postcards…
The world moves with me

Ti znaš 10/12/2014

Ti znaš da ja ne verujem u ljubav na prvi pogled
Ali verujem u težak rad
A ljubav je baš zahtevna za održavati
Treba je svaki dan zalivati
Poput biljke
Da ne uvene
Dodavati nežnosti
Staro lišće potkresivati
Pupoljke negovati
Cvetove mirisati
Slatke plodove sakupljati

Ne verujem ni u srodne duše
Ali ne daj da te to rastuži
Ja sam od milijardi duša izabrala baš tvoju
Jer si ti na njoj tako vredno radio
Divnom je napravio
Sjajnijom od svih ostalih
Toplijom
Umiljatijom
Posebnom

Ne verujem ni u srećan život dok nas smrt ne rastavi
Ali ti znaš da ja verujem u nas
U te dve skitnice što odlučiše da skitaju zajedno
Da se nikada ne skrase
Da budu jedno drugome dom
Potpora
Snaga
Da vide svet
I da taj svet vidi njih
Tako u paru
Zagrljene

Ne verujem da te je je bog poslao
Niti vanzemaljci
Ne verujem ni da si ono krilo koje mi nedostaje
Jer ne verujem u krila
Ni boga
Ni vanzemaljce

Ti znaš da ja verujem u tebe
Više nego što sam ikada verovala u ikoga
Za razliku od boga, i vanzemaljaca, ti si uvek tu
Da poturiš leđa kada je teško
Da ponudiš zagrljaj kada sam preosetljiva
Rame za plakanje
Prijatelj za bodrenje
Za smejanje
I pijančenje
Jastuk za spavanje
Saputnik na putovanjima
Sapatnik u teškoćama
Ti si razlog za povratke

Ti znaš mene
Uporno stojiš tu
Već deset godina
Brineš
Paziš
Voliš
Bez granica
I uslova
Čineći me beskrajno srećnom

Hvala ti na tome

6 komentara
Kategorije: Serbia

Savska mahala 05/07/2014

Već treću godinu zaredom dolazimo u Beograd na brzaka. Mada da budem preciznija, već nekih 7 godina nisam provela kvalitetno vreme u Beogradu. Ako se ne varam, nakon preseljenja u Nemačku, dve godine čak uopšte nismo ni dolazili. Ponekad ugrabimo prepodne ili popodne slobodno i to je otprilike to. Ostalo ode na familiju. Po koje veče na izlazak sa prijateljima. Ali i ovo jako retko, jer mi smo već ljudi u godinama. Nama se oči oko 10 uveče već sklapaju.

Ove godine smo uspeli da ugrabimo jedno prepodne. I to jutro smo odvojili za šetnju po Savskoj mahali, među Beograđanima poznatijom kao Savamala. Ja sam oduvek imala čudan odnos prema ovom delu Beograda. Mrzela sam ga i volela nekako istovremeno. Zbog sve te buke, zagađenog vazduha i gužve bio mi je malo previše uznemiravajući kad poželim da se negde prošetam. Uvek nekako i poluvlažan, prljav, smrdljiv. I dan danas, kad pomislim na taj deo grada, ja čujem autobus ili kamion koji skreće s Brankovog mosta ili zvuk onih drndavih, starih tramvaja i njihovih preglasnih zvona. Opet, uz Savu je, i mnogo sam volela da šetam po tom delu obale. Krenem skroz od Kalemegdana, prođem ispod jednog, drugog, trećeg mosta i završim na Adi. To je toliko davno bilo, da četvrti nije ni bio u izgradnji kada sam poslednji put tom stazom šetala. A čini mi se da sam bar stotinu puta prošetala tuda. No eto, i pored toga, ne mogu da se setim pojedinih delova.

Onda je neko napravio taj Mikser festival i promenio sliku Savamale koju sam ja uglavnom gradila između 1997. i 2001. Mislim, ona je i dalje jednako bučna, i one zgrade se i dalje ljušte od zapuštenosti i vlage, ali malo je bar taj prizemni deo postao šareniji i veseliji od silnih grafita i lokala koji u međuvremenu nikoše. Iako ti grafiti tu stoje već godinama. Bar neki od njih. Ja sam tek ove godine našla vremena da ih obiđem i uživam u njima po prvi put. I baš mi se nekako dopada u šta se pretvara taj deo grada. Iskreno se nadam da taj deo nije obuhvaćen onim modernim planom Beograda na vodi. Ja se sve trudim da ostanem neinformisana o istom, da bih se što manje jedila.

No eto čak i ako je sravne sa zemljom, ostaće mi bar ovogodišnje slike, kad onih iz prošlog veka nemam.

2 komentara
Kategorije: Serbia

Od Beograda do Kladova 10/06/2012

Dok sam živela u Srbiji uvek mi je nedostajalo para ili vremena za putovanja po zemlji. Postojao je taj kratak vremenski period kada sam konačno našla normalan posao i još uvek živela s mojima, te sam sve zarađene pare mogla da štedim na ostvarenje svog velikog putničkog sna. No nakon ostvarenja istog, brže bolje se odselih od mojih u večito priželjkivanu samostalnost. Ta samostalnost beše slatka, no totalno besparna, te sam morala da zaboravim na putovanja na malo duži period. Do para se ponovo došlo tek nakon napuštanja lepe naše. Te tako zauvek osta u meni ta iskra tuge što malo više ne proputovah Srbijom.
Sada, kada para ima, nedostaje mi vremena. Nekome ko živi daleko od familije, odmori u domovini predstavljaju više mučenje nego zadovoljstvo. Cela poseta se svede na jurcanje od jedne kuće do druge, i bezuspešnih pokušaja da nadoknadite svo propušteno vreme sa decom koja prebrzo rastu i odraslima koji prebrzo stare. Uvek mi se čini neukusno i odveć sebično da odvojim neki dan u Srbiji da negde skoknemo. Kad idem sama za Srbiju u tome nikako ne uspevam, kad odem s Miljanom to mi malo lakše polazi za rukom. Problem je samo, što nas dvoje odemo za Srbiju zajedno jednom u dve godine na čitavih 7 dana, te odvojiti i jedan dan predstavlja uspeh.

Ovogodišnji jednodnevni izlet odlučili smo da provedemo obilazeći istorijska blaga uz Dunav. Ja sam kao i obično planirala da krenemo u šest ujutru, no svi ostali nisu, te je put još pre početka odložen za tri sata. Doduše, ja sam to i tako planirala sama sa sobom te se to kašnjenje i ne može zvati kašnjnjem. Taman je ta razlika u vremenu dobrodošla za pravljenje sendviča i polaganog ispijanja prve jutarnje kafe. Zapravo, ta razlika u vremenu je toliko trajala da smo se pojavili na startnoj poziciji pola sata pre zakazanog vremena, te smo to vreme iskoristili za polagano ispijanje druge jutarnje kafe.
Pre puta ja sam imala želju da vidim Lepenski Vir i “onu” uklesanu glavu na rumunskoj strani Dunava. Naravno, i da doznam konačno čija je to glava koju sam sasvim slučajno videla na nekoj slici, nekada. A nisam imala baš mnogo vremena da se njom bavim pre puta. Da se, dakle naslutiti da se i nisam baš preterano pripremila za put.
Naša prva stanica bilo je arheološko nalazište u blizini Požarevca – Viminacijum. Na ovom lokalitetu nekada se nalazio rimski vojni logor i grad. Nas su na tom mestu dočekale tri natkrivene ruševine i vodič koji nas je sproveo po njima pričajući o istoriji ovog mesta ali i o problemima s kojima se arheolozi u Srbiji susreću. U prvoj, koju smo posetili, nalaze se ostaci mauzoleja u kojem veruju da je sahranjen car Hostilijan. No ono što je bitnije od cara su pronađene freske na osnovu kojih je moguće pratiti prelazak iz paganstva u hrišćanstvo na tim prostorima. U jednoj od grobnica nalazi se freska sa viminacijumskom Monalizom koju tako zovu zbog osmeha koji devojka sa freske ima.

Zatim smo posetili ostatke severne kapije i terme. Terme su me posebno fascinirale zbog mozaika čiji su tragovi i danas vidljivi. Naizgled ništa fascinantno. Cigllice poređane u obliku pčelinjeg saća i pravougaone ciglice naslagane kao parket u većini domova. No ako pomislite da je te ciglice neko ređao pre više od 15 vekova, postaje mnogo impozantnije. Vodič nam je pričao o problemima s kojima se susreću zbog nekulture lokalnog stanovništva i sveopšte bespomoći države da zaštiti arheološko blago Srbije. I sami smo, na žalost, bili svedoci vrlo neprijatne situacije. Naime, kada smo napuštali prekrivene terme susreli smo se sa grupom od tri starije baba-tetke, sredovečnog “gospodina” i malo starijeg deteta. Vodič je pristojno pozdravio starije žene i krenuo da objašnjava da ulaz nije dozvoljen bez vodiča i da moraju da kupe kartu na recepciji. U tom se približio sredovečni nevaspitanko i na vodičevo “Izvolite”, besno odbrusio “Izvolite, šta?… ovo je moja njiva, ja dov’o tetku da vidi ostatke… moje ovo, moje ono…”. Bi mi nekako jadno muka, osetih strašnu tugu i povukoh se sa strane. Pomislih, e Srbijo, nisi ti još ni na nivou petovekovnog Rima. No iznenađujuće, i pored toga, ceo kompleks je bio u izuzetno dobrom stanju. Trenutno su iskopavali amfiteatar i završavali zgradu koja će služiti kao muzej/hotel/dorm za studente arhitekture u budućnosti. Sudeći po zvaničnom sajtu sve ovo je trebalo odavno biti završeno, no ipak impozantno je što su bar donekle uspeli da zaštite ono što je već iskopano. Na lokalitetu je nađen i skelet mamutice koji iz nekog razloga nismo mogli da vidimo, no iskreno totalno šokirana ponašanjem sredovečnog nevaspitanka zaboravih zašto.

Pored nalazišta nalazi se i vidikovac na površinski kop Drvno, koji je u meni izazvao jednako divljenje kao i arheološko nalazište.
Naše sledeće odredište bili su ostaci srednjovekovne tvrđave Golubac. Tvrđava je podignuta na liticama, na ulasku u Đerdapsku klisuru i deluje jednako impozantno bilo da je gledate s puta ili se ispenjete na vrh pa s nje gledate u pravcu puta. Ja nisam ljubitelj dvoraca, tvrđava i kula ukoliko su očuvane, nadograđivane ili obnovljene, ali ruševine u meni izazivaju totalno ushićenje. Penjanje po ruševinama i zavlačenje po prolazima mi pričinjavaju nesvakidašnje zadovoljstvo. Moram priznati da sam se totalno smorila kada sam pročitala da je u planu rekonstrukcija ove tvrđave. Apsolutno ne razumem tu potrebu čovekovu da rekonstruiše ruševine, a sve to samo zarad turizma. Nije li upravo lepše da na putu uz Dunav, nabasate na ostatke neke ruševine, napravite pauzu za ručak u njenom hladu, izverete se po okolnim liticama, zavučete u pokoju rupu i nastavite kuda ste krenuli? Umesto toga, za par godina, prolazeći istim ovim putem, moraću da platim ulaz u rekonstruisanu građevinu u okviru koje će neko verovatno da posadi preskupi restoran, a prijatna hladovina biće zamenjena betoniranim parkingom. No, mi smo još uvek imali sreće, da je zateknemo u obliku ruševine i uživamo u njoj pred nastavak puta ka Lepenskom Viru.

Lepenski Vir je zapravo bila prva stanica na kojoj smo se zaustavili a o kojoj sam ja zapravo nešto i znala. Iz nekog razloga, svo znanje o ovom mezolitskom i neolitskom nalazištu, je odlučilo da se zadrži u mojoj glavi još od časova istorije. Moje interesovanje za istoriju je drastično opadalo tamo negde s pojavom Hrista. Nekako mi se istorija od tog perioda činila mračnom, odveć predvidljivom i nimalo mističnom. A i čovek je valjda u to vreme bio glup na prepoznatljiv način, sličan ovom današnjem te mi se sve to bilo manje interesantno. I pored sve pripremljenosti, prijatno me je iznenadio ceo ambijent u kojem je muzej smešten, rekonstrukcija naselja i jedne od “kuća”.

Nakon Lepenskog Vira uputismo se dalje, ka Kladovu, u potrazi za misterioznom glavom. Ah, moje nepripremljenosti. Tek nakon povratka s puta otkrih da smo promašili Trajanovu kapiju, koja je po izvorima tačno preko puta glave (na srpskoj strani). No i glavu umalo da promašimo, mada mi još uvek nije jasno kako, jer to čudo je ogromno. Primera radi, nos je dug 7 metara. Ova glava, kako konačno naučih, predstavlja glavu rumunskog kralja Decebala koji je nakon poraza od Trajana izvršio samoubistvo. Trajan ga je već mrtvog, skratio za glavu i poneo je sa sobom u Rim. Glava je klesana deset godina. Završena je 2004, ima preko 40 metara i najveća je klesana skluptura u Evropi. Za to neverovatno umetničko delo treba zahvaliti rumunskom buržuju koji je za nju izdvojio preko milion evra. Na žalost, veče nas je već stizalo, te se ne zaustavismo da je slikamo.

Nekako smo taj poslednji, najlepši deo, puta kroz klisuru zbrzali jer je već krenuo da pada mrak a nas je čekao dug put kući. U Kladovu se zaustavismo samo na kratko, no dovoljno dugo da primetimo ovaj znak i grešku na njemu. Ko je nađe dobija…
Dobija zaovoljstvo što je našao :)

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

5 komentara
Kategorije: Serbia

Veliki petak 13/04/2012

Danas je veliki petak. Danas se farbaju jaja. Kada god osvane neki dan kada se u Srbiji obavljaju određeni rituali ja ne mogu da prestanem da mislim na moju mamu. U glavi mi je slika njenih ostarelih ruku koji mese kolače. Vidim je sa nekim smešnim improvizovanim turbanom na glavi koji treba da zaštiti hranu od opale kose. Ona ima gustu crnu kosu i nikada ne nosi marame sem kada radi po kuhinji. A onda u nedostatku prave marame obicno kosu skupi nekom krpom ili bilo kakvim drugim dostupnim materijalom. Te nekako mi uvek bude smešna s tom gukom na glavi. Zamišljam je čas kraj šporeta, čas za stolom prekrivenog mušemom. Tata je obično taj koji kupuje mušeme i iz nekog razloga one su uglavnom vrlo šarene, sa nekim voćnim paternom, ili ja iz nekog razloga pamtim samo te voćne. Ja sam uvek nervozna pred put. Jedan od načina samosmirivanja je zamišljanje da sam već na mestu ka kojem putujem. Kada putujem za Srbiju uvek sebe zamišljam za trpezarijskim stolom prekrivenim mušemom. U tim projekcijama mušema je uvek onakva kakva je bila pri poslednjoj poseti. I uvek se nekako silno iznenadim kada uđem u kuću i vidim novu mušemu na stolu.
Ne mogu da izbacim sliku iz glave u kojem ona stoji kraj šporeta i kašikom vadi već obarena jaja iz stare plave šerpe koju koristi samo za kuvanje jaja. Čujem je kako se žali na pomodarne žene koje koriste kojekakve veštačke boje umesto da farbaju jaja u lukovini. Ona tu lukovinu skuplja nedeljama pre uskrsa. Veći deo jaja je već ranije našarala voskom. Dok smo bili manji, obično bi joj sestra i ja crtale cvetne motive olovkom, a onda bi ona prelazila voskom preko naših šara. Grejala bi vrh pera na plamenu sveće, zatim bi ga umočila u vosak koji bi se od toplote na tom mesto rastopio i onda sa njime prešla preko naših linija. Objašnjavala bi nam da ne smemo da koristimo deo voska koji je već pocrneo od čađi, jer nije dovoljno masan te taj deo neće ostati beo posle kuvanja u lukovini. Na jajima su bili uvek samo cvetni motivi, sve ostalo za nju je bilo pomodarstvo. Tek mnogo godina kasnije kada smo odrasle i same počele da farbamo jaja, u našu kuću su ušle neke druge boje i neke druge tehnike. No nekako jednako brzo su i nestale a mi smo se vratili maminoj staroj tehnici, pčelinjem vosku i lukovini.
Pomalo je smešno da je zamišljam u njenoj kuhinji iako znam da je ona trenutno na vrhu neka crnogorske čuke, u kući koje se ja jedva sećam i u kojoj sam poslednji put bila pre nekih tridesetak godina. Silno me zabavlja misao, da će ona i dalje uredno tamo farbati jaja za nju i tatu a verovatno i tortu umesiti. Ovakvi momenti me uvek podsete na razlike među nama. Čini mi se da niko ne može manje hajati za tradiciju i običaje od mene, i niko ne može više o tome brinuti od nje. Nekako, moja mama je najviše svoja oko tih velikih praznika. Uvek mi se činilo da je ta priprema za praznike, jedna od njoj najbitnijih stvari. Možda me baš zato toliko ti praznici i čine nostalgičnom. No ne onako tugaljivo nostalgičnom, više kao nešto što mi mami osmeh na lice i tera da je nazovem i zbijam šale na njen račun.
Mame – koliko god da te izluđuju s vremena na vreme, ne možeš im ama baš ništa sem da ih voliš. :)

5 komentara
Kategorije: Serbia

Keks 06/07/2011

Svratismo danas posle posla u restoran na večeru. Tj. kako ko, dragi na večeru, a ja na kafu. I tako opsednuta obimom struka, sedim gladna, jer žene sa mojim metabolizmom i godinama liniju održavaju gladovanjem. Dobro, većina žena u mojim godinama već odavno i ne mari kako izgleda. A ruku na srce posle decenije gladovanja, ni ja više ne osećam glad.

No, vratimo se temi.
Sedim ja tako i čitam od čega je sazdan keksić koji su mi doneli uz kafu. I imam šta da vidim. Keks se na nemačkom kaže keks, a tako se i piše. I nemam pojma što sam se toliko oduševila oko tog otkrića. Ali eto, oduševih se.
A onda me spopade muka. Množina od keks na nemačkom je kekse, a kako je na srpskom? Keksi, keksovi ili nešto treće?

I eto, gotov post dok si rek’o keks.

11 komentara
Kategorije: Germany Serbia