postcards…

Brno i Ceska, godinu dana kasnije.

Kanim se vec nekih desetak dana da napisem “prakticni” post o godini provedenoj ovde, ali svaki put kada krenem da mislim o tome uplicu mi se secanja na familiju, prijatelje, krenem da razmisljam o emocijama, ljubavi, mentalitetu ovdasnjih ljudi… Nakon stvari koje su mi se izdesavale poslednje nedelje, pa i nekih postova koje sam procitala ovih dana odustajem od prakticnosti, bice ovo post pun patetike po svemu sudeci. A ta prakticnost me obuzela posle nekih mail-ova u kojima su me neki, meni ranije nepoznati ljudi bombardovali pitanjima tipa: Da li je u Ceskoj stvarno tako lepo? Osecam se nekako odgovorno, moj blog nosi naziv razglednice, ja pisem ovde samo o mestima koje obilazim kao turista. Naravno, ponekad se uplete nesto licno i emotivno, ali daleko od toga da ovaj blog moze da docara nekome real life u Ceskoj. Ne, nije sve tako lepo, zivot je kao i svuda drugde, ides na posao, vratis se kuci, jedes, surfujes i ides u krevet. Ili, odes na posao, vratis se kuci, prosetas malo po kraju, odes negde na veceru, vratis se kuci i legnes u krevet. Razlika je samo u tome, sto imas malo vise para, i mnogo vise dostupnih informacija, pa kada se probudis subotom ujutru, prosurfujes po netu i mozes vikend da provedes na nekom lepom mestu bez preteranih priprema za sve to. Eto zadovoljih taj prakticni deo posta, sledi pateticni.

Oduvek sam mastala o tome da se odselim iz Srbije. Nije to pocelo sa teskim vremenima, niti sa svescu da negde u svetu mogu da gradim bolju karijeru, dobijem bolje obrazovanje, vise para, itd. Moj odlazak iz Srbije ima veze sa mojom preterano izrazenom zeljom za samostalnoscu i odvajanjem. Tu zelju imam od kada znam za sebe. Valjda se zato nikada nisam ni vezivala preterano za mesta u kojima sam zivela, niti za ljude koji su me okruzivali. Pa opet, s druge strane, ne mogu da zivim bez ljubavi, bez tog nekog posebnog ko ce me grliti, maziti i tesiti u teskim trenucima, putovati sa mnom po svetu, setati po divljim sumama i prostranim bulevarima kada mi je sve potaman. Tako sam otkrila, samocu u dvoje. Tako su necije grugi i topli zagrljaj postali moj dom. Mesto gde sam uvek kod kuce, zasticena, srecna i vesela. Mogu da spustim glavu na njegove grudi sa suzama u ocima, ali kada je odvojim od njega one ce se cakliti od srece. Kada sam bila mala, tatin zagrljaj je lecio tugu, mamin je lecio sve bolesti i teskoce. Onda sam odrasla, neki drugi zagrljaji su me cinili srecnom i sigurnom, snaznom i odlucnom.

To ne znaci da ne patim za nekim ljudima i nekim stvarima koje su me okruzivale. Nedostajanje ponekad ume da bude nepodnosljivo. Ponekad, kada nastupe neka teska vremena za moje roditelje, brata, sestru, prijatelje, vise od svega bih volela da sam tamo da ih zagrlim, utesim, podarim im svu moju ljubav. Ali nisam vise tamo… sve to prodje, prebolece oni to i bez mene, ali opet… Ova daljina nas sve, na neki nacin cini i jacima, daje nam snagu i borbenost, kakvu ranije nismo imali. Biti u zemlji ciji jezik ne znas, ziveti s ljudima ciji mentalitet ne razumes (ovo bi vec u mom slucaju bilo isto i za Srbiju), okruzen nepoznanicama sa svih strana daje ti neslucenu snagu da prebrines sve brige, problemi vise nisu nesto sto te iscrpljuje, naprotiv to postaje nesto sto te jos vise snazi, napravice mozda jos jednu boru na tvom licu ali ce i u tvom mozgu produbiti jos jednu brazdu. To je ono sto sam zelela zapravo oduvek, da stojim uspravno sama, da hodam sigurno sama, necu da se postapam mamom i tatom, kumom, bratom ili drugom.

Ja nikada nisam bila svadljiva osoba. Ako mi se neko ne svidja okrenucu mu ledja i otici, imam zivce kao konj, na provokacije ne nasedam a tolerantnost je oduvek bila jedna od osobina na koje sam bila posebno ponosna. Ali ako neko pokusa da se igra s mojim pravima ili mojim zivotom, meni dragim osobama i natera me da placem, eh onda postajem tvrdoglava, osvetoljubiva i istrajna, i dok doticne ne vidim kako se valjaju u sopstvenim govnima necu se smiriti. U Srbiji nikada nisam zapravo ni imala prilike za to, ali ne zato sto me tamo nikada niko nije povredio, nego zato sto sam uvek bila okruzena ljudima koji ce reagovati na pravi nacin u pravom trenutku i pokusati da me odbrane. Secam se, kada sam bila na faksu, i neki asistent je bio prilicno manijakalan i spopadao sve devojke. Na jednom skupu, organizovanom i za profesore i za studente, cija je tema ustvari bila promena sistema skolstva, uvodili su neku godinu koju kao mozes da zaledis bla-bla gluposti za vecite studente, i ja naravno ustanem i iznesem svoj problem sa doticnim asistentom. E sad profesori k’o profesori, odgovor nisam dobila, zataskali su i srecno zaboravili celu stvar, ali moj dragi kolega koji je sedeo pored mene je otisao i razgovarao sa nekim profesorima vrlo detaljno o tome posle tog skupa, a neki momci koje cak nisam ni znala me mrtvi ozbiljni pitali: Kome treba da lome ruke i noge? Opet iskustvo sa jednog od poslova u Srbiji, Nas troje popizdeli na cetvrtog i zalimo se sefu. Ja pocela da pricam, ova dvojica odmah se ubacila, da se ja ne sekiram, i stvar se sredila naravno. Slicno, sedi u kancelariji nas 7-8 razglabamo o nepravednosti oko nepriznatih godisnjih odmora iz prethodnih firmi, sefovi odmah ustaju i idu kod gazde da to rasprave. Cela prica je bila gotova istog dana, ne secam koliko uspesno po nas, ali bitna je reakcija ljudi. Ja sam uvek to uzimala za normalno, nisam o tome razmisljala nikada. Kada te svrbi cipela, skines je i istreses kamencic, zar ne?

E pa u Ceskoj nije tako. Vec sam dovoljno dugo u firmi i ocenila sam vec odavno da su mi sef kao i menadzer celog sajta ovde u Brnu ljiga najgora, vec sam odustala od bilo kakvog razgovora sa doticnima i pocela da trazim novi posao. Ja zaista ne mislim da je moja uloga da ovaj svet cinim boljim mestom za zivot i isterujem pravdu s ljudima. Nemam ideale da covek moze biti uvek zadovoljan sa svim, ali svi imamo svoje prioritete. Ja sam jednostavno shvatila da od ove firme necu dobiti znanje i iskustvo koje ocekujem, plata nikad nije bila presudna, prema tome ostaje mi samo da odem. Ali… nije moglo biti bas tako lako. Prosle nedelje, prezentovali smo neki projekat pa je izmedju ostalih na prezentaciji bio i moj sef kao i menadzer. Klasicno proseravanje, problem je neka skroz deseta stvar, niko nije skoncentrisan na sam projekat i istinske probleme itd. i onda… I onda ja konacno izgubim zivce, prvo pocnem da bombardujem doticne cinjenicama, posle nonsalantnih odgovora krenem da povisujem glas, i na kraju zavrsim urlanjem. U naletu besa napustim kancelariju, izadjem na hodnik krenem da psujem kao kocijas i onda odjednom krecem da se tresem od silnog besa i svi misici u telu krecu da mi se grce, u glavi mi samo misao da razbijem nesto. U tom trenutku pocinjem da vristim iz petnih zila i skrecem u susedni hodnik, pokusavajuci da se smirim, guseci se od besa. Svi se slazu da sam u pravu i da je sve sto sam rekla istina. Koliko je prisutnih u kancelariji reklo bilo sta? Nula. Koliko njih je izaslo u hodnik da vidi zasto vristim? Nula. Koliko njih me je sutradan pitalo kako sam? Trojica. Koliko njih ce nesto da uradi ili je uradilo povodom toga? Jedan. Od njih trista. Zalosno. Ishod je otprilike sledeci… ja odlucila, jos isto vece, svakako da se zalim menadzeru menadzera, vec sam se bila pomirila sa cinjenicom da ce mi uruciti otkaz. Sutradan, dolazim na posao, doceka me mail od menadzera da ce ovog puta zaboraviti ovaj incident ail sledeci… Jel on to meni preti zato sto mu ne lizem dupe? eeeee, ne mere tako. Tu ja lepo juce napisah mail o problemima sa celim sajtom, i poslah ga svim glavesinama, menadzer menadzera je ipak sitna riba u ovom moru plavom, i prosledim im mail doticnog. Sad konacno oslobodjena stresa, pisem ovaj post i cekam ponedeljak, s bolesnim zadovoljstvom jer me u ponedeljak ceka jos jedan fight. Postajem manijakalna, u glavi mi samo nalepnica koju sam lepila po faksu ’99: “Nasmesi se i pokazi zube” i naravno perem zube 10 puta dnevno, da se bas zacakle u ponedeljak :D.

Uh, bas se raspisah… U stvari, krivac za sve je Sasha sa svoja dva poslednja posta… prvo me raspilavi postom o kuci, a onda i onim o strasti. Pa eto, godinu dana kasnije, Ceska mozda nije zemlja iz mojih snova, ali je svakako od mene donekle stvorila ono o cemu sam sanjala. Ma poenta je, da ako pratis svoje snove ili postujes svoju strast za necim, znas zasto si spakovao kofere i otisao negde, nikad neces biti nesrecan. Mozda ces nekad pustiti suzu za nekim ko je daleko ali isplati se :)

Ne, ne, ne… nisam stigla da obidjem Rumuniju. Ovaj post je nastao kao posledica moga poznanstva sa nekoliko Rumuna i moje ogromne opste nekulture koju cu rado podeliti sa vama.

U mojoj firmi dominiraju Cesi, sto je logicno u Ceskoj smo ;) Ali, zato u IBM-u naroda i narodnosti koliko volis. Tako da nas Miljan uglavnom upoznaje sa Poljacima, Rumunima, Bugarima, Indijcima i Francuzima. Svih ovih zajedno ima manje nego prstiju na mojim sakama, u mom radnom okruzenju, pa je implementacija medj’ Cehe pala na moja nejaka pleca. Ali eto, ima jedan, a rekli bi zlobnici i ne bas najbolji, predstavnik rumunskog naroda i kod nas. Pol Olaru, verovatno se ne pise ovako, ali nije ni bitno, je jedno krajnje neobicno bice. Ako zanemarimo te zaljubljene poglede, koje mi salje svako jutro, sa nekih svojih pedesetak godina, divljenje sa kojim prica o Titu (Da li se njega neko jos uvek seca?) i Slobodanu Milosevicu, pa i tu preterano burnu i krajnje neobjasnjivu reakciju na pomen reci Fatigue, za koju tvrdi da su mladi inzenjeri izmislili znacenje koje on ne moze da shvati, nacicete jedno krajnje zanimljivo i brizno bice. Mislim da je on jedina osoba koja je zabrinutija od mene kada dodje vreme za obnavljanje moje radne vize. Istinski se nasikirao kada su me prebacili u drugu kancelariju jer, citiram ga, njemu dan nije dan ako ne pocinje s mojim “Good morning :D”, ovaj smajli jer se ja uvek smesim kada pozdravljam ljude. No dobro, sve to se moze svrstati u onu nezdravu ljubav, jednog pedesetogodisnjaka upucenu meni. Ono sto njega krasi je neverovatno znanje koje ce vrlo rado podeliti sa vama, ako imate vremena da na pitanje tipa: “Da li znate gde mogu da nadjem karakteristike tog i tog materijala?”, slusate odgovor koji pocinje detaljnim opisom i objasnjenjima svih karakteristika datog materijala, a zavrsava se istorijom, politikom ili time kako su Rusi mnogo pametni a Amerikanci mnogo glupi. E tako i ja jednom bih naivna i zapoceh pricu sa njim… Kraj razgovora se nazirao nakon 3 sata detaljnog pretresanja srpske istorije, velicanje srpskog cojstva i junastva (ne s moje strane), divljenja silnoj lepoti srpskih zena, dobrodusnosti naseg naroda itd. Posle te price pomislih da sam verovatno luda kada se odselih iz te zemlje snova. Treba li da napominjem da je nakon Evrovezije o srpskim pevackim sposobnostima razglabao 3 dana, a posle Djokovicevih uspeha ja pozelim da otvorim bolovanje. Njegova opcinjenost Srbijom i Srbima, u ovom svetu u kojem smo obicno krivci za sve i sinonim za neke manje lepe stvari, ponekad zna i da prija. Da ne gresim dusu, ja nikada nisam osetila nikakve osude, niti bila bombardovana nekakvim predrasudama, ali daleko od toga da nam se neko divi.

Elem, ja sam mislila da je takav samo Pol, ali nakon druzenja sa Miljanovim kolegom i njegovom zenom, inace Rumunima, ovog vikenda svatih da vecina njih gaji simpatije prema nasem narodu. Saznadoh tako mnostvo zanimljivih stvari u nedelju. Ja inace imam vrlo jadno opste obrazovanje, sa casova istorije, geografije i biologije sam bezala ne osvrcuci se. Novine sam oduvek smatrala alternativnim wc papirom. Jedini nacin da neke cinjenice dodju do mene je da ih neko dotakne u nekoj knjizi, onako usputno, ili da se sa njima upoznam druzeci se sa nekim ljudima ili putujuci po nekim zemljama.

Pa eto, putujuci sa dvoje Rumuna po Ceskoj saznadoh da su u vreme Causeskua, na nacionalnoj televiziji mogli da gledaju samo dvocasovni program za ispiranje mozga, te su srecnici koji su ziveli u pogranicnim delovima, uzivali u blagodetima nase televizije. Njihovo prisecanje na nase crtane, reklamu za Cipiripi, i Srbe koji su putujuci kroz Rumuniju delili deci slatkise (mozda i nismo toliki monstrumi?) me je zaista dirnulo. Razlikovanje Vojvodine i centralne Srbije od Kosova i poznavanje nase istorije, religije i obicaja me je nateralo da se postidim.

A evo i zasto. Ja nisam imala pojma gde je Transilvanija, ali bila sam gotovo 100% sigurna da je u Rumuniji a ne u Bugarskoj, podatak da su Rumuni pravoslavci me je blago sokirao, ali da je neko tvrdio da Rumunija izlazi na more sigurno bih iz prve pogodila da je u pitanju Crno. Od nase posete Rili, prosle godine, sa sigurnoscu znam da je Bugarska ono dole i da je glavni grad Bugarske Sofija a ne Bukurest, sto znaci da Bukurest mora biti prestonica Rumunije. Eh, eh, rekla bi sada moja majka, cega se pametan stidi… I stidim se ja ovoga neznanja, samo bih da ga ovekovecim, da slucajno ne zaboravim. A s druge strane, ja uzivam u svojim putovanjima bas zato sto svaki put naucim gomilu stvari o nekim novim predelima i ljudima koji ih krase.

Pa evo onda jos par cinjenica: U srednjem veku Rumuni su ziveli u tri odvojene drzave Vlaskoj, Moldaviji i Transilvaniji. Prve dve su bile pod Turcima a Transilvanija pod Madjarima i kasnije Austro-Ugarima. Pa se tako medju ovim oblastima mogu videti razlike gotovo paralelne onima izmedju Vojvodine i ostatka Srbije. Rumunija je nastala ujedinjavanjem Vlaske i Moldavije i stekla nezavisnost 1877. godine. Transilvanija, Bukovina i Basarabija su im pripojene posle Prvog svetskog rata. Inace rumunski jezik pripada romanskim jezicima (vulgarnom latinskom), pa nemojte biti silno iznenadjeni, kao neki od nas, ako vas bude podsecao na mesavinu italijanskog i spanskog.

Naravno, ja vec sada planiram obilazak zamkova po Transilvaniji, prejedanje njihovom verzijom baklave a mozda i obilazak tog Crnog mora, mada tvrde da je ocajno, bar u ovom rumunskom delu.

P.S. Nisam ja najgora. Danas sam bila jedna od dvoje na casu engleskog, koji su znali da je Amerika dobila ime po Amerigu Vespuciju ;)

Nisam sigurna koliko sam uspesna u prevodu ceskih reci, jer ja isti ne govorim, ali recimo da bi ovo gore moglo da se prevede kao Velika, Gruba ili Tvrda Stena. Zbunjuje me to sto Hruba koriste i za tip brasna, ono sto mi zovemo tvrdo brasno, mada sam u recniku nasla da se rec Hruba koristi i kao veliki u opisu coveka ili cak i kao bruto. Neko ce me vec ispraviti…

Posle iscrpljujuceg puta u cetvrtak, zaspala sam gotovo u momentu u kojem sam dotakla krevet. Nakon ogromne iscrpljenosti, noc mi uvek prekratko traje, bez obzira koliko dugo spavala, ujutru imam osecaj da mi nedostaje bar jos desetak sati sna, osecam nesnosni bol u misicima i tezinu u kapcima. Jutarnje tusiranje je donekle pomoglo, ali su mi se creva grcila pokusavajuci da iscede nesto iz onog vazduha koji je popunjavao supljinu nastalu usled prevelike pauze izmedju obroka. Tako gladni i pospani krenusmo napolje. U to vreme jos uvek nismo imali cilj ni kuda, ni kojim putem, ni sta to zaista zelimo da vidimo. Jedino sto smo znali je da smo gladni i da je vreme nesto da se jede ;). Nas ljubazni domacin nas je cekao ispred kuce. Napolju je rominjala kisa, vreme je bilo prohladno, previse vlazno i sivo, dan bas i nije obecavao. Tada smo saznali da u selu postoji samo jedna picerija i dve prodavnice, koje naravno ne rade, drzavni je praznik, a mi o tome nismo u napred razmisljali. Ususkasmo se dobro u jakne i krenusmo do picerije. Ona kisica je polako prerastala u kisu, a nada koju nam je domacin ulio recima da ce kisa stati za dva sata, polako je iscezavala.

Kada smo usli u piceriju, kazaljka je vec odavno presla deseti sat. Picerija je na prvi pogled vise podsecala na staru kafanu s novim namestajem, prostrani stolovi u separeima dovoljno velikim da prime sest-sedam ljudi, na manjim stolovima jeftini kafanski stoljnaci. U momentu kada smo usli lokal je bio prazan, vlasnik je pokusao da nam objasni da rade od jedanaest, ali ja sam vec odavno naucila da se pretvaram da ne razumem ceski kada mi to nije u interesu. Na kraju se sazalio gledajuci u kisu koja je sve jace padala i rece konobarici da nam donese kafu. Iscekujuci vreme za dorucak, razradismo i strategiju obilaska Ceskog Raja. Pogled mi je lutao, od sata koji je gutao moje dragoceno vreme, preko prozora po kome je kisa neumorno dobovala do karte koja je stajala rasirena na stolu, prosto me je iznenadila konobarica sa menijima koje je kasnije donela. Prenula me iz misli svojom tuznom pojavom, delovala je nekako previse umorno, a opet uzurbano, sa malo povijenim ledjima kao da na njima nosi sve brige ovoga sveta. Zabavlja me da posmatram ljude i zamisljam ih u nekoj drugoj sredini i u nekim drugim uslovima, odenem ih u drugaciju garderobu, promenim frizuru, malo podmladim, obujem im nove cipele, okruzim decom, partnerima, smisljam citave nove zivote za njih. Ovoj zeni pozeleh da podarim osmeh, delovala je tako tuzno i zabrinuto zbog necega. U takvim trenucima pozelim da znam ceski jezik, da mogu da pricam sa tim “prostim” svetom, da cujem sta misle i osecaju, sta ih plasi, cemu se raduju, o cemu sanjaju.

Nakon obilnog obroka, sto nikako nije dobro za duge setnje, izadjismo ponovo na kisu. Bilo nam je sve jedno, vec pomireni sa cinjenicom da nam predstoji gacanje po barama toga dana, uputismo se ka sumi trazeci zaklon medju drvecem. Birali smo manje divlje staze ovoga puta, one prekrivene sljunkom, bilo je previse vlazno za zemljane puteve. Gotovo odmah, kako smo usli u sumu, docekase nas prve stene, a samim tim i nase raspolozenje iz blage nezinteresovanosti, preraste u totalno odusevljenje. Stene su jos uvek bile daleke, na velikim uzvisicama, koje su se cinile nedostupne zbog vode koja je lila sa svih strana. Ali kako smo zalazili dublje u sumu tako su nam postajale blize. Setnja sumom je polako prerastala u setnju medju stenama, zavlacenje po supljinjama i penjanje po istim. Povrsine su bile totalno glatke, pesak se spirao pod mojim prstima. Mnogi su ostavljali svoje tragove po ovim kamenim gromadama, uklesane poruke, godine posete, ljubavne izjave dotakle su svaku od ovih gromada do koje se moglo lakse prici. Neko ce pomisliti da je to vandalizam, ali meni takve stvari uvek privlace paznju. Uvek pazljivo iscitavam sve sto je napisano, na kraju, u ljudskoj je prirodi da zeli da obelezi mesto na kojem je bio, da svuda ostavi svoj trag, “grafiti” su samo nacin da javno izrazimo sta osecamo i mislimo.

Napustismo nase prvo odrediste i krenusmo polako ivicom sume, besciljno lutajuci. Zapravo, imali smo cilj, samo je vec tada postajalo jasno da ga necemo dostici, pa smo nesumice poceli da prelazimo sa jedne staze na drugu, trazeci zanimljive pejzaze. Kisa se smirivala na trenutke, ponekada mi je izgledalo bas u momentima kada napustamo sumu, obilazimo okolna jezra ili prelazimo preko livada. Cinilo se da je vreme ipak na nasoj strani. Priblizavali smo se sledecoj grupaciji stena. Docekao nas je ovoga puta uredjeniji deo parka. Ogromne table sa informacijama o povrsini, sastavu stena, biljnom i zivotinjskom svetu, pravilima ponasanja itd. Tada sretosmo i prve ljude, razdraganu porodicu koja me je podsetila na detinjstvo. Brizna mama na celu kolone, stoji na vrnu stene, cetvoro decice uzrasta do deset godina koji se veraju drvenim stepenicama ka vrhu, cice od srece oponasajuci neke divlje zvuke i srecni tata na zacelju koji im zdusno pomaze u cicanju :D Eh, to me podseti na porodicne izlete po Fruskoj Gori. Mama uvek opterecena prakticnim delom, tipa rostiljane, branje kupina i sl. i tata koji jurca za nama troma okolo i takmici se sa nama ko ce jace da urla i da se bolje zagubi u okolnoj sumi. Nekako su uvek birali ono malo divljine sto tamo moze da se nadje, ja sam tek sa petnaest prvi put videla Fruskogorski Venac, ako izuzmemo Letenku, zaista sam verovala da je Fruska Gora mesto samo za nas i da drugi ljudi tamo nikada ne idu :D.

U ovom delu su stene izgledale “divljije” povrsine su bile grublje, ivice ostrije, ali opet s druge strane istovremeno pripitomljene mnogrobojnim stepenistem, terasama i ogradjenim vrhovima stena pretvorenim u vidikovce.

Predivan pogled se pruzao u daljinu preko livada sa jedne strane, a sa druge na gustu sumu i kamena ostrva koja se su se uzdizala svuda u nedogled. Dok smo uzivali u pogledu sa jednog vidikovca, konstatujuci da se kisa konacno smirila, prenuo me je iznenadni prasak. Pocela je grmljavina, sevalo je na sve strane, nebo ponovo postalo sivo, kisa je pretila da ce napraviti potop. U momentu smo bili totalno mokri, pantalone su se lepile za noge, kisa nam se slivala niz lice. Krenule su bujice vode sa svih strana, prekrivajuci zemlju peskom sa okolnih stena. To nas je konacno nateralo da krenemo nazad u selo.

U povratku smo naisli na spomenik nastradalima u penjanju po ovim stenama. Inace je penjanje zabranjeno po kisnom periodu i neposredno posle kise, kao i zabadanje novih klinova ili penjanje bez specijalne dozvole. Obisli smo i lokalni zamak u kojem je vladala “vasarska” atmosfera. Svuda naokolo preglasna muzika, kobasice, rostilj i litre pina i vina. Posle prekrasne setnje sumom povratak u civilizaciju mi nije prijao ni najmanje. Uzivali smo jos neko vreme obilazeci obliznje naselje sa vikendicama i bastama kao iz bajke, vracajuci se ka pansionu. I konacno san koji mi je doneo odmor i povratio snagu za sutrasnju maratonsku setnju.