postcards…

Pre izvesnog vremena trazeci informacije o prevozu na netu naleteh slucajno na sajt na kome izmedju ostalog postoje i komentari vezani za odredjene zemlje u koje taj prevoznik zalazi. Obicno kratki komentari po recenicu-dve. I na tom sajtu nadjoh samo jedan komentar o Srbiji i to otprilike sledeceg sadrzaja: “Srbija je zemlja u kojoj se nalazi najnehumaniji zoo”. Kako je komentar ostavio neki Brnjanin jos tada sam pozelela da posetim ovdasnji zooloski vrt, nego kako nisam obozavalac istih, sve to se prilicno oteglo. Ali eto u nedelju osvanu divan dan i nekako sasvim spontano odosmo Miljan i ja u posatu zooloskom vrtu.

Zooloski vrt se nalazi na gotovo samom kraju grada, u blizini jezera o kome sam vec pisala u ranijem postu. Zapravo to je jedan ogroman park sa ogradjenim delovima za zivotinje. Ti kavezi i ogradjeni prostori nisu nista preterano veliki. Doduse oni ovde izbegavaju formu zatvora nego ih uglavnom ogradjuju drvenim ili nekim prirodnim ogradama, s tim da je sve to opasano zicom sa strujom (malo morbidno za moj ukus).

Na sve strane su razliciti “ukrasi” sa edukativnim sadrzajem tipa: sacuvajmo prirodu, ne ubijajte zivotinje, nije vuk tako los laze crvenkapa i sl. Eto i mene na slici gde na jednom od doticnih “ukrasa” pokusavam da uvezbam majmunski govor.

Doduse to mi nije mnogo pomoglo u komunikaciji sa predstavnicima doticne vrste. Naprotiv, ovaj se zagledao negde u daljinu i ko zna kakve brige njega more. Majmuni uvek u meni izazivaju tugu. Na njihovom licu je najlakse uociti kako se osecaju, gotovo da se ponasaju indenticno kao ljudi. I svaki put kada prodjem pored kaveza sa majmunima obecam sebi da vise nikada necu posetiti zooloski vrt. I na kraju uvek odem :(.

Brnski zoo, izgleda mnogo lepse i humanije od onoga u Beogradu, ali na zalost i on je daleko od nekog animalnijeg, tj. nekog pravljenog spram zivotinja. Mada da je s pram njih ne bi zooloski vrtovi ni postojali.

Danas mi je inace jedan Ceh na poslu objasnjavao kako je taj zooloski vrt jedan od najgorih u Ceskoj i vec sam sebe uhvatila kako razmisljam o poseti nekog drugog zoo-a. Nema mi pomoci, moracu da odstampam neke majice s natpisima: Ne idi tamo, tamo su samo tuzne zivotinje!, mozda me to zadrzi podalje od istih.

Mada, eto da li zbog proleca ili neceg drugog neki parovi su bili raspolozeni za razmenu neznosti :)

…

Love, love me do.
You know I love you,
I’ll always be true,
So please, love me do.
Whoa, love me do…

Love Me Do
——————-
(Lennon/McCartney)

U nekom od ranijih postova sam se vec divila javnom prevozu u Brnu. Ranija ga nisam preterano koristila pa se moje divljenje svodilo na relativno nove i izuzetno dobro ocuvane trole i tramvaje. Sada kao njegov vec iskusni korisnik ;) mogu slobodno da kazem da je javni prevoz u Brnu pravi odmor posle onog pacenja po Beogradu. Vozni park uglavnom cine tramvaji i trole tako da ne doprinose povecanju zagadjenja po gradu. S njima mozete da stignete u gotovo sve delove grada. Ovde je voznja kolima po tramvajskim sinama izgleda vrlo kaznjiv prestup jer se zaista ne secam da sam ikada videla automobile na njima. S druge strane, tramvaji imaju prvenstvo svuda i koliko god vozaci automobila bili pazljivi i propustali vas na raskrnicama, dobro obratite paznju na sinama jer se moze lako desiti da vas “pokupi” neki tramvaj. To vazi i za pesacku zonu, jer ona nije zabranjena za tramvaje. Nekako im ovde tramvaj dodje kao neko sveto bice, sve mu se moze :)

Na svakoj stanici ovde postoji jasno istaknut red voznje i postuje se u minut, nema kasnjenja, zurenja i sl. Takodje je i jasno naglaseno kada idu niskopodni tramvaji, trole ili autobusi, pa mame se kolicima, kao i invalidi uredno cekaju iste. Svuda po autobusima ima izlepljenih brosura i poruka tipa: ustanite starijima, trudnicima itd. sve u fazonu lepse je s kulturom, a mogu vam reci da ljudi to i postuju.

Ovde se karte za prevoz prodaju u zavisnosti od vremena trajanja voznje i zone u kojoj se vozite, pa tako najjeftinija karta kosta 8 kruna (priblizno 24 din) ako se vozite do deset minuta u jednoj zoni, ili u najgorem slucaju 15 kruna ako se vozite do 40 minuta, prolazite kroz dve zone i kartu kupite kod vozaca. Sve to i malo opsirnije za one kojima to bas zatreba na sajtu javnog prevoza. Najbolja ponuda im je definitivno jednogodisnja karta koja kosta 3800 kruna i uz nju imate razlicite pogodnosti za voznju po Brnu i okolini, kao npr. vikendom mozete da povedete nekoga sa sobom za dzabe :).

Ipak totalno sam se odusevila kada sam otkrila da svoju voznju mozete da isplanirate u minut na doticnom sajtu i nakon izabrane polazne i zavrsne stanice, on vas uputi na stranicu gde izaberete vreme i datum. Dobicete spisak svih linija ukoliko mora da se preseda, kao i imena stanica na kojima se preseda uz more drugih propratnih opcija. Cak i ako nikada niste bili u Brnu vrlo je lako za snalazenje, s obzirom da u svakom vozilu postoji i spisak imena svih stanica kao i automatski glas koji vas upozorava na kojoj ste stanici trenutno i koja je sledeca.

Za kraj posta par ceskih reci koje mogu biti korisne u prevozu :):

tramvaj=tramvaj
autobus=autobus
ulazak=nástup
izlazak=výstup
dolazak=příjezdy
polazak=odjezdy
autobuska stanica=autobusová zastávka
tramvajska stanica=zastávka tramvaje
karta=jízdenka

Kao srpski ovaj ceski, zar ne?

Od juce sam konacno posle mukotrpnih peripetija pocela da radim. Za sve one koji nameravaju da se zaposljavaju u Ceskoj preporucila bih da se dobro psihicki pripreme za ovu rabotu. Posao cete u Ceskoj verovatno naci poprilicno bez problema i u izuzetno kratkom roku, ali cete zato svo to vreme ustedjeno na nalazenju posla procerdati u cekanju radne dozvole, koja opet ceka zadovoljenje nekih njihovih propisa, a u mom slucaju cekala je i zavrsetak praznovanja. Od trenutka kada sam potpisala ugovor do trenutka kada sam konacno usetala u zgradu Honeywell-a kao zaposleni prosla su puna tri meseca. Ali tu mukama nije kraj jer propisi su takvi da prvo dobijete vizu na tri meseca dok vam ne zavrse onu na godinu dana, koja elem i nije na godinu dana nego dok vam ne istekne radna dozvola (sto je krace za opet bar mesec-dva). Pa kad se sve sabere, ja moram u Srbiju ponovo u junu, pa onda ponovo u januaru 2008. itd… Jesam li napomenula da pri tome svaki put morate uredno da se prijavljujete u policiji za strance?
Eto, toliko o tome kako je birokratija u Srbiji jedna mnogo strasna i gadna stvar :)

Sada kada sam se oslobodila razmisljanja o vizama i radnim dozvolama (bar na neko vreme) mogu na miru da se posvetim svom novom poslu. Da budem iskrena ponovno rano ustajanje i svakodnevna obaveza da sedim na stolici i blejim u kompijuter osam sati dnevno mi je prilicno tesko pala. Ali nije to jedini sok koji sam dozivela u poslednjih par dana.

U nedelju popodne, kao svaki preterano odgovorni ludak, krenula sam prevozom do posla da se ne izgubim negde usput u ponedeljak :) Pre toga ja jedva da sam koristila pravoz po Brnu jer mi ovde zivimo na svega desetak minuta hoda od centra pa mi je sve na dohvat ruke. S druge strane, nikada ranije nisam zalazila u industrijske delove grada. Par puta sam prolazila kroz jedan deo vracajuci se iz Praga i svaki put sam bila fascinirana prelepim objektima. Znamo vec svi kako izgleda prosecna fabrika u Srbiji, odnosno neka industrijska zona, pa moja fasciniranost onim sto sam videla u Brnu i nije toliko neobicna. Medjutim u nedelju, putujuci do Honeywell-a imala sam prilike da vidim i neke zaista ruzne delove ovoga grada. U stvari tek tada sam imala priliku da vidim kako je to izgledalo u Ceskoj pre nego sto su dosli stranci sa gomilom para i sazidali svoje nove super fensi zgrade. I mogu vam reci da ceske stare fabrike izgledaju jednako bedno koliko i one nase zapustene. Sto je najgore od svega, usput sam videla i prilicno ofucane stambene zgrade, sa najlon kesama i slicnim smecem koje je letelo na sve strane (duvala je neka gadna vetrina taj dan). I tako, prilicno isfrustrirana, dodjem do Honeywell-a koji strci onako lep i doteran i nimalo slican okruzenju. Ovo dole je slika te zgrade po lepom danu (maznula sam je negde sa net-a :)):

A unutra su stvari jos mnogo lepse, bar dok ne zagrebete noktom malo dublje ispod povrsine. Ja za ovo kratko vreme sem ljuske nisam mnogo ni videla pa se meni i dalje sve to mnogo sjaji. Unutar zgrade, u samom sredistu, postoji ogromna hala u kojoj se proizvode neki sitniji delovi i koja je besprekorno cista i uredna. Imala sam utisak da sam usla u apoteku. Sve kancelarije su okolo te hale na spratovima. Uz sam zid hale postoje terase kojima se ide do tih kancelarija. Sve to deluje prilicno impozantno uzivo. Kancelarije su opet tipicno americke, gomila vecih boksova u kojima sedi po cetvoro ljudi. Nije toliko frustrirajuce koliko sam mislila da ce biti. Verovatno upravo zbog tih ljudi, koji se zaista trude da mi u svemu pomognu, izadju mi maksimalno u susret. Svi su izuzetno prijatni i druzeljubivi, i stalno se nesto smese. Postoji u svemu tome i onaj faktor ja zensko (ima jos jedna pored mene) u kancelariji sa 50ak muskaraca :) da se ne pravim bas naivnija nego sto jesam :)))). Sve u svemu, prave radne muke tek predstoje i pravi utisci i o novom poslu i novim kolegama.