postcards…
The world moves with me

Seoraksan 02/11/2015

Prošle nedelje, pročitah članak na B92: Sedam destinacija idealnih za posetu u jesen. I jedna od tih sedam beše Seoraksan. Grohotom se nasmejah, jer jesen je upravo vreme kad na ovu planinu ne treba da idete. Taj me je članak podstakao na razmišljanje o tome koliko je putovanje, tj. celokupno organizovanje odmora postalo komplikovano. Informacije su sada lako dostupne. Problem je samo što su one, marketinški doterane i besmislene, lišene ličnog iskustva i konstruktivne kritike, dominantne.

Jedan od najvećih izazova u Južnoj Koreji je jezik, tj. pismo. Vrlo malo stvari je ispisano alfabetom, što putnika koji ne razume pismo, često stavlja u nezgodnu poziciju. S druge strane, ljudi su otuđeni poput bilo kog mesta u Evropi, neće vam niko bez razloga prići čisto da bi proćaskao. Takođe, engleski jedva ko da govori. Nisam sigurna kako stoje sa drugim stranim jezicima, moguće da je znanje japanskog ili kineskog rasprostranjenije. Zbog svega toga, vrlo često sam se osećala kao da smo stigli do kraja puta i moramo nazad, pre nego što je sam put i počeo. Nije nas preterano ni sreća poterala. A taj faktor lutrijske sreće je često presudan kada sabiramo utiske sa nekog mesta. U Južnoj Koreji sam imala utisak, da ukoliko mrdnem sa utabane staze, nigde neću stići. Ako turistička organizacija te zemlje nije odlučila da je OK da putujemo na određeni način, ili stignemo na određena mesta, ta mesta će nam ostati nedostupna. S druge strane, konstantno sam imala utisak, kad bi se preselila tamo i naučila osnove jezika, provela dovoljno vremena da mi stvari i način na koji zemlja funkcioniše postanu familijarne, da bih uživala kao u retko kojoj zemlji. Zapravo, Južna Koreja je prva zemlja u ovom delu Azije (mislim na istok i jugo-istok) koja mi se učinila kao idealna za život. Nekako, mi se činilo da je baš skrojena po meri čoveka. U isto vreme je, izuzimajući Seul, vrlo naporna za ova instant putovanja.

Sam put u Nacionalni park Seoraksan nije bilo preterano teško organizovati, jer on spada u one delove Koreje koje turistička organizacija misli da svaki turista treba da poseti. U samom parku postoji nekoliko planinarskih domova, no informacije na zvaničnom sajtu, o njihovoj dostupnosti nisu tačne. Naime, neophodno je rezervisati krevet u njima nekoliko nedelja ranije, a u jesenjem periodu i do mesec i po ranije. Bili smo vrlo neprijatno iznenađeni činjenicom, da od spavanja na planini, tj. višednevnog boravka na njoj neće biti ništa. Šatorovanje je zabranjeno u nacionalnim parkovima, iako je Koreja generalno raj i za divlje, i za uređeno kampovanje. Nije nam drugo preostalo, nego da nađemo smeštaj u obližnjem gradu i odvojimo par dana za dnevne izlete.

Tu nastaje ogroman problem. 90% Korejaca, svih uzrasta, svoj idealno provedni dan zamišlja negde u prirodi. Ja sam verovala da, posle Čeha, neću naići na zemlju čiji je narod toliko lud za prirodom. Pogrešila sam, očigledno. Jesen je u Koreji manje kišna od proleća, dani su obično vedri, i dalje dosta topli. Kad lišće krene da menja boju, svi oni lokalni zaljubljenici u prirodu, krenu u planine. I svi su u takvoj kondiciji, da bez obzira koliko odmaknete od uređenog dela nacionalnog parka u divljiji deo šume, horda ljudi se ne smanjuje. Ja toliko ljudi, u šumi, nisam videla od fruškogorskog maratona. Ko je ikada bio na tom maratonu, može da zamisli tu gužvu. Posle šetnje šumom osećala sam se iscrpljeno, smoreno i smrvljeno, kao posle dva sata tabananja po singapurskim šoping molovima. Prvi put mi se desilo, da nekog sretnem u šumi, a da mu se ne javim. Jer to bi bilo isto kao da se zaglavite u nekom prometnom delu grada, i svima odredom krenete da nazdravljate dan.

Tek sada, kada gledam slike, uviđam koliko je sam park zaista lep. Jer, na žalost, veći deo vremena u toku šetnje sam morala da izbegavam sudare sa drugim ljudima, kukam Miljanu na nivo buke koji Korejci proizvode brbljanjem ili preglasnom muzikom koja trešti sa radio aparata. Ovo iskustvo bi se komotno moglo uvrstiti u najgore planinarsko iskustvo koje sam ikada imala. Dakle, još jednom, na Seoraksan ne idite u jesen. Možda je stanje na putevima bolje u drugim sezonama, ali jesen definitivno nije deo godine koji biste tamo voleli da provedete. Iskreno, ja mislim da ću se u budućnosti držati zemalja sa manjim brojem planinara.


Categories South Korea


Trenutno nema komentara



Ostavite komentar