postcards…
The world moves with me

Ljubav na prvu skitnju 10/02/2016

Sve moje velike urbane ljubavi su iste. Sve do jedne imaju raspadnute fasade, žvrljotine po zidovima, smeće na ulici. Sve su žive i šarene. I sve su na momente iritantne. Doduše, svaka velika ljubav, zahteva i po malo trpnje. Atina se savršeno uklopila u tu grupu. Čak su i mentalne slike koje ponesem iz svojih velikih urbanih ljubavi iste: uglovi, po koji grafit, slučajno izabran kafić, nečija pažnja kada je ne očekujemo, po koje lice, muzički ton. Nikada to nisu istorijski spomenici, muzeji ili bilo kakav drugi mahom turistički objekat.

Atina nije bila drugačija. Imali smo dva dana pred sobom i moju lošu predstavu o udaljenosti između pojedinih delova grada. Čak i kada je karta jasno pokazivala da je rastojanje manje od 2km, a razni vodiči nas ubeđivali da je sat ili dva dovljno za obići pojedine znamenitosti, meni je bilo teško da prihvatim da je uži centar grada zaista majušan. U želji da vidim svaku moguću uličicu u centralnom delu grada, otpisali smo obilazak Akropolja još pre puta. Šetnja, dok god ima dana, i dok god nas noge nose, je bila jedina unapred planirana stvar.

U Atinu smo stigli petak veče, po mraku. Promrzli iz ledenog Beograda. Napustili smo je u ponedeljak, ranom zorom. Još smrznutiji. Atina je taj vikend beležila svoje rekordno hladno vreme, a naša loša karma je htela da tome budemo svedoci. Uske ulice opasane palmama i stablima pomorandži, prekrivene kamenim pločama, oivičene zgradama sa ogromnim balkonima pretrpanim zelenilom nekako nisu išli sa svega 2°C. Ni uglavnom vedro nebo nije uspevalo da nas ugreje. Vazduh je bio leden i uvlačio mi se u kosti. Leđa i vrat su me konstantno boleli od polu-zgrčenog, promrzlog stava. Herojski sam pokušavala da istrajem u šetnji po tom, za mene, previše hladnom vremenu. Moj mozak nije mogao da shvati zašto sam ga iz one tropske miline dovucarila na Balkan u sred januara. Da isti ne bi trofirao od silne hladnoće, prečesto smo svraćali u atinske kafiće, tražeći mesto da se ugrejemo.

Ime metro stanice na kojoj smo sišli, kako bi stigli do stana koji smo iznajmili, je meni zazvučao savršeno romantično: Neos Kosmos. Eto, i tu, u sred tog familijarnog Balkana, otkrivam jedan novi svet. Čak i da Atina nije bila u stanju da ponudi ništa više od ove stanice, to bi bilo sasvim dovoljno za romantični vikend izlet u dvoje. Silnu sam simboliku ja našla u tom imenu, toliku da mi do sada nije palo na pamet da bar, za svaki slučaj, proverim šta zaista Neos Kosmos znači. Uostalom, ko haje za ažurnošću, realnost je i tako precenjena.

Naša prva jutarnja šetnja nas je odvela do pustog Filopapu brda. Sitno kamenje je krckalo pod našim nogama, dok smo uživali među niskim maslinovim stablima. Prolazilo mi je kroz glavu, da bi u toku leta šetnja tim stazama mogla biti previše naporna, ali mi je definitivno nedostajao taj letnji, zaslepljujući odsjaj krša. Staze su bile puste. Možda zato što su Atinjani odlučili da taj ledeni dan provedu u kućama ili zato što smo mi prerano krenuli u šetnju? Nije bilo ni preterano bitno, ali smo bili svesni da uživamo u verovatno retkim momentima kada je takva osamljenost moguća. Sa vrha brda pružao se neometan pogled ka Akropolju. Gledali smo ka impresivnim ostacima, no prećutno smo se saglasili da se držimo podalje od svih tih ljudi koje smo mogli videti čak i sa te udaljenosti. Dok smo zaobilazili Akropolj, na putu ka Plaki, trijumfalno smo zaključili da je odluka bila na mestu. Izluđivao nas je niz pretrpanih džidžabidžarnica, te se uputismo ka Egzarhiji.

Put nas je vodio čas kroz male pešačke ulice pretrpane kafićima, čas kroz široke bulevare. Te male ulice su posebno šarmantne. Imaju taj čarobni primorski šmek, ukrašene onižim stambenim objektima sa prostranim terasma punih cvećem. Okolni ugostiteljski objekti su bili potpuno neinspirativni. Podsećali su me na one dosadne lokale po Obilićevom vencu. Buka koja je treštala iz njih je zvučala kao da je neko prepevao Pink na grčki. Čak su se oko njih vrteli neki klinci u trenerkama i po koja veštački napadna plavuša. Od tog seljoberskog balkanizma čak ni Atina nije spašena. Široki bulevari su me podsećali na Beograd krajem devedesetih, kada sam se kao student prvi put srela nasamo sa njim. Tezge sa jeftinom robom sumnjivog kvaliteta i porekla su se nizale u nedogled.

Broj klošara po ulicama me je zaprepastio. Nisam mogla ni zamisliti koliko je Atina zapravo siromašna. Zbog toga što je Grčka pre svega turistička zemlja, zamišljala sam je uglacanijom spolja. Ne znam zašto me to još uvek iznenađuje. Iste stvari su me zatekle i u Španiji i Italiji. Trebalo bi da konačno zamenim romantičnu sliku Mediterana koju sam ko zna kako izgradila u svojim mislima, ovom realnom i mnogo siromašnijom. Svako malo smo naletali na nečije stanište; prljave, poluofucane dušeke, prekrivene ćebadima i vrećama za spavanje.

Fasade, atinskih zgrada, su gotovo bez izuzetka prekrivene grafitima. Oni Atini daju umetničku crtu. I njihova rasprostranjenost me je zatekla. No za razliku od brojnosti klošara, brojnost grafita mi je mamila osmeh. Atina je definitivno najižvrljaniji grad koji sam ikada videla. Berlin mi se, sad posle nje, čini nedovoljno šaren.

Egzarhija i Neapoli su najživlji i najlepši delovi Atine. Antifašistički, anarhistički, buntovni i inspirativni. I dok mi je u Berlinu svaki kraj bio previše hipsterski, ova dva imaju pravi pankerski šmek. U njima grafiti prestaju da budu žvrljotine i postaju političke parole i umetnička dela. Broj turista naglo opada, a broj interesantnih mesta za videti i posetiti, sesti i kafu popiti ili nešto pojesti, eksponencijalno raste. Moram priznati da me je silno iznenadilo kada sam kasnije pročitala da su ovi krajevi grada manje bezbedni od ostatka Atine. Iskreno, ja ni jedan deo grada nisam doživela kao nebezbedan, a Egzarhija mi je delovala kao najlepša i najhumanija za život. Možda su ta upozorenja uticala na smanjeni broj turista, ili jednostavno odsustvo ruina i iskopina, ovaj deo čine manje atraktivnim.

Atina me je uporno vraćala u Berlin i mnogo šta me je na njega podsećalo ili me na njega asociralo. Grafiti su verovatno jedan od najvećih krivaca za to. Pričajući s Miljanom o paraleli između dve prestonice setili smo se jednog od naših omiljenih berlinskih restorana. Grčkog restorana na samom ulazu u Papelale. Prvi put smo svratili u taj restoran, nadajući se da ćemo naći grčku salatu za mene i pitu za Miljana. Salatu dobila nisam jer je vlasnik odbijao da stavlja novembarski paradajz u istu, a i pita nije bila ništa posebno. Ipak, ostatak menija i vlasnikova navika da nam naliva čašice za rakiju čim ih ispraznimo, su nas naterali da postanemo stalni gosti. Sav taj popijeni uzo je uvek bio na račun kuće. I ja sam se često pitala, kako li mu se to isplati s našim kapacitetima. Kada smo u Atini seli u jednu od lokalnih birtija, ostali smo zatečeni da i Grci u Atini, praktikuju isti običaj kao oni iz Berlina. Na neki magičan način, naše čašice su konstantno bile pune, što je imalo lekovito dejstvo na našu lošu cirkulaciju. Tako smo, sem pomućene svesti, iz birtije poneli i konačno ugrejane prstiće.

Drugi dan smo mahom obilazili Psiri, Manastiraki, Kipseli i nama omiljenu Egzarhiju. Stare ulice ispod Akropolja su zaista bajkovite, dok god se ne zaglavite među tezgama pretrpanim suvenirima i beskorisnim glupostima. Gornji deo, bliži brdu je bio polu prazan. Može biti da je zaslugu u tome imala i činjenica da nedeljom nije moguće obilaziti ruševine. Fasciniralo me je, kako se na bajkovitu sređenu kućicu naslanjala poluraspadnuta. Pomislih, pomalo zlobno, balkanska posla. Verovatno se nisu mogli dogovoriti kome zemlja tj. kuća pripada, i ko kome treba da tutne koliki mito za nju. Taj balkanski mentalitet, i onaj loši, i onaj dobri deo, doprinosi tome da se čovek u Atini konstantno oseća kao kod kuće. Postade mi jasno, na kraju moje prve posete Grčkoj, zašto toliki Srbi hrle tamo svako leto. Na kraju ta dva dana, pomislih srećno da je taj vikend izlet bio pun pogodak. Zaista sam uživala, čak i sa konstantno promrzlim dupetom.

Više slika iz Atine možete naći u mojoj galeriji.


Categories Greece


Trenutno ima 2 komentara

  1. Fenomenalno,kao i uvek Marice.Drago mi je da ste uzivali u mojoj omiljenoj zemlji.Jednostavno obozavam kod grka tu anarhicnost i slobodu,kao i mentalitet koji zive kao da je posldnji dan na planeti.

    -- Komentar ostavio/ostavila Vlada, dana 01/03/2016 u 13:16

  2. Hehe, znala sam ja kome će da se svidi! :)

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 02/03/2016 u 03:26




Ostavite komentar