postcards…
The world moves with me

Mek Riči Park 04/12/2013

Kad se čovek zagleda u mapu Singapura jedna od stvari koja mu može zapasti za oko je ogromna zelena površina u centralnom delu ostrva sa četiri veštačka jezera u njoj. Ova veštačka jezera su pravljena da nadomeste manjak prirodnih izvora pitke vode na ostrvu. Singapur najveći deo pijaće vode i dalje uvozi iz Malezije, mada dobar deo dolazi od reciklaže otpadnih voda i sakupljanja kišnice. No iako vode ovde nema za rasipanje taj nedostatak se u praktičnom životu zapravo i ne oseća. Jedina stvar koja mene ovde muči kada je voda u pitanju, a verovatno ima veze sa manjkom iste, je da voda iz vodovodnog sistema smrdi. Toliko da, iako je česmovača ispravna za piće, ja nakon 40tak dana i dalje ne mogu da je pijem. Ja taj smrad osećam čak i kada prokuvam vodu. Iskreno se nadam da ću se vremenom adaptirati na taj smrad. Trenutno to što živimo u hotelu i flaširane vode ima svuda na dohvat ruke, ne pomaže ni najmanje tom procesu privikavanja.

No vratimo se veštaćkim jezerima. Zvanično najstarije veštačko jezero na ostrvu je Mek Riči (MacRitchie) koje je ime dobilo po inženjeru koji ga je osmislio i napravio. Jezero je okruženo istoimenim parkom koji je ispresecan mnogobrojnim pešačkim stazama.
Iako ukupna dužina pešačkih staza u parku iznosi tek nekih 12km, to je više nego dovoljno da vas u potpunosti iscrpi. Trenutno je ovde najhladniji period, što znači kada je sunčan dan, bez oblaka verovatno je oko 30tak stepeni. Vlaga je uvek velika. Još sada i nije tako strašno, sem ako sunce baš ne upeče posle kiše. Sve to je prouzrokovalo da ja budem u potpunosti mokra nakon pola sata šetnje i kako me je Miljan opisao nakon dva sata šetnje – izgledala sam kao da ću se skljokati od iscrpljenosti. Ja se doduše ni u jednom momentu nisam osećala ni malo fizički, ili psihički loše, naprotiv. Činjenica je doduše, da kada sam se samouslikala i pogledala sliku, i sama sam se uplašila izraza svoga lica. Sunce je sunce, i očekujte da vas iscrpi. Moj apetit nakon šetnje je samo potvrdio da mi je tih 10tak kilometara, u tim uslovima bilo više nego dosta za taj dan.

Mapu ovih staza moguće je pokupiti kod lokalnog čuvara parka, mada za tim potrebe zaista nema. Iz prostog razloga što sa staze teško da možete skrenuti. Ovaj park liči na bilo koju tropsku šumu, sa visokim gustim drvećem uz koje se penju puzavice i sa kojeg vise lijane. Teško da ćete tek tako odlučiti da zađete u tu džunglu bez mačete kojom ćete krčiti put. A i nisam baš sigurna da bi lokalne vlasti bile oduševljene takvom idejom. Ovaj park definitivno ne liči na nešto što biste u Evropi nazvali parkom, ne samo zbog drugačije flore i faune, nego upravo i zbog gustine rastinja koja mu daje neki šumski šmek. Čim se zađe malo u park temperatura naglo pada u odnosu na onu gradsku, i ulična buka nestaje u momentu. Ovo je zapravo jako neobično jer je urbani deo izuzetno blizu. Jednostavno, tropske šume pružaju mnogo bolju zvučnu i toplotnu izolaciju od onih na koje smo navikli u Evropi. Da nije bilo tih uređenih staza, po kojima je šljunak očigledno veštački nanet, mogla sam komotno da zaboravim da sam uopšte u Singapuru.

Od te, nazovimo je glavne staze koja vodi oko jezera, odvaja se manja staza koja vodi preko visećeg pešačkog mosta. Most je visok oko 25m i oko 250m dug. Tek iz te perspektive imaćete jasnu sliku koliko je zapravo gust park i koliko je to rastinje zaista visoko. Dobar deo nakon mosta se prelazi drvenim stazama. Pretpostavljam da su te drvene staze izdignute od zemlje jer bi u suprotnom po vlažnom vremenu kad su staze blatnjave prohodnost bila otežana. Posebno što se na tom delu uzbrdice i nizbrdice konstantno smenjuju. U neposrednoj blizini ovog mosta nalazi se i višespratna kula s koje je pogled, čini mi se, još bolji jer se sa nje zaista ceo park vidi.

Većina drveća mi je bila totalno nepoznata, no na sreću Singapurćani vole da kače objašnjenja svuda te smo stalno naletali na table sa informacijama o lokalnoj flori i fauni. Puzavice su već druga priča, većinu njih je moja mama gajila. Neke još uvek gaji. Razlika je samo što ove ovdašnje uglavnom prelaze desetak metara dužine, a njihove liske su bar duplo veće od onih kućnih varijanti. Uostalom nije mi bio prvi put da lunjam ovakvim tipom šuma, pa šok nije izazvan samim zelenišem. Ono što je mnogo fascinantnije su ovdašnje živuljke. Prvo taj neverovatni hor ptica, žaba i ostalih bića. Na žalost, ja samo ova dva mogu jasno da prepoznam, te su otuda “ostala bića” došla već na treće mesto. Leptirići koji lete svuda naokolo. Gušteri koji vam presecaju put. I majmuni koji vise sa grana, pretrčavaju stazu i kradu hranu. Ceo taj svet je apsolutno nov za mene. Ako se ne varam, ovo je bio prvi put da sam videla celo majmunsko zabavište na slobodi. Tj. da sam videla tako nešto, a da nije turistička atrakcija, ili mali deo ograđenog prostora na kojima svesno hrane ove životinje kako bi turisti mogli da ih gledaju i slikaju. Ovde su majmuni, zapravo poput uličnih mačića i kučića. Nimalo zainteresovani za vas, divlji i slobodni. Ovo je bilo totalno novo iskustvo za mene, i moram priznati da sam u potpunosti uživala naletajući sporadično na njih. Pitam se da li ću ikad doći u situaciju da se šetam sa nekim singapurskim parkovima, i kada mi neko oduševljeno kaže: “Jao, vidi majmun!”, da mu ja odgovorim: “Pa? Kao da nikad nisi video majmuna.”. Tako otprilike, prosečni Singapurćanin izgleda kad vidi majmuna.

No nisu samo majmuni ono što me je iznenadilo u parku. Broj ljudi na stazi, posebno trkača, je bio fascinantan. Šetali smo subotom, pre podne te ne znam da li je u toku celog dana tako, ali čovek bi mogao steći utisak da ljudi ovde samo trče. I nije to slučaj samo sa ovim parkom, svaka druga zelena površina u gradu je prosto pretrpana njima. Ako ste ikada sanjali o mestu gde se svi bave nekim sportom, Singapur je definitivno grad iz vaših snova. Svaki vikend, u toku šetnje imam utisak da sam okružena sa ljudima koji se bave nekim tipom sporta. Sve je krcato ljudima; parkovi, javne sportske površine, igrališta. Mladi, sredovečni, stari, samci, parovi, porodice, grupe, izgleda da svi čekaju vikend da uposle svoje mišiće. Imam utisak da je moto cele nacije “U zdravom telu, zdrav duh”.

Ovo je samo prvi u nizu od nekoliko parkova koji pripadaju ovom velikom kompleksu. Kad završimo s obilaskom svih moraću da napravim neki presek celog kompleksa. Ako su ostali poput ovog koji smo obilazili za vikend, zeleniša mi neće manjkati u Singapuru. Nadajmo se samo da će nas vreme u toku vikenda, u kišnom periodu (naredna dva meseca) poslužiti.

Na ovom sajtu možete naći praktične informacije o parku, mape i informacije o flori i fauni.


Categories Singapore


Trenutno ima 4 komentara

  1. Opisi džungle, majmuna, ptica i ostalih bića (je l’ ima onih što zvrje ili zuje toliko glasno kao da je svud oko tvoje glave roj?) potpuno odgovaraju Kambodži :)

    Kako trče na toj vlazi? Zar nemaju problem s disanjem?

    -- Komentar ostavio/ostavila Snežana, dana 04/12/2013 u 10:50

  2. Pa nekako nije toliko strašno kad se navikneš. Ipak smo mi došli iz drugačije klime pa nam treba malo više vremena. Kad sastavimo godinu ovde, i prođemo kroz sve toplotne cikluse, mislim da ćemo i mi postati imuni na to.
    Meni se prijateljica Singapurćanka žalila da je mislila da će poludeti u Egiptu jer je tamo bilo vruće i suvo u isto vreme. Stvar navike. :)

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 04/12/2013 u 10:55

  3. Pa jest, tačno. I ja sam posle tri meseca u Kambodži usred leta vozila bajs bez problema, nisam se čak ni znojila. A po dolasku sam mislila da ću da umrem. Čudo kako se čovek brzo adaptira.

    A vi baš rešili da pustite koren, msm, sasatavićete celu godinu na jednom mestu :p

    -- Komentar ostavio/ostavila Snežana, dana 05/12/2013 u 04:08

  4. A neeee…. korenje puštamo ako ostanemo duže od ucenjivačkih ugovora, koji obično traju 24 meseca ;)

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 05/12/2013 u 04:30




Ostavite komentar