postcards…
The world moves with me

Borobudur 22/09/2016

Kedu dolina se prostire oko reke Progo u centralnom delu Jave.Po njenim obroncima nanizali su se vulkani: Sumbing, Sindoro, Marbabu i Merapi. Tlo je otuda veoma plodno, te je odavno naseljeno. U ovoj dolini smenjivale su se mnogobrojne indonežanske dinastije. Stvarali i negovali mitovi, ubijali i rađali bogovi. Istorija se čuvala kroz narodna predanja, legende prenosile s kolena na koleno. Svaka generacija je u priču unosila deo svoje stvarnosti. Cela priča je postala toliko neverovatna do današnjih dana, da je teško razdvojiti javu od sna, istorijske činjenice od veličanja i preterivanja, tako tipičnog za narodna predanja. Vulkani su za to vreme pepelom, prašinom i lavom prekrivali materijalne dokaze. Neke od građevina su bile srećnije da ih vulkani zatrpaju pre nego što su zemljotresi stigli da ih razore. Džungla je divljala i širila se velikom brzinom. Iz mlade, bogate vulkanske zemlje, gusto zelenilo je nezaustavljivo bujalo. Vulkani su se primirivali, zemljotresi slabili, ljudi se vraćali, sa nekim novim vladarima, nekim novim religijama, nekim novim životima. No priče nikada zaista ne zamiru, one se obnavljaju, menjaju, bude i pokreću neke nove. Tragove prošlosti uvek u njima možemo naći. Pitanje je samo, koliko imamo interesa da ikakvu istoriju otkrivamo u tome.

Istorija Kedu doline je vekovima ostala zatrpana. Pa čak i danas, kada se o njenoj istoriji i istorijskim spomenicima priča, uglavnom se pominju budistički ostaci iz 8. i 9. veka. Jedan od njih se posebno ističe po svojoj veličini i važnosti: Borobudur hram. Nije čudo da je tako. U to vreme budizam i hinduizam su se jednako praktikovali u Kedu dolini. Obe ove religije imaju vrlo specifičan odnos prema trajanju i vrednovanju materijalnih stvari. Za njih su one zamenljive, prolazne, manje-više bezvredne, bez obzira koliko spolja deluju grandiozno. S druge strane, čoveku je tako tipično da želi da iz generaciju, u generaciju, pravi veće i grandioznije objekte, zapuštajući i zaboravljajući one pređašnje. Pomenuti vulkani i zemljotresi očigledno nisu pomagali održavanju tih građevina. Širenje Islama po Jugoistočnoj Aziji je dodatno ubrzavalo taj proces zaboravljanja starih budističkih i hindu hramova. Sem po koje neverovatne legende, u koju bi samo kakav sanjar ili pustolov mogao poverovati, malo šta se održalo do 19. veka. A onda je došao On…

On je Sir Rafles. Isti onaj Rafles, koji je stvorio sadašnji Singapur. Onaj, koji na ovom našem ostrvcetu ima svoju ulicu, svoj hotel, svoj univerzitet, svoju bolnicu, svoje sve. Istna, ništa nije njegovo, samo je po njemu nazvano. Taj plemić je upravljao Singapurom u ime britanske krune. No pre nego što je stekao svoju silnu slavu u Singapuru, Rafles je proveo par godina na Javi, vodeći ratove s Holanđanima i baveći se istorijom lokalnog naroda. Upravo on je naredio ispitivanje i iskopavanje dva najveća hrama u regionu Borobudur i Prambanana. Ali ovaj potonji nema veze sa Kedu dolinom, pa ću o njemu više pisati drugom prilikom. Holanđani su svoja iskopavanja nastavili i nakon što su prognali Britance. Svakakve budalaštine su im padale na pamet, kao na primer, da cele hramove rastave na komade i izmeste po evropskim muzejima. Sva sreća pa su od te pogane rabote odustali. Te obnove hramova su trajale dugo i bile su spore. Celu stvar ne olakšava činjenica, da je dolina praktično prenaseljena. To ima svoju posebnu draž. Šetate pirinčanim poljima i naletite na hram. Ili se isti nalazi u zadnjem delu nečijeg dvorišta. U dolini se nalazi nekoliko budističkih (Borobudur, Mendut, Pawon, Ngawen) i hindu (Banon, Canggal, Gunung Sari) hramova, neki u boljem, neki u lošijem stanju.

Jedan od tri dana koja smo proveli u Džogdži, bio je planiran za obilazak hramova po Kedu dolini. U početku smo bili entuzijastični sve da ih vidimo. No, snagu smo izgubili već kod trećeg. Zapravo, posle Borobudura druga dva su nam se činila nedovoljno impresivnim, da bi se po tom tropskom suncu makljali oko obilaska ostatka. Borobudur je udaljen oko 40tak kilometara od Džogdže, no za tu razdaljinu trebaće vam i više od sat vremena po lokalnim putevima. Ostali hramovi su naokolo razbacani, dovoljno daleko da je nemoguće sve obići peške. Najjeftinija i najpraktičnija varijanta za obilazak Kedu doline bi bila da iznajmite motor. No, nama je to nemoguća misija, jer nijedno od nas nema vozačku dozvolu, niti bilo kakvo iskustvo u upravljanju motorizovanim prevoznim sredstvima. Sve što nam je preostalo je ili da se pridružimo nekoj organizovanoj turi ili da iznajmimo kola sa vozačem, s tim da ovo prvo baš i nije izbor. Vozača ćete u Džogdži lako naći. Mi smo pitali prvog taksistu na kojeg smo naleteli i on je bez razmišljanja pristao. On nije vodič, jedva da je i engleski pričao, ali nama to nije ni trebalo. Sve što smo želeli je da imamo slobodu kretanja. Vozač sa kolima, koji će vam biti na raspolaganju 12 sati, košta 500.000 rupija (~35 evra). U prevoz je uključeno gorivo. Na top toga plaćate samo parking koji košta 10.000 rupija, ali ga treba plaćati oko svakog hrama. I ulazak u hramove se uglavnom plaća. Za Borobudur treba izdvojiti nekih 20 evra po osobi. Za ostale znatno manje. 20.000 rupija maksimalno. U obilazak treba krenuti rano, prvo da biste izbegli gužvu, a onda i da biste izbegli najjače sunce. Ustajanje u četiri, da bi do hrama stigli pre šest, kada se otvara, nije se uklapalo u viziju odmora, čiji je osnovni cilj naspavati se, ali nismo imali izbora. Suviše dugo živimo u tropima, da bi ignorisali iscrpljujuću moć sunca.

Taksista nas je čekao u holu. Imao je kez od uveta do uveta. Kao da je ispred nas najluđa avantura, zbog koje je on iz nekog razloga, uzbuđeniji od nas. Mi smo bili krmeljivi i neispavani, no taj njegov osmeh širio se kao kuga, te smo ubrzo i sami postali preterano uzbuđeni oko svega. Verujte mi, taj stepen dobrog raspoloženja, na prazan želudac, pre prve jutarnje kafe, jednostavno nije prirodan. Ali, izgleda da nam se telo lako i brzo prilagodilo sveopštem lokalnom entuzijazmu. Put je u odličnom stanju, gužva nije bila preterana na putu, niti mi se činilo da naš vozač sporo vozi, no i dalje trebalo nam je skoro sat i po da stignemo do Borobudura. Ceo kraj je gusto naseljen, te su nam kuće kraj puta često zaklanjale vidik. Ponegde su bile udaljenije, ali uvek, bar nekoliko njih u vidokrugu. Krenulo je da sviće pre nego što smo stigli do hrama. U jednom momentu sa desne strane, ukaza se predivan pogled na vulkan iza kojeg je nebo gorelo najlepšim nijansama žute i crvene. Prizor je bio tako lep i umirujući. No na žalost, prebrzo ga zakloniše kuće kraj puta. Pred kapiju kompleksa stigli smo malo pred otvaranje. Na ulazu je sem nas, bilo i oko 20tak belih turista. Svi poluusnuli i poluprisutni. Očigledno su nam nedostajali Džogdžanci da podignu atmosferu.

Borobudur je okružen uređenim parkom, i zapravo sa ulaza ga je nemoguće videti. Tek kada smo zašli malo u park, pred nama se ukazao u svoj svojoj lepoti. Izvirao je iz “magle”, koju je očigledno stvarala vulkanska prašina, a ne vremenski uslovi. Izgledala bi poput prave magle, da nije bilo tog mirisa dima i čestica koje su letele u vazduhu. Osnova hrama je kvadratna. Sa svake strane, na sredini se nalaze stepenice koje vode do vrha. Poput piramide, svaki naredni nivo je uži od prethodnog. Zidovi četiri kvadratna nivoa su bogato ukrašeni uklesanim motivim iz Budizma. Kamenoresci su tih godina verovatno bili vrlo cenjeni. Prva kamena galerija posvećena je zakonu karme, druga Budinom rođenju, treća pričamam o Budi pre nego što je rođen kao Sidarta i četvrta prikazuje Sudanin duhovni put do prosvetljenja. Ove kamene galerije opasuju u celosti zidove svakog sprata, sa obe strane staze, koja vas vodi u obilazak. Nakon poslednje galerije, čekaju vas još tri sprata, sa kružnom osnovom. Po obimu ovih krugova nalaze se stupe zvonastog oblika. U svakoj od njih nekada se nalazila po jedna statua Bude. Danas su mnoge od stupa prazne, a jedna je otklonjena da bi Buda bio vidljiv. Sam vrh Borobudur hrama je u obliku džinovdke stupe. Mi smo krenuli stepenicama pravo ka vrhu. Obilazak galerija, ostavili smo za kasnije. Vidljivost je bila smanjena. Što je doprinosilo mističnoj atmosferi. Borobudur je prilično imresivan svojom veličinom. I sam taj piramidalni oblik mu daje posebnu dimenziju. Zvanično, građevina je zidana na brdu, tj. nepoznato je da li se u samom brdu nalaze kakve dodatne prostorije. S obzirom na strukturu hrama i nepostojanje nikakvih ulaza/vrata to je malo verovatno. No naravno, nas nepopravljive sanjare ne zaustavlja u razvijanju kojekakvih teorija o mogućim tunelima i katakombama u unutrašnjosti. Stupe na vrhu su savršeni foto modeli, uniformni u svom rasporedu, svedenom obliku i izgledu. Kamene galerije, imaju potpuno drugačiju atmosferu. Poput kakvih hodnika od svega metar i po u širinu sa mnoštvom detalja u svakom reljefu na zidovima koji ih okružuju. Neverovatno je koliko su očuvani. Koliko je svaki detalj unikatan. Poseban. I opet koliko svaka ispričana priča, čini skladnu vizualnu celinu sa ostalim reljefima. Na stotine kamenorezaca je moralo raditi na ovim kamenim galerijama, a opet činiće vam se da je zbog te harmonije oblika morao biti samo jedan. Kako smo silazili, nazad ka podnožju, “magla” je polako nestajala, te nas na poslednjem nivou dočeka sunce, i po prvi put sagledasmo hram u celosti.

Već odavno je prošlo osam, sunce je krenulo da peče, reke ljudi su se slivale ka hramu. Trebalo je krenuti. Udaljavali smo se polako i bezvoljno. Činilo mi se, da smo nedovoljno vremena proveli kraj jedne tako impozantne tvorevine. Prateći strelice ka izlazu, završili smo u lavirintu tezgi sa džidžabidžama. Toliko smo tumarali međ’ njima da sam totalno izgubila orjentaciju. Za razliku od Angkora gde vas prodavci vuku za rukav i prodaju stvari na svakom koraku, u okviru Borobudur kompleksa takvih stvari nema. No kao neku kompenzaciju za to, napravili su taj market uz izlaz, iz kojeg je nemoguće pobeći. Tezge su tako poređane, tik jedna uz drugu, da ne možete naprosto da presečete put, morate pratiti stazu, koja ide čas pravo, čas zavija, čas okreće, pa opet pravo, pa onda izgubite nadu da ima kraja, pa onda opet zaokret, pa još pravo, pa se setite da je trebalo da skrenete levo kod Albukerkija, pa onda desno, opet pravo, i kad se konačno dokopate slobode teško vam je da poverujete da je tom začaranom krugu došao kraj. Sreća u nesreći je da je 99% tih tezgi još uvek bilo zatvoreno kada smo se mi u tom lavirintu gubili, pa je bar bilo tiho i mirno, i niko nam ništa nije nudio. Zamislite taj pakao, kad more pogubljenih, krivo navedenih turista zaglavi u tim uskim prolazima, u vreme kada su sve tezge otvorene, a uporni prodavci kao pesmicu deklamuju svoju ponudu. Na kraju, imali smo sreće da posetu Borobuduru završimo bez tog neprijatnog iskustva.

Borobudur je definitivno veličinom najimpozantniji budistički hram koji sam videla do sada. Često ga porede sa hramovima u Angkoru, no ja ne vidim nikakvog osnova za to. Ostavlja totalno drugačiji utisak. Samo okruženje je drugačije. I daleko je veći od bilo kog budističkog hrama u Angkoru. Angkor je, s druge strane, impozantan kao kompleks, jer je praktično grad hramova, dok je Borobudur izolovan. Jedina sprega među njima je osćanje divljenja koje izazivaju i podsećanje da je čovek ipak kadar da, s vremena na vreme, načini i po koje impozantno delo.

2 komentara
Kategorije: Indonesia

Šarene ulice Džogže 16/09/2016

U Džogdžu smo došli da bi obilazili hramove van samog grada. To nas je prilično fizički iscrpljivalo. Ustajali smo rano, i napuštali hotel pre svitanja. Po povratku u grad bili smo previše umorni za neke ozbiljnije šetnje. Većinu vremena smo zato proveli u južnom delu grada, u kom smo i odseli. Kao što već pomenuh, u prethodnom postu, taj kraj je pomalo hip. Tu se skupljaju mladi umetnici. Tu se takođe okupljaju i stranci, što turisti, što oni koji su se u Džogdži skućili. Tu je sve nekako prilagođeno tom stranom ukusu. Sve i dalje ima neodoljivi indonežanski šmek, ali ukroćen i ispeglan, opran i ispran u tri vode, filtriran, da bi bio podnošljiv drugim kulturama i običajima. Taj hip deo je, kao i većina njemu sličnih po svetu, ukrašena grafitima. Gotovo da nema prolaza i sokaka, na čijem zidu nešto nije napisano ili nacrtano. Neki radovi su bili baš prijatno iznenađenje. Uživajte u grafitima Pravirotamana!

Nema komentara
Kategorije: Indonesia

Džogdža 07/09/2016

– Približavamo se aerodromu Jogjakarta…
– Jesi li čula? Rekla je Jogjakarta.
– Ne znam… I dalje nema smisla.

Mnogo pre ovog puta, krenulo je da me muči ime mesta u koje smo se zaputili u centralnom delu Jave. Jogjakarta ili Džogdžakarta? Jogja ili Džogdža? Ili nešto sasvim peto. Pišu ga zvanično Yogyakarta, što upućuje da ga onda treba čitati kao Jogjakarta; “y” se obično izgovara kao “j”. Ali svako ko je imalo putovao po Aziji zna da ono što je napisano abecedom, često veze nema sa izgovorom. Ja sam se uporno držala izgovora sa “dž”, samo zato što mi je tako bilo lakše. Zato što je onda zadnji deo zvučao kao Džakarta. Džog kao džoging, džakarta kao Džakarta – sad kada sam to spevala sebi kao pesmicu i unela nekog smisla u to ime, Jogjakarta me je samo zbunjivala. Dolazak u sam grad i razgovor s lokalcima nije nimalo pomogao. U opticaju su bile sve varijante. Na top toga, “dž” je nekad više vuklo ka “đ”, a “g” ka “k”. Samo ime grada je na različitim mestima bilo različito napisano. Te je Yogyakarta često bila ispisana kao Jogjakarta, što bi upućivalo da sam ja ipak bila u pravu jer se “j” obično čita kao “dž”. Na kraju, Džogdža je verzija koju smo najčešće čuli, i koja je najmanje zbunjivala lokalce, te se odlučih da indonežanski grad Yogyakarta, posrbim u Džogdža.

Džogdža je poput kakvog sela. Veeeeelikog sela. Sela sa 400.000 duša. Selo je više u smislu arhitekture i infrastrukture, nego veličine. Postoji nekoliko autoputeva. Ali su ulice mahom uske, naselja isprepletana sokacima, ćorsokacima, uskim prolazima. Od tačke A, do tačke B smo obično stizali prelazeći jednu veću saobraćajnicu, nekoliko manjih, bezbroj sokaka, uskih prolaza i par dvorišta. Na tom putu bi nas često zaustavljali vozači tuk-tukova nudeći svoje usluge, dokoni besposličari da nam pokažu neku znamenitost u komšiluku, put do galerije ili da prekrate vreme ćapliskajući, razdragani klinci željni slikanja, njihove ništa manje razdragane mame, tetke i starije sestre takođe željne slikanja, poneka od starosti pogrbljena baka ili deka. Niko od njih nije štedeo osmehe i pozdrave, neki na engleskom, neki na indonežanskom, neki samo klimanjem glave.

U početku smo bili skeptični. Kada nas je prvi besposličar poveo do galerije, uskim sokacima, pokazujući nam lokalne grafite, nazdravljajući lokalnoj deci i kroz, očigledno, nečija dvorišta, bila sam pomalo sumnjičava. Iskreno, nisam znala šta da očekujem. Moja azijska iskustva su govorila da će me to sigurno koštati nešto. Doduše, od kad živimo ovde to mnogo lakše podnosim. Negde sam se pomirila s tim da narušavam svakodnevne živote tog sveta međ koji putujem, te da za tu svoju sebičnu radoznalost i treba da platim danak. Ono što me je iznenadilo je da nas je čovek zaista doveo do galerije. To nije bio tip galerije kakvu smo mi tražili, pre jedna od onih turističkih atrakcija u kojoj se prodaju batik slike, specifične za ovaj kraj. Slični motivi su se ponavljali na stotinama slika različitih formata. Gledali smo, više iz kurtuazije, nego pravog zanimanja. Kad nam se učinilo da smo dovoljno dugo pristojni bili, zahvalismo se i krenusmo nazad. Na naše iznenađenje niko nije delovao raočarano ili uvređeno, kao što sam, usled sličnih ranijih iskustava, očekivala. Svi su se i dalje ljubazno smešili. Odmahivali. I želeli nam prijatan boravak u Džogdži. Naš vodič besposličar nas čak otprati i do kraja ulice, nastavljajući jednako razdragano, svoje pređašnje neobavezno ćaskanje. Bilo je očigledno da bi dokoni besposličar bio nagrađen od strane vlasnika u slučaju da smo nešto kupili. Njegov stav i ponašanje su upućivali na to da je to vreme koje provodi sa turistima za njega jednako vredno i bitno, koliko i potencijalni materijalni zgoditak. Na taj zaključak me je navodilo sveopšte ponašanje lokalaca. Džogdžanci su mahom besposlen svet. U bilo koje doba dana, oni dokoni sede po ulicama. Ulice su pune sredovečnih muškaraca koji se lenjo protežu po tuk-tukovima, hladovini, dovratku kuća, okupljeni oko kolica sa hranom. Nije da na ulicama ima manje žena, samo one, večito okružene decom i stvarima, deluju uposlenije.

U Džogdžu smo došli zarad obilaska istorijskih spomenika; starih budističkih i hinduističkih hramova. Iako je regija poznata po svojim prirodnim lepotama, njih smo ovoga puta zaobišli. Iz Singapura do Džogdžakarte let traje svega dva sata, te je za nas to zgodno vikend izletište. Odlučili smo da odsednemo u južnom delu grada Pravirotaman (Prawirotaman), koji je i najpopularniji među turistima. To obično nije plus, ali taj deo grada reklamiraju kao art centar, a mi smo se nadali da ćemo uživati u izložbama lokalnih, savremenih umetnika. Na kraju smo ostali kratkih rukava. Uporno smo naletali na batik galerije koje nam nisu bile preterano impozantne. Batik je tradicionalno, ručno oslikavanje tkanine. Može imati razne motive, ono što ga čini karakterističnim je tehnika crtanja, tj. bojenja. Po tim galerijama se uglavnom prodaju oslikana platna, dok će vam na ulici mahom nuditi garderobu ili šalove. Sve je to previše šareno i puno detalja za moj ukus. Tradicionalna indonežanska umetnost mi je zanimljiva samo do određene granice, tj. lepo mi je da je gledam po muzejima, ali je po svojim zidovima ne bih kačila, tj. ne vidim ih kao objekte koji bi mogli da ukrase, obogate moj životni prostor. Radovi savremenih indonežanskih slikara, sa druge strane, mogu se svrstati u moje omiljene. No nekako, sa tim baš i nismo imali sreće. Galerije su zavučene, razbacane po uličicama i sokacima, neupadljive spolja. Do mape sa istim smo kasno došli, a tada i do saznanja da nedeljom ne rade, a da smo već okasnili za subotnju posetu. I pored toga, taj deo grada mi se učinio kao pun pogodak. Te uske ulice, sokaci i puteljci, fasade i ograde ukrašene grafitima, sve mi se dopadalo. Kako je kraj podređen turistima, mnogi lokali nude zapadnjačku hranu, stvari su dosta skuplje, te ako tražite autentično indonežanski iskustvo, bilo koji deo grada će biti bolji od ovog.

Malo gde sam toliko topline i pažnje osetila, i u istoj uživala, kao u Džogdži. Ona je jedno od mesta, gde su ljudi toliko pozitivni, da prosto u vazduhu osećate dobro raspoloženje. Iako je poput svih azijskih gradova, i ovaj prenatrpan stvarima i ljudima, ta dobra energija uspeva da vas dotakne, umiri, oraspoloži, opusti. Retka su mesta gde sam se među ljudima osećala toliko dobro. Njihovo prisustvo i pažnja me obično zamaraju, jer sam nepoverljiva i dosta zatvorena. No ovi Džogdžanci, nekako su uspeli da sruše sve moje odbrambene zidove i podvuku mi se pod kožu. Biće Džogdža, kao Kambodža, jedna od oaza u komšiluku u koju ću da svraćam kad izgubim veru u ljude.

Nema komentara
Kategorije: Indonesia

Asahidake 11/08/2016

Prvi susret sa novom sredinom je uvek najintenzivniji.  Nije da na to možemo ikako uticati. To je način na koji naš mozak napojen strahovima, snovima i znanjima, reaguje na sredinu u kojoj se našao. Svaki naredni susret je tu da normališe prethodni. Strahovi polako iščezavaju, snovi blede, stičemo nova znanja. Naš osećaj se uravnotežuje. Sve je više činjenica kojima možemo manipulisati. Sve je manje razloga da nešto volimo ili mrzimo bez konkretnog “zato”. To “zato” ubija magiju. To je verovatno razlog zašto se retko vraćam na ista mesta. Ko će se suočavati sa tim gubitkom ushićenosti?

Japan je malo specifičan slučaj. Pošteno bi bilo reći da sam najveće ushićenje doživela i pre prvog fizičkog susreta, kao što su i sva razočarenja došla dok zapravo u njemu nisam ni bila. Čudan je on prevarant. Jedan od onih šmekerskih đilkoša. Ja na takve obično ne padam, ali neki od njih se i meni, s vremena na vreme, podvuku pod kožu. Zabavan je. Šarmantan. Zna kako da se ulicka, napirlita i proda kao kakav dragoceni umetnički eksponat. Onaj, koji ćete vremenom, slučajno zakačiti u prolazu i oboriti na zemlju. On će se tada raspasti na sitne komade, a vi otkriti sve one šupljine koje su se krile ispod površine. Ali svejedno, i pored toga ćete mu se predavati. Vremenom ćete prihvatiti da je površan, da su mu priče lažne, ali vas neće sve to mnogo pogađati. Biće to vaš greh, kojem ćete se prepuštati s vremena na vreme, svesni da pred mnogim stvarima zatvarate oči zarad dobre zabave. I ta vaša veza, trajaće dok traje. Prestaće da vas opterećuju sva ta osećanja koja ste imali za njega. Biće vam zabavno i to će biti sasvim dovoljno.

Najveći deo te magičnosti Japana proističe iz starih običaja i rituala koji su uspeli da nadžive ova moderna vremena. Japan je verovatno jedina zemalja gde ćete gledati tetu kako vam priprema čaj sat vremena i misliti kako ona radi magičnu stvar, umesto da je požutite da vam da vrećicu iz kutije i nalije je vrelom vodom. Gledaćete ceo taj ritual, opčinjeni njenom gracioznošću, kao da izvodi kakav spektakularni ples. I to će vas silno zabavljati, dok ne krenu da vas obuzimaju praktične misli, koje uvek na kraju, unište svu romantiku. Jer zaista, ko još ima vremena da sa ovim stilom života kuva čaj sat vremena? Dok god uspete da sačuvate taj nevini pogled na Japan, u kome je on zemlja teatralnih nastupa, magija će biti tu. I dok god vidite svaki od tih nastupa kao umetničku formu, a ne silno gubljenje vremena, Japanu ćete se opčinjeni vraćati. Na žalost, ja sam odvratno praktična žena, prepuna naivnih razočarenja, idalna podloga za cinizam. A uz to, i nisam neki ljubitelj čaja. Jasno je da je Japan za mene, posle tolikih poseta i života u Aziji, izgubio ogroman deo mističnosti.

No, nema razloga za očajanje, jer ta ostrvska zemlja ima mnogo više u ponudi od šarenog papira. Čak i bez tog magijskog dela, i dalje je jedno od najprijatnijih mesta za posetiti. Japanci su vrlo uslužan, disciplinovan i profesionalan narod. Japan je zemlja bogata raznovrsnim reljefom. Iako ja potroših silna slova ovde sprdajući se njihovoj ceremoniji čaja, iz te potrebe da očuvaju te stare običaje, proističe gomila specifičnosti koje od Japana čine ono što on jeste danas. I možda sam ja pomalo umorna od tog potonjeg dela, ali japanska divljina, kao i bila koja druga, teško da bi mi ikada mogla dojaditi. Zato smo mu i krenuli ovog puta u posetu. Sa željom da obiđemo i upoznamo njegov najseverniji i najdivljiji deo – Hokaido.

Ja sam na Hokaido stigla savršeno odmorna. Telo mi je bilo lagano i divno opušteno posle par lenjih dana provedenih u Tokiju mahom spavajući. Miljan je nasuprot meni, svo to vreme proveo radeći, od jutra, do kasno u noć. Tako smo na Hokaido stigli nebalansirani, ja odmorna spremna za avanturu, on iscrpljen i neispavan. Imali smo kasni let za Saporo, a hotel bukirali pored železničke stanice, jer je zorom trebalo nastaviti dalje, ka našem prvom odredištu: Velikim snežnim planinama (Nacionalni park Daisetsuzan, 大雪山国立公園). Od Sapora to veče nismo videli mnogo, rominjala je kiša i bilo nam je pomalo hladnjikavo. Taman idealno za penjanje po planinama koje su nas čekale. Prvo smo se klackali vozom od Sapora do Asahikave (Asahikawa, 旭川), a onda autobusom do Asahidake banje (旭岳温泉). Autobus nas je izbacio ispred kampa u kojem smo planirali da prespavamo prvu noć. Kada smo izašli iz autobusa, kiša je lila kao iz kabla. Gledali smo u nebo, koje nije pokazivalo nikakve znake razvedravanja.

– Šator, a?
– Dok ga postavimo bićemo mokri i mi i on do gole kože.
– Lep ovaj hostel preko puta…

Tako završismo u hostelu. Jedina slobodna soba koju su imali je bila tradicionalna japanska, sa tatamijem na podu i futonom za spavanje. To nam je recepcionarka rekla, gotovo se izvinjavajući. Pomislih da je to donekle srećna okolnost, oduvek me je zanimalo kako te njihove tradicionalne sobe zaista izgledaju. Soba je bila kao bilo kakva seoska soba, u seoskoj kući, bilo gde na svetu. Pod ovim mislim, vrlo svedena, bez suvišnih stvari ili nameštaja. Bez ukrasa, slika. Specifičnost je što je pod prekriven tatamijem. Tatami se pravi od sušenog sena. Nekada se za to koristio pirinač. Kada se pirinač “pokosi” i osuši ne izgleda mnogo drugačije nego seno koje ćete videti po pokošenim srpskim livadama. I vrlo slično miriše. Posebno po kišnom hladnom danu, kada se sva ona vlaga uvuče u te podne presvlake. Jedna klasična japanska seoska soba miriše na pokošeno seno. Bilo je neke posebne nostalgičnosti u tome. S obzirom da je tatami i danas vrlo čest podni materijal u Japanu, izrada tatamija je dosta evoluirala. Živo me zanima da li neki savremeniji modeli manje mirišu. Na sred sobe bio je oniži sto i četiri veća jastuka raspoređenih kao stolice, jer Japanci tradicionalno sede na podu. Ceo jedan zid je bio prekriven plakarima, opet tradicionalno japanski, sa vratima pravljenim od specifičnog presovanog papira. U njima su bili smešteni futoni za spavanje, tanki dušeci ispunjeni pamukom, koji ne zauzimaju mnogo više prostora od jednog starinskog debelog jorgana. Zapravo, mene je njihova struktura i debljina podsećala na jorgane koje je moja mama jednom davno punila ovčijom vunom. Futoni su bili izuzetno prijatni za spavanje, jer ja inače volim da spavam na tvrđim podlogama. Nekome ko preferira meke dušeke može biti noćna mora.

U plakarima smo našli i peškire i jukate koje su trebale da nam služe kao laka odeća za po sobi i u banjskim bazenima. U japanskim banjama je prihvatljivo šetati naokolo u jukatama. To nije ništa drugo nego pamučni ogrtač za kupatilo. Za razliku od onih koje možete naći po Evropi, sa pamukom tkanim kao za peškir, ovi japanski su sličniji najobičnijoj posteljini. Meni je nekako to na nivou pidžame, pa mi je vrlo neprijatna bila misao da navlačim tuđu pidžamu na sebe i u njoj se šetkam naokolo. Kako je u pitanju bio hostel, kupatila u sobi nije bilo. Za kupanje smo morali da se spustimo do banjskih bazena. Pre nego što se uđe u bazen, postoji deo na kojem se okupate, pa tako čisti i okupani legnete u mineralnu toplu vodu da se banjate. Manje-više kao bila kakva druga banja ili tursko kupatilo. Ja ne spadam u one koji su u stanju da uživaju u tome. Pomisao da ležim u bazenu zarad ležanja u bazenu, a da mi pri tome kožu ne peče sunce, mi se nije činila preterano impresivnom. Postoji milion različitih koncepata ovih banjskih kupatila u Japanu. Kako je Japan zemlja u kojoj na svakih par stotina kilometara postoji neki vulkan, puno je mineralnih izvora vode. Samim tim svako malo možete naleteti na neku banju. One su vrlo popularne među svim uzrastima. I često porodično svi odlaze u posetu istim. Bojim se da kada su banje u pitanju, za mene komotno može da se upotrebi ona poslovica “baciti bisere pred svinje”.

Kiša je lila satima. Nije prestala dok nismo krenuli na spavanje. Nije prestala u toku noći. Nije popuštala ni sledeće jutro. Okolni planinski vrhovi su bili skriveni sivim oblacima. Nigde ni naznake da će se vreme prolepšati. Dogovorili smo se da ostanemo još jednu noć u hostelu. Dan pred nama iskoristićemo da ispenjemo Asahidake vrh, i proverimo realno stanje na planini. Nedaleko od hostela nalazi se žičara koja skraćuje dobar deo koji treba ispenjati. Činilo mi se greota da prelećemo tu predivnu šumu ispred nas, ali kiša je toliko intenzivno padala da smo se ipak odlučili za žičaru. Ne znam šta sam očekivala na kraju žičare. Dugu i jednoroge koji trčkaju po suncem okupanim livadama? Kako god, na vrhu žičare nas je dočekala još gušća magla i još vlažnije vreme. Kiša više nije dobovala jako kao u podnožju planine, ali smo osećali kišne kapi na sebi. I pored toga što u reljefu nismo mogli preterano uživati, jer je vidljivost bila svega par desetina metara i dosadne ledene kapljice su nas bombardovale iz svih pravaca, odlučili smo da se držimo plana i ispenjemo Asahidake. Što smo više odmicali, vidljivost je bila manja. Vetar uporniji. Kapljice nesnosnije. Na momente su nas zalivali talasi kiše. Hladnoću nisam osećala, iako sam mogla osetiti da mi je desni deo tela, koji je konstantno bio izložen udaru vetra i nanosima kiše, bio u potpunosti mokar. Pokazalo se da nam pod tim ekstremnim uslovima oprema nije vodootporna, ali nas je definitivno i dalje odlično štitila od vetra. Teren nije preterano težak za penjanje, iako su ove planine vulkanske te je podloga uglavnom pokrivena sitnijim i krupnijim kamenjem. Više od tog puta po kojem smo hodali nismo mogli ni nazreti. Od magle se ništa nije videlo. Činilo mi se, zbog obrisa, da smo dobar deo šetali uz ivicu, ali kako tačno ta okolina izgleda bilo je nemoguće proceniti. Uspon nije previše strm i naporan, nije nas zamaralo samo penjanje, ali ta konstantna kiša nam često nije dozvoljavala da podignemo pogled sa zemlje. Uporno smo nastavljali ka vrhu, gubeći u toj magli bilo kakvu prostornu ili vremensku referencu. Na momente bi osetili sumporna isparenja koja je vetar nanosio, ali te vulkanske izvore nismo mogli videti. Svet oko nas je imao vanzemaljsko obličje. Kada smo na kraju izbili na malu zaravan sa pločom i drvenim stubom bilo je jasno da smo stigli do vrha. Iskustvo je bilo toliko neobično i jedinstveno, da smo i pored svih fizičkih nelagodnosti, bili u transu od oduševljenja. Osećali smo mazohistično uživanje okupani tom silnom vodurinom koja se slivala sa neba, šibani i dalje upornim vetrom. Vratili smo se istim putem kojim smo i došli. Sve mi je izgledalo, u isto vreme, totalno drugačije i totalno isto. Da markacija nije bila tako dobra krenula bih da paničim. Iako smo planirali da se spustimo kroz šumu u povratku, zbog sve upornijeg vetra i kiše, odlučili smo se ipak za žičaru. Kad smo stigli do hostela, litre vode smo iscedili iz stvari koje su bile na nama. Svaki komad je bio natopljen vodom. Kasnije, dok sam se tuširala, topla voda je u dodiru sa mojom promrzlom kožom, ostavljala male plihove po celom telu. Koža mi je bila neprirodno crvena i osećala sam strašan svrab. Napolju je i dalje kiša lila. Bilo nam je jasno da planiranu višednevnu planinarsku šetnju, možemo da zaboravimo, te se tako neslavno oprostismo od najvećeg japanskog nacionalnog parka. Slaba nam je uteha bila što smo, varajući žičarom, stigli bar do njegovog najvišeg vrha.

Nema komentara
Kategorije: Japan

Singapursko selo (Pulau Ubin) 25/05/2016

Singapur je država grad. Svaki pedalj je urban i sređen. To je grad nebodera, puteva, stambenih blokova. Mali deo grada može se pohvaliti objektima nižim od pet spratova. Još manji kućama. Pitanje je dokle će i oni uspeti da odolevaju. Lokalci za selo koriste malajsku reč kampong (kampung). Ne postoji praktično ni jedan deo Singapura koji se može opisati tim imenom. Nekoliko naseobina, nosi to ime u sebi, ali ni jedno od njih, koje sam stigla da vidim, ne izgleda ni malo ruralno. Prošle nedelje smo krenuli do ostrva Ubin, koje lokalna turistička organizacija reklamira kao poslednji singapurski kampong.

Ubin se nalazi u Johorskom zalivu, skvrčen između Singapura i Malezije, sa svega desetak kvadratnih kilometara površine. Za razliku od okolnih singapurskih ostrvaca, ovo je odavno bilo naseljeno. Prvi doseljenici su bili Morski cigani, koje sam već pominjala u postu o Gejlangu. Nakon njih su došli i Kinezi koji su krenuli sa iskopavanjem granita. Otuda i ime ostrva Ubin, koje u prevodu znači granit. Posle Kineza krenuli su da pristižu i Malajci, te su se ove dve grupe često sukobljavale za prevlast. Uspeli su da se primire i ujedine tek kada su ih Japanci okupirali. Singapurci su krenuli da gase kopove, sa jačanjem ekonomije. Ljudi su polako gubili poslove i selili se na glavno ostrvo. Od 1970. broj stanovnika je spao sa 2000 na nekih tridesetak. Poslednji kop je ugašen 1999. Ubin bi verovatno, kao i susedno ostrvo, vremenom postao vojna baza, da 2000. na njegovoj istočnoj obali nisu otkrili vrlo bogat i raznolik podvodni svet. Zahvaljujući pokretu da se ta prirodna sredina očuva, Ubin je odoleo urbanizaciji.

Sam Ubin je daleko od divlje džungle, kako bi ga neki mogli zamisliti. Singapurci ništa ne prepuštaju slučaju, te je i ovo ostrvo sređeno. Postoje asfaltirani putevi, staze prekrivene šljunkom i drvene staze. Doduše, automobila nema, sem onih uslužnih koji obavljaju ulogu taksija, ali su retki. Tj. malo ko ih koristi. Ljudi se mahom opredeljuju za biciklove, ili poput nas na šetnju. Mi smo se za šetnju odlučili u nedelju. Čovek bi očekivao veću gužvu, ali kako se većina posetioca odluči za obilazak bajsom, šetači su zapravo retkost. Brodić koji vozi sa pristaništa košta svega tri dolara. Onog momenta kad kročite na taj brodić, činiće vam se da napuštate Singapur. Čika koji vas vozi će verovatno slabo pričati engleski, a ta “lađa” koja će vas voziti taj kratki put, neće biti ništa luksuznija od bilo koje druge u regionu. Čini se da sa tim brodićem singapurski glamur nestaje. No onog momenta kad kročite na Ubin, i krenete njegovim uređenim stazama da švrćkate okolo, biće vam jasno da ste ipak i dalje u jednoj od najbogatijih azijskih država.

Mi smo se fokusirali na istok i obilazak Ček jave (Check Jawa). Na putu do tamo smo prošli kraj par farmi tipičnih za kampong sa ovog područja. Na ostrvu ima i nekoliko muslimanskih groblja. Dosta malih. Ne znam doduše kako tačno funkcionišu muslimanska groblja i pogrebni običaji, ali bilo bi ih svega po par u grupi. Ako podižu spomenik za svakog umrlog posebno, onda jedva da je sahranjivano po pet-šest ljudi na istom mestu. Dobar deo puta je asfaltiran, no i pored toga put je dovoljno uzak, a okolono rastinje visoko da smo stalno bili u senci, te se šetnja nije činila naporna. Ja sam, kao i obično, po singapurskim parkovima, najviše bila oduševljena gmizavcima i leptirićima. Svuda ih je naokolo i ima ih svim bojama i veličinama. U jednom momentu nam je put presekao petao. Sprdali smo se na račun podivljalih petlića, da bi samo par metara niže našli tablu s informacijama da su oni zvanično prepoznata vrsta nemaštovito poznata pod imenom “divlja živina”. E sad, da li su stvarno divlji, ili potomci podivljalih, nekada domaćih, ne bih znala.

Put u jednom momentu prelazi sa asfaltnog na poljski. I dalje jednako širok, ali previše džombast za moje biciklističke (ne)sposobnosti te mi bi drago što ubedih Miljana da u obilazak krenemo peške. Izuzetno je opuštajuće šetati kroz svo to prašumsko zelenilo, posle sve one Singapurske gužve. Do Ček jave se brzo stiže i onog momenta kad ugledate vilu od cigle, tako netipičnu za ove predele, biće vam jasno da ste na pravom mestu. Drvena staza, uzdignuta od zemlje, koja vodi odatle je duga svega 1.1km, ali svaki pedalj je uživancija. U vreme niskog vodostaja, voda se totalno povuče, i tada ustvari najveći broj ljudi i dolazi jer postoje ture u kojima vodiči pripovedaju o tom podvodnom svetu. Mi smo bili u vreme visokog vodostaja kada te staze možda ne služe svojoj obrazovnoj svrsi, ali definitivno sve deluje lepše i romantičnije. Dobar deo staze vodi duž obale, te praktično hodate po moru. Imate neometan pogled ka pučini i sve deluje prostrano i široko. Do pola jedna nijansa plave, od pola druga. Jedna talasasta, druga delimično išarana oblacima. Sve tiho, mirno i idilično, dok ne preleti neki putnički avion koji se uputio ka obližnjem aerodromu. A s obzirom da je singapurski aerodrom jedan od najprometnijih u svetu, svako malo neko narušava tu idilu u plavom.

Drugi deo staze vodi kroz bujnu vegetaciju palmi, bambusa i mangrova. Plavi deo ima svojih čari, ali ovaj zeleni mi se mnogo više svideo. Još više leptirića i poneki gmizavac su nas pratili do 20m visokog tornja sa kojeg se lepo vidi ceo taj kraj. Na vrhu tornja smo pustili sunce da nas dokrajči, jer kome treba kapa ili krema za sunčanje na 35 stepeni? Tako ošamućeni i iz(s)moreni krenuli smo nazad. Prvo smo se susreli sa gomilom majmuna, svih uzrasta i veličina; malih, velikih, mladih, starih. Iako imam milion i jednu sliku singapurskih majmuna, to me nije sprečilo pa se bacim na praćenje i slikanje ovih ubinskih. U tim naletima fotografisanja divljači izgledam kao kakvav kreten. Oko ne skidam sa fotoaparatskog nišana i ništa van objektiva ne vidim. Te tako umalo ne padoh na dupe, kad mi u vidokrug ulete divlja svinja. Svašta sam od divljih životinja srela u prirodi, ali mi je ovo bio prvi susret sa divljim svinjama. Meni su ove, poput petlova, delovale kao potomci domaćih, podivljalih, ali može biti da su i izvorno divlje. Nije da se baš mnogo razumem u vrste svinja. Zanimljivo je da su do pre par godina imali svinju na Ubinu koja je baš volela ljude i toliko popularna bila da su joj i ime nadenuli. Nezvanično su je proglasili maskotom ostrva. Ni ovih par što smo sreli nisu delovale preterano stidljivo, mada jesu držale pristojno odstojanje. Nakon opraštanja od svinja i majmuna, krenuli smo nazad ka civilizaciji. Na putu do iste, naleteli smo na jedno od ubinskih jezera. Ima ih nekoliko po ostrvu i nastali su tako što je voda ispunila stare kopove granita. Zbog načina na koji se ovi kopovi eksploatišu, deluje ustvari totalno divlje, a pojedine strane kao da su delovi kakve klisure.

Ubin je definitivno jedan od dragulja Singapura. Iako je prilično popularan među turistima i dalje ima neodoljiv šarm. Moram priznati da sam bila skeptična da ću ikakav mir i uživanje naći tamo, ali mi se na kraju izuzetno dopao. Takođe mi se činilo da je pešačenje mnogo bolji izbor od bicikliranja po ostrvu iz prostog razloga što svi živi biciklaju, te smo manje više stalno bili sami na stazi povremeno se sklanjajući biciklistima s puta. Doduše, može biti naporno po tipičnom singapurskom sunčanom danu. Na ostrvo treba poneti podosta vode ili sitnine za retke frižidere s pićem. Zapravo smo naleteli samo na jedan, blizu već pominjane vile od cigle i jednu kafanicu čiji su radni sati problematični. Oko luke naravno ima i hrane i pića u izobilju, ali na stazi treba biti oprezan. Za tih dva sata koliko smo u šetnji proveli, tri litre vode nam je bilo nedovoljno, te smo se kući vratili totalno iscrpljeni i iznureni. To što smo budale koje nikako da nauče da ponesu sa sobom kape i kremu za sunčanje, nije pomoglo.

2 komentara
Kategorije: Singapore