The world moves with me

Evo istice i cetvrti mesec od kada sam pocela da radim u Honeywell-u, odnosno osmi od kada smo dosli u Cesku. Ne mislim da je jos uvek vreme da “sumiram” utiske, s mojim temperamentom za to su potrebni vekovi, samo prva recenica treba da citaoca upozori kako je prica o onome sto sledi verovatno povrsna ;). A sledi prica o tome da li se vredi preseliti, ili bar privremeno nastaniti u Ceskoj.

U nasem slucaju, nekog ozbiljnijeg razmisljanja i vaganja o tome nije ni bilo. Kontaktirali su Miljana iz IBM-a, pitali ga hoce li da dodje za te i te pare, mi rekli ne, i tako je sve pocelo. Posle odlucnog ne, Miljan dobije poziv za vojsku, regrutuje se, zove IBM, pita da li ponuda jos uvek vazi, oni kazu da, mi se vencamo, kupujemo Lonely Planet vodic o Ceskoj i Slovackoj, pakujemo kofere i odlazimo :). Sada mogu “miloj” nam SNA (valjda se tako sada zove?) da se zahvalim na svemu.

Pre preseljenja, moje znanje o Ceskoj je bilo nikakvo, kao uostalom i o ostalim delovima sveta u kojima do sada nisam bila. Valjda zbog toga i imam tako sumanutu zelju za putovanjima, ko zna sta sam jos sve propustila? Prve stvari sam saznala upravo citajuci vec pomenuti vodic. Jedna od prvih stvari koja me je odusevila je bio podatak da Ceska ima oko 40.000 km markiranih staza, raj za sve ljubitelje divljine. Druga je bio red. Red u bukvalnom smislu – stoje ljudi, pristojno, mirno i tiho, jedan iza drugog, niko te ne gura, ne gazi, ne psuje i ne urla… bio to red u knjizari, prodavnici, autobuskoj stanici… svuda je isto. Sledeca stvar su bile knjizare, na dva, tri, cetiri sprata… i na svakom spratu, u svakom kutu sve sto mozete da kupite su knjige, nema papirnice, lutkarnice, cd-ovnice i ostalih cuda – samo knjige. Gle cuda! u knjizari samo knjige, stvarno svasta? Pitam se sta bi se desilo da onaj Mamut u Sremskoj pocne da prodaje samo knjige? Ustvari, ne pitam se, znam!.

Sve je ovde bilo totalno drugacije, u pozitivnom smislu. E, onda sam se zaposlila i vidici mi se malo prosirili. Kao sto vec rekoh u ranijim postovima, posao u Ceskoj je prilicno lako naci. Americke firme otvaraju ovde fabrike i projektne biroe na veliko. Koje god ime da vam na pamet padne, nacicete ga ovde. Zato im i treba toliko radnika sa strane. U pocetku sam zbog te ogromne potraznje pomislila da verovatno imaju problema sa visoko obrazovanim kadrom, ali nije bas tako. Naprotiv, Cesi su veoma obrazovani, ovih desetak ljudi s kojima svakodnevno, usko saradjujem zaista su vrhunski inzenjeri. Vec na ovako mali broj u Srbiji bi se javio neki sa “greskom”. Cini mi se da moram da radim mnogo vise i bolje nego u Srbiji da bih se dokazala, doduse mozda je i zbog same prirode posla. Honeywell u Brnu ima veliki razvojni centar. Ja radim kao FEA (Finite Element Analysis) inzenjer na turbocharger-ima. Svako ko je studirao na masincu u Beogradu zna koliko se ova tema povrsno i slabo doticala na fakultetu. Posao je vise nego zanimljiv, a ima ga, ponekad mi se cini, i previse. Kako radim u veoma mladom timu, ponekad ume da bude prilicno frustrirajuce, sto zbog neiskustva, sto zbog sebicnosti kolega. Ima to i svojih prednosti, moras sa svakim problemom da se ozbiljno i vrlo studiozno uhvatis u kostac, sto za posledicu ima to da imam osecaj da sam za ova cetiri meseca naucila vise nego za prethodnih 10 godina od kada sam krenula na fakultet. To je svakako jedan od kjucnih razloga zasto treba pakovati kofere i krenuti put Ceske bez mnogo razmisljanja. Ovo oko sebicnosti kolega je opet usko vezno za moju struku, nisu svi takvi, samo su svi FEA, stress i sl. takvi ;). Preterujem malo, ali kada dodju neke vazne face i setaju se kancelarijom u kojoj sedi oko 50 inzenjera, i prolaze izmedju kockica, dodju do naseg dela, i kazu “FEA the smart one?” neki se “malo” vise primaju na ta sranja. A istini na volju, tako se nekako desilo da su i ljudi u mom timu, svi do jednog prilicno dosadni, nezanimljivi i sve ostale lepe reci kada ispred njih stavis prefiks ne. Do sada sam prijateljstvo uspostavila samo sa dizajnerima (Catia izgleda opusta ljude :)) i jednim projekt menadzerom :) Ovaj poslednji ima privilegije jer prica “mojim” maternjim jezikom :). Odnosno njegova baba je Hrvatica, pa je on naucio jezik od nje, zbog toga je ovo “mojim” pod navodnicima, da se neko ne uvredi.

Atmosfera u kancelariji je prilicno opustena, ljudi su druzeljubivi, uvek raspolozeni za “visenje” po hodniku uz kafu kao izgovor. A kako je kolektiv prilicno mlad, mislim da je prosek cele fabrike sa razvojnim centrom 29 godina, salama i vickastim doskocicama nikad kraja :) Kako da vam ne izmami osmeh dobrodusni “Viking” (Ceh je on, samo izgleda onako kako ja zamisljam Vikinge) koji jos kako me spazi s vrata uzvikuje “Naaazdaar Marycko” ili u poslednje vreme “Ahoj Bobomarico” (kao pokusaj izgovora bubaMarica – mala bubamara).

Ali jedna od stvari kada ova smirenost, dobrodusnost i totalno odsustvo bunta moze da zasmeta je kada pokusate da isterate neku pravdu. Sa Cesima covek ne moze da se posvadja. Oni se ne svadjaju, ne prepiru, ne urlaju… a to mi je tako nedostajalo u obracunu sa sefom prosle nedelje. Ja se bas napenalila, narogusila, spremana i da se potucem ako treba, a on… sve sto je rekao bilo je: “To je moja krivica”!(???). Jeste njegova krivica, to nije sporno, ali ja sam bila tako nabusita i na njegovo izvini pocela da kenjam nesto, a on je samo cutao. Da meni neko kenja nesto, kada vec prelomim izvini, glavu bi mu razbila… A on nista, kao neki veliki pravednik, cuti i smrdi…

U prilog tome ide i nasa poseta No Means No koncertu, o kojem je Miljan vec sazeo utiske u svom postu. Secam se svojih odlazaka na punk i sl. koncerte u Srbiji. To je citavo opremanje za koncert. Prvo nazujem martinke, da zastitim prstice u svoj onoj guzvi ili osiguram jaci udarac u suseda u sutci. Povadim iz ranca sve sto bi mogli da mi zaplene na ulazu, iz bezbednosnih razloga. Koncentrisem sav bes, koji se skupljao u meni od proslog koncerta, negde u predelu stopala kako bi ga se sto lakse oslobodila skakanjem i divljanjem. A onda posle koncerta, oslobodjena stresa, puna snage i pozitivne energije zaspim blazenim snom. Tako ja zamisljam dobar koncert, ali u Ceskoj to izgleda malo drugacije….

Pre nego sto smo krenuli, razmisljam da li da obujem stare patike da ne iznjakam nove, posto martinke ne kupujem vec jedno 3 godine. Povadila sve iz dzepova sem nesto sitno para za kartu i pice i krenuli. Ups!… usput primetim da na sebi imam burmu, koja mi je malo labava, pa bi mogla lako da se zagubi a oko vrata skupoceni lancic, tu se malo zabrinem, ali ajd, sta sad… Stignemo tamo, kad ono, ljudi u papucama setaju naokolo, niko me ne pretresa na ulazu, jos dobili i neke ceduljice za besplatno pivo… U dvorani za koncerte vidim decka sa naocarima i pomislim, jadan covek izbice mu neko oci, malo dalje ljudi sa staklenim casama… vec pocinjem da se brinem za nivo bezbednosti….

I onda… konacno pocinju dugo ocekivani NMN, masa u “ekstazi”… Cesi u koncertnom uzbudjenju izgledaju kao napaljeni klinci sa 15 godina koji ispred ogledala uvezbavaju pokrete tipa mlacenje glavom i sl :) Ispred mene lik, ne samo s naocarima nego i staklenom flasom, do mene riba u papucama… i kako ja da divljam??? Strasno!… Sve sto smo mogli je da odemo u kafic u prednjem delu popijemo sokic i pivo za sve ukupno 40 kruna (120 din) i posle toga kuci na spavanje. NMN nikad bolji, veseliji, raspevaniji… i publika nikad jadnija….

Valjda zato Cesi toliko setaju po sumama i livadama, vozaju bicikli, igraju badmington (he he he… sport za devojcice)… Za svaki pedalj Ceske mozete kupiti mape za sitne pare sa ucrtanim markiranim stazama, biciklistickim trasama, zamkovima i ostalim znamenitostima. Mi smo uveliko poceli da je obilazimo uzduz i popreko. Na zalost trenutno smo bez fotoaparata pa mi je bezveze da pisem o tome bez slika.

Udaljih se malo od prvobitne zamisli o ovom postu, ali da rezimiram na kraju: Ako ste bilo kakve tehnicke struke, Ceska je trenutno savrseno mesto za vas. Obilje zanimljivih projekata, velika stavka u vasem CV za sledece poslove, sjajna prilika da ostvarite svoje poslovne snove. Jezik? Engleski je skoro zvanican u svim stranim kompanijama, kako su menadzeri mahom stranci, po tom pitanju ne moze niko da vas kinji. Plata? Zavisi, necete se obogatiti to je sigurno, ali cete ziveti pristojno i dostojanstveno, s mogucnostima kakve u Srbiji trenutno ne postoje. Upoznacete gomilu zanimljivih i neobicnih ljudi, svaki stranac je prilicno egzotican, samim tim sto je stranac. Mozda je istog karaktera kao i neko koga biste sreli u Srbiji, ali ce vam zbog drugacijih obicaja, kulture i navika i tekako biti zanimljiviji, bar u pocetku. Ovde ne mislim samo na Cehe, jer ova zemlja je trenutno prepuna ljudi iz razlicitih krajeva sveta.

Da li se kajem sto sam dosla ovde? Ne

Da li bih ostala ovde do kraja zivota? Verovatno, da moji snovi nisu negde mnogo dalje ;)