postcards…
The world moves with me

Ja u Bratislavi 09/09/2007

U želji da uštedim neke pare, odlučih ovog puta da za češku vizu apliciram u Bratislavi. Po racionalnom trošenju materijalnih sredstava, tj. planiranju troškova, nikada nisam bila poznata. Tako da ne treba da čudi što sam zapravo ovim potezom potrošila mnogo više nego da sam otišla u Srbiju. Ali eto pomislih, kada već trošim pare, onda bar mogu posetu Bratislavi da pretvorim u turističku turu. Konačno je spala prašina sa Lonely Planet vodiča za Češku i Slovačku. Imao je prilike tih dana da bude izbrljan mojim beleškama, ostacima obroka, i dobije po koje “uši”.

Verujući u svemoćnost interneta pokušala sam prvo da nađem neku sobu surfujući. Kad ono cene sitnice. Od 50 evra za kojekakve krš hotele iz komunističkog perioda, do par stotina evra. U naletu očaja, otvorim Lonely Planet, nađem Gremium Panzion i oduševim se. Nešto što liči na mešavinu paba i sportske kladionice izdaje sobe iz snova svakog backpacker-a. Ne znam da li zato što su me te sobe podsećale na putovanje po Juznoj Americi ili zato što izgledaju onako kako pisci obično opisuju sobe, ali ja sam zaista bila oduševljena. Sobe su krajnje skromne, jeftin linoleum na podu, ne baš uspešan pokušaj da se zidovi učine zanimljivijim kombinacijom boja kajsije i limuna, sa nespretnim izborom slika. Toalet smešten u zazidanom uglu, tuš kabina i lavabo praktično čine sastavni deo sobe. Ali, istovtemeno i ogromni prozori, visoka tavanica, besprekorna čistoća, veliki “kineski” luster, onaj što izgleda kao ogromna papirna kugla, fotelja kao stvorena sa sanjarenje i neverovatan osećaj topline doprineli su tome da sam se ja zaista osećala ugodno. Svih dana provedenih tamo bila sam u onom raspoloženju kada mi osmeh ne silazi sa lica, sva ušuškana u neka predivna osećanja, glavom punom snova i totalnim odsustvom briga i pitanja o tome “šta će biti sutra?”. Čak ni dosadna kiša koja je neprestano padala tih dana nije mogla da mi pokvari raspoloženje.

A Bratislava?
Ovaj grad, poput ostalih evropskih prestonica, ima burnu prošlost dugu nekoliko hiljada godina. Prvo naselje su podigli Kelti, da bi se u novijim vremenima na ovim prostorima smenjivale velike sile, Mađarska, Turska… Mađari su izgradili i prvi univerzitet sredinom 15-og veka. Ogroman uticaj na kulturni razvoj, posebno muzicki život, ali i izgled ovoga grada imao je Beč. U njemu su boravili mnogi velikani, Mocart, Betoven i kasnije List. Davne 1762. godine, Mocart, tada šestogodišnjak, je imao nastup u zdanju koje danas nosi njegovo ime. Pola veka kasnije 1820. List, tada devetogodišnjak, nastupao je u koncertnom paviljonu biblioteke.
Bratislava danas, izgleda istovremeno koliko ružno, toliko i lepo, bogato koliko i siromašno. Krenete li u šetnju po Starom gradu, u obilazak zamka ili Hviezdoslavovim namestima, pratiće vas osećaj da ste zalutalu u neku magičnu priču, i verovatno iščekivati da se na sledećem uglu pojavi neka dvorska dama. Stari grad je isprepletan uskim kaldrmisanim uličicama i malim trgovima ukrašenim fontanama i cvetnim aranžmanima, stvorenim za romantične šetnje. Istovremeno ćete naletati na skupocene butike poznatih svetskih marki, luksuzne restorane i kafiće.

No, nemojte se začuditi ako u toj lepoti naletite i na ruiniranu zgradu, radove na fasadama, mnoštvo izgubljenih, siromašnih ljudi. Udaljite li se samo malo od centra, videćete ružne ulice, prevelike zgrade bez ukrasa, građene u neka novija, manje lepa vremena.
Kako me je naglo zahlađenje zateklo u Bratislavi, nisam stigla baš puno stvari da vidim. A nedostatak sunca je učinio da slike koje sam uspela da zarobim fotoaparatom budu setne i mutne, za razliku od onih mentalnih koje mi i sada dok pišem ovaj post izmamljuju osmeh i greju srce.
Jedna od prvih stvari koja privuče turiste su svakako statue Francuza, komunalnog radnika i paparaca…

Ipak, na mene je najveći utisak ostavio zamak sa predivnim parkom koji ga okružuje i nezaboravnim pogledom, s jedne strane na Dunav, a sa druge na stari grad.

Šetajući parkom primetih ovaj spomenik devojke koja u jednoj ruci drži hleb, a u drugoj cveće dok joj pod nogama leži siromah. Spomenik je posvećen Svetoj Elizabeti Ugarskoj koja je svoje detinjstvo provela u ovom zamku. Pomagala je siromašnima i brinula o bolesnima. Sagradila je bolnicu kraj dvorca kako bi lično mogla da se stara o bolesnicima. Nakon smrti muža prodala je imanje i prihvatila siromaštvo. Prema legendi, koja je očiglodno inspirisala i autora spomenika, jednom je grof zaustavio Elizabetu s ciljem da vidi šta skriva u haljini. Kada je pogledao, umesto hleba pojavile su se ruže. Umrla je 1231. godine u 24-toj godini života, a četiri godine kasnije proglašena je sveticom.
Za sledeću posetu ostali su mi šetnja Vukovom ulicom (Karadžićeva), posete mnogobrojnim muzejima i galerijerijama, šetnja uz Dunav i mnoštvo drugih stvari.
Pa Bratislavo, eto mene opet uskoro.

8 komentara
Kategorije: Slovak Republic