Ja volim da kuvam. Ujutru, popodne, uveče, noću, vikendom… ne pitam za vreme. Ja takođe mnogo volim luk. Ako “normalan” čovek u neko jelo stavi jednu glavicu luka, ja ću u isto strpati bar tri. Ukoliko instrukcije za recept glase: iseckati dva čenja belog luka, naravno da ću iseckati celu glavicu. Ja imam dva blendera. Ali, nikada ne koristim blender za seckanje luka, za to imam svoj omiljeni nož i svoju samo za luk dasku. Posle seckanja luka ruke mnogo smrde. Ja ne volim taj miris. Volim miris koji ispunjava kuću dok se luk dinsta, kuva ili prži, ali ne volim miris koji ostavlja na mojim rukama.
Ja takođe volim da perem sudove odmah posle ručka. Jedna sam od onih žena koje ma koliko sudova da imaju nekako uvek uspevam da baš sve do poslednjeg isprljam u toku kuvanja. To znači da posle ručka, uvek stoji hrpa sudova koja čeka da bude oprana.

Miljan uvek briše sudove. Naša kuhinja je jako mala. Dok briše sudove često je primoran da me dotiče, pomera u stranu i cmače. Pranje i brisanje sudova je ljubavni akt u našoj kući. Romantičan i nežan. Savršen.
Miljan i ja smo imali gosću. Ona ne voli da kuva ali uvek je prala naše sudove. I tako je nastao problem. Nikada ranije nisam razmišljala o tome zašto moje ruke ne smrde na luk. Jednostavno nisu smrdele. Prošle subote sam kuvala neko jelo, sa puno luka naravno. Posle toga je moja gošća oprala sudove. Sedeli smo do kasno na terasi i jeli lubenice a onda smo premoreni otišli na spavanje. Negde u sred noći sam se probudila. Ruka mi je bila na nosu i smrdela na luk. Od tog slatkasto-čudnog mirisa nisam mogla više da zaspim. Tako sam počela da razmišljam o mirisu luka.
Ljudi su skloni da olako uzimaju stvari. Pre nego što nešto krene da nas muči, obično i ne razmišljamo o tome. Trebala mi je čitava sekunda pre nego što sam shvatila da moje ruke nikada ne smrde na luk zato što uvek perem hrpu sudova posle ručka. Ali kako ubiti taj miris u dva ujutru ležeći u krevetu? Nikako. Maštala sam da sam glavni kuvar u luksuznom restoranu. Demonstriram početnicima metode seckanja luka i svi me zadivljeno gledaju. Iz tog ludog sanjarenja neprimetno pređoh u pravi san.
Sutradan smo ustali ranije. Doručkovala sam i oprala sudove. Ali miris je još uvek bio tu. Očigledno nije bilo dovoljno sudova.

Krenuli smo vozom za Rudeshajm. Turističko mestašce nedaleko od Frankfurta. Nisam sigurna da iko sem vlasnika restorana i suvenirnica živi tamo. Seoce na Rajni, isprepletano uskim kaldrmisanim uličicama i kao mnoga druga duž Rajne i Mozela opasana brdašcima i poljima vinove loze. Rudeshajm je jedna od najvećih turističkih atrakcija u Nemačkoj. Promenada uz Rajnu, poput neke morske, restorani sa prostranim baštama. Stolnjaci poznati karirani, miris jak i neko čudno pucketanje u vazduhu.Malo niže niz ulicu vinski muzej u starom zdanju sa ogromnim dvorištem.
Skrećemo u usku kaldrmisanu ulicu. Obuzima nas čudan turistički osećaj. Svraćamo u prvu suvnirnicu. Gledam džidža-bidže, magnete za frižider, keramičke krigle, majice sa vickastim natpisima koje pokušavama da razumem. Izlazimo iz jedne i ulazimo u sledeću, porcelanske lutke na sve strane. Samo za kolekcionare. Slikanje naravno svuda zabranjeno. Kradem po koju sliku, kupujemo po koju glupost koja će nekome skupljati prašinu dok mi bude pominjao sve po spisku zbog silne pažnje koju sam mu priredila poklanjanjem iste. Odlazimo dalje.
Svi putevi vode u Rim, sem rudeshajmskih oni vode do žičare. I ako bih lično izabrala tabananje do obližnjeg brdašceta sa čuvenim spomenikom i vidikovcem, većina me nadglasala. Zavalismo pozadine u klupice i prepustišmo se letu. Prava turistička tura, samo je nedostajalo vodičevo blebetanje u pozadini. Pogled zaista impresivan. Lepa je Rajna, vijugava među brdima. A i sva ta mala seoca, uživo čak i lepša nego na razglednicama. Žičara se završava gotovo tik pored spomenika. A on stoji onako ogroman u sred šume i gleda na Rajnu. Podsetio me je na spomenik Neznanom junaku na Avali. Izgleda drugačije ali ostavlja isti utisak. Kao da mu tu, među tim drvećem i nije mesto ali opet jedna od onih tvorevina zbog koje ste ponosni na celu ljudsku rasu. Od njega krenusmo peške kroz šumu. Hm šumu. Toliko je ljudi bilo na stazama da je pre ličila na neki ogroman park koji je tako spretno napravljen da drveće krije pogled na okolne zgrade i ulice. Staza je s vremena na vreme izlazila na okolne livade i pružala nam pogled na Rajnu, obližnja seoca duž obale i zamkove po brdima. Na kraju staze ogromno ograđeno polje sa srndaćima. Tako lepe i mile životinje.Dolazile su da nam jedu iz ruku sveže počupanu travu. Oblizivali mi prste skroz zelene od trave i mazili se umilno kao mačići.

Odatle se ponovo spustismo žičarom do obale. Klizili polako među visokim drvećem do krajnjeg odredišta. Još jedno seoce kao sa slike. Bele kuće sa drvenim isprepletanim gredama, najrazličitijim detaljima od kovanog gvožđa i uglavnom crvenim muškatlama po prozorima. Cveće u Nemačkoj je tako divno i šareno, izgleda da mu prijaju ovi dugi dani i blaga leta. Gde god se okrenete cvetni aranžmani. I sve tako puno boja, milion nijansi žute, roze, crvene, plave, lila, bele.
Iz sela se uputišmo stazom ka Rudeshajmu koja je celim putem krivudala prateći Rajnu. Na livadama s leve strane smenjivali su se vinogradi i kupine. Zastajkivala sam uz gotovo svaki žbun, brela kupine, jela ih halapljivo i nastavljala dalje. Nakon nekog vremena, Miljan i gošća me totalno zapostaviše umorni od mog stalnog zaostajanja. Pružala sam korak i gotovo trčala za njima u momentima dok mi glava nije bila zabodena među kupine.

U jednom momentu zapazih da mi šake imaju čudnu boju. Neki čudni miks zelene od čupanja trave i ljubičaste od kupina. Primakoh ih nosu. Nisu više imale nikakav miris. Nisam bila sigurna od čega je ispario onaj loši miris luka… trave, srneće pljuvačke, kupina ili nečeg totalno desetog. No napokon srećna i prepunog stomaka sustigoh ostatak ekipe pred gotovo sam ulazak u Rudeshajm.
Te eto ako vas iko zapita za dobar savet kako da ukloni miris luka sa ruku slobodno mu preporučite:
– odlazak do Rudeshajma
– vožnju liftom
– šetnju šumom
– maženje i hranjenje srndaća
– još jednu vožnju liftom
– i dugu šetnju uz Rajnu sa mnoooogo kupina (2-3 kile cenim)
Recept ne može da omane, lično sam ga isprobala.
Eh i da, najvažnije: ugostite jedno vama drago biće koje će vam prati sudove, i ići u kupovinu, i seckati lubenicu, i kuvati kafu, i spremati kuću, i biti tu da vas dočeka i isprati, obaspe toplinom i ljubavlju… i… i…i koje će vas naterati da mislite o tome koliko vam nedostaje mama da brine o vama čak i kada zaista veliki odrastete i počnete da verujete da ste dovoljno jaki da i na kraj sveta sami stignete.