postcards…

Nema nista lepse od skracene radne nedelje. Kad mi zapadne neradan petak ili ponedeljak zbog drzavnog praznika, sreci kraja nema. Istini na volju, moje raspolozenje pred ovaj produzeni vikend, bilo je vise nego bedno. Ali, kako smo vec ranije isplanirali odlazak u Ceski Raj, nikakve promene pred put nisu dolazile u obzir. Tako, vec unapred spakovani, u cetvrtak posle posla krenusmo na put. Na samom pocetku nas zadesise nevolje, vreme je odlucilo da se naglo pogorsa bas taj dan a onda smo na putu naleteli na saobracajnu nesrecu. Nesreca se odigrala prakticno nama ispred ociju, na srecu, autobus kojim smo se vozili nije neposredno sudelovao u istoj. U jednom od automobila, koji je bio totalno smljeskan s prednje strane, bio je zaglavljen covek. Kada su ga konacno izvukli iz automobila, glava mu je bila u celosti oblivena krvlju. Nadam se da je na kraju sve bilo uredu s tim covekom. Ostali su bili nepovredjeni. Mi smo naravno cekali hitnu pomoc, jer kako to obicno biva, niko nije imao opremu za prvu pomoc sem autobusa, tako da je nas vozac aktivno ucestvovao svo vreme u spasavanju ovog coveka i kasnije saniranju rana sa jos nekolicinom putnika koji su ocigledno znali kako da mu pomognu. Moje lose raspolozenje je nakon ovoga polako prelazilo u ocaj. Trudila sam se da ostatak puta prespavam i ne dozvolim sebi da krenem sa nekim babskim mislima o zlim predznacima. Posle jedno pet sati putovanja konacno stigosmo do krajnje odrednice, Turnova i tu pocinje vedriji deo price :).

Ceski Raj je verovatno najpoznatija turisticka destinacija u Ceskoj. Prelepi nacionalni park nalazi se u Istocnoj Bohemiji i prostire se prakticno izmedju tri grada Turnova, Jicina i Mnichovog Hradista (nadam se da sam ubola padeze). Turisti uglavnom koriste ove gradove kao polazne tacke u obilasku parka, mada ako mislite da ga obidjete peske bolje je odluciti se za neko selo u samom Raju. Po preporuci jednog prijatelja odlucismo se za Pansion u selu Doubravice. Preuredjena stara vila sa svega sest soba ali predivnim vlasnikom, koji je svojom brigom o nama, zasluzio da ga definitivno ponovo posetimo. Selo je zaista minijaturno, par kuca pored puta mahom preuredjenih u pansione ili privatne vile, lokalni zamak preuredjen u hotel, dve prodavnice, oskudno snabdevene i samo jedan restoran ako ne brojimo onaj u zamku. Ali zato okolina predivna, okruzeni sumom sa svih strana. Jedno popodne smo, vracajuci se iz setnje, naisli na tri srndaca :) sto dovoljno govori o tome koliko je”divlja” sredina.

I opet, kao mnogo puta do sada, naidjosmo na zaista predivne i predusetljive ljude. Kako je sajt Pansiona bio visejezican, nazove Miljan da se raspita o ceni i ima li slobodnih soba i kako da stignemo od Turnova do tog sela. Ljubazan domacin ga zamoli da posalje email posto on ne prica Engleski. Ubrzo nakon toga stigne nam odgovor, sa vrlo velikodusnom ponudom, da nas on saceka na stanici i doveze do Pansiona, posto stizemo kasno :) I jeste to samo 5 km od grada, ali opet bas lepo od njega, a i kako se samo trudio da nam objasni sta sve ima u okolini da se obidje, gde sta mozemo da nadjemo i sl. koristeci i ruke i noge na nekom Englesko – Rusko – Ceskom jeziku :)

Nacionalni park Ceski Raj je cuven po sedimentnim stenama koje se izdizu iz gustih suma praveci Kamena ostrva, poznatija kao Kameni Gradovi. Najpoznatije grupacije ovih stena su Hruboskalska, Prachovska, Prihrazske, Mala Skala itd. Mada, ove stene zaista izviru na sve strane, neke visoke i preko 50m, uz tokove reka, okruzujuci jezera, stojeci u grupama ili opet usamljene. Deluju zaista impozantno izbliza, posebno kada grade prirodne vidikovce, mostove ili useke izmedju kojih mozete da se provlacite ili da se na njih pentrate. Stene su izuzetno porozne, kako je kisa neprestano lila poslednjih par dana, gotovo da su se krunile pod rukama. Slivali su se pescani potoci na sve strane u belim, zutim, sivim nijansama u zavisnosti od boje stene. Nama kisa nije smetala, omogucila nam je da uzivamo u usamljenickim setnjama, ljude gotovo da nismo sretali.

Pored ovih kamenih gradova turistima su na raspolaganju i mnogobrojni zamkovi i ruine. Kao i obicno, ovom delu nismo posecivali mnogo paznje. Sve te “na silu” odrzavane i milion puta preuredjivane zgrade ne privlace previse nasu paznju. Mi smo se orjentisali na duge setnje, birajuci, divljije staze kada je to bilo moguce i izbegavajuci civilizaciju u maksimalnoj meri. Kako je svaki deo naseg puta bio prepun zanimljivih prizora rastegnucu pricu na vise postova inace ovaj nece imati kraj ;)

Eh… danas je bas nikakav dan. Probudila sam se s glavoboljom, i po svemu sudeci sa istom cu i zaspati.

Kada covek umre za njim ostaju brige i pitanja. Gomila prakticnih stvari o kojima neko mora da brine. Tuga se nekako stopi sa svim tim, pa nekako sve to prodje… I kasnije, kada se osvrnes na taj deo zivota, uvek osecas neku muku, teskobu i brigu jednako jaku kao i tugu. Kada ti ljubimac ugine, ne ostaje nista sem praznine…

I sedim ovde… bez suza, sa dovoljno snage samo da gledam u njegove slike i lose snimke uhvacene fotoaparatom. Pa nekako sam se vec i oprostila od njega kada smo napustali Srbiju, i bio je i star, i bolestan, i nemocan, i znam da je ovako najbolje… ali opet…

Nedostajaces nam Oskare…

ili u mom, vise nego slobodnom, prevodu Pecina reke Punkve.

Odmah na pocetku vam mogu reci da se oko pecina dize prevelika prasina. Pecina je rupa jedna grdna i mracna i hladna. I ako neko od vas nije bio u pecini, nista nije ni propustio. Ustvari, za sve je kriv TV program. Secam se razno-raznih emisija o pecinama kada sam bila mala, pa onda i sve te silne slike, a i glupi Tom Sojer… sve mi je to stvorilo u glavi sliku o pecinama kao romanticnim mestima… velike dvorane sa ledenicama koje vise sa tavanice i izviru iz poda. A onda i svi ti kamencici u raznim bojama koje prodaju kao suvenire… ja sanjala kada udjem u pecinu ima da sljaste ljubicasta, crvena, plava, zuta na sve strane, a ono sva neka blato i mulj boja po zidovima. Pa sada, ko zivi na zemlji verovatno je posle 15 prestao da veruje u bajke i ima neku realnu sliku o svetu… ali mi sa snovima umesto mozdane mase u glavi, sa 29 jos uvek imamo istu sliku koju smo u glavi stvarali sa nepunih 5 ;).

Kao sto joj ime govori, ova pecina zapravo “nadkriva” reku Punkvu, koja je gotovo celim tokom podzemna. Sam obilazak traje oko sat vremena, i ne ne mozete da udjete kada hocete, s kim hocete i da se zadrzite koliko hocete. Ima da idete u redu dva po dva ili na uzim delovima jedan iza drugog, u grupi do sto ljudi, prateci devojku sa pevljivo-krestavim glasom, koja usput objasnjava kako se koja dvorana zove, na sta treba da vas potseca neki stalaktit (ono sto visi sa svoda) ili stalagmit (ono sto izvire iz tla) jer vi naravno nemate dovoljno vremena da stojite tu i pustate svojoj masti na volju da u tim prirodnim kreacijama pronalazi neke prepoznatljive oblike. Devojka naravno mluvi Cesky, za engleski se verovatno treba negde na vreme raspitati ;), mada sve te informacije se mogu izgooglati ranije tako da nije ni bitno. Ovo je verovatno jedan od kljucnih razloga zasto sam se smorila. Zaista mi je tesko da se pomirim sa tim da sam ovca i da mi treba pastir.

I tako… prolazeci kroz jedan od hodnika, verovatno prirodno oblikovan dinamitom, bez imalo nade da ce biti bolje, a i duvala je promaja (a svi znamo kako se Srbi boje promaje ;)), ugledasmo svetlost dana. E to je vec bilo nesto… stajali smo na dnu ambisa :D, sto rece Miljan kao u naucno fantasticniim filmovima kada otkrivaju nove svetove… prelepo :D. Predivni Macehin ponor (propast Macocha) se pruzao ispred nas. Ovaj ponor je inace nastao tako sto se obrusio deo pecinskog svoda. Dubok je 138 metara i izgleda neopisivo velicanstveno, posebno kada gledate iz te perspektive. Na dnu ambisa, svod je obrusivsi se formirao dva jezera Gornje i Donje, dubine 13 i 30 metara. Ovo je inace jedino mesto gde reka Punkva moze da uziva u svetlosti dana, ostatak reke je celim tokom pod zemljom. Ponor je opasan ogromnim stenama, prekrivenim naslagama mahovine, a na vrhu se uzdizu stari cetinari i prelepo plavetnilo. Ali nije samo predeo bajkovit, i samo ime i legenda koja se vezuje za njega daju ovom ambisu posebnu draz.
Po legendi, u obliznjem selu ziveo je udovac sa sinom. Posle nekog vremena udovac odluci da se ponovo ozeni. A maceha, k’o maceha u svim bajkama, bese zla. Kada je odlucila da radja decu, bojeci se da ce udovac vise voleti sina, ona ga povede jedan dan u sumu da skupljaju sumske plodove. Dosavsi do ivice ponora, zla maceha gurnu decaka u provaliju. Medjutim, drvece se sazali nad tuznom sudbinom detetovom i spasi ga zagrljajem granja. Zatim naidje dobri drvoseca, kao u vecini bajki jel?, i izvuce dete iz ambisa. Kad se u selu saznalo za macehino zlodelo, odvedose je do ivice provalije i bacise je unutra, a tata i sin zivese srecno do kraja zivota :D. Ova prica je bila za one sa manjkom mozdane mase ;).

Posle, nedovoljno dugog uzivanja u ambisu, vratismo se u pecine. Put smo do izlaza nastavili brodicima, sto je bilo hm… recimo zanimljivije.

A sada deo koji je mene fascinirao… opet Cesi :) U grupi od tih nekih pedesetak ljudi koja je sa nama obilazila pecinu, 80% su bili sredovicni ljudi, a opet ogromna vecina njih zapravo, sredovecne zene. I ja stvarno nisam sigurna da li su se ti ljudi znali medjusobno ili su samo tako po prirodi druzeljubivi i srecni zbog toga sto su tu gde jesu, ali smeh se konstantno orio pecinskim hodnicima. Toliko srece i opustenosti odavno nisam videla. Da li su vodici zaista bili bas toliko vickasti? Sumnjam, jer sam u jednom momentu razumela da je vodic objasnjavajuci dubinu reke na jednom mestu rekao: … i ovde je reka duboka malo preko kolena… (dramska pauza)… samo 40m… I posle toga tete su imale napade smeha. Tesko da je taj smeh imao bilo kakve veze sa duhovitoscu, meni je sve to vise izgledalo kao skup ljudi sa pozitivnom energijom koji neznajuci sta ce od silnog dobrog raspolozenja, pucaju od smeha :D

Na kraju, bio je to jedan nasmejan dan…

I da, malo vedrih slika iz sume, ipak sam ja sumski a ne pecinski covek.

U zelji da ustedim neke pare, odlucih ovog puta da za cesku vizu apliciram u Bratislavi. Po racionalnom trosenju materijalnih srestava, tj. planiranju troskova, nikada nisam bila poznata, tako da ne treba da cudi sto sam zapravo ovim potezom potrosila mnogo vise nego da sam otisla u Srbiju ;) Ali eto pomislih, kada vec trosim pare, onda bar mogu, posetu Bratislavi da pretvorim u turisticku turu. Konacno je spala prasina sa Lonely Planet vodica za Cesku i Slovacku, a imao je prilike tih dana da bude izbrljan mojim beleskama, ostacima obroka, i dobije po koje “usi”.

Verujuci u svemocnost Interneta pokusala sam prvo da nadjem neku sobu surfujuci, a cene sitnice… od 50 evra za koje-kakve krs hotele iz komunistickog perioda, do par stotina evra. U naletu ocaja, otvorim Lonely Planet, nadjem Gremium Panzion i odusevim se. Nesto sto lici na mesavinu paba i sportske kladionice izdaje sobe iz snova svakog backpacker-a. Ne znam da li zato sto su me te sobe potsecale na putovanje po Juznoj Americi ili zato sto izgledaju onako kako pisci obicno opisuju sobe… ali ja sam zaista bila odusevljena. Sobe su krajnje skromne, jeftin linoleum na podu, ne bas uspesan pokusaj da se zidovi ucine zanimljivijim kombinacijom boja kajsije i limuna, sa nespretnim izborom slika. Toalet smesten u zazidanom uglu, tus kabina i lavabo prakticno cine sastavni deo sobe… Ali, istovtemeno i ogromni prozori, visoka tavanica, besprekorna cistoca, veliki “kineski” luster, onaj sto izgleda kao ogromna papirna kugla, fotelja kao stvorena sa sanjarenje i neverovatan osecaj topline doprineli su tome da sam se ja zaista osecala ugodno. Svih dana provedenih tamo bila sam u onom raspolozenju kada mi osmeh ne silazi sa lica, sva ususkana u neka predivna osecanja, glavom punom snova i totalnim odsustvom briga i pitanja o tome “sta ce biti sutra?”. Cak ni dosadna kisa koja je neprestano padala tih dana nije mogla da mi pokvari raspolozenje.

A Bratislava?
Ovaj grad, poput ostalih evropskih prestonica, ima burnu proslost dugu nekoliko hiljada godina. Prvo naselje su podigli Kelti, da bi se u novijim vremenima na ovim prostorima smenjivale velike sile, Madjarska, Turska… Madjari su izgradili i prvi univerzitet sredinom 15-og veka. Ogroman uticaj na kulturni razvoj, posebno muzicki zivot, ali i izgled ovoga grada imao je Bec. U njemu su boravili mnogi velikani, Mocart, Betoven i kasnije List. Davne 1762. godine, Mocart je, tada
sestogodisnjak, imao nastup u zdanju koje danas nosi njegovo ime. Pola veka kasnije 1820. List, tada devetogodisnjak, nastupao je u koncertnom paviljonu biblioteke.
Bratislava danas, izgleda istovremeno koliko ruzno, toliko i lepo, bogato koliko i siromasno. Krenete li u setnju po Starom gradu, u obilazak zamka ili Hviezdoslavovim namestima, pratice vas osecaj da ste zalutalu u neku magicnu pricu, i verovatno iscekivati da se na sledecem uglu pojavi neka dvorska dama. Stari grad je isprepletan uskim kaldrmisanim ulicicama i malim trgovima ukrasenim fontanama i cvetnim aranzmanima, stvorenim za romanticne setnje. Istovremeno cete naletati na skupocene butike poznatih svetskih marki, luksuzne restorane i kafice.


No, nemojte se zacuditi ako u toj lepoti naletite i na ruiniranu zgradu, radove na fasadama, mnostvo izgubljenih”, siromasnih ljudi. Udaljite li se samo malo od centra, videcete ruzne ulice, prevelike zgrade bez ukrasa, gradjene u neka novija, manje lepa vremena.
Kako me je naglo zahladjenje zateklo u Bratislavi, nisam stigla bas puno stvari da vidim, a nedostatak sunca je ucinio da slike koje sam uspela da “zarobim” fotoaparatom budu setne i mutne, za razliku od onih mentalnih koje mi i sada dok pisem ovaj post izmamljuju osmeh i greju srce.
Jedna od prvih stvari koja privuce turiste su svakako statue Francuza, komunalnog radnika i paparaca…



Ipak, na mene je najveci utisak ostavio zamak sa predivnim parkom koji ga okruzuje i nezaboravnim pogledom, s jedne strane na Dunav, a sa druge na stari grad.

Setajuci parkom primetih ovaj spomenik devojke koja u jednoj ruci drzi hleb a u drugoj cvece dok joj pod nogama lezi siromah. Spomenik je posvecen Svetoj Elizabeti Ugarskoj koja je svoje detinjstvo provela u ovom zamku. Pomagala je siromasnima i brinula o bolesnima, sagradila je bolnicu kraj dvorca kako bi licno mogla da se stara o bolesnicima. Nakon smrti muza prodala je imanje i prihvatila siromastvo. Prema legendi, koja je ociglodno inspirisala i autora spomenika, jednom je grof zaustavio Elizabetu, s ciljem da vidi sta skriva u haljini, ali kada je pogledao umesto hleba pojavile su se ruze. Umrla je 1231. godine u 24-toj godini zivota, a cetiri godine kasnije proglasena je sveticom.
Za sledecu posetu ostali su mi setnja Vukovom ulicom (Karadziceva), posete mnogobrojnim muzejima i galerijerijama, setnja uz Dunav i mnostvo drugih stvari…
Pa Bratislavo, eto mene opet :)