im otkazuju kolena, je šta će sve jesti kad se niz planinu spuste. Za druge brige mesta jednostavno nema. A svačega smo se najeli. Koliko smo mi pita ispekli na tom putu. Pa šne nokle. Pa moj čuveni rižoto sa pečurkama. Pa tikvice, za mene grilovane, za Miljana pohovane sa jogurtom. Mandarine. Ah, koliko sam ja mandarina pojela u tih par sati. A onda i pomfrit iz Meka. I za kraj tegla nutele. Prokleti Singapurćani.

Nekako je u svoj toj priči o hrani Miljan došao na ideju da umesto da prespavamo u Čiki kako smo planirali, nastavimo put skroz do Vuling farme i odsednemo u onom hotelu. Ajoj, sreće naše kad smo s trpeze prešli u čistu sobu. Kad smo legli u vrelu kupku a posle nje na sto za masažu. Odatle se uvukli u čistu, mirišljavu posteljinu udobnog kreveta i zaspali najslađim snom. Za nas granice više nisu postojale. Cilj je zadat. Po prvi put od kad smo kročili na planinu mi smo bili planinari sa ciljem. Sa ciljem da se dokopamo asfaltnog puta, tj. izađemo iz parka pre mraka. Bilo je teško. Ali sve muke su se lakše podnosile uz imaginarne kolače i hotelskom sobom iz naših snova. Kilometre smo prelazili kao od šale. Bolove u kolenima ignorisali. Imali smo cilj. I bili smo na rubu ostvarenja istog.

Kad smo stigli do rendžerske kućice na ulazu u park osećali smo se kao Roki na kraju meča, kad onako iznuren i izubijan stoji nad protivnikom. Pobedili smo. Mrtvi smo umorni. Kolena nas ubijaju. Prste na nogama smo nagnječili. Ali ne mari. Pobedili smo. Pred nama je bilo samo još nekih sedam kilometara do hotela.

Ostavili smo drugu kopiju naše dozvole u isto ono sanduče, da znaju da smo iz parka živi izašli. Odatle smo se laganim koram, po mraku, uputili ka selu. Kažu da ljudi hoće da stanu ako stopirate. Ali koga tačno da ustopirate u vreme kad sa planine ne silaze ni jedna kola, na putu koji vodi od ulaska u park do sela? Nikoga. Hodali smo nogu pred nogu, već poprilično iscrpljeni. Nismo tačno znali koliko je selo udaljeno. Posle sat vremena šetnje ono i dalje nije bilo blizu. No bar smo do raskrsnice u podnožju stigli. Nismo bili najsigurniji kojim putem da nastavimo. Izbor je bio logičan, ali nas je užasavala misao da ipak postoji ta mala šansa da smo totalno u krivu i da ćemo morati da se vraćamo. Na našu sreću naiđoše kola. Napred dva čoveka srednjih godina, pozadi dve žene. Puni su. Od vožnje ništa, ali ćemo bar saznati kuda da idemo. Pokušavamo da se raspitamo u kom pravcu je hotel. Oni ne pričaju engleski, ali reči hotel, bus, Tajpei i Vuling farma čine svoje. Čovek otvara vrata i izlazi da otvori gepek. Mi pokušavamo da objasnimo da je OK, da možemo da nastavimo i peške. Ali oni neće ni da čuju. Ugurava naše rančeve u gepek, a nas smešta pozadi. One žene su u međuvremenu sele jedna drugoj u krilo. Mi se gledamo u neverici i uporno ponavljamo hvala, jednu od dve reči koje znamo na kineskom. U jednom momentu jedna od žena vadi pomorandže. Daje mi jednu za Miljana, drugu za mene. Suze počinju da mi se kotrljaju niz obraze. Kako je tačno ta dobra žena znala koliko se meni jelo voće. Brišem suze u mraku i smešim se, opet uporno ponavljajući hvala. Ali to nju nije zaustavilo. Vadi pkovanje keksa i gura mi u ruku, objašnjavajući nešto na kineskom. Ne razumem je ni reč, ali i dalje klimam glavom i zahvaljujem se. Razmišljam kako će taj keks verovatno biti jedina stvar koju će moj iritirani želudac to veče moći da svari. Plače mi se, ali se suzdržavam i stiskam ruku toj divnoj ženi, jer ne znam kako drugačije da joj se zahvalim. Ima li ona uopšte ideju koliko mi sve to znači? Da li moja mimika može da prenese bar delić zahvalnosti koji osećam prema ovom biću čije lice ne mogu jasno ni da vidim u mraku?

Pred hotel smo prebrzo stigli. Izvukoh ruku iz njene, ponavljajući milioniti put hvala. Oba muškarca su bila napolju kraj gepeka vadeći naše torbe. Stali su da se pozdrave. Dugo smo se klanjali i mahali. Tek kad su se izgubili iz vida ušli smo u hotel. U tom momentu, po prvi put mi prolazi misao da možda nemaju slobodnih soba.
– Dobro veče.
– Dobro veče. Jel imate slobodnih soba?
– Samo četvorokrevetne- – reče recepcionarka, izvinjavajući se.
– Hoćemo da uzmemo? – upita me Miljan.
– Nema tih para koje ja ne bih dala za toplu kupku u ovom momentu. – rekoh sa kezom.
Dok smo nas dvoje mudrovali na srpskom, žena nas pogleda pomalo vragolasto.
– Daću vam sobu po ceni dvokrevetne. – reče nam uz mig.
Nije da me je bilo briga za pare u tom momentu, ali ostadoh zatečena njenom potrebom da dobrotu onih ljudi koji nas ostaviše ispred hotela zalije dodatnom dozom dobrote. U totalnom šoku krenula sam da se zahvaljujem. Zašto su ljudi tako dobri prema nama?

Jedva sam se dovukla do sobe, skinula sve smrdljive stvari sa sebe i legla u kadu punu vrele vode. Toplota me je uspavljivala. Svaki atom moga tela je uživao. Da mi se dva nožna nokta nisu gadno plavila slika bi bila idilična. Iz kade ne bih izlazila da me Miljan nije iz nje izbacio. I njemu je ta kupka trebala, a kada je bila mala za nas dvoje. Kasnije tu noć, kada sam posle večere legla u krevet, uzela sam jednu od onih pomorandži. Oljuštila sam je polako i jela sa uživanjem svaku, pojedinačnu krišku, mumlajući preko zalogaja, s očima punih suza, hvala.

Iako je posteljina bila čista i mirišljava, krevet ekstra udoban, a soba kao iz snova koje smo spuštajući se niz planinu snili, ja sam prilično loše spavala. Nešto mi je izazivalo alergiju i kijala sam bez prestanka. Setih se da proverim jastuk. I kao što sam posumnjala bio je od perja. Čak i ako nisam alergična na svo perje, u ovom hotelu su uspeli da nabave jastuke punjene baš onim koje moj nos ne može da smisli. To me je nateralo da spakujem sve stvari i izletim iz sobe ostavljajući Miljana da se sam nosi sa ostatkom odjavljivanja. Autobus nam je kretao u podne i imali smo celo jutro pred sobom. I dok je Miljan ostao u sobi da uživa u razvlačenju po krevetu, ja sam oterana alergijom sišla do centra sela tražeći klupu na koju bih se mogla ispružiti i osunčati svoj izmučeni nos. Ležeći na jednoj od njih, uspela sam malo i da zadremam. Probudiše me glasovi pored mene. Imala sam koga i da vidim, oni Englezi od juče su odlučili da mi umesto osmeha upute i par reči ovog puta. I tako sedosmo, kao da se već sto godina znamo, da razmenimo iskustva sa planine. I dok sam im svoju muku sa visinskom bolesti prepričavala, jedan od njih mi reče da sam trebala da ispenjem sve u cugu, isti dan, jer tegobe koje visinska bolest izaziva kasne skoro čitav dan. Te tako po silasku s planine saznadoh da bi svu muku izbegla da sam onaj drugi dan izgurala svih 3886m. Moram priznati da me je to saznanje porazilo. Kako je moguće da ja krenem da otkrivam svoje granice tolerancije na visinsku bolest, a da ništa o njoj praktično i ne znam? Nekad sam stvarno površna. Ali čovek se uči dok je živ, te eto meni razloga da uskoro krenem da pomeram ove granice ponovo.

Momci su me uskoro napustili, jer su umirali od želje da pojedu nešto konkretno. Nisam dugo bila sama, pojavio se Miljan, te smo ostatak prepodneva proveli lunjajući po uređenim parkovima po farmi. Proveli smo još četiri mučna sata po tajvanskim krivudavim putevima na putu ka Tajpeiju. I naravno prva stvar nakon izlaska iz autobusa bio je odlazak u Mek i izjedanje pomfrita. Ne znam zašto, ali svako moje planinarenje se završi pomfritom ili picom. Iako u normalnim uslovima na Mekov pomfrit nikada ne bih svratila, otužan mi je i preslan.

I ovde se naša tajvanska planinarska avantura završava. Pre puta sam čitala more članaka i putopisa o tajvanskim planinama pokušavajući da izaberem idealnu za naše prvo putovanje u ovu čarobnu zemlju. Ima ih puno. Ova predivna zemlja ima nesvakidašnju prirodu i lokalno stanovništvo zaista zna kako da uživa u tome. Još uvek postoje mesta na koja je posete malo teže organizovati na daljinu jer je većina informacija na kineskom, ali i to se menja u poslednjih par godina. Tajvanske planine doći ćemo opet.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

9 komentara
Kategorije: Taiwan