postcards…
The world moves with me

Produženi vikend na Alpima 28/08/2010

Dan prvi: Dolazak u Šunau (Schönau)

Počeli smo dan rano. Previše rano. Oko šest ujutru nam je kretao voz iz Frankfurta za Minhen. Voz superbrz, prazan i tih. U tom momentu činilo mi se dosadno tih. Nekih dva sata kasnije, poželeću tu tišinu. U Minhenu uhvatismo sledeći voz, voz za Frajlasing (Freilassing). Voz spor, prepun i preglasan. Ja sedim, naslonjena na Miljana, čeznem za tišinom.Da, baš onom tišinom koju nisam umela da cenim dva sata ranije. U Frajlasingu uhvatišmo poslednji voz do našeg konačnog odredišta – Šunau. Voz brzine baš kako treba, prazan i tih. Ja gledam kroz prozor u okolna brda i uživam. Silazimo na stanici i krećemo peške do pansiona.

Alpsko selo Šunau nalazi se na krajnjem jugu Nemačke, u pokrajni Bajern, nacionalnum parku Berhtesgaden (Berchtesgaden). Okružen sa svih strana Austrijom, sem severo-zapadnog prolaza koji ga spaja sa ostatkom Nemačke. Selo se prostire na severnom delu ledničkog jezera Kunig (Königssee). Seoce malo, turističko, sa tipičnom alpsko-bajernskom arhitekturom. Sve kućice kao po kalupu, bele, prostrane sa drvenim šalonima, drvenim ogradama na terasama i drvenim ukrasima ispod krova. Svaka terasa ukrašena raznobojnom cvećem: bela, crvena, plava, roza, žuta, pa opet bela i tako redom u krug. Svako dvorište sa uredno potšišanom travom i ukrasnim žbunjem, lejama raznobojnog cveća, drvenim klupama, konjskim kolima, po kojom fontanom. Svaka soba sa terasom i pogledom na planine. Kada sam tražila sobu, većina pansiona se hvalila slikama svog enterijera; prostrani kreveti, drveni nameštaj sa neverovatnim detaljima i vrlo često krstom ili ikonom iznad kreveta. Iz istog razloga je veći deo istih, automatski izbačen iz izbora. Doduše, nisam nimalo bila iznanađena. Bavarci su poznati kao najreligiozniji od svih Nemaca. Poznati su i po tome što misle da su bolji od ostalih Nemaca na šta, sudeći po ovom malom alpskom seocetu, imaju pravo. Idiličnu sliku dopunjavala su i rasuta stada goveda po okolnim livadama, kao i lokalci u svojim narodnim nošnjama spremljeni pre za paradu nego da vas usluže u lokalnom restoranu ili vam požele gostoprimstvo u svom pansionu.

Prvi dan provedosmo u obilasku sela, lociranju žičare, polazišta brodova (ne, nije to luka) i kratkog izleta po obližnjoj šumi i okolnim vidikovcima. Posle gotovo osam sati provedenih po vozovima snage za više nismo uspeli da nađemo, te se premoreni vratismo u pansion.

Dan drugi: Šetnja među oblacima

Nedostajale su mi planine. Nedostajao mi je pogled sa 2000+ metara. Sa te visine sve izgleda drugačije. Rutu za taj dan sam birala tako da bude duga, ali ne previše duga jer nismo u najboljoj kondiciji; da bude visoka ali ne previsoka jer mene hvata visinska bolest na nekim smešnim visinama. Doduše u ovom delu Alpa nije ni bilo bojazni od toga. Opet, nisam želela ni da se penjemo 2000 metara zbog gore pomenute loše kondicije. Izbor je pao na osvajanje Šnajbštajn vrha (Schneibstein 2276m), gde bi nam lokalna žičara pritekla u pomoć prvih 1200m. Ovaj vrh nalazi se istočno od jezera Kunig, praktično na granici sa Austrijom. Dobar deo ove pešačke putanje je po prirodnoj granici Austrije i Nemačke.

Dakle, krenusmo tog sunčanog jutra žičarom od jezera (604m) do poslednje stanice žičare – Gorska stanica Jenerban (Jennerbahn Bergstation – 1802m). Znam, varali smo najgore ali sa ovom kondicijom trebalo bi nam tri dana da savladamo tu visinu. Prvih kilometar i po je zapravo blaga nizbrdica, lagana šetnja po šljunkovitom širokom putu, preko čistine. Oko nas još uvek zelene livade, prijatne blage uvale i tek u daljini golet i krš. Ovaj, pitomi deo staze završava se pored planinarskog doma Carl-v.-Stahl Haus (1728m). Nakon ove stanice zapravo kreće planinarenje. Staza, još uvek utabana ali bez šljunka, sa krupnijim kamenjem, koje vremenom prelazi u kamenčuge. Neretko, uz noge morali smo da koristimo i ruke za penjanje. Iako bi čovek mogao da pomisli da će masa ljudi koju smo usput sreli početi polako da odustaje, to se zapravo nije dogodilo. “Saobraćaj” je poprilično gust na Alpima. Ljudi su druželjubivi i uglavnom stariji. Ako izuzmemo idiotski par sa troje male dece, od kojih je najstarije svega duplo veći od kamenja po kojem se pentra. Najmlađe je bilo u onim planinarskim nosiljkama za decu sa svega nekih 10ak meseci histerično plačući. Iako se ja ne uzbuđujem mnogo kada vidim kretenske roditelje, ovog puta sam zaista poželela da ih sve izmlatim govnjivom motkom.

Iznervirana tim idiotizmom, nekako savladah tu prvu prepreku bez mnogo muka. Nakon nje nizali su se kao slojevi torte; ona ružna spržena planinska trava sa niskim planinskim žbunjem, pa onda red kamenja, pa opet žbunje, pa opet kamenjar, i tako do vrha konstantnom uzbrdicom. A onda pogled. Onaj pogled koji mi je toliko nedostajao. Modro nebo sa šnenokle oblacima. Goli krševiti vrhovi na sve strane sveta, poneki zaklonjeni oblacima, praveci maglu planinarima po susednim vrhovima. Pravimo pauzu za uživanje u zasluženom odmoru, vanrednom pogledu i ranom ručku. Pomislih, nakon 3 sata pešačenja, 550 osvojenih metara i oko četiri pređena kilometra, kako je najteži deo prošao i kako nam predstoji čisto uživanje od nekih 14km do kraja. Oh, kako sam samo bila u zabludi. Kako posle kiše uvek dođe sunce, tako i posle uzbrdice uvek sledi nizbrdica koja je često zapravo jednako naporna kao i uzbrdica.

Sledeća stanica je bilo malo ledničko jezero u sred ničega Silajn (Seeleinsee 1809m). Pred nama je bilo 4km dugo pešačenje po krupnom kamenjaru nakon čega je trebalo da budemo nekih 400m nadmorske visine niže. Sreća, sreća, radost za naša gradska kolena. Kako su sve ovo visine od 1800+ m zeleno postaje imaginarna boja. Dakle, ti hodaš po kamenju, oko tebe je kamenje i neki tamo vrhovi u daljini su opet beli, ali ne snežno beli nego kameno beli.

Preterujem malo, opaljena suncem, ima trave, samo ona nije zelena nego žuta i kratka iako je niko ne kosi sa razbacanim igličastim žbunjem koje ja od milošte zovem retardirane jele. Kako je konstantno duvao hladnjikavi vetar nismo ni primećivali koliko je sunce zapravo jako. Posledice evo trpim i nedelju dana kasnije. Stigosmo do jezera nakon nekih sat i po šetnje. Jezero je stvarno malo i toliko bistro da mu se dno vidi sa nekoh desetak metara visine. Do obale nismo silazili prestravljeni prizorom golih Nemaca kojima voda nije bila previše hladna za kupanje.

Ostatak puta je vodio kroz šumu, i kasnije delom preko zelenih širokih poljana po kojima su goveda lenjo pasla. U stvari, verovatno krave i nisu tako lenje životinje ali tako usporene, dok preživaju ležeći po travi, tu i tamo pružajući vrat da napune usta svežom travom deluju tako lenjo i tromo. Poslednjih tri-četiri kilometra do sela padoše mi zapravo najteže. U glavi su mi se smenjivale misli: “aaaaa… ne mogu više nizbrdo”, “moraš!”, “aaaaa… ne mogu više nizbrdo”, “moraš!”,i tako u krug do seoskog asfalta. Asfalta koji je bio vreo, bez hlada, ali barem ravan. Tek nakon povratka u pansion i tuširanja primetih koliko me je ispeklo Sunce. Vrat, deo leđa i ruke nezdravo crveni. No bez obzira na sve, šetnja vredna svih muka. Puno puta sam se budila tu noć zbog bolova od opekotina i silnog premora, ali sa osmehom na usnama i slatkim mislima o onom neverovatnom pogledu.

Dan treći: Lednička jezera

Na južnoj strani Kunig jezera (Königssee), na samo 800m južnije prostire se Gornje jezero (Obersee). Izgleda da sam pred polazak imala neki nagli napad mudrosti. Te sam tako u toj silnoj mudrosti predvidela da ćemo verovatno tog trećeg dana biti mrtvi umorni od drugog, te da treba da osmislim neke opuštajuće aktivnosti. Te tako se na početku trećeg dana obresmo u turističkom brodiću koji vozi po Kunig jezeru pokušavajući da razumem sve one informacije brodskog vodiča: “… sa vaše leve strane…”, ” sa vaše desne strane…”, nešto o tome kako odsečeni kameni zidovi oko jezera izazivaju eho. Onda je brodić stao, kapetan došao na sredinu, otvorio vrata, pažljivo se popeo na klupicu i krenuo da duva u trubu prekidajući na trenutke kako bi putnici nesmetano mogli da oslušnu eho. Na kraju je krenuo sa kapom po brodiću skupljajući pare, što mene podseti na smarače po prevozu te mu ne dadoh ni centa.

Jezero je okruženo tim visokim stenama i totalno nepristupačno, podseća na frojdove. Nije da sam videla neki, ali eto nekako fjordove baš tako zamišljam. Na desnoj strani postoji manja uvala na kojoj se nalazi crkvica (St. Bartholomew) i restoran. Deluje simpatično iz daljine te smo čak na povratku svraćali da je vidimo ali generalno, mene baš i nije impresionirala. Jedna od zanimljivosti je i samo ime jezera. Reč König na nemačkom znači kralj, ali to nije izvorni oblik imena. Te jezero tako nije kraljevsko nego njegovo ime potiče od uticajne lokalne porodice Kuno. Preko zime se celo jezero zaledi i preko pojedinih delova se može pešačiti bez problema, mada je u istoriji zabeleženo više nesreća. Vožnja po jezeru traje oko sat vremena i ovi turistički brodići su jedini koji imaju dozvolu da plove po njemu. Ovo je ujedno i jedini način da se dođe do Gornjeg jezera, sem planinarenja preko okolnog krša.

Gornje jezero je mnogo pitomije. S jednog na drugi kraj jezera se dolazi kratkom šetnjom kroz šumu. Staza kroz šumu je pripitomljena, šljunkovita i pretrpana turistima. Kako je dan bio pretopao za naše izgorele vratove nismo se dugo zadržavali već se vratišmo u rano popodne za Šunau.

Dan četvrti: Danas nam je divan dan

Pre jedno dva-tri meseca upitah dragog: “Gde ćeš da te vodim za rođendan? Pariz ili Švarcvald?” On reče Švarcvald. Verovatno samo zato što je želeo meni da udovolji, ali za to valjda i služe i muževi, i žene, i brakovi. Kako smo na kraju završili na Alpima umesto u Crnoj šumi više se i ne sećam, verovatno surfujući u potrazi za smeštajem naleteh na neke lepe slike ovog kraja. Umesto svega toga mogli smo da šetamo Jelisejskim poljima. Nije da ja marim, jer ja fan Pariza i ostalih metropola nikad nisam bila, ali eto moj dragi baš sanja da mi šetamo po tim poljima, skakućemo držeći se za ruke i pevušimo: “Aux Champs-Élysées” u NOFX verziji :)

Te tako taj divan dan započešmo u alpskom seocetu. Nakon doručka uputismo se ka Minhenu. Nekako, odlazak vikendom do nekog drugog grada mi se uvek činio kao gubljenje vremena te ajde ovako da iskoristimo priliku kada je već uz put jer teško da bismo ikada planski došli u posetu ovom gradu. Krenusmo pešačkom zonom, krećući se ka reci u želji da prošetamo pored iste i nekako usput krajičkom oka primetih indijski restoran u jednoj od sporednih uličica. Kako je indijska hrana i njemu i meni omiljena, isti je bez dvoumljenja izabran kao idealan za rođendanski ručak. Restoran prijatan, ušuškan u gomilu jastuka, teških zavesa i šarenih stoljnjaka sa tihom opuštajućom muzikom u pozadini. Konobarica neočekivano evropski bleda plavuša, no izuzetno ljubazna i draga, donosi supu na račun kuće, zatim glavno jelo u kojem se halapljivo davimo zalivajući ga belim vinom. Kuvar brka, sa onim smešnim brcima zasukanim naviše i turbanom na glavi, donosi nan sa sirom u pletenoj korpi i spušta je na sto sa blagim naklonom i ljubaznim osmehom. Na kraju naravno i piće na račun kuće. Razmišljam kako je vanredno neobično da dobijamo toliko poklona od ljudi koji čak i ne znaju da je Miljanu rođendan. Od restorana krećemo u šetnju kraj reke. Sa desne strane, na ostrvu na kojem se nalaze neki od muzeja, svira bend. Njih desetak, sa raznim duvačkim instrumentima, dok pevač peva (repuje?) kroz megafon. I zvuče nestvarno fantastično. Zezam Miljana dok se ljubakamo i skakućemo uz muziku, kako je zaista bilo teško organizovati svirku u sred Minhena, te kako sam se baš namučila oko tog dela poklona. Nastavljamo nakon uličnog koncerta šetnju kroz minhenske parkove zgroženi nudistima u lokalnom parku nazad ka stanici i kasnije ka Frankfurtu. Mogu još sto godina u Nemačkoj provesti ali nikada neću uspeti da shvatim tu ludu potrebu Nemaca da budu goli.

————————————
Utorak. Jutro. Spremamo se za posao. Mesto na kojem ni on ni ja ne želimo da budemo u tom trenutku. Život je tako bizaran između dva odmora.


Categories Germany


Trenutno ima 6 komentara

  1. Odlicne slike marice kao i uvek,hajde kuckaj kad stignes na skype-u da se malo sipricamo,pozdravi miljanceta i uzivajte :)

    -- Komentar ostavio/ostavila Vladimir Vesic, dana 01/09/2010 u 14:03

  2. Ehej Vlado,
    evo bice me ovih dana, nego neki pakao na poslu pa ne stizem da odgovorim tek malopre videh :)
    Cujemo se

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 01/09/2010 u 18:43

  3. A gore sve sami navijači Bajerna :). Moraću i ja jednom u Njemačku, možda za dva mjeseca kad tamo bude i Alice Cooper, hehehe. Daj ti reci kako stoje s vegetarijanskom ponudom u tim restoranima, ili bih ja u šumi morao naći nešto za jelo?

    -- Komentar ostavio/ostavila Zli podstanar, dana 09/09/2010 u 00:24

  4. Kao u Srbiji :) U klasicnoj nemackoj kuhinji nema mnogo vegeterijanskih jela. A i ako nadjes to je nesto slatko. Zato ja uglavnom jedem po indijskim restoranima. U njima je ponuda bar pola-pola :)
    Sve sto mozes da dobijes kao vegeterijansko u lokalnim restoranima je salata, sto nije daleko od onoga sto mozes naci u sumi :)

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 09/09/2010 u 07:33

  5. Nije tebi lose uopste :)

    -- Komentar ostavio/ostavila etotako, dana 16/09/2010 u 09:42

  6. Kakva mir i tisina, mislim da je ovo upravo demistifikovana definicija odmora…

    p.s. mozes li mi se javiti na mail koji sam malopre ukucala, nesto da priupitam. hvala unapred. :)

    -- Komentar ostavio/ostavila Morti, dana 20/09/2010 u 17:30




Ostavite komentar