postcards…

Nisam sigurna koliko sam uspesna u prevodu ceskih reci, jer ja isti ne govorim, ali recimo da bi ovo gore moglo da se prevede kao Velika, Gruba ili Tvrda Stena. Zbunjuje me to sto Hruba koriste i za tip brasna, ono sto mi zovemo tvrdo brasno, mada sam u recniku nasla da se rec Hruba koristi i kao veliki u opisu coveka ili cak i kao bruto. Neko ce me vec ispraviti…

Posle iscrpljujuceg puta u cetvrtak, zaspala sam gotovo u momentu u kojem sam dotakla krevet. Nakon ogromne iscrpljenosti, noc mi uvek prekratko traje, bez obzira koliko dugo spavala, ujutru imam osecaj da mi nedostaje bar jos desetak sati sna, osecam nesnosni bol u misicima i tezinu u kapcima. Jutarnje tusiranje je donekle pomoglo, ali su mi se creva grcila pokusavajuci da iscede nesto iz onog vazduha koji je popunjavao supljinu nastalu usled prevelike pauze izmedju obroka. Tako gladni i pospani krenusmo napolje. U to vreme jos uvek nismo imali cilj ni kuda, ni kojim putem, ni sta to zaista zelimo da vidimo. Jedino sto smo znali je da smo gladni i da je vreme nesto da se jede ;). Nas ljubazni domacin nas je cekao ispred kuce. Napolju je rominjala kisa, vreme je bilo prohladno, previse vlazno i sivo, dan bas i nije obecavao. Tada smo saznali da u selu postoji samo jedna picerija i dve prodavnice, koje naravno ne rade, drzavni je praznik, a mi o tome nismo u napred razmisljali. Ususkasmo se dobro u jakne i krenusmo do picerije. Ona kisica je polako prerastala u kisu, a nada koju nam je domacin ulio recima da ce kisa stati za dva sata, polako je iscezavala.

Kada smo usli u piceriju, kazaljka je vec odavno presla deseti sat. Picerija je na prvi pogled vise podsecala na staru kafanu s novim namestajem, prostrani stolovi u separeima dovoljno velikim da prime sest-sedam ljudi, na manjim stolovima jeftini kafanski stoljnaci. U momentu kada smo usli lokal je bio prazan, vlasnik je pokusao da nam objasni da rade od jedanaest, ali ja sam vec odavno naucila da se pretvaram da ne razumem ceski kada mi to nije u interesu. Na kraju se sazalio gledajuci u kisu koja je sve jace padala i rece konobarici da nam donese kafu. Iscekujuci vreme za dorucak, razradismo i strategiju obilaska Ceskog Raja. Pogled mi je lutao, od sata koji je gutao moje dragoceno vreme, preko prozora po kome je kisa neumorno dobovala do karte koja je stajala rasirena na stolu, prosto me je iznenadila konobarica sa menijima koje je kasnije donela. Prenula me iz misli svojom tuznom pojavom, delovala je nekako previse umorno, a opet uzurbano, sa malo povijenim ledjima kao da na njima nosi sve brige ovoga sveta. Zabavlja me da posmatram ljude i zamisljam ih u nekoj drugoj sredini i u nekim drugim uslovima, odenem ih u drugaciju garderobu, promenim frizuru, malo podmladim, obujem im nove cipele, okruzim decom, partnerima, smisljam citave nove zivote za njih. Ovoj zeni pozeleh da podarim osmeh, delovala je tako tuzno i zabrinuto zbog necega. U takvim trenucima pozelim da znam ceski jezik, da mogu da pricam sa tim “prostim” svetom, da cujem sta misle i osecaju, sta ih plasi, cemu se raduju, o cemu sanjaju.

Nakon obilnog obroka, sto nikako nije dobro za duge setnje, izadjismo ponovo na kisu. Bilo nam je sve jedno, vec pomireni sa cinjenicom da nam predstoji gacanje po barama toga dana, uputismo se ka sumi trazeci zaklon medju drvecem. Birali smo manje divlje staze ovoga puta, one prekrivene sljunkom, bilo je previse vlazno za zemljane puteve. Gotovo odmah, kako smo usli u sumu, docekase nas prve stene, a samim tim i nase raspolozenje iz blage nezinteresovanosti, preraste u totalno odusevljenje. Stene su jos uvek bile daleke, na velikim uzvisicama, koje su se cinile nedostupne zbog vode koja je lila sa svih strana. Ali kako smo zalazili dublje u sumu tako su nam postajale blize. Setnja sumom je polako prerastala u setnju medju stenama, zavlacenje po supljinjama i penjanje po istim. Povrsine su bile totalno glatke, pesak se spirao pod mojim prstima. Mnogi su ostavljali svoje tragove po ovim kamenim gromadama, uklesane poruke, godine posete, ljubavne izjave dotakle su svaku od ovih gromada do koje se moglo lakse prici. Neko ce pomisliti da je to vandalizam, ali meni takve stvari uvek privlace paznju. Uvek pazljivo iscitavam sve sto je napisano, na kraju, u ljudskoj je prirodi da zeli da obelezi mesto na kojem je bio, da svuda ostavi svoj trag, “grafiti” su samo nacin da javno izrazimo sta osecamo i mislimo.

Napustismo nase prvo odrediste i krenusmo polako ivicom sume, besciljno lutajuci. Zapravo, imali smo cilj, samo je vec tada postajalo jasno da ga necemo dostici, pa smo nesumice poceli da prelazimo sa jedne staze na drugu, trazeci zanimljive pejzaze. Kisa se smirivala na trenutke, ponekada mi je izgledalo bas u momentima kada napustamo sumu, obilazimo okolna jezra ili prelazimo preko livada. Cinilo se da je vreme ipak na nasoj strani. Priblizavali smo se sledecoj grupaciji stena. Docekao nas je ovoga puta uredjeniji deo parka. Ogromne table sa informacijama o povrsini, sastavu stena, biljnom i zivotinjskom svetu, pravilima ponasanja itd. Tada sretosmo i prve ljude, razdraganu porodicu koja me je podsetila na detinjstvo. Brizna mama na celu kolone, stoji na vrnu stene, cetvoro decice uzrasta do deset godina koji se veraju drvenim stepenicama ka vrhu, cice od srece oponasajuci neke divlje zvuke i srecni tata na zacelju koji im zdusno pomaze u cicanju :D Eh, to me podseti na porodicne izlete po Fruskoj Gori. Mama uvek opterecena prakticnim delom, tipa rostiljane, branje kupina i sl. i tata koji jurca za nama troma okolo i takmici se sa nama ko ce jace da urla i da se bolje zagubi u okolnoj sumi. Nekako su uvek birali ono malo divljine sto tamo moze da se nadje, ja sam tek sa petnaest prvi put videla Fruskogorski Venac, ako izuzmemo Letenku, zaista sam verovala da je Fruska Gora mesto samo za nas i da drugi ljudi tamo nikada ne idu :D.

U ovom delu su stene izgledale “divljije” povrsine su bile grublje, ivice ostrije, ali opet s druge strane istovremeno pripitomljene mnogrobojnim stepenistem, terasama i ogradjenim vrhovima stena pretvorenim u vidikovce.

Predivan pogled se pruzao u daljinu preko livada sa jedne strane, a sa druge na gustu sumu i kamena ostrva koja se su se uzdizala svuda u nedogled. Dok smo uzivali u pogledu sa jednog vidikovca, konstatujuci da se kisa konacno smirila, prenuo me je iznenadni prasak. Pocela je grmljavina, sevalo je na sve strane, nebo ponovo postalo sivo, kisa je pretila da ce napraviti potop. U momentu smo bili totalno mokri, pantalone su se lepile za noge, kisa nam se slivala niz lice. Krenule su bujice vode sa svih strana, prekrivajuci zemlju peskom sa okolnih stena. To nas je konacno nateralo da krenemo nazad u selo.

U povratku smo naisli na spomenik nastradalima u penjanju po ovim stenama. Inace je penjanje zabranjeno po kisnom periodu i neposredno posle kise, kao i zabadanje novih klinova ili penjanje bez specijalne dozvole. Obisli smo i lokalni zamak u kojem je vladala “vasarska” atmosfera. Svuda naokolo preglasna muzika, kobasice, rostilj i litre pina i vina. Posle prekrasne setnje sumom povratak u civilizaciju mi nije prijao ni najmanje. Uzivali smo jos neko vreme obilazeci obliznje naselje sa vikendicama i bastama kao iz bajke, vracajuci se ka pansionu. I konacno san koji mi je doneo odmor i povratio snagu za sutrasnju maratonsku setnju.