Ustali u 7.00, napravili sendviče, spakovali ih sa vodom, kremom za sunčanje, kupaćim kostimima i peškirima. Krenuli ka luci. Gubili se malko na putu od stanice metroa do luke. Stigli do nje konačno u 9.04. Tačno 4 minuta nakon odlaska trajekta. Sledeći tek u 12. Previše kasno.
– Ništa od ostrva danas…
– Ništa…
– Šta ćemo sad?
– Ajd daj mapu da vidimo.
– Hoćemo na sever, u Bukit, neki od parkova?
– Pa bili smo tamo.
– Samo jednom, ima ih četiri.
– A ne ide mi se tamo. Ajmo na zapad.
– Hm, ajmo onda do kineske i japanske bašte.
– Pa bili smo i tamo.
– Nismo, bili smo u botaničkoj.
– To nije isto?
– Ne.
– Ajde onda.
– Možemo crvenom linijom do Raflesa, pa odatle na zelenu.
– Gde si ti videla crvenu liniju?
– Sad kad reče, i nisam, ali ucrtana je tu na karti.
– Pa trebalo bi da je tu preko puta.
– Misliš na ovim iskopinama?
– Mmmm, baš su ažurni s ovim kartama, unose nove stanice metroa pre nego što ih naprave.
– Ajmo onda nazad peške do Marina Beja, pa odatle crvenom do Raflesa.
– Aaaa mrzi me sad ponovo preko svih ovih iskopina, uz autoput da se vraćam.
– Hoćemo taksijem?
– Ajde.
– A šta bi s onim da ćemo se manje vozati taksijem?
– Pufff… Ajd od sutra.
I tako se odvozasmo do kineske bašte. Jedva da je bilo ljudi u njoj. Čini mi se da je ovo prvi put da smo obišli neko zelenilo po Singapuru a da se nismo sudarali s ljudima. Jedva da je bilo par porodica s malom decom i par penzionera. Ova Singapurska je jedna od lepših kineskih bašti koje sam posetila. Nije doduše čudo s obzirom da su Singapurćani i tako mahom Kinezi.
U bašti se nalazi, kako sebe nazivaju, Muzej kornjača. U pitanju je ustvari mini zoološki vrt sa kornjačama. Kažu da je to najveća kolekcija živih kornjača na svetu. Nisam baš sigurna koliko je ovo tačno, ali je zaista impresivna raznolikost kornjača na ovom mestu. Za dobar deo njih nisam ni znala da postoje. Recimo kornjača sa svinjskim nosićem, ili ona zmijolika, koju bih ja radije zvala žirafkasta zbog dužine vrata, zelena mekooklopnjača. Sve tri komotno mogu na takmičenje za najružniju životinju ikad. Mnoge se slobodno švrćkaju okolo, te ih možete hraniti, “maltretirati” do mile volje. Sigurna sam da je moje lupkanje po oklopu i pipkanje njihove kože, zurenje u zube i škljocanje aparatom više nego maltretiranje za ova jadna stvorenja. Ali sem jedne koja je negodovala kada sam je uzela u ruke zarad poziranja, ostale su bile apsolutno ravnodušne na naše prisustvo. Kornjača ima na pretek po celom parku, verovatno i nije toliki problem pobeći iz tog ograđenog dela.
Park je izdeljen na više celina. Bonsai bašta je bila impresivna iako je samo deo dostupan jer se ostatak renovira. U malom jezeru u središtu bonsai bašte smo videli ogromnog guštera sa preko metar i po u dužinu. Isti takav se smuca i po našem naselju, no Miljan ga još uvek nije sreo i blago me uvek gleda u neverici kad mu oduševljeno pričam o našim susretima. Te eto, konačno sam imala dokaz da ih zaista ima po ostrvu. Pored nje je i bašta izobilja u kojoj su smeštene statue kineskih horoskopskih znakova sa stogodišnjim narom u središtu koji su doneli i presadili iz Kine. Park nije uspeo da objasni kako su se našli ova “vesela, empatična, nezavisna i tvrdoglava” kobila i ovaj petlić “sa bogatim životnim iskustvom i… i ostatkom koiji nije tačan”. Bar ne kada je moj pevac u pitanju.
Šestospratna pagoda je prilično impresivna, a ogled sa svakog od spratova još impresivniji. Za najbolji se naravno vredi popeti na sam vrh.
Posle kineske bašte, susedna japanska nije delovala toliko impresivno. Sklona sam da verujem da se oko ove japanske i nisu baš potrudili, kako bi kineska delovala još lepše i raskošnije.
Obe bašte su se pokazale kao sjajno mesto za osamljeno popodne uz knjigu. I zapravo su prvo takvo mesto koje nađoh od dolaska u Singapur. Na kraju to kašnjenje na trajekt i nije tako loše ispalo.