The world moves with me

Poslednjih par dana mi strasno nedostaju rodbina i prijatelji. Provodim sate na Skype-u pokusavajuci da malo prebrodim ovaj nedostatak. Ne znam zasto ali prolece me cini previse emotivnom. S druge strane pomisao da se vratim u Srbiju, makar samo na produzeni vikend, da ih vidim me uzasava. Imam ogroman strah da necu moci ponovo da odem iz nje. Zaista je tuzno kada na svoju zemlju gledas kao na zatvor u koji te je neko nevinog strpao bez ikakve mogucnosti da dokazes da ti tamo nije mesto. Cesto ljudi kazu da si bez tradicije i matice kao drvo bez korena, ali meni se sve nesto cini da te korenje previse vezuje za zemlju i neda ti da hodas, trcis, letis…

Negde sam na netu naletela na temu na nekom forumu, vise se ne secam na kom, o nostalgiji. I neko je napisao kako on kada mu nedostaje Srbija, ode tamo na vikend i odmah ga prodje zelja da vise ikad opet dodje :) Surovo… ali valjda sam ja jos surovija sa totalnim odsustvom zelje da uopste odem, ili mozda jos uvek nije proslo dovoljno vremena da neke stvari zaboravim.

Ne znam da li je bas sasvim slucajno, ali ova trola prolazi kroz nasu ulicu i vozi u neke poznate krajeve :):

Nadam se da ce me uskoro proci ovo shit(asto) raspolozenje :)