postcards…
The world moves with me

Od Beograda do Kladova 10/06/2012

Dok sam živela u Srbiji uvek mi je nedostajalo para ili vremena za putovanja po zemlji. Postojao je taj kratak vremenski period kada sam konačno našla normalan posao i još uvek živela s mojima, te sam sve zarađene pare mogla da štedim na ostvarenje svog velikog putničkog sna. No nakon ostvarenja istog, brže bolje se odselih od mojih u večito priželjkivanu samostalnost. Ta samostalnost beše slatka, no totalno besparna, te sam morala da zaboravim na putovanja na malo duži period. Do para se ponovo došlo tek nakon napuštanja lepe naše. Te tako zauvek osta u meni ta iskra tuge što malo više ne proputovah Srbijom.
Sada, kada para ima, nedostaje mi vremena. Nekome ko živi daleko od familije, odmori u domovini predstavljaju više mučenje nego zadovoljstvo. Cela poseta se svede na jurcanje od jedne kuće do druge, i bezuspešnih pokušaja da nadoknadite svo propušteno vreme sa decom koja prebrzo rastu i odraslima koji prebrzo stare. Uvek mi se čini neukusno i odveć sebično da odvojim neki dan u Srbiji da negde skoknemo. Kad idem sama za Srbiju u tome nikako ne uspevam, kad odem s Miljanom to mi malo lakše polazi za rukom. Problem je samo, što nas dvoje odemo za Srbiju zajedno jednom u dve godine na čitavih 7 dana, te odvojiti i jedan dan predstavlja uspeh.

Ovogodišnji jednodnevni izlet odlučili smo da provedemo obilazeći istorijska blaga uz Dunav. Ja sam kao i obično planirala da krenemo u šest ujutru, no svi ostali nisu, te je put još pre početka odložen za tri sata. Doduše, ja sam to i tako planirala sama sa sobom te se to kašnjenje i ne može zvati kašnjnjem. Taman je ta razlika u vremenu dobrodošla za pravljenje sendviča i polaganog ispijanja prve jutarnje kafe. Zapravo, ta razlika u vremenu je toliko trajala da smo se pojavili na startnoj poziciji pola sata pre zakazanog vremena, te smo to vreme iskoristili za polagano ispijanje druge jutarnje kafe.
Pre puta ja sam imala želju da vidim Lepenski Vir i “onu” uklesanu glavu na rumunskoj strani Dunava. Naravno, i da doznam konačno čija je to glava koju sam sasvim slučajno videla na nekoj slici, nekada. A nisam imala baš mnogo vremena da se njom bavim pre puta. Da se, dakle naslutiti da se i nisam baš preterano pripremila za put.
Naša prva stanica bilo je arheološko nalazište u blizini Požarevca – Viminacijum. Na ovom lokalitetu nekada se nalazio rimski vojni logor i grad. Nas su na tom mestu dočekale tri natkrivene ruševine i vodič koji nas je sproveo po njima pričajući o istoriji ovog mesta ali i o problemima s kojima se arheolozi u Srbiji susreću. U prvoj, koju smo posetili, nalaze se ostaci mauzoleja u kojem veruju da je sahranjen car Hostilijan. No ono što je bitnije od cara su pronađene freske na osnovu kojih je moguće pratiti prelazak iz paganstva u hrišćanstvo na tim prostorima. U jednoj od grobnica nalazi se freska sa viminacijumskom Monalizom koju tako zovu zbog osmeha koji devojka sa freske ima.

Zatim smo posetili ostatke severne kapije i terme. Terme su me posebno fascinirale zbog mozaika čiji su tragovi i danas vidljivi. Naizgled ništa fascinantno. Cigllice poređane u obliku pčelinjeg saća i pravougaone ciglice naslagane kao parket u većini domova. No ako pomislite da je te ciglice neko ređao pre više od 15 vekova, postaje mnogo impozantnije. Vodič nam je pričao o problemima s kojima se susreću zbog nekulture lokalnog stanovništva i sveopšte bespomoći države da zaštiti arheološko blago Srbije. I sami smo, na žalost, bili svedoci vrlo neprijatne situacije. Naime, kada smo napuštali prekrivene terme susreli smo se sa grupom od tri starije baba-tetke, sredovečnog “gospodina” i malo starijeg deteta. Vodič je pristojno pozdravio starije žene i krenuo da objašnjava da ulaz nije dozvoljen bez vodiča i da moraju da kupe kartu na recepciji. U tom se približio sredovečni nevaspitanko i na vodičevo “Izvolite”, besno odbrusio “Izvolite, šta?… ovo je moja njiva, ja dov’o tetku da vidi ostatke… moje ovo, moje ono…”. Bi mi nekako jadno muka, osetih strašnu tugu i povukoh se sa strane. Pomislih, e Srbijo, nisi ti još ni na nivou petovekovnog Rima. No iznenađujuće, i pored toga, ceo kompleks je bio u izuzetno dobrom stanju. Trenutno su iskopavali amfiteatar i završavali zgradu koja će služiti kao muzej/hotel/dorm za studente arhitekture u budućnosti. Sudeći po zvaničnom sajtu sve ovo je trebalo odavno biti završeno, no ipak impozantno je što su bar donekle uspeli da zaštite ono što je već iskopano. Na lokalitetu je nađen i skelet mamutice koji iz nekog razloga nismo mogli da vidimo, no iskreno totalno šokirana ponašanjem sredovečnog nevaspitanka zaboravih zašto.

Pored nalazišta nalazi se i vidikovac na površinski kop Drvno, koji je u meni izazvao jednako divljenje kao i arheološko nalazište.
Naše sledeće odredište bili su ostaci srednjovekovne tvrđave Golubac. Tvrđava je podignuta na liticama, na ulasku u Đerdapsku klisuru i deluje jednako impozantno bilo da je gledate s puta ili se ispenjete na vrh pa s nje gledate u pravcu puta. Ja nisam ljubitelj dvoraca, tvrđava i kula ukoliko su očuvane, nadograđivane ili obnovljene, ali ruševine u meni izazivaju totalno ushićenje. Penjanje po ruševinama i zavlačenje po prolazima mi pričinjavaju nesvakidašnje zadovoljstvo. Moram priznati da sam se totalno smorila kada sam pročitala da je u planu rekonstrukcija ove tvrđave. Apsolutno ne razumem tu potrebu čovekovu da rekonstruiše ruševine, a sve to samo zarad turizma. Nije li upravo lepše da na putu uz Dunav, nabasate na ostatke neke ruševine, napravite pauzu za ručak u njenom hladu, izverete se po okolnim liticama, zavučete u pokoju rupu i nastavite kuda ste krenuli? Umesto toga, za par godina, prolazeći istim ovim putem, moraću da platim ulaz u rekonstruisanu građevinu u okviru koje će neko verovatno da posadi preskupi restoran, a prijatna hladovina biće zamenjena betoniranim parkingom. No, mi smo još uvek imali sreće, da je zateknemo u obliku ruševine i uživamo u njoj pred nastavak puta ka Lepenskom Viru.

Lepenski Vir je zapravo bila prva stanica na kojoj smo se zaustavili a o kojoj sam ja zapravo nešto i znala. Iz nekog razloga, svo znanje o ovom mezolitskom i neolitskom nalazištu, je odlučilo da se zadrži u mojoj glavi još od časova istorije. Moje interesovanje za istoriju je drastično opadalo tamo negde s pojavom Hrista. Nekako mi se istorija od tog perioda činila mračnom, odveć predvidljivom i nimalo mističnom. A i čovek je valjda u to vreme bio glup na prepoznatljiv način, sličan ovom današnjem te mi se sve to bilo manje interesantno. I pored sve pripremljenosti, prijatno me je iznenadio ceo ambijent u kojem je muzej smešten, rekonstrukcija naselja i jedne od “kuća”.

Nakon Lepenskog Vira uputismo se dalje, ka Kladovu, u potrazi za misterioznom glavom. Ah, moje nepripremljenosti. Tek nakon povratka s puta otkrih da smo promašili Trajanovu kapiju, koja je po izvorima tačno preko puta glave (na srpskoj strani). No i glavu umalo da promašimo, mada mi još uvek nije jasno kako, jer to čudo je ogromno. Primera radi, nos je dug 7 metara. Ova glava, kako konačno naučih, predstavlja glavu rumunskog kralja Decebala koji je nakon poraza od Trajana izvršio samoubistvo. Trajan ga je već mrtvog, skratio za glavu i poneo je sa sobom u Rim. Glava je klesana deset godina. Završena je 2004, ima preko 40 metara i najveća je klesana skluptura u Evropi. Za to neverovatno umetničko delo treba zahvaliti rumunskom buržuju koji je za nju izdvojio preko milion evra. Na žalost, veče nas je već stizalo, te se ne zaustavismo da je slikamo.

Nekako smo taj poslednji, najlepši deo, puta kroz klisuru zbrzali jer je već krenuo da pada mrak a nas je čekao dug put kući. U Kladovu se zaustavismo samo na kratko, no dovoljno dugo da primetimo ovaj znak i grešku na njemu. Ko je nađe dobija…
Dobija zaovoljstvo što je našao :)

Više slika možete naći u mojoj galeriji.


Categories Serbia


Trenutno ima 5 komentara

  1. Polako zaboravljas maternju gramatiku ccc … Kada je “s” posle “d”, ne radi se jednacenje suglasnika po zvucnosti. Dakle, “predstavljaju”.
    Sorry, morao sam :D

    -- Komentar ostavio/ostavila Vukan, dana 11/06/2012 u 00:21

  2. Da je polako, bilo bi dobro… zaboravljam brzinom svetlosti ;) Hvala na primedbi, zapravo to ce me samo naterati da sledeci put vise razmislim o tome :)

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 11/06/2012 u 06:35

  3. Ja sam turneju Lepenski Vir/Djerdap odradila negde u trecem razredu na ekskurziji. Ili bejasmo malo stariji ne secam se tacno. Ali meni od cele te price najvece divljenje i odusevljenje bese za turbine i instalacije na djerdapskoj brani koja je mi je bila tako ogromna i bucna. Setali smo se kroz hidroelektranu, imali neko predavanje kako i sta radi i ja sam bila potpuno odusevljena. Sta ces, tehnika me oduvek interesovala. :)

    -- Komentar ostavio/ostavila elektrokuhinja, dana 12/06/2012 u 06:52

  4. Sad mi fali like dugme za tvoj komentar :)

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 12/06/2012 u 08:45

  5. Taj deo Srbije je meni toliko lep i mističan, ponekad čak ume da bude zastrašujuć. Imali smo sreću da ga obiđemo nekoliko puta, jednom sa planinarima (sa vrha Dunav izgleda kao more, ne vidi mu se kraj), jednom autom (kada smo i kampovali, morate da vidite kako je noću tamo!), a jednom brodom (uh, kada se Dunav ustalasao i nekih sat vremena nas bacakao tamo-amo!) I odakle god da pogledaš, prelepo je. I drugačije. Super ste turu odabrali! A za seljake… šta da ti kažem, što duže živiš ovde, moraš da učiš da se navikavaš na njih, radi sopstvenog opstanka. :D

    -- Komentar ostavio/ostavila Milica, dana 20/06/2012 u 11:17




Ostavite komentar