postcards…
The world moves with me

Čudan neki dan, čudne neke misli… 28/08/2009

Duva vetar, uporan, hladan. Nebo iznad mene prekriveno teškim sivim oblacima. U daljini, nebo je prolećno plavo sa oblacima iz dečijih slikovnica. Oči mi se sklapaju. U ušima odzvanja Télépopmusik – Breathe. Tonem u san. Sanjam o nekim davnim vremenima.
Imam oko 5-6 godina. Budim se iz sna prestravljena. Opet isti san. O onom čudnom starcu koji živi na vrh brda sa gomilom dece. Svaki dan dolazi neka ogromna ptičurina, kojoj ne znam ime i krade mu po jedno dete. Stavljam ručice preko ušiju i teram snove da odu. Želim da ih zaboravim. Zamišljam drugačiji kraj, ali ne pomaže. Strašna ptičurina mi ne izlazi iz glave. Skačem iz krevata i otrčavam u spavaću sobu kod mame i tate. Uvlačim se između njih. Mama me grli i pita šta sam to strašno sanjala. Ne želim ni da pričam. Lepim se uz nju, obuzima me toplina njenog zagljaja. Osećam se konačno spokojno i zaštićeno. Tonem ponovo u san. Ovog puta ptice više nema.
Imam oko 7-8 godina. Ležim u krevetu. Mama nas je već oterala u krevet. Napolju još uvek nije mrkli mrak. Sestra u krevetu do moga, bratovljev ne mogu da vidim iz tog ugla. Svi smo budni i igramo onu igru kada jedno zamisli neki pojam a ostali pogađaju šta je zamišljeno. A jel to stvar? A jel živo? A jel životinja?… Iznova i iznova. Neumorno ponavljamo dok nas san konačno ne obuzme.
Imam oko 9 godina. Šetam s tatom niz ulicu Vuka Karadžića koja posle postaje Titova. Zagledam svaki komadić uskog trotoara pazeći da ne načepim liniju gde se spajaju dva asfaltna bloka. Mrzim taj deo puta. Podseća me na odlazak u školu, a danas je nedelja i neću da mislim o školi. Hvatam tatu za podlakticu i verem mu se o ruku. On je preklapa i ne dozvoljava da izvučem šaku. Smejem se i pokušavam da istrgnem ruku, ali mi ne ide. Moja omiljena igra. Na kraju uspevam da je izvučem. Likujem sva srećna i ponovo je vraćam na njegovu podlakticu čekajući da je on opet zarobi. Tom začaranom krugu nema kraja. Ponovićemo to bar još sto puta dok se kasnije popodne ne vratimo iz nedeljne šetnje.
Imam oko 16 godina. Grejanje ne radi. Opet. U dnevnoj sobi raširen trosed, spreman za spavanje i ako je tek pet popodne. Napolju je neki strašan mraz. Ponovo je sve zaleđeno. Ležim u krevetu prekrivena jorganima. Do mene tata prekriven svojom gomilom jorgana. Blejimo u TV i sprdamo se sa sestrom koja nešto ozbiljno posluje po kuhinji. Na TVu neka teška glupost o pomeranju stvari mislima. Čovek na TVu opisuje metode: Skoncentrišite se na predmet. Mislite o njemu. Pokušajte da ga opipate u mislima… U tom momentu zvoni telefon, niko ne odgovara. Zaboga radi se ozbiljan posao, tata pokušava da pomeri olovku a ja avan, mislima naravno.
Imam oko 29 godina. Ponovo sam u Srbiji. Opet čekam vizu. Noć je, i bar u snovima sedim pored Miljana. Stiskam ga za ruku. Šetamo nekom livadom, ogromnom, prekrivenom cvećem. Bude me jaki bolovi u stomaku. Ustajem i odlazim do toaleta. Bolovi izazivaju, prvo dijareju, zatim se penju višlje, počinjem da povraćam. Čini mi se da agoniji nema kraja. Tresem se, obuzima me drhtavica. Iscrpljena izlazim iz toaleta. Mama i tata me zabrinuto gledaju. Uvlačim se u krevet između njih. Nemam snage da pričam. Lepim se uz mamu. Opet me obuzima ona njena smirujuća toplina. Osećam se tako sigurno u tom zagrljaju. Tonem polako u san. Bolova više nema.
Sedim na poslu. Treba da pošaljem još par email-ova pre nego što odem kući, ali oči mi se sklapaju. U ušima odzvanja Faithless – Everything Will Be Alright Tomorrow…


Categories Germany Serbia


Trenutno ima 6 komentara

  1. Majstorski si nas prošetala kroz svoje “snove”. :)

    -- Komentar ostavio/ostavila Charolija, dana 28/08/2009 u 18:54

  2. Drago mi je da si uzivala :), ko ja u onim tvojim padobranskim slikama :)

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 28/08/2009 u 21:16

  3. Ako ti je danas bio čudan dan, mora da je nešto u vazduhu. Neka loša karma šta li? Isto i kod mene, neka čudna sećanja, neka polu-tužna osećanja…

    -- Komentar ostavio/ostavila elektrokuhinja, dana 28/08/2009 u 22:53

  4. Kujna, ponekad mi se samo cini da sam malo depresivna usled nedostatka leta… ili mozda samo pomalo nostalgicna…

    -- Komentar ostavio/ostavila Marica, dana 29/08/2009 u 01:35

  5. Eh, kada bismo sunce mogli da sakupimo u ceger, pa da uzmemo po malo kada nam ustreba… Moraju i takve faze da naiđu, proći će.

    -- Komentar ostavio/ostavila Milica, dana 31/08/2009 u 09:56

  6. […] – Čudan neki dan, čudne neke misli…… CITAT: …..Strašna ptičurina mi ne izlazi iz glave. Skačem iz krevata i otrčavam u […]

    Pingback ostavio/ostavila #pratiblogere – moje noćašnje „švrljanje“ « Uspesi, padovi i život uopšte, dana 06/04/2010 u 14:44




Ostavite komentar