Na samo dva sata vožnje od Bariločea, nalazi se gradić El Bolson. Ovaj grad se hvali svojom zelenom orjentisanošću i životom u skladu sa prirodom. I ovo je zaista vidljivo na svakom koraku. Grad je sićušan i sve je koncentrisano oko lokalnog trga na kojem se prodaju stvari iz domaće radinosti lokalaca. Ništa preterano fascinantno, mada se može naći poneki zanimljiv komad nakita. Ovaj market se ne održava svaki dan. I onaj jedan koji smo uspeli da uhvatimo je zapao u dan kada je nebo odlučilo da iscedi svu patagonijsku vodu na nas. Moguće da je to jedan od razloga koji su doprineli ovom neoduševljenju lokalnom pijacom. Ovaj grad je hvaljen i kao vegeterijanski nastrojen, te sam se ja nadala bar nekom pristojnijem obroku posle tolikih pica i sendviča. Ali, nekako ni sa tim sreće nismo imali. Ono čega ima u izobilju su, slično kao i u Bariločeu prodavnice čokolade, slatkiša i sladoleda. Činilo mi se da iz svake druge radnje vrišti natpis “Sladoled, kilogram za neke smešne pare”. I zaista, svako malo pored nas bi prošao lokalac sa kanticom sladoleda. Nije mi se to baš uklapalo u sliku o zeleno-zdravom životu, ali valjda negde moraju da zastrane. Sav taj osećaj uravnoteženosti, mira i imamo-vremena-za-sve mora negde da nađe protivtežu. Pomalo suludi osećaj duhovnosti odiše ovim mestom iako ne deluje da su lokalci preterano pobožni. Celo mesto se činilo idealno za “odmoriti dušu” i “isprazniti glavu” tip turizma. Okolna brda, reka i mnogobrojni vodopadi su dodatno doprinosili ovom osećaju.
El Bolson je okružen ovim prirodnim lepotama i da biste uživali u divljini dovoljno je izaći iz grada. Ona počinje baš iza ćoška. To nam je dobro došlo jer nismo očekivali toliko lošu konekciju sa okolnim, udaljenijim pešačkim stazama i toliko loše i promenjljivo vreme, te su nam staze oko grada postale glavna preokupacija.

Prvog dana krenusmo prema obližnjem vidikovcu. Čim smo izašli iz naseljenog mesta pridružilo nam se prvo kuče. Patagonija je puna kučića. Svi odreda su mešanci i vrlo veliki. Malo kuče je zapravo prava retkost. Vrlo su druželjubivi, ne plaše se ljudi, i nikada ih nismo videli u čoporu. Patagonci imaju neverovatan odnos prema ovoj životinji. Svi su im vrlo naklonjeni. Ovde je svako kuče obasuto ljubavlju i pažnjom. Nisam videla da ih neko tera, da ih se plaši ili ih maltretira, naprotiv slika na kojoj slučajni prolaznik zastaje da bi pomazio neko uspavano kerče je vidljiva na svakom koraku. Baš na stanici u Bariločeu prisustvovali smo sceni kada se lutalica iz nekog razloga uznemirila i krenula da laje. Ljudi su prilazili, mazili je, tepali, pričali sa njom, čak je i hranili ne bi li se smirila. Nisam nikada videla toliku ljubav prema ovim stvorovima.
Tako da već naviknuti na taj specifičan odnos između njih i nas, nimalo nas nije iznenadio naš iznenadni pratilac. Posle svega par metara pridružio nam se i drugi. Te je naša mala družina krenula u osvjanje vrha. U jednom momentu zastadosmo u nedoumici kuda dalje. To naravno nije dugo trajalo, jer su naši novostečeni prijatelji već verovatno na stotine pogubljenih turista uspešno odveli do vrha. Vidikovac pruža lep pogled na grad, mada u našem slučaju ova lepota i nije mogla baš da dođe do izražaja od crnih oblaka koji su se skupljali na nebu. Nakon vidikovca, onako bez cilja, krenusmo u lutanje po okolišu. Po ovim brdima ima dosta razbacanih vikendica te nekako me ceo kraj podsećao na planinska sela po Južnoj Srbiji i Crnoj Gori, iako su zapravo totalno različiti. U toj šetnji naletesmo i na prvo majušno kuče u Patagoniji. Malo poput pekinezera i činilo se jednako nervozno i glasno. Prvo pomislih da se uplašio jer je bio ukopan u zemlju, a onda mi se učinilo da mu je stomak krvav. No Miljan me ubedi da mi se zaista učinilo, te požurišmo dalje jer ga je naš dlakavi prijatelj očigledno činio nervoznim. Do tog momenta, jedan od kerova koji su nas pratili se negde zagubio. Nedaleko odatle put se završavao privatnim imanjem, te krenusmo nazad. Kako je ono kučence i dalje sedelo na istom mestu, stvar je postala sumnjiva. Kada smo došli ponovo do njega, jasno se video trag krvi na asfaltu. Bilo je sad potpuno jasno da ga je kuče koje nas je pratilo činilo nervoznim te ga oterasmo. To ga je očigledno umirilo, te nam je dao jasan znak da želi da mu priđemo. Tek tada smo videli da mu je utroba zapravo pocepana. Iz stomaka su mu virila creva, mada su delovala nepovređena. Miljan je otrčao da traži pomoć po okolnim vikendicama, dok sam ja “čuvala” kuče. A jak sam vam ja čuvar. Očajna i potresena, sedoh samo pored njega da cvilimo zajedno. Nedugo zatim Miljan se vratio sa devojkom koja je prepoznala kuče i pozvala vlasnika. Do tog momenta nisam bila ni svesna koliko me cela situacija zapravo potresla. Tek kada se pojavila vlasnica i uzela kučence u ruke, osetih se slobodnom da zaplačem. Cela situacija me toliko potresla da sam se tresla do povratka u selo. Miljan je hteo da se vratimo, da obiđemo kuče neki dan. No meni je nekako bilo lakše da verujem da je preživelo nego da moram da se suočim sa činjenicom da možda veterinar nije uspeo da ga spase. Posle toga sam dugo razmišljala o tome zašto me je čitav ovaj događaj toliko pogodio. Nije mi prvi put bilo da vidim životinju u tom stanju. Jedino logično objašnjenje za to mi se činila sva ta silna ljubav tih ljudi prema kučićima kojoj sam bila svedok od prvog dana našeg boravka. Iskreno se nadam da je mališa sad već u potpunosti ozdravio.

Sledećeg dana se nebo malo razvedrilo te odlučismo da prošetamo do obližnjih vodopada Nahuelpan. Put do vodopada je asfaltiran i vodi kraj ogromnih imanja čiji se vlasnici mahom bave organskim uzgojem voća i povrća. S obzirom na veličinu bara po putu u početku mi se činilo vrlo praktičnim što ne hodamo po zemlji. No kako je sunce odlučilo da se pojavi na nebu, hodanje je postalo pomalo naporno te smo se trudili da hodamo paralelno s putem. Blato je bilo toliko, da je ovo samo na momente bilo moguće. Vodopadi su na svega desetak kilometara od grada te je šetnja relativno kratko trajala. Ovaj deo je naseljen potomcima lokalnih indijanskih plemena, koji se obično okupljaju oko vodopada i prodaju svoje proizvode turistima. No kada smo mi došli nije bilo praktično nikog, verovatno zbog kiše koja danima nije prestajala. Biće da nas je sunce tog dana sve zateklo, kao sneg beogradse putare u januaru. Vodopad je od silne kiše prethodnih dana, delovao impresivno. Vrlo je visok. Gledali smo ga iz podnožja, opruženi na livadi pokušavajući da upijemo što više tog iznenadnog sunca. No ta uživancija nam je kratko trajala zbog kiše koja se vratila, jednako brzo kao što je i nestala. Te smo povratak u hostel proveli u još jednoj romantičnoj kišnoj šetnji.

Više slika možete naći u mojoj galeriji:

Comments:

  • 29/05/2013

    Gledam ove tvoje fotke iz Argentine i stalno imam osecaj te neke sumornosti tamo. Cisto na fotkama. Mozda vreme doprinosi tome.

    reply...

post a comment