– Život je lep. – rekoh tiho. Zatvorih oči i utonuh u neke slatke misli o sreći, prepuštajući se milini koja mi je ispunjavala svaki delić tela. Kada sam ih ponovo otvorila ugledah Mesec kako se uzdiže iznad susednog brda. Otpih još jedan gutljaj vina. Ponovo mi slatki ukus zagolica nepce.
– Kako je dobro ovo vino. Znaš kako u knjigama uvek opisuju slatki ukus vina, a ja uvek pomislim kako preteruju jer je vino gorko. A vidi sada ovo… tako dobro… tako slatko. – reče presecajući reči kao mala deca kada pokušavaju nešto da slažu, s onim njegovim zaraznim osmehom i iskrama u očima.
– Znam. – rekoh uz osmeh i nastavih da ga milujem po kosi. – A znaš li ti da sam se ja zaljubila u tebe zbog tih tvojih cakanih šljaštećih okica i tog preslatkog osmeha? – ponovih po ko zna koliko već puta izgovorenu rečenicu.
– Jel da?
Spustih šake na njegov vrat i zagnjurih se u njegovo lice mazeći ga po nosu i obrazima, prelazeći svojim usnama preko njegovih. Ostadoh u zagrljaju, slepljena uz njega još neko vreme zagledana u mesec.
Otpih još jedan gutljaj vina. Svaka kap je prijala više od one prethodne i posle svake je Mesec postajao sve mutniji. Zatvorih ponovo oči i promrmljah:
– Život je lep.

Sutradan smo ustali rano. Čekala nas je duga šetnja mozelskom dolinom. Uputili smo se ka šumi udaljavajući se od još uvek usnulog Kohema koji smo izabrali za našu početnu stanicu. Nogu pred nogu, šetali smo polako zemljanim putem srećni bez nekog posebnog razloga. Šuma ponovo. Okružena visokim drvećem čije su se grane sklapale iznad naših glava osetih se ponovo živom. Slobodna ponovo. Daleko od one gradske gužve, pretrpanih šoping molova i supermarketa. Bez sirena, buke i lupe. Opuštena ponovo. Oko mene zelenilo sveže okupano kišom koja je padala prethodnih dana. Izmileli puževi golaći, ovde tako neobično crveni, terali su nas da pazimo na svaki korak. Raspevane ptice na sve strane. Pored šume, Mozel dubok i samo na oko miran krči svoj put dolinom. Uvrće se i uvija među visokim brdima prekrivenim šumama i vinovom lozom u čijem smo vinu toliko uživali prethodno veče. Šumu su povremeno smenjivala polja obrasla visokom travom i divljim cvećem. Potpuna milina. Tek ponegde smo usput sretali ljude. Obično u parovima. Mozelska dolina je jedna od najlepših u Nemačkoj.

Pored ogromnih polja vinove loze i čuvenog vina krase je i mnogobrojni zamci. Uzdižu se na okolnim brdima čuvajući svoje priče o prinčevima, princezama, ratovima i ljubavima. Neki još uvek stoje ponosno u punoj snazi kao i vekovima ranije, dok su se iz drugih kraljevi davno odselili ostavljajući za sobom pustoš i ruine.

Šetnju smo toga dana završavali u podnožju jednog od najlepših mozelskih zamkova – Eltz. Star preko osamsto godina jedan je od retkih orginalnih, još uvek u posedu iste one porodice koja ga je i gradila. Zamak je dograđivan i razvijan sve do sredine sedamnestog veka tako da su na njemu vidljivi stilovi od Romanskog do Baroknog. Zahvaljujući mudroj politici familije Eltz zamak je samo jednom bio umešan direktno u oružane sukobe (1331-1336) i zahvaljujući tome ostao neoštećen kroz sve protekle vekove. Ista porodica je 1736. godine kupila ogromno imanje na području današnjeg Vukovara i sagradila dvorac koji im je kasnije sa ostatkom imanja zaplenjen u toku drugog svetskog rata. Dvorac je danas sedište Gradskog muzeja i pretrpeo je ogromnu štetu u toku poslednjeg rata (1991.).
Od zamka smo se spustili do sela Moselkern prateći rečicu Eltz koja je na pojedinim mestima toliko plitka de se može pregaziti bez problema. Konačno, premoreni vratišmo se u Kohem da uživamo ostatak večeri uz najslađe nemačko vino.

Sledeće jutro još uvek mamurni i krmeljivi krenuli smo u obilazak Kohema. Grad se tek budio, sa tek po kojom otvorenom pekarom. Međutim, ispred svake znamenitosti već su se tiskale grupe turista oko lokalnih vodiča čiji su glasovi odzvanjali još uvek polupraznim selom. Selo sa jedva 5000 stanovnika i preko milion i po turista godišnje. Mi smo se uputili ka Rajhsburg zamku koji krasi obližnje brdo obraslo redovima vinove loze. Peli smo se uskim kaldrmisanim ulicama prolazeći pored već otvorenih vinskih prodavnica sa naslaganim burićima i najrazličitijim flašama napunjenih belim, rozen i crnim vinom. Ispred svake natpisi o kvalitetu i sastavu, dugoj vinskoj tradiciji i pozivima na besplatno degustiranje istog. Uživali smo neko vreme na terasi zamka, upijali jutarnje sunce i uživali u senkama koje su pravile visoke kule. Negde oko podneva pretovareni flašama lokalnog nektara krenusmo na stanicu ka surovoj realnosti. Bližio se kraj ovom bajkovitom vikendu. Čekale su nas svakodnevne frankfurtske obaveze. I dok smo se vozili ka Frankfurtu, pomislih kako me je vikend u jednom nemačkom seocetu naučio da uživam u vinu i kako je i pored svih ovih problema sa kojima uveče ležemo i ujutru se budimo život na trenutke zaista čaroban.