postcards…
The world moves with me

Češki heroji 16/01/2008

Ne volim da uopštavam stvari. Mada činjenica je da većina pripadnika jednog naroda ima tendenciju da se ponaša na određen, uniformisan način, da dele slične stavove o većini pitanja. Većina ljudi je prosečno “inteligentna” i vrlo podložna manipulaciji. Naravno u zavisnosti od toga na koji način su stanovnici nekog područja izmanipulisani, u datoj sredini možete se osećati manje ili više prijatno.
S druge strane, život na određenom mestu veoma utiče i na naš karakter. Karakter je nešto što se obično vezuje za genetiku, ali opet posredno, na određenom lokalitetu nemate baš veliki izbor genetskog materijala. Na kraju, mi postajemo odraz sredine iz koje smo potekli.

Većina Čeha koju sam upoznala, je izuzetno gostoljubiva, prijatna, pozitivna i druželjubiva, no s druge strane i plašljiva, tiha, mirna i povučena. Rado će oni s vama deliti radost, suze, pružiti vam rame za plakanje, ići sa vama u planinarenje ali će ustuknuti kada se treba za nešto izboriti, kada treba nekoga otvoreno podržati. Većina njih će osetiti šta je pravedno i istinito, ali sve to postaje manje bitno ako zahteva borbu, odricanje ili žrtvu, radije će sagnuti glavu i ćutati. Nekako, vremenom sam naučila da živim sa tim. Da uživam u tome što žele da mi pomognu oko svakodnevnih stvari, i da ignorišem činjenicu da će biti suzdržani u mojim bitkama. Na kraju, niko mi neće zabiti nož u leđa kada se okrenem, a i to je nekada više nego dovoljno.

Heroji su zato retki u ovoj zemlji, a dušmani jos ređi.

Danas Česi slave jedne od retkih.

Jan Palah je na današnji dan 1969., izrazio svoje neslaganje sa životom pod ruskom torturom spalivši sebe u centru Praga. Kako to obično biva, pogreb ovog dvadešetogodisnjaka, tadašnji političari su iskoristili da izreklamiraju svoje stavove. Jan Palah je rodjen 11. avgusta 1948. i u to vreme je bio student na Karlovom Univerzitetu u Pragu. Još za vreme srednjoškolskih dana pokazivao je veliko interesovanje za istoriju i aktuelna socijalna pitanja. Kasnije, tokom Praškog Proleća aktivno je učestvovao u širenju ideje o humanom socijalizmu, slobodi govora i okupljanja. Nakon ruske invazije, nezadovoljan novonastalom situacijom, odlučio je da svojom žrtvom podstakne Čehe na borbu. Rano ujutru, 16. januara, stigao je u Prag, poslao svoja oproštajna pisma i kasnije tog popodneva se spalio ispred Narodnog pozorišta u Pragu. Jedan od radnika, koji se našao u blizini je pokušao da ga spasi prekrivajući ga kaputom. Ipak, bilo je kasno, 85% njegovog tela bilo je prekriveno opekotinama. Preminuo je 3 dana kasnije u bolnici. Nakon njegovog spaljivanja protesti su potrajali neko vreme, međutim nedovoljno omasovljeni, pod pritiskom policije ubrzo su utihnuli.

Mesec dana kasnije, Jan Zajic tada osamnestogodišnjak, nezadovoljan što Česi nisu iskoristili Palahovu smrt za oštriju borbu, odlučuje da žrtvujići sebe spreči od zaborava Palahovu žrtvu i inspiriše Čehe na odlučniju i istrajniju borbu. 25. februara 1969. spalio je sebe u blizini istog mesta. U svom oproštajnom pismu imenovao je sebe “Drugom bakljom” i zahtevao da ga sahrane pored Palaha. Želja mu tada nije uslišena, ali nakon dolaska Havela na vlast obojici je odato zasluženo priznanje, a mesto na kojem su izgubili život označeno je drvenim krstom ispred Narodnog pozorišta.

Od 16. januara do kraja aprila 1969. godine čak 26 ljudi je pokušalo da svoje nezadovoljstvo iskaže na isti način. Sedmoro od njih je umrlo od posledica samozapaljivanja. Sva dešavanja su ubrzo zataškana od strane Specijalne Sluzbe, a protesti ubrzo utihnuli.

Česi se nisu pobunili godinu dana kasnije, nisu to uradili ni za pet, niti deset godina. Prvi put su se masovno okupili da proslave ovaj datum, dvadeset godina kasnije, 1989. godine.


Categories Czech Republic


Trenutno ima 14 komentara

  1. O Cesima slican stav sa tobom deli i moja majka koja je studirala slavistiku,a drugi jezik joj je bio ceski,pa je bila tamo za vreme jednog leta na studentskoj razmeni.Njoj je smetala bas ta flegma i saginjanje glave o kojem ti pricas.Cak, ove moderne proteste i ne priznaje nesto.Cesto opisujuci Chehe i poredeci ih sa nama, kaze da od Jana Zhiske, pravi otpor Chesi vise nikada nisu pokazali.I nakon toga sledi pitanje – ko je bolje prolazio kroz istoriju: mi ili oni?

    -- Komentar ostavio/ostavila JagodicaBobica, dana 18/01/2008 u 21:09

  2. Ta njihova trpljivost je u neku ruku vrlina, njom su postigli i postizace uvek mnogo vise nego mi ili neki nama slicni.
    Ali opet, ako si strpljiv, odnosno trpljiv, to opet znaci da nemas strasti.
    I ma koliko se ja trudila da se naucim tome da cutim i cekam, posle neke granice cu eksplodirati, a kod njih ta granica kao da uopste ne postoji.
    Usled tog odsustva strasti i njihova ljubav i paznja je blaga, a mi smo valjda navikli da umiremo od ljubavi, umiremo od mrznje. Tesko je distancirati se od toga i sada vagati sta je bolje.

    -- Komentar ostavio/ostavila marica, dana 18/01/2008 u 22:05

  3. Na kraju, niko mi nece zabiti noz u ledja kada se okrenem, a i to je nekada vise nego dovoljno.

    ..lepo receno :))

    pozz..

    PS. Just remember – “We are the champions my friend… no time for loser..”

    -- Komentar ostavio/ostavila Sasa, dana 19/01/2008 u 14:23

  4. Jako lijep tekst.
    Ponekad i nije loše biti negdje gdje strasti nema na izvoz, barem se meni tako čini.

    -- Komentar ostavio/ostavila Kristina, dana 22/01/2008 u 19:39

  5. Slazem se, i meni trenutno odsustvo strasti izuzetno prija.
    Treba mi valjda vremena da strast odvojim i sacuvam je samo za ljubav, a mirnu glavu za sve ostalo, nego nesto se plasim da to tako bas i ne ide ;)

    -- Komentar ostavio/ostavila marica, dana 23/01/2008 u 09:25

  6. Ja samo da navratim i zahvalim za učešće na žurci ;)

    -- Komentar ostavio/ostavila Kristina, dana 24/01/2008 u 20:00

  7. Ne znam kako mi je promakao tvoj post o poslu, ali sam skužila da nešto nije ok kad si na mom blogu rekla da dolaziš na najmanje mjesec dana u Srbiju.
    Baš mi je žao što te je sve to toliko suza koštalo.
    Ja sam danas jako ponosna na jedan otkaz koji sam dala prije par godina, ne pristajući na bilo kakve kompromise, a nisam tada imala nikakvu alternativu.
    Tada ipak nisam ni imala gomilu kredita za vratom, danas se zbog toga često moram poklopiti po ušima i ćutati a to zna jako da boli.
    Odluka -sam svoj gazda je najispravnija.

    -- Komentar ostavio/ostavila Kristina, dana 25/01/2008 u 14:47

  8. Koja koincidencija, sada ti poslah email :D
    A odgovor na komentar cu ti dati negde uz kaficu ;)

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 25/01/2008 u 14:51

  9. Ti, bslp i ja se ovih dana ponašamo kao šampioni u spamanju po vlastitim blogovima :)
    Pročitala sam mail, sad furma na viken apstinenciju, sve ćemo se dogovoriti.
    Jedva čekam ;)

    -- Komentar ostavio/ostavila Kristina, dana 25/01/2008 u 16:18

  10. Nije to bio narodno pozoriste nego narodni muzej. Ali to je samo sitnost.

    Cesi nisu pokazali pravi otpor za vreme drugog svetskog rata niti za vreme komunizma. Ali postoji jedno pitanje – je bolja ziva kukavici nego mrtvi heroj:-)

    -- Komentar ostavio/ostavila Ceh, dana 04/02/2008 u 17:05

  11. Nije sitnost, al’ ne znam kako sam omanula, cesto mi prsti brzi od pameti ;)

    Vidis pitanje je na mestu, da nisam provela vec dovoljno dugo vremena u Ceskoj rekla bih mrtvi heroj, ali ovako pitam se pitam jos uvek, sve mi se cini da mi je odgovor sve blizi zivoj kukavici.

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 04/02/2008 u 22:20

  12. i jednih i drugih imamo previse. ajmo malo vise zivih heroja.
    pada mi alan ford na pamet – bolje zivjeti… :)

    -- Komentar ostavio/ostavila spidloris, dana 05/02/2008 u 17:51

  13. Bice, bice i tih zivih…
    Ovo cisto da ne zaborave mrtve ;)

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 05/02/2008 u 18:58

  14. Mozda je trebalo da pomenes i spomenike jugoslovenskim partizanima :D Ako cesi nemaju dovoljno svojih heroja, makar odaju pocast tudjim.

    -- Komentar ostavio/ostavila Neca, dana 27/02/2008 u 10:14




Ostavite komentar