postcards…
The world moves with me

Keks 06/07/2011

Svratismo danas posle posla u restoran na večeru. Tj. kako ko, dragi na večeru, a ja na kafu. I tako opsednuta obimom struka, sedim gladna, jer žene sa mojim metabolizmom i godinama liniju održavaju gladovanjem. Dobro, većina žena u mojim godinama već odavno i ne mari kako izgleda. A ruku na srce posle decenije gladovanja, ni ja više ne osećam glad.

No, vratimo se temi.
Sedim ja tako i čitam od čega je sazdan keksić koji su mi doneli uz kafu. I imam šta da vidim. Keks se na nemačkom kaže keks, a tako se i piše. I nemam pojma što sam se toliko oduševila oko tog otkrića. Ali eto, oduševih se.
A onda me spopade muka. Množina od keks na nemačkom je kekse, a kako je na srpskom? Keksi, keksovi ili nešto treće?

I eto, gotov post dok si rek’o keks.

11 komentara
Kategorije: Germany Serbia

Crtice iz Srbije 06/04/2010

– Mogli bismo u Srbiju za Uskrs – predložiše oni.
– Paaaa, karte su skupe… za te pare možemo u Španiju ili Francusku – pokušavam da ih odvratim.
– Mogli bismo kolima – ne odustaju.
– Ali treba nam 15 sati do tamo – ne odustajem ni ja.
– Ako krenemo četvrtak posle posla, prespavamo negde u Austriji i nastavimo u petak bili bismo u Beogradu petak popodne, subotu i nedelju i onda rano u ponedeljak krenemo nazad. – razrađuju oni put – Ali ako se vama baaaaaš ne ide, onda ništa – dodaju malo tužnijim glasom.
– Njima se baš ide – okrećem se ka Miljanu.
– Pa onda nemamo baš mnogo izbora.
– Samo tri dana u Srbiji… to će biti pakao….
– Imaš li snage da im kažeš ne? – reče sležući ramenima pomirljivo.
– OK onda, Srbija na tri dana, al’ prvo moramo za Novi Sad da obiđemo Miljanove, tako da nam za Bg ostaju samo subota popodne i nedelja. – složismo se na kraju.
– Jeeeee… šta sve možemo da vidimo za to vreme? – upitaše jednoglasno.
– Uključujući familiju, ručkove i večere gotovo ništa.
– Nema veze… jeeeee…. idemo za Srbiju… jeeee – dodadoše na kraju, s onim njhovim zaraznim osmesima na licu.

Pored njih dvoje malo šta možemo da radimo sem da budemo srećni i radujemo se suludim planovima…

– jeeee…

Posle toga je usledila priprema u vidu sedenja i razmišljanja o tome šta mi to zaista volimo u Srbiji i šta je to što moraju da vide za to kratko vreme. U Novom Sadu kafić Absolut, naći ću ga valjda. Sećam se da je u Zmaj Jovinoj, u blizini zgrade sa terasom na kojoj se reklamiraju neke venčanice. Ta radnja s venčanicama je bila toliko neobična kada sam je prvi put videla da nikako ne mogu da je izbacim iz glave, dođe mi gotovo kao simbol Novog Sada. Tamo sam bila samo jednom, vodila me jedna Novosađanka koju upoznah preko Interneta kada nam se putevi suludo ukrstiše na par sati u Novom Sadu. Mesto na kojem smo nas dve pokušavale da ispričamo jedna drugoj toliko stvari za tako malo vremena. Preplićući naše priče, kao da pričamo o jednom životu tako sličnom a opet totalno drugačijem. Povremeno upadajući jedna drugoj u reč kratkim komentarima – stvarno? i ja isto! Mesto posle kojeg sam pomislila koliko je nepredvidljiva ta pojava koju zovemo život – koliko je neverovatno da nakon par razmenjenim email-ova i pročitanih postova sediš ispred jednog bića i osećaš toliku bliskost i ljubav.

Ako im se ne svidi (a znam da hoće), vodimo ih u Gusan. Toliko smo piva tamo popili sa dragim nam ljudima da bi mogli da nas dočekaju s poklon burencetom. Za posle kafića bilo koji klub u Laze Telečkog i onako nikada nisam bila preterano oduševljena mestima sa preglasnom muzikom. Za po gradu… zapravo malo šta. Za dnevni život nas malo šta vezuje tamo. Mi nikada nismo imali svoje usamljene romantične trenutke po Novom Sadu. Doduše i nemamo baš mnogo vremena, obilazak centra i odlazak na tvrđavu će biti više nego dovoljno.

U Beogradu Klub svetskih putnika. Prvo mesto koje smo posetili zajedno. Sedeli smo za uskim stočićem prekrivenim heklanim miljeom, sa slojem razglednica i teškim staklom. On nije skidao osmeh sa lica, pričao je brzo povremeno neprimetno zamuckujući ni ne pokušavajući da sakrije koliko je sretan i uzbuđen što baš ja tog trenutka sedim ispred njega. Šetnja Knez Mihajlovom, po mogućstvu slepljeni u zagrljaju tako da on hoda unazad. Taj položaj će mu omogužiti da me ljubi bez prestanka od Palate Albanije do Kalemegdana. Posle kojeg ćemo prošetati istim, pa sići do kule Nebojša i nastaviti šetnju kraj 25. maja, uz reku, ispod Brankovog mosta pored zarđalih brodova, sve do Ade. Drugi dan bi mogli da krenemo od Slavije. Slavija je za mene uvek bila najružniji deo Beograda, previše bučna i prljava. A onda je on to uspeo da promeni odlučivši da me baš tamo prvi put poljubi. Krenućemo od Meka, mesta prvog poljupca, Ulicom srpskih vladara, izaći na Brankov most i preći na drugu stranu reke, a zatim dugo šetati sve do Gardoša.  A Košutnjak, Topčider, Avala, Bulevar i Botanička bašta?

Drugi put. Znala sam da će i već nabrojani deo biti više nego nemoguć.

Na putu za Srbiju, negde oko Budimpešte saobraćaj postade malo gušći. Ništa preterano iritantno ali brzina nemoguća preko 80 km/h. Obe trake pune, zaobilaženje totalno besmisleno. Da bi pored nas pomoćnom trakom projurio (činilo mi se brzinom svetlosti) džip sa subotičkom registracijom. Pomislih besno: “Dobrodošla kući”.

Par stotina kilometara dalje pređošmo granicu bez većeg zastoja. Carinici više nego ljubazni. Vraćajući nam pasoše carinik dodade kako moramo da ih prijavimo u roku od 24 časa. Nasmeših se saglasno i čim pređošmo granicu odlučišmo da ih ne prijavljujemo.

– Jel mogu da nas uhapse zbog toga? – upita uzbuđeno nas gost.
– Ne verujem.
– E šteta, zamisli da me uhapse i da se posle hvalim ortacima kako sam bio u srpskom zatvoru. – dodade razočarano.

Po prelasku svratismo na prvu benzinsku pumpu da kupimo vodu i malo se osvežimo. Osetih po ulasku da je nešto drugačije ali ne prepoznah odmah razliku.

– Zar je na srpskim benzinskim pumpama dozvoljeno pušenje? – upita me drugarica izneneđeno.
– A to je dakle ta razlika. Primetila sam da mi je nešto drugačije. Da draga, u ovoj zemlji pušenje je dozvoljeno svuda.
– Ali oni sede s malim detetom.
– Preživeće… Sem toga, kakav je prvi utisak?
– Kao da sam se vratila u devedesete.
– A? Stvarno?
– Aha… Pa pogledaj kako su ljudi obučeni, a i muzika…. devedesete definitivno.

Na putu do Novog Sada beskrajna ravnica prekrivena smećem, mini deponije na svakom koraku, plastične kese lete preko oranica.

– Od kada smo napustili Nemačku, najprljaviji deo puta – promrmljah postiđeno.
– Podseća me na Daleki Istok. A ti znaš koliko ja volim Aziju, sav taj nered u njoj, koliko mi je muka od ispeglane Nemačke. Da, ova vaša zemlja je kao Azija u Evropi. Sviđa mi se :) – dodade moja drugarica, činilo mi se samo da me uteši.

Setih se posta o Ruandi sa sajta Kluba putnika Srbije, i toga kako su tamo plastične kese zabranjene. Pomislih da im ispričam o tome, ali se na kraju predomislih.

Malo niže niz put prođosmo pored tela neke zgažene životinje na putu.

– Uh
– Navikni se, biće toga sporadično.
– Stvarno?
– Da, ali nije to kao što ti misliš. – poče Miljan da zeza – Nismo mi surovi neljubitelji životinja koji jure za njima da ih gaze po putu. Naprotiv, mi ih toliko volimo da su se one toliko nakotile da ih ima i previše. I onda su se totalno ubezobrazile. Stanu na sred puta i neće da se mrdnu. Proklete živuljke. Nemaš baš mnogo izbora nego da ih gaziš :P
– Eeeee mogli bi sada da igamo onu igru. Licitiramo koliko ćemo zgaženih životinja videti do povratka. Pobeđuje onaj s najbližom prognozom.
– Ja sam za, oko desetak? Mada nije fer vi bolje poznajete teren, ovde ste domaći. – dodade naš drug.
– Odvratni ste – dodade ona, još uvek pomalo potrešena pređašnjim prizorom – odbijam da u tome učestvujem.

Kasnije će se ispostaviti da je Alex bio sasvim blizu broju smljeskanih životinja pored kojih ćemo proći, i svaku priliku ćemo koristiti da skrenemo pažnju zgroženoj Kejt na lešinu, uzvikujući gotovo jednoglasno: “Evo je još jedna!”.

No sem mrtvih životinja, do odlaska će ostati iskreno fascinirani time da se autoputem naziva nešto sa samo dve trake podeljene dvostrukom punom linijom i kolektivnim kršenjem zakona pri kome se vozači trude da voze slepljeni uz desnu i levu ivicu asfalta (u suprotnim smerovima naravno), kako bi prostor u sredini mogao da se koristi za preticanje iako je jasno podeljen već spomenutom punom linijom.

Nakon manje od 24h provedenih u Novom Sadu i manje-više ispunjenim planom, krenusmo u subotu ka Beogradu starim putem. Negde oko Inđije mahnu nam policajac da stanemo.

– Dobar dan.
– Dobar dan.
– Jel možete da upalite prednja svetla. Hmmm rade. Odakle putujete?
– Iz Frankfurta.
– A jel znate da svetla moraju da budu upaljena?
– Nismo imali pojma. A jel to po novom zakonu?
– Da. Kazna je 3000 dinara.
– Pa nismo znali – ponovih, već imajući u vidu da moljakanjem nećemo mnogo postići – Napišite račun platićemo.
– Hm, dajte mi njegov pasoš i vozačku. – čim ih se dokopa, nastavi – Mora da se plati… bla, bla, bla, … zadržaćemo pasoš na 5 dana… bla, bla…

U stanju sam da razaznam samo delove rečenice, počinje da mi skače pritisak i na ivici sam da počnem da urlam. Policajac ga poziva da izađe i poziva nekog od nas da prevodimo. Miljan izlazi spreman da bude mio i drag s policajcem u nadi da ćemo se izvući sa opomenom. Alex odlazi do policajskih kola srećan nadajući se da će moći da zove šefa u utorak i izvini se za izostanak s posla zbog boravka u srpskom zatvoru. Na kraju se vraćaju, uz opomenu. Toliko drame ni oko čega.

Dva dana u Beogradu gotovo proleteše. Nedovoljno da se obiđe ni pola od onoga što sam zamislila. Odmarajući u nedelju upitah ih kako im se sviđaju ljudi.

– Mnogo su namršteni. Tj. pre nekako preozbiljni. Malo se smeju. Ja sam mislila da će svi da budu kao ti i Miljan.

– Baš naprotiv – rekoh, smejući se – U Srbiji ljudi jesu preozbiljni. Ako se glasno smeješ, opomenuće te da si nepristojan. Ako si razdragan i veseo u sred bela dana a stariji od 15 godina, optužiće te da si pijan. Ako im se svidiš na prvi pogled postaće ti najbolji prijatelji u roku od pola sata, ako im se pak ne svidiš biće loši prema tebi bez ikakvog razloga. Mislim da je to jedan od razloga zašto su raseljeni Srbi toliko nesrećni. Susreću se sa ljudima koji su naučeni da im pruže osmeh i ljubaznost pri prvom susretu i oni to tumače kao naklonost. Nakon toga, u stanju su da pruže sve toj nepoznatoj osobi koja ih naravno odbija i oni često ostaju razočarani u čudu ne shvatajući šta se to dešava.

– Zar se ti i Miljan tako osećate?
– Ma neeee. Ja i Miljan se osećamo zbunjeno u kontaktu sa Srbima. Mi smo uvek nasmejani i ljubazni, iako u 99% slučajeva ne marimo za ljude uopšte. Pre se osećamo šokirano kada ljudi pređu granicu ljubaznosti i krenu da se ponašaju previše familijarno prema nama. Zapravo meni više nego prija ta zapadnjačka hladnoća.
– Oooooo…. život u Srbiji mora da je onda bio težak za vas?
– Preživeli smo – našalih se – Ma nisu stvari tako crno-bele, to je i onako samo jedan mali delić međuljudskih odnosa.
– Istina.
– A hrana?
– Kao što si me upozorila, previše mesa. Sve je ukusno, ali previše mesa i masnoće. Previše mleka, jogurta, sira. Primetili smo da su svi zgodni do određenih godina, a preko toga su svi debeli. Ta vaša ishrana me podseća na Atkinsonovu dijetu, znaš onu za kojom je ceo Svet bio lud jedno vreme. Kako si ti uopšte uspela da budeš vegeterijanac ovde?
– Teško – promrmljah, pokušavajući da zaboravim taj mučni deo mog života.
– Ali mi se generalno mnogo sviđa što su ljudi na ulicama opušteni i nekako spontani.

Pomislih da imamo sreće što je praznik a grad poluprazan, zbog odsustva gradske gužve i buke.

– I da… sviđa mi se ćirilica, sviđaju mi se parkovi….
– Sviđaju nam se zgrade, one male slatke šarene po Novom Sadu i sive masivne po Beogradu. Čak i blokovi iz komunističkog perioda, prosto su lepi u svojoj ružnoći…
– Znači, došli biste opet?
– Definitivno :)

9 komentara
Kategorije: Serbia

Čudan neki dan, čudne neke misli… 28/08/2009

Duva vetar, uporan, hladan. Nebo iznad mene prekriveno teškim sivim oblacima. U daljini, nebo je prolećno plavo sa oblacima iz dečijih slikovnica. Oči mi se sklapaju. U ušima odzvanja Télépopmusik – Breathe. Tonem u san. Sanjam o nekim davnim vremenima.
Imam oko 5-6 godina. Budim se iz sna prestravljena. Opet isti san. O onom čudnom starcu koji živi na vrh brda sa gomilom dece. Svaki dan dolazi neka ogromna ptičurina, kojoj ne znam ime i krade mu po jedno dete. Stavljam ručice preko ušiju i teram snove da odu. Želim da ih zaboravim. Zamišljam drugačiji kraj, ali ne pomaže. Strašna ptičurina mi ne izlazi iz glave. Skačem iz krevata i otrčavam u spavaću sobu kod mame i tate. Uvlačim se između njih. Mama me grli i pita šta sam to strašno sanjala. Ne želim ni da pričam. Lepim se uz nju, obuzima me toplina njenog zagljaja. Osećam se konačno spokojno i zaštićeno. Tonem ponovo u san. Ovog puta ptice više nema.
Imam oko 7-8 godina. Ležim u krevetu. Mama nas je već oterala u krevet. Napolju još uvek nije mrkli mrak. Sestra u krevetu do moga, bratovljev ne mogu da vidim iz tog ugla. Svi smo budni i igramo onu igru kada jedno zamisli neki pojam a ostali pogađaju šta je zamišljeno. A jel to stvar? A jel živo? A jel životinja?… Iznova i iznova. Neumorno ponavljamo dok nas san konačno ne obuzme.
Imam oko 9 godina. Šetam s tatom niz ulicu Vuka Karadžića koja posle postaje Titova. Zagledam svaki komadić uskog trotoara pazeći da ne načepim liniju gde se spajaju dva asfaltna bloka. Mrzim taj deo puta. Podseća me na odlazak u školu, a danas je nedelja i neću da mislim o školi. Hvatam tatu za podlakticu i verem mu se o ruku. On je preklapa i ne dozvoljava da izvučem šaku. Smejem se i pokušavam da istrgnem ruku, ali mi ne ide. Moja omiljena igra. Na kraju uspevam da je izvučem. Likujem sva srećna i ponovo je vraćam na njegovu podlakticu čekajući da je on opet zarobi. Tom začaranom krugu nema kraja. Ponovićemo to bar još sto puta dok se kasnije popodne ne vratimo iz nedeljne šetnje.
Imam oko 16 godina. Grejanje ne radi. Opet. U dnevnoj sobi raširen trosed, spreman za spavanje i ako je tek pet popodne. Napolju je neki strašan mraz. Ponovo je sve zaleđeno. Ležim u krevetu prekrivena jorganima. Do mene tata prekriven svojom gomilom jorgana. Blejimo u TV i sprdamo se sa sestrom koja nešto ozbiljno posluje po kuhinji. Na TVu neka teška glupost o pomeranju stvari mislima. Čovek na TVu opisuje metode: Skoncentrišite se na predmet. Mislite o njemu. Pokušajte da ga opipate u mislima… U tom momentu zvoni telefon, niko ne odgovara. Zaboga radi se ozbiljan posao, tata pokušava da pomeri olovku a ja avan, mislima naravno.
Imam oko 29 godina. Ponovo sam u Srbiji. Opet čekam vizu. Noć je, i bar u snovima sedim pored Miljana. Stiskam ga za ruku. Šetamo nekom livadom, ogromnom, prekrivenom cvećem. Bude me jaki bolovi u stomaku. Ustajem i odlazim do toaleta. Bolovi izazivaju, prvo dijareju, zatim se penju višlje, počinjem da povraćam. Čini mi se da agoniji nema kraja. Tresem se, obuzima me drhtavica. Iscrpljena izlazim iz toaleta. Mama i tata me zabrinuto gledaju. Uvlačim se u krevet između njih. Nemam snage da pričam. Lepim se uz mamu. Opet me obuzima ona njena smirujuća toplina. Osećam se tako sigurno u tom zagrljaju. Tonem polako u san. Bolova više nema.
Sedim na poslu. Treba da pošaljem još par email-ova pre nego što odem kući, ali oči mi se sklapaju. U ušima odzvanja Faithless – Everything Will Be Alright Tomorrow…

6 komentara
Kategorije: Germany Serbia

Tara: Od Kaluđerskih Bara do Mitrovca 29/08/2008

Krenuli smo u subotu u devet ujutru iz Beograda. Grlo me je stezalo, jedva sam gutala. Premorenu od jurnjave prethodnih dana i nedostatka sna, savladavala me je groznica. Bilo mi je hladno iako je Beograd goreo na nekih 36 stepeni. U toku puta mi je bivalo sve gore, glavobolja i mučnina nisu jenjavale dok napokon, nakon pet sati truckanja, nismo stigli do Kaluđerskih Bara. Slomljena se izgegah iz autobusa. Osvrnuh se oko sebe i bez mnogo oduševljenja sam konstatovala da Tara na prvi pogled deluje simpatično. Svež vazduh i sunce, učiniše da se osećam mnogo bolje. Plan je bio da provedemo prva dva dana na putu do Mitrovca. Da krenemo jugo-zapadno ka Zborištu, a zatim severo-zapadno ka Mitrovcu. Sudeći po karti delovalo je lako, trebalo je pratiti stazu broj 2 do Zborišta, a zatim stazu broj 6 do Mitrovca. Staze su na mapi, većim delom pratile kolske ili konjske staze. Okrepljeni u obližnjem restoranu, krenusmo na put.
Početak nas nije oduševljavao, ali trebalo je malko udaljiti se od sela. Dosta nezainteresovano smo promicali prvih par kilometara pokušavajući da izbalansiramo tempo sa teretom na leđima i temperaturnim uslovima. Jedva da smo odmakli 3-4 kilometra kada se ispred nas ukazao traktor. Mileo je polako uskom stazom pretovaren senom. Na vrhu, zavaljena u senu, uživala je baka. Samo joj je glava obavijena maramom virila iz plasta. Veselo nam mahnu, pozivajući nas da joj se pridružimo. Kada nam se sasvim približiše deda zaustavi traktor i osmehujući se prozbori:

– Ooooj deco! Kuda ćete?
– Dobar dan! Krenuli za Zborište. Jesmo li na dobrom putu?
– Jeste, jeste… al’ daleko vam je to. Ne možete stići noćas. Nego ajte vi s babom na seno, pa sa nama u selo. Sutra izjutra krenite za Zborište.
– A neka hvala… – odgovorišmo gotovo u glas – Idemo polako, pa dokle stignemo. Zanoćićemo negde uz put.
– ‘Oćete li sve do tamo peške?
Klimnusmo potvrdno.
– Neka, neka… valja se. – dodade polako, mahnu nam umesto pozdrava i nastavi put.

Raspoloženje nam se naglo popravi posle ovog susreta. Razvijali smo teorije šta bi baka spremila za večeru da smo kojim slučajem krenuli. Smejući se, konstatovali smo da markacija postaje sve gora i da pojma nemamo gde se tačno na karti nalazimo. Razdvojišmo se na različite strane kako bi našli bar neki trag po kojem bi mogli da se orjentišemo. Najzad, posle polučasovnog vrtenja u krug, siđošmo do nekog makadamskog puta. Sa obe strane puta ležale su razbacane kućice, uglavnom nedovršene, a zatim opet, malo niz put zavladaše prostrane livade. Nismo dugo ostali sami. Sretosmo dva starija putnika, koji usporiše čim su nas opazili.

– Dobar dan! – gotovo uzviknusmo.
– Dobar dan deco!
– Jel ovo put za Zborište? Nema nigde markacija, pa nismo najsigurniji gde smo.
Jedan od njih uze kartu i pogleda. Te nakon par minuta ozbiljnog zagledanja karte, dodade:
– Evo ovde. – pokaza prstom – Gde se ovaj mali put razdvaja od ovog žutog. To vam je tu iznad one livade, pored kuće Stojanovića.
– Al’ Zborište vam je daleko, morate kroz šumu, a ima medveda.
– Medvedi? Zar im nije stanište gore?
– Ih, gore? Ta, to vam je na dvadesetak kilometara odavde, a šta je to za mečku kad je gladna? Juče smo krenuli u šetnju deda Boža i ja, i naletešmo na trofej. Nismo odmakli 5 metara u šumu, kad ono na sred puta zaklan srndać. Sveža krv se osećala… a svuda okolo mečkine sline.
Izgledao je kao Branko Kockica u tom momentu. S pomalo preteranim strahom na licu, onim koji imaju glumci za decu, kada namerno karikiraju izraze na licu. S mukom zadržah ozbiljan izraz lica. A on nastavi priču dalje, nepovezano.
– Deda Boža vam je silna starina. Doveli ga sinovi pre dva’est godina ovde da umre. Nije mu bilo spasa. Sa zemljom se sastavio. Al’ malo po malo i oporavi se on. Leči ovaj vazduh. Evo ga danas osamdesetdevet ima i hoda brže od mene, pre se ja zadišem od njega. Kažem vam ja… – nastavi priču malo tiše – ima medveda. Boža sve tako, kad kroz šumu idemo, zviždi na sav glas. Veli, da javimo gazdi da smo stigli, da nas ne dira. Ima medved šta i manje jesti, neće tek tako na čoveka. Al’ opet, bolje biti na oprezu. Nije baš šuma za noć, a samo što se nije smrklo.
– Pa mislili smo sad da ovde negde prostremo šator.
– A imate šator? Pa možete ovde gde ‘oćete. Imate i gore Joviće. Fini ljudi, možete kod njih i zanoćiti. Ili ako ćete sa nama nazad u selo, pa kod mene na večeru i kafu. – Ponudi nas uz osmeh.
– Ma daleko nam je sad da se vraćamo u selo. Ovde ćemo negde.
– Kako ‘oćete. Al’ u povratku obavezno da svratite. Ja sam u onoj kući, tačno iznad česme.
– Hoćemo. – Slagasmo jednoglasno – Prijatno veče!
– Sretan put deco!

Čim zađoše, rasprostrešmo šator na obližnjoj livadi. Već se smrkavalo kada smo završavali s večerom. Žvakali smo presušeni dvopek s paštetom od soje. Miljan je maštao o tome kao bi nam baka mesila zeljanicu da smo joj se pridružili na onom traktoru, a ja uplašeno zamišljala kako pokušavam da starici objasnim da ne jedem meso, dok mi ona s osmehom na licu secka slaninicu.

Noć koja je usledila, pretvorila se u mali zdravstveni pakao. Groznica me je ponovo savladala. Naizmenično sam se kuvala i smrzavala, uz takvu navalu kijavice da sam imala utisak da mi mozak curi na nos. Ujutru me je bolela svaka koščica u telu, a "sreći" kraja nije bilo kada sam uvidela da su sve maramice koje sam rasula po šatoru u toku noći krvave. Bar je mozak ostao na mestu, on je valjda sivo-beli, crvenu niko nije spominjao na časovima biologije.
Raspoloženje mi nije popravio doručak, inače indetičan kao večera prethodnog dana, s tim da se dvopek još više sasušio. Sedenje na svežem vazduhu mi je znatno popravilo bolesničko stanje, te smo nakon mog kraćeg ubeđivanja Miljana da mi je mnogo bolje, krenuli dalje.

Prođošmo baku, deku i stado ovaca a onda sa žaljenjem konstatovali da je markacija toliko očajna da nigde nećemo stići ako se na nju budemo oslanjali. Negde ispred Runjeve glave (za koju u tom momentu i nismo znali da je Runjeva glava), zamolišmo jednog kosača za pomoć.

– Ma da, svi pogreše tu dole. Nanese ih trag kola, a staza je nešto niže. Ma i te markacije, to zaraslo ponegde, ponegde ljudi raskrčili šume, a niko to ne obnavlja. – reče gledajući u mapu koju smo mu poturili.
– Ajte ovamo. Otpratiću vas na onu glavicu. Bolji je pogled s nje. Da vam pokažem kuda dalje.
Uputismo se ka glavici. Kosač je šipčio ispred nas. Videlo se da je prešao šesdesetu. Ali njegov korak beše mnogo duži i brži od našeg. Na vrhu glavice mi je duša već izlazila kroz nos izmešana s gorušicom uzrokovanom soja paštetom.
– E odavde pratite trag mog traktora do doline. Pa kad budete naspram Milojkove kolibe, to vam je ona na vrhu – pokaza u pravcu obližnjeg brda – nastavite dalje utabanom stazom. Al’ držite se doline, dok skroz ne zaobiđete Runjevu glavu. Nemojte gore kroz šumu. Pred kraj tog puta videćete put gde je prošao buldožer. Prave novi put za Kusturicino selo, pa s njega siđete levo i tu ste na Zborištu.
Zahvališmo se i krenušmo dalje.

Ništa mi nije bilo jasno, ni gde skrećemo, ni kuda idemo. Kada ne znam kuda idem, postajem nervozna. Džaba sva lepota koja nas okružuje. Ne bih da se gubim okolo, magla je već krenula da se diže, hrane jedva da bi imali još za jedan obrok, a jakne nismo poneli. Miljan se trudio da nas održava na "pravom" putu. Ja sam se samo tromo i bezvoljno vukla za njim. Nakon par kilometara dođošmo do tog Kusturicinog puta. U potpunosti je bio prekriven šljunkom. Nedostaje samo asfalt da se izlije. To mi se nikako nije sviđalo. Ovo je trebala da bude šetnja u prirodi, a ne tabananje 10 kilometara od Zborišta do Mitrovca uz put po kojem vozaju automobili.

Magla je postajala sve gušća, te bilo kakvo traženje alternativnih puteva kroz šumu nije dolazilo u obzir. Kada se vidljivost smanjila na nekih desetak metara, raspoloženje nam se naglo povratilo. Kućice, koje su se nazirale iz magle, delovale su totalno bajkovito. Tu, u neposrednoj blizini, mogli smo čuti ovce i čobane, ali ih od guste magle nismo videli. Nakon par kilometara odlučili smo da proverimo pravac, te smo krenuli u pravcu glasa čobana koji je nešto dovikivao ovcama.

– Dobar dan! – doviknu mu Miljan.
– Dobar dan! – reče čovek, krećući se ka nama. Tek nakon par minuta smo mu nazirali obrise.
– Za Mitrovac? Ovim putem?
– Da, da… samo pravo… ima jedno desetak kilometara do tamo. Pratite taj šljunkoviti put, i onda ćete naići na asfaltirani. Odatle imate još dva kilometra do Mitrovca.
– A jel ima neki lepši put da ne idemo ovim kuda prolaze automobili?
– Pa nema sada, jedino skroz okolo, da se vraćate. Al’ izgubićete se u šumi po ovoj magli, nema nikakvih oznaka. Možete dole, pred kraj puta. Ima spomenik, kameni. Kraj njega desno, pa samo pravo i izlazite tačno u centar sela.

Razočarano nastavišmo niz put. Tabani su nam uz put otežali. Šetnja po čvrstoj podlozi ne prija. Postajalo je previše hladno. Činilo se da tih deset kilometara nemaju kraja. Na svakoj raskrsnici smo vagali, da li je čiča mislio na pravi spomenik ili je dovoljno da vidimo veću kamenu gromadu? Zbog nesigurnosti smo odustajali od skretanja. Uglavnom smoreni, lenjo smo se vukli. Nakon, činilo nam se večnosti, magla se malo podigla i ispred nas se ubrzo ukazao Tankosin grob. Bili smo sigurni da je čiča na njega mislio kada je spominjao kameni spomenik. Skrenušmo desno, da prokopani put. Bilo je to konačno zasluženo uživanje. Zemljani put, prokopan buldožerom doduše, kroz gustu borovu šumu. Posle dužeg vremena me odsustvo oznaka na putu nije uzbuđivalo. Uživali smo u svakom koraku. Pred kraj se magla ponovo spustila. Gusta i teška. Kada smo stigli do asfaltnog puta, magla je bila toliko gusta da nismo videli da se selo pruža bukvalno preko puta.

Promrzli i gladni, ušli smo u lovački dom. Kuvano vino s prebrancem i palačinkama za dezert, učiniše da nam ponovo sve bude potaman. Doduše, Miljan je prebranac neiskusno zamenio Karađorđevom šniclom.
Vremenski uslovi, samo su dodatno pogoršali moje očajno zdravstveno stanje. Te smo se nakon noći, prespavane u dečijem odmaralištu vratili za Beograd.

U Beograd smo stigli prilično razočarani. Trebalo je na početku da budemo svesni, da tamo nećemo uživati u onom vidu turizma na koji smo navikli u Češkoj. Da će markacija verovatno biti očajna, bar na manje popularnim delovima. Milion puta mi je kroz glavu prošla misao, koliko bi staza markirali Česi za pešake kroz šumu i zamišljala sve one njihove crvene, zelene, žute i plave oznake na drveću. Šteta, jer posle toliko šetnji po Češkoj, malo koja šuma može da se meri s ono malo Tare što smo mi videli u ova dva dana. Posebno, što ovaj deo puta koji smo prešli čak i ne spada u područje nacionalnog parka. Ipak, najveći šok za mene je bio ovaj put koji prave ka Kusturicinom selu. Ne znam koliko izgradnja puta ima veze sa samim nazovi etno selom by Kusta. Ali da li se budala koja ga pravi, zapitala koliko će ovaca i krava naterati dnevno da prelaze preko tog puta? jer isti stoji mnogim životinjama na putu od obora do pašnjaka. No, očigledno preuzimamo kineske metode u turizmu. Uništimo pravo i autentično etno selo i izgradimo lepše, bolje i još starije, malo niže niz put. Bruka, al’ od koga je nisam ni iznenađena.

16 komentara
Kategorije: Serbia

Srbi osvajaju Vankovku 14/07/2008

Opet sam u Srbiji.

Uglavnom bez emocija. Od kada sam prestala da radim i krenula u proceduru dobijanja čeških papira na osnovu spajanja porodice, više sam ovde, nego tamo. Gde ovde znači Srbija, a tamo Češka.

Od tog januara, do danas, Česi su uveli neke novine u celu proceduru, te se ceo proces odugovlači bez ikakve nade da će ikada biti završen. Počela sam da primenjujem zen jin jan jen ili kakve već metode, stanem pred ogledalo svako jutro i kažem sebi: “Super mi je. Ja sam srećna i ništa me ovo s vizom ne pogađa. Ja baš hoću da stojim sad pred ovim ogledalom. To je moja odluka. Nema to apsolutno nikakve veze s tim što ne mogu da budem u Češkoj.” I onda se iskezim da mi se svi zubi vide.

Ustvari, te metode sam primenjivala do juče. Jutros sam se setila Ruške Jakić i rekla sebi, sva čupava sa pastom oko usta: “Dobro jutro lepotice.” A onda umrla od smeha i shvatila da je Ruška zakon, jebeš istočnjačku filozofiju. Ovo me bar zasmejava.

I tako, već neko vreme zbog ovih muka oko papira a i sve one frke oko posla, Česi i Češka mi nekako postadoše strani i daleki. Ne bih baš upotrebila reč omrznuti, ali mi svakako više ni boravak tamo ne pričinjava isto zadovoljstvo. Kad god dođem u Srbiju ja imam običaj da kukam prijateljima, kako nam je država ovakva i onakva, vidi ove krš puteve, te snimi prevoz po gradu, te što su jebeni stanovi u Bg toliko skupi (jeftiniji su u nekim delovima Nice nego na Novom Beogradu, zaista), te zašto se sve okolo bespravno gradi, te zašto svaka budala ima pravo glasa i sl. Ranije, posle sve ove pljuvačine krenem da hvalim Češku; kako kod njih prevoz stiže u minut, te kako je sve sređeno, te kako imam fine bakice u komšiluku koje me tako slatko gledaju svako jutro, te kako su im šume i livide divne itd, itd.

Da tako je bilo ranije, sada kad dođem u Srbiju i ispljujem onaj deo sa istim žarom kao i ranije, opletem i po Česima; koliko im treba da promene jebeni zakon, koji moroni dovedu 800.000 ljudi godišnje a imaju iste procedure kao kada ih je dolazilo 10, i zašto u ostatku EU može nešto a Česi izmišljaju toplu vodu itd., itd.

Poenta je da mnogo zvocam. Ide to i s godinama, sad mi je punih trideset, a i žena sam :P

Istina je i to da odavno nisam ništa lepo napisala o Česima, a ima mnogo toga. U draft-u mi već duže vreme čuče neki nedovršeni postovi o nekim divnim Česima.

I jutros, ćaskam s drugom na Facebook-u. On je trenutno u Brnu, ali bi trebalo da se seli, traži novi posao itd. Krene neka priča, nimalo slatka, o životu u Češkoj i on mi pred kraj pošalje sliku uz komentar: “Eto da ne ispadne kako samo nešto loše o njima pričamo. Srbi osvajaju Vankovku”.

Ovaj pešački most se inače nalazi u Brnu. Spaja Tesko (onaj giga mega, engleski valjda?, supermarket) i Vankovku (poznati tržni centar u Brnu). Na tom mestu sam čekala bus, koji nikada ne kasni ;), kada sam išla na posao.

Pretpostavljam, da je ovo nešto od skoro, posle češkog priznavanja Kosova. Iako imam vrlo rezervisan stav na tu temu, nije da me ovaj gest nije dirnuo. Pitanje je samo, da li je gest baš češki? Mislim, možda su ga obesili i neki Srbi, sada ih i onako u Češkoj ima već podosta. Prvo mi se činilo da mora da je češki, jer neko kome je srpski maternji jezik teško bi napisao: Česi uvek sa Srbima… Ali, kada sam ponovo pročitala samo srpski deo: Česi uvek sa Srbima, Vlada nije narod. Hmmm, zvuči kao tipičan srpski predizborni shit, zar ne? A i ta Politikina ćirilica… hmmm….hmmm….

Kako god, ja bih vam Dragi Česi poručila: Ako nas baš volite, probajte da to pokažete tako što ćete nam olakšati procedure za dobijanje papira. Neki od nas bi vam za to bili mnogo zahvalniji.

Eto, nikad zadovoljna :)

P:S.: Slika preuzeta i malo isečena odavde: http://i26.tinypic.com/34sozo1.jpg

10 komentara
Kategorije: Czech Republic Serbia