postcards…
The world moves with me

Zaliv Lapataja (Bahía Lapataia) 02/03/2013

Poslednji dan našeg boravka u Ušuaji odlučili smo da konačno skoknemo do nacionalnog parka Ognjena zemlja. Uhvatili smo lokalni autobus oko 10h i nakon 12km truckanja stigli do ulaza u nacionalni park. Kao u većini nacionalnih parkova u Patagoniju na ulazu u park se plaća karta. Ulaznica za parkove nije baš mala i sam prevoz do, od i po parku dosta košta. Cena karte i prevoza je oko 185 argentinskih pezosa (25 evra) i ako se dobro sećam u ovom nacionalnom parku ta karta važi za samo 2-3 dana. S druge strane, ako se uzme u obzir gde se Ognjena zemlja nalazi i kako se stvari transportuju do nje to verovatno i nije tako mnogo. Nakon ulaska u park vozili smo se još dobrih 3km do naše polazne stanice – male luke u Ensenada zalivu (Bahía Ensenada Zaratiegui). Vozač autobusa nam je pokazao u pravcu usamljene drvene kućice (barake) i objasnio da tamo treba “nešto” da radimo sa pasošem. Nije mi bilo najjasnije šta se dešava jer ja jedva da natucam španski a vozač nije govorio nijedan drugi jezik. No poslušno krenusmo ka ukazanom nam mestu. Po ulasku u istu shvatili smo da smo upravo ušli u najjužniju poštansku stanicu na svetu. Izvukoh pasoše poslušno iz ranca. I dalje mi nije bilo jasno zašto ih dajem tom čoveku sa smešnom bradom iza pulta, no kako su to neki turisti radili ispred mene rekoh valjda tako treba. Tek kada je krenuo da lepi nalepnicu i udara pečat sa pingvinima i natpisom “Fin del Mundo” (kraj sveta) shvatih da je u pitanju jedna od onih turističkih viza koje ničemu ne služe ali lepo izgledaju u pasošu. Razrogačih oči od oduševljenja, pečat sa pingvinima je prelep i apsolutno vredi onih 10 pezosa koji su mi naknadno naplaćeni. Ushićena lepotom mog novog otiska u pasošu izađoh iz barake da se oduševljavam okruženjem.

Za taj dan je planirana priobalna staza (Senda Costera) od nekih 8 km a posle nje gde stignemo u zavisnosti od vremena. Vreme je bilo oblačno, a voda u zalivu tirkizna. Prekoputa pristaništa se pruža malo ostrvo (Isla Redonda). Staza prati obalu i naizmenično vodi kroz šumu i preko plaža. Već na samom početku staze neko nenaviknut na ove subantartičke šume ostaće zatečen njihovim izgledom. Iako naliče onome što smo videli prethodnog dana, prava lepota prirode je tek sada došla do punog izražaja. Plavkasta stara debla tek okićena svežm zelenim listovima. Šuma deluje magično, savršena za neku mističnu priču sa šumskim vilama i bogovima. U početku su plaže bile male i šljunkovite prekrivene plavo ljubičastim oblutcima, oštrim sivkasto plavim stenama i jarko ljubičastim školjkama. Sve boje su bile vrlo intezivne, a njihova kombinacija neočekivana. Priroda se igrala sa našim čulima slažući skladno boje na čiju kombinaciju u prirodi nismo navikli. Pokušavala sam da uhvatim te boje i oblike fotoaparatom, ali one nisu delovale tako impresivno na uhvaćenim snimcima. Širina tog prostora, magičnost tih šuma i sve te nijanse nisu mogle biti zabeležene sa par digitalnih slika. I taman kada pomislih da ne može biti lepše, male obale su počele da smenjuju veće zelenije uvale. Uz obalu je bilo puno gusaka i poneki soko. Sve vrste drugačije od onih na koje smo uglavnom navikli. Sem ptica na žalost nismo videli nijednu drugu živuljku, mada su brane i ponegde opustošeni delovi šume jasno ukazivali na brojnost dabrova.

Ta relativno kratka šetnja i lak teren su nam oduzeli nesrazmerno mnogo vremena. Sve je delovalo toliko magično da smo dugo ostajali na pojedinim mestima, prosto sedeći zagledani u prirodu oko sebe. Ništa posebno uzbudljivo se nije dešavalo pred nama. Proletela bi po neka ptica, zatalasala bi se tirkizna voda, savila bi se koja travka pod povetarcem, razvukao bi se neki oblak. A ipak u isto vreme dešavalo se mnogo toga, moja koža je pokušavala da zapamti svaki dodir, uvo da oslušne svaki zvuk a oko da zabeleži svaku sliku, moja glava se trudila da sve to sastavi u priču koju ću vam jednoga dana ispričati. Glava je sada prilično razočarana jer sve ove reči nisu dovoljne da prenesu sve ono što su moja čula u tom parku sakupila.

Nakon verovatno najsporije šetnje u našim životima nastavili smo malo bržim tempom preko Lapataja reke koja odliva vodu iz jezera sa najviše imena ka Lapataja zalivu. Jezero se okitilo sa čak tri imena te u zavisnosti koga pitate moglo bi se zvati: Acigami (na jeziku starosedeoca znači torba, vreća), Errázuriz (bivši čileanski predsednik) ili Roca (bivši argentinski predsednik). Zaimljivo je da su se ova dva predsednika sastala 1899. godine u Magelanovom prolazu nebili se tenzija između dve zemlje smanjila.
Poslednji kilometar puta smo praktično pretrčali kroz možda čak i najlepše parče šume u tom delu parka kako bismo stigli na kombi koji je polazio za 15min. Ovaj put kroz šumu je u potpunosti prekriven drvenim mostovima-stazama i vodi do vidikovca koji gleda ka zalivu.
Dan smo manje više neslavno završili još jednim preranim odlaskom u krevet. Nije baš ni da smo planirali neke lude izlaske i jeste da na tom dalekom jugu dan traje dugo u toku decembra, no ipak je šteta da nismo uhvatili to noćno nebo bar na tren dok smo bili na Ognjenoj zemlji. Sledeći dan smo proveli u celodnevnoj vožnji ka Punta Arenasu, koji je opet služio samo kao usputna stanica za nabavku pre našeg sledećeg odredišta nacionalnog parka Torres del Paine.


Categories Argentina


Trenutno nema komentara



Ostavite komentar