postcards…
The world moves with me

Pungol (Punngol) 02/02/2014

Pre par dana smo odlučili da krenemo na kurs izrade grnčarije. Ovaj kurs sam iskopala još pre pola godine tražeći neke informacije o Singapuru. Miljan je pokazao, na moje iznenađenje, želju da mi se pridruži te smo morali da izaberemo nedeljni termin. To znači da u narednih sedam nedelja ne možemo da mrdnemo iz Singapura vikendom. Što i nije tako loše jer ćemo imati vikende rezervisane za istraživanje nove domovine. Kako bih se što bolje pripremila za predstojeće skitnje kupila sam knjižicu sa lokalnim mapama. Kad živite na malom ostrvu, sve karte staju na 149 strana. Te tako sad znam kuda se sve može proći jer su u njoj ucrtane i pešačke staze. Dakako sve to postoji i online, ali ja sam od onih koji vole da otvore knjigu i mapu kad se spremaju za svoje skitnje. Uostalom pomislila sam da bi sjajna igra bila da nasumično zatvorenih očiju nabadam olovkom kartu kada se zapitam “kuda u skitnju sledećeg vikenda”. Ovog vikenda nisam ni morala da se latim olovke. Imala sam par sati i igrom slučaja morala sam da ih provedem na severu ostrva. Gledajući šta zanimljivo postoji u tom delu Singapura, pažnju mi je privukao Pungol.
Pungol je ime oblasti koja se prostire na severoistoku Singapura, na granici sa Malezijom. Singapur je od Malezije odvojen Johor moreuzom (Selat Johor) i u njemu se nalazi nekoliko manjih ostrva. Jedno je u neposrednoj blizini Pungola – Zečije ostrvo (Coney Island, Pulau Serangoon). Na karti je izgledalo da se na ostrvo može preći peške, preko brane i na njemu su bile iscrtane klupice i drveće što je mene navelo da verujem da ga je moguće obići. Te je cilj bio da krenem uz Pungol kanal, i preko brane pređem na ostrvo. Tu sačekam Miljana i dalje krenemo zajedno nazad Serangun (Serangoon) kanalom. Manje-više plan je bio da šetamo po žutoj stazi na mapi.

Krenula sam relativno rano u šetnju. Desna strana kanala je uređena za šetnju, dok leva pripada vlasnicima kuća, nanizanih na suprotnoj obali. Osećala sam blagu ljubomoru gledajući u terase okupane jutarnjim suncem, dečije ljuljaške i uređene cvetne baštice po dvorištima. Nije mi bilo teško da zamislim sebe na nekoj od udobnih stolica, sa šoljom prve jutarnje kafe u ruci i pogledom na šetalište kraj reke. Na šetalištu su me sustizali neumorni trkači i biciklisti. Od kada sam u jednom od prethodnih postova o Singapuru napisala kako je Singapur pun ljudi koji se bave nekim sportom, gotovo da nema Singapurćanina koji mi nije trvdio upravo suprotno; da je jedino mesto gde Singapurćani koriste noge – šoping. Izgleda da ja i ovi aktivni domorodci volimo iste stvari, te da se zato stalno i srećemo. Kako god, gde god ima zelenila ima i lokalaca. Ove staze nisu usamljene i ne očekujte da ćete ih ikada imati samo za sebe. Sve staze su urbane, a zelenilo kultivisano. U ovom delu ne postoji divlje rastinje. Sve zelene površine su uređeni parkovi, mada očigledno samo određeni delovi zadovoljavaju birokratske kriterijume da tako budu zvani. Jedan od njih je Sengkang park koji se prostire sa obe strane kanala. Ovi kanali imaju ulogu reka, tj. rezervoara pitke vode u Singapuru. U njih se slivaju svi manji kanali koji skupljaju kišnicu po ostrvu. To što Singapur nema izvore pitke vode nije ga sprečilo da nađe druge metode da obezbedi vodu za svoje stanovništvo. Uskoro se naime završava ugovor o uvozu vode iz Malezije, a Singapurćani imaju cilj da nakon ugovora sami proizvode pitku vodu za stanovništvo. Ovi kanali su samo jedno od rešenja. Singapur je, čini mi se jedina zemlja, koja prerađuje otpadnu vodu u pijaću.

Dve strane ovog parka spojene su malim uređenim bizarnim mostićem. Ovaj most u svom središnjem delu ima proširenje koje se nalazi na veštačkom plutajućem ostrvcetu. I upravo je taj prošireni deo bizaran. Bar izgleda tako, subotom ujutru kad dece na njemu nema. Naime, mesta za sedenje su u obliku polutki pomorandži a središnjim delom dominira neka džinovska voćka, izdubljena iznutra te služi i kao zaklon od iznenadnih gromova koji ovde nisu retki i jakog popodnevnog sunca. Deo parka, sa druge strane nije bio preterano impresivan, te sam posle kratkog kruga krenula nazad preko susednog mosta. Tu sam srela i nekog pomalo čudnjikavog lika u upadljivo narandžastom prsluku, ali nisam preterano na njega obraćala pažnju. Krenula sam bezbrižno dalje, usput pozdravljajući prolaznike, jer ovde slučajni prolaznici po pešačkim stazama vole da vam se jave. Posebno ako su mlađi od deset ili stariji od šezdeset godina.

Na jednoj od usputnih klupica sedoh da odmorim malo i pojedem svoj vrlo nezdravi čips doručak. I tako zadubljenu u neke svoje misli gledajući u vodu, prenu me nečiji glas sa staze. Okrenuh se, i iza sebe videh biciklistu.
– Izvinite, vi niste odavde?
Pomislih prvo, još jedan ljubopitljivo druželjubivi lokalac.
– Nisam, mislim nisam iz ovog kraja. Jesam iz Singapura.
– A jel čekate nekog?
– Ne – tada mi već pomalo postadoše čudna njegova pitanja.
– Vidite, ja sam već treći put prošao pored vas biciklom i primetio sam da vas jedan čovek konstantno prati.
– ??? – malo je reći da sam bila u šoku.
– Čovek je u narandžastom prsluku, i stoji malo dalje uz put u pravcu u kojem ste krenuli. Imam utisak da upravo vas čeka. Ne bih da vas plašim. Jeste ovo Singapur, ali budite oprezni.
– Hvala – rekoh totalno zbunjena, ne znajući tačno kako da reagujem. Sedela sam par momenata razmišljajući šta mi je činiti. Da nije spomenuo taj narandžasti prsluk, pomislila bih da je paranoičan. Pomislih prvo da je najbolje da se vratim istim putem, jer ne znam šta me čeka ispred, niti koliko ljudi ima na tom delu staze. No opet, taman što krenuh nazad unervozih se jer je izgledalo da na tom delu više nikog nema i da sad upravo obrnuto, svi idu onim putem kojim sam ja prvobitno išla. Te se naglo okrenuh i odlučih da ipat krenem kako sam prvobitno planirala. Uostalom, ljudi je zaista svuda oko nas i nema potrebe da budem singapurski paranoična oko svega. Nekoliko metara niže, konačno naleteh na svog progonioca. Naterah sebe da ga pogledam besno, pravo u oči. Na šta je on samo uplašeno spustio pogled i produžio dalje. Bila sam zatečena. Singapur je izuzetno bezbedna zemlja. No kako vlada konstantno upozorava; nizak stepen kriminala ne znači da nema kriminala uopšte. Ja sam se nekako do tog momenta uvek vodila time da sam ja belkinja, viša za glavu u proseku od lokalca, verovatno i desetak kila teža, te kao takva fizički bezbedna. S druge strane ovde siromaštvo ne postoji u obliku u kojem postoji u Evropi. Ti koji pripadaju najlošije plaćenim, došli su u Singapur da rintaju ne bi li prehranili familiju po Indiji, Indoneziji, Filipinima. Ti ljudi imaju previše muka i premalo vremena da bi se bakćali sa mnom. Zakoni su takvi da bi čovek zaista morao biti lud da bi počinio zločin bilo koje vrste, nad nekim. Ako je samo hteo moju kameru ili novčanik, to bi me pa još i najmanje potreslo. No opet, nisam se mogla otrgnuti misli da me je život ovde baš ušuškao u tu iluziju da živim u zemlji bez ikakvih opasnosti. Ruku na srce, ja se tako bezbrižno, sama, nikada ne bih šetala ni u jednom od mesta u kojima sam do sada živela. Moram da priznam da ovaj incident neće to promeniti. I dalje nameravam da šetam sama, samo zaista moram biti prisebnija i opreznija prilikom tih šetnji.

No kad izgubih progonitelja iz vida odlučih da skrenem uz kanal koji se odvaja od glavnog jer je on vodio u pravcu metro stanice. Uz put sam ja sada pratila prolaznike, trudeći se da uvek bude nekog, bar na metar, od mene. Pomisao da se lik i dalje vrzma oko mene mi nije davala mira. Na svu sreću čim skrenuh na desno naleteh na grupu tinejdžera kojima sam iz nekog razloga bila izuzetno zanimljiva, te su se konstantno trudili da mi svojim glupostima privuku pažnju, i ne sluteći da mi time pomažu da otklonim neželjene misli i konačno se opet opustim. Taj mali kanal uz koji sam krenula praktično vodi kraj gradilišta. Gradilište je odvojeno visokom ogradom, te nekako ne umanjuje lepotu ove staze. Ovaj deo Singapura je jedno ogromno gradilište. Novi kompleksi se grade na sve strane. Blokovi zgrada se uzdižu svukuda. Fascinantno je da je ovo urbano zelenilo već sređeno. Klupice postavljenje, drveće zasađeno, parkovi i igrališta za decu spremni. Dok ti kompleksi još uvek čekaju da budu izgrađeni, neko se već potrudio da i porlaze ukrasi muralima, a zidove mozaikom i reljefima koji govore o istoriji ovog podnevlja.

Suvišno je i spominjati, da me je mural ostavio bez daha. Ne znam da li me je više oduševilo naslikano delo i pesma koju je ilustrovalo. I eto, u toku ove šetnje pridodah još dve singapurske zvezde na onaj prazan singapurski list; jednog advokata i pesnika – Gilbert Koh i jednog ilustratora – Sonny Liew.

Accident


and I,
gazing at stars,
stumbled over you,
tripped,
and
fell painfully in love,
couldn’t get up
for ages.

Na obližnjem brdašcetu je vrlo neobično igralište za decu sa mini topovima koji prskaju vodu, i fontanama koje reaguju na pokrete. Onog momenta kad se stanari usele u svoje nove domove, imaće ovaj predivni park ispred sebe za jutarnje i večernje aktivnosti. Ogromno zeleno prostranstvo da ubije taj beton u kojem će jesti i spavati.
Do pre dvadesetpet godina na ovom području su još uvek živeli seljaci uzgajajući domaće životinje i povrće. Više ih nema. Stariji su verovatno završili u nekom od vladinih subvencioniranih stanova, mlađi se uklopili u moderno singapursko društvo. Pomalo tužno da ništa staro i tradicionalno u Singapuru nije preživelo. S druge strane je fascinantno koliko urbano i tehnički i građevinski napredno, totalno veštački i neprirodno izgleda ovo mesto na kojem praktično pre 50 godina nije postojala nikakva infrastruktura. Nisu postojali putevi, vodovodni sistem ili struja. Pungol je bio prekriven šumom, delimično išaran seoskim pokućanstvom. Možda su Singapurćani nostalgični za tim prirodnijim vremenima, neki i ogorčeni zbog oduzete zemlje i svojine, no kao stranac bez emocija za nekadašnji Singapur, ja mogu samo da se divim ovom tehničkom čudu.
Šetnju sam, na moju sreću, završila bez naknadnih susreta sa manijakom u narandžastom. Na žalost, sa pređenom jedva trećinom od celokupnog planiranog puta. Po povratku sam inače saznala, da zbog trenutnih radova na ostrvo i nije moguće otići.


Categories Singapore


Trenutno nema komentara



Ostavite komentar