postcards…

Od juce sam konacno posle mukotrpnih peripetija pocela da radim. Za sve one koji nameravaju da se zaposljavaju u Ceskoj preporucila bih da se dobro psihicki pripreme za ovu rabotu. Posao cete u Ceskoj verovatno naci poprilicno bez problema i u izuzetno kratkom roku, ali cete zato svo to vreme ustedjeno na nalazenju posla procerdati u cekanju radne dozvole, koja opet ceka zadovoljenje nekih njihovih propisa, a u mom slucaju cekala je i zavrsetak praznovanja. Od trenutka kada sam potpisala ugovor do trenutka kada sam konacno usetala u zgradu Honeywell-a kao zaposleni prosla su puna tri meseca. Ali tu mukama nije kraj jer propisi su takvi da prvo dobijete vizu na tri meseca dok vam ne zavrse onu na godinu dana, koja elem i nije na godinu dana nego dok vam ne istekne radna dozvola (sto je krace za opet bar mesec-dva). Pa kad se sve sabere, ja moram u Srbiju ponovo u junu, pa onda ponovo u januaru 2008. itd… Jesam li napomenula da pri tome svaki put morate uredno da se prijavljujete u policiji za strance?
Eto, toliko o tome kako je birokratija u Srbiji jedna mnogo strasna i gadna stvar :)

Sada kada sam se oslobodila razmisljanja o vizama i radnim dozvolama (bar na neko vreme) mogu na miru da se posvetim svom novom poslu. Da budem iskrena ponovno rano ustajanje i svakodnevna obaveza da sedim na stolici i blejim u kompijuter osam sati dnevno mi je prilicno tesko pala. Ali nije to jedini sok koji sam dozivela u poslednjih par dana.

U nedelju popodne, kao svaki preterano odgovorni ludak, krenula sam prevozom do posla da se ne izgubim negde usput u ponedeljak :) Pre toga ja jedva da sam koristila pravoz po Brnu jer mi ovde zivimo na svega desetak minuta hoda od centra pa mi je sve na dohvat ruke. S druge strane, nikada ranije nisam zalazila u industrijske delove grada. Par puta sam prolazila kroz jedan deo vracajuci se iz Praga i svaki put sam bila fascinirana prelepim objektima. Znamo vec svi kako izgleda prosecna fabrika u Srbiji, odnosno neka industrijska zona, pa moja fasciniranost onim sto sam videla u Brnu i nije toliko neobicna. Medjutim u nedelju, putujuci do Honeywell-a imala sam prilike da vidim i neke zaista ruzne delove ovoga grada. U stvari tek tada sam imala priliku da vidim kako je to izgledalo u Ceskoj pre nego sto su dosli stranci sa gomilom para i sazidali svoje nove super fensi zgrade. I mogu vam reci da ceske stare fabrike izgledaju jednako bedno koliko i one nase zapustene. Sto je najgore od svega, usput sam videla i prilicno ofucane stambene zgrade, sa najlon kesama i slicnim smecem koje je letelo na sve strane (duvala je neka gadna vetrina taj dan). I tako, prilicno isfrustrirana, dodjem do Honeywell-a koji strci onako lep i doteran i nimalo slican okruzenju. Ovo dole je slika te zgrade po lepom danu (maznula sam je negde sa net-a :)):

A unutra su stvari jos mnogo lepse, bar dok ne zagrebete noktom malo dublje ispod povrsine. Ja za ovo kratko vreme sem ljuske nisam mnogo ni videla pa se meni i dalje sve to mnogo sjaji. Unutar zgrade, u samom sredistu, postoji ogromna hala u kojoj se proizvode neki sitniji delovi i koja je besprekorno cista i uredna. Imala sam utisak da sam usla u apoteku. Sve kancelarije su okolo te hale na spratovima. Uz sam zid hale postoje terase kojima se ide do tih kancelarija. Sve to deluje prilicno impozantno uzivo. Kancelarije su opet tipicno americke, gomila vecih boksova u kojima sedi po cetvoro ljudi. Nije toliko frustrirajuce koliko sam mislila da ce biti. Verovatno upravo zbog tih ljudi, koji se zaista trude da mi u svemu pomognu, izadju mi maksimalno u susret. Svi su izuzetno prijatni i druzeljubivi, i stalno se nesto smese. Postoji u svemu tome i onaj faktor ja zensko (ima jos jedna pored mene) u kancelariji sa 50ak muskaraca :) da se ne pravim bas naivnija nego sto jesam :)))). Sve u svemu, prave radne muke tek predstoje i pravi utisci i o novom poslu i novim kolegama.