postcards… » Nedostajanje, snovi, posao i jos ponesto…
I haven’t ever really found a place that I call home
I never stick around quite long enough to make it...
*Dido - Life For Rent _______________________

Home
Contact


Categories:

Meta:

Archives:

Photos:

Argentina
Peru
Bulgaria
Serbia,Divcibare
Serbia,Kursumlija

Previous itinerary:

South America _______________________
Putevi i zemlje ne naucise nas vise nicemu sto vec i sami ne znamo, nicemu sto ne mozemo oslusnuti u sebi samima u nocnome miru.
*Amin Maluf - Baldasarovo putesestvije

Nedostajanje, snovi, posao i jos ponesto…

Brno i Ceska, godinu dana kasnije.

Kanim se vec nekih desetak dana da napisem “prakticni” post o godini provedenoj ovde, ali svaki put kada krenem da mislim o tome uplicu mi se secanja na familiju, prijatelje, krenem da razmisljam o emocijama, ljubavi, mentalitetu ovdasnjih ljudi… Nakon stvari koje su mi se izdesavale poslednje nedelje, pa i nekih postova koje sam procitala ovih dana odustajem od prakticnosti, bice ovo post pun patetike po svemu sudeci. A ta prakticnost me obuzela posle nekih mail-ova u kojima su me neki, meni ranije nepoznati ljudi bombardovali pitanjima tipa: Da li je u Ceskoj stvarno tako lepo? Osecam se nekako odgovorno, moj blog nosi naziv razglednice, ja pisem ovde samo o mestima koje obilazim kao turista. Naravno, ponekad se uplete nesto licno i emotivno, ali daleko od toga da ovaj blog moze da docara nekome real life u Ceskoj. Ne, nije sve tako lepo, zivot je kao i svuda drugde, ides na posao, vratis se kuci, jedes, surfujes i ides u krevet. Ili, odes na posao, vratis se kuci, prosetas malo po kraju, odes negde na veceru, vratis se kuci i legnes u krevet. Razlika je samo u tome, sto imas malo vise para, i mnogo vise dostupnih informacija, pa kada se probudis subotom ujutru, prosurfujes po netu i mozes vikend da provedes na nekom lepom mestu bez preteranih priprema za sve to. Eto zadovoljih taj prakticni deo posta, sledi pateticni.

Oduvek sam mastala o tome da se odselim iz Srbije. Nije to pocelo sa teskim vremenima, niti sa svescu da negde u svetu mogu da gradim bolju karijeru, dobijem bolje obrazovanje, vise para, itd. Moj odlazak iz Srbije ima veze sa mojom preterano izrazenom zeljom za samostalnoscu i odvajanjem. Tu zelju imam od kada znam za sebe. Valjda se zato nikada nisam ni vezivala preterano za mesta u kojima sam zivela, niti za ljude koji su me okruzivali. Pa opet, s druge strane, ne mogu da zivim bez ljubavi, bez tog nekog posebnog ko ce me grliti, maziti i tesiti u teskim trenucima, putovati sa mnom po svetu, setati po divljim sumama i prostranim bulevarima kada mi je sve potaman. Tako sam otkrila, samocu u dvoje. Tako su necije grugi i topli zagrljaj postali moj dom. Mesto gde sam uvek kod kuce, zasticena, srecna i vesela. Mogu da spustim glavu na njegove grudi sa suzama u ocima, ali kada je odvojim od njega one ce se cakliti od srece. Kada sam bila mala, tatin zagrljaj je lecio tugu, mamin je lecio sve bolesti i teskoce. Onda sam odrasla, neki drugi zagrljaji su me cinili srecnom i sigurnom, snaznom i odlucnom.

To ne znaci da ne patim za nekim ljudima i nekim stvarima koje su me okruzivale. Nedostajanje ponekad ume da bude nepodnosljivo. Ponekad, kada nastupe neka teska vremena za moje roditelje, brata, sestru, prijatelje, vise od svega bih volela da sam tamo da ih zagrlim, utesim, podarim im svu moju ljubav. Ali nisam vise tamo… sve to prodje, prebolece oni to i bez mene, ali opet… Ova daljina nas sve, na neki nacin cini i jacima, daje nam snagu i borbenost, kakvu ranije nismo imali. Biti u zemlji ciji jezik ne znas, ziveti s ljudima ciji mentalitet ne razumes (ovo bi vec u mom slucaju bilo isto i za Srbiju), okruzen nepoznanicama sa svih strana daje ti neslucenu snagu da prebrines sve brige, problemi vise nisu nesto sto te iscrpljuje, naprotiv to postaje nesto sto te jos vise snazi, napravice mozda jos jednu boru na tvom licu ali ce i u tvom mozgu produbiti jos jednu brazdu. To je ono sto sam zelela zapravo oduvek, da stojim uspravno sama, da hodam sigurno sama, necu da se postapam mamom i tatom, kumom, bratom ili drugom.

Ja nikada nisam bila svadljiva osoba. Ako mi se neko ne svidja okrenucu mu ledja i otici, imam zivce kao konj, na provokacije ne nasedam a tolerantnost je oduvek bila jedna od osobina na koje sam bila posebno ponosna. Ali ako neko pokusa da se igra s mojim pravima ili mojim zivotom, meni dragim osobama i natera me da placem, eh onda postajem tvrdoglava, osvetoljubiva i istrajna, i dok doticne ne vidim kako se valjaju u sopstvenim govnima necu se smiriti. U Srbiji nikada nisam zapravo ni imala prilike za to, ali ne zato sto me tamo nikada niko nije povredio, nego zato sto sam uvek bila okruzena ljudima koji ce reagovati na pravi nacin u pravom trenutku i pokusati da me odbrane. Secam se, kada sam bila na faksu, i neki asistent je bio prilicno manijakalan i spopadao sve devojke. Na jednom skupu, organizovanom i za profesore i za studente, cija je tema ustvari bila promena sistema skolstva, uvodili su neku godinu koju kao mozes da zaledis bla-bla gluposti za vecite studente, i ja naravno ustanem i iznesem svoj problem sa doticnim asistentom. E sad profesori k’o profesori, odgovor nisam dobila, zataskali su i srecno zaboravili celu stvar, ali moj dragi kolega koji je sedeo pored mene je otisao i razgovarao sa nekim profesorima vrlo detaljno o tome posle tog skupa, a neki momci koje cak nisam ni znala me mrtvi ozbiljni pitali: Kome treba da lome ruke i noge? Opet iskustvo sa jednog od poslova u Srbiji, Nas troje popizdeli na cetvrtog i zalimo se sefu. Ja pocela da pricam, ova dvojica odmah se ubacila, da se ja ne sekiram, i stvar se sredila naravno. Slicno, sedi u kancelariji nas 7-8 razglabamo o nepravednosti oko nepriznatih godisnjih odmora iz prethodnih firmi, sefovi odmah ustaju i idu kod gazde da to rasprave. Cela prica je bila gotova istog dana, ne secam koliko uspesno po nas, ali bitna je reakcija ljudi. Ja sam uvek to uzimala za normalno, nisam o tome razmisljala nikada. Kada te svrbi cipela, skines je i istreses kamencic, zar ne?

E pa u Ceskoj nije tako. Vec sam dovoljno dugo u firmi i ocenila sam vec odavno da su mi sef kao i menadzer celog sajta ovde u Brnu ljiga najgora, vec sam odustala od bilo kakvog razgovora sa doticnima i pocela da trazim novi posao. Ja zaista ne mislim da je moja uloga da ovaj svet cinim boljim mestom za zivot i isterujem pravdu s ljudima. Nemam ideale da covek moze biti uvek zadovoljan sa svim, ali svi imamo svoje prioritete. Ja sam jednostavno shvatila da od ove firme necu dobiti znanje i iskustvo koje ocekujem, plata nikad nije bila presudna, prema tome ostaje mi samo da odem. Ali… nije moglo biti bas tako lako. Prosle nedelje, prezentovali smo neki projekat pa je izmedju ostalih na prezentaciji bio i moj sef kao i menadzer. Klasicno proseravanje, problem je neka skroz deseta stvar, niko nije skoncentrisan na sam projekat i istinske probleme itd. i onda… I onda ja konacno izgubim zivce, prvo pocnem da bombardujem doticne cinjenicama, posle nonsalantnih odgovora krenem da povisujem glas, i na kraju zavrsim urlanjem. U naletu besa napustim kancelariju, izadjem na hodnik krenem da psujem kao kocijas i onda odjednom krecem da se tresem od silnog besa i svi misici u telu krecu da mi se grce, u glavi mi samo misao da razbijem nesto. U tom trenutku pocinjem da vristim iz petnih zila i skrecem u susedni hodnik, pokusavajuci da se smirim, guseci se od besa. Svi se slazu da sam u pravu i da je sve sto sam rekla istina. Koliko je prisutnih u kancelariji reklo bilo sta? Nula. Koliko njih je izaslo u hodnik da vidi zasto vristim? Nula. Koliko njih me je sutradan pitalo kako sam? Trojica. Koliko njih ce nesto da uradi ili je uradilo povodom toga? Jedan. Od njih trista. Zalosno. Ishod je otprilike sledeci… ja odlucila, jos isto vece, svakako da se zalim menadzeru menadzera, vec sam se bila pomirila sa cinjenicom da ce mi uruciti otkaz. Sutradan, dolazim na posao, doceka me mail od menadzera da ce ovog puta zaboraviti ovaj incident ail sledeci… Jel on to meni preti zato sto mu ne lizem dupe? eeeee, ne mere tako. Tu ja lepo juce napisah mail o problemima sa celim sajtom, i poslah ga svim glavesinama, menadzer menadzera je ipak sitna riba u ovom moru plavom, i prosledim im mail doticnog. Sad konacno oslobodjena stresa, pisem ovaj post i cekam ponedeljak, s bolesnim zadovoljstvom jer me u ponedeljak ceka jos jedan fight. Postajem manijakalna, u glavi mi samo nalepnica koju sam lepila po faksu ’99: “Nasmesi se i pokazi zube” i naravno perem zube 10 puta dnevno, da se bas zacakle u ponedeljak :D.

Uh, bas se raspisah… U stvari, krivac za sve je Sasha sa svoja dva poslednja posta… prvo me raspilavi postom o kuci, a onda i onim o strasti. Pa eto, godinu dana kasnije, Ceska mozda nije zemlja iz mojih snova, ali je svakako od mene donekle stvorila ono o cemu sam sanjala. Ma poenta je, da ako pratis svoje snove ili postujes svoju strast za necim, znas zasto si spakovao kofere i otisao negde, nikad neces biti nesrecan. Mozda ces nekad pustiti suzu za nekim ko je daleko ali isplati se :)

Posted by Marica on October 27th, 2007 filed in Czech Republic | 22 Comments »

22 Responses to “Nedostajanje, snovi, posao i jos ponesto…”

  1. elektrokuhinja Says:
    October 27th, 2007 at 15:54

    E baÅ¡ mi je ko naruÄ?en doÅ¡ao ovaj tvoj post. Sve se neÅ¡to lomim ovih dana/da li otići i gde. I sve stavljam pro et kontra na papir pa mudrujem. I definitivno se slažem s tobom: da treba pratiti svoje snove i ako se uloži trud dobićeÅ¡ baÅ¡ ono Å¡to si sanjala.

  2. marica Says:
    October 27th, 2007 at 17:23

    Ja sam se u pocetku lomila gde i kako, pravila planove, vagala. Na kraju se samo desilo, niti sam otisla tamo gde sam mislila, niti imam jasne planove gde cu sada i kako cu, ali opet osecam se kao da sam prekinula neke nevidljive niti koje su me vezivale za jedno mesto. Osecam se odjednom slobodna i kao da moja sudbina zavisi samo od mene. Cudno je to osecanje, jer u stvarnosti, gledano sa strane daleko je od istine. Ma valjda sam samo prestala da vagam stvari. Oces ili neces, najgore je kajanje za propustenim prilikama.

  3. elektrokuhinja Says:
    October 27th, 2007 at 17:53

    E baš to. Ne bih jednog dana da mi se desi da sebi kažem: eh da sam to i to uradila bilo bi sve bolje.

  4. Sasha Says:
    October 28th, 2007 at 09:55

    Ode prethodni komentar u propast.

    Htedoh reci da je najvaznije ne dovoditi svoju odluku u pitanje kada je jednom doneses, osim ako si spreman da je automatski menjas, a uglavnom nismo spremni. Ili odes ili ostanes, ako ti ne odgovara ili se vratis ili cutis zauvek i naucis da zivis tu gde jesi.To je tesko uraditi ( ja se jos uvek trudim), ali u suprotnom covek ostane veoma nesrecan.

    Marice, strana sredina i upucenost na mali broj ljudi ne samo da osamostaljuju, vec imaju i potencijal da iz coveka izvuku i najgore i najbolje. Treba pazljivo posmatrati sebe da bi znao to da nivelises. Ja mislim da ces ti umeti sa tim da se nosis:)

  5. Maja Says:
    October 28th, 2007 at 10:09

    FENOMENALAN post, sve si tako dobro i tacno opisala, sve ali bas sve sam i ja dozivela (i zelje i ciljeve i neke situacije na poslu) ali ti si jos bolje opisala. Zelim ti i sigurna sam da se izboris za svoje ideje na poslu, ako ne trenutnom onda sledecem :-) i da uvek budes tako samosvesna i hrabra.

  6. marica Says:
    October 28th, 2007 at 10:34

    Sasa,
    Ja verujem da svi mi imamo neki instinkt u sebi da osetimo sta je dobro a sta ne za nas. Problem je sto se sredina, a ne retko i nasi prijatelji i porodica, trude da ukrote deo nas i nasu posebnost preobrate u nesto opste prihvatljivo. I onda nestaju ti konflikti i krecemo da vagamo stvari, jer nismo u stanju da vise prepoznamo sta zelimo. Moje misli o ovoj temi ce se svakako menjati, meni je ovde posle godinu dana sve jos uvek novo, zanimljivo. Ja se jos uvek navikavam na zivot ovde. Kada svaki dan i vikend postanu slicni, kada pocnem da gradim kucu onu materijalnu, dobijem decu sve ove misli ce se preobratiti bar donekle. Na kraju, neki od nas imaju malo vise cergarske krvi u sebi :)

    Majo,
    ohrabrujuce je znati da neke stvari mogu pozitivno da se zavrse. Jedno je kada verujes u nesto, a drugo kada ti neko kaze: “…sve ali bas sve sam i ja dozivela…”. Bas mi prija optimizan koji si mi dolila ;)

  7. Kristina Says:
    October 29th, 2007 at 03:40

    Za par sati pocinje radni dan i ja ti drzim fige da se zubići baš kako treba zacakle :P
    Ovo mail komunikacija sa Å¡efom mi iz moje perspektive zvuÄ?i kao nauÄ?na fantastika.
    Sredićeš ti njih, ne sumnjam.
    Ja se zaista divim svim ljudima koji su imali snage otići.
    Mislim da je kljuÄ?no ono Å¡to si spomenula, a odnosi se na nerazumijevanje mentaliteta naroda u zemlji iz koje si otiÅ¡la.
    Vjerujem da će te to uvijek tjerati naprijed.

  8. marica Says:
    October 29th, 2007 at 17:46

    Thanks Kristina,
    Evo ja na kraju dana odgovaram, nisam imala kad pravo da ti kazem ceo dan sam okupirana tim pokazivanjem zuba :D A ceka me to jos dugi period ;) sudeci po reakcijama danas….

  9. bas se lako pamti Says:
    October 30th, 2007 at 04:50

    dok god mislis da bi negde drugo mogla vise da postignes i da vise doprines, treba da razmisljas o promeni posla.
    i odlazak i ostanak zahtevaju dosta prilagodjavanja i odricanja. meni je ostanak bio mnogo “skuplja” varijanta.
    i da, uvek prati svoje snove ;)

  10. marica Says:
    October 30th, 2007 at 11:15

    Nekako mi prilagodjavanje i odricanje na novom poslu uvek lakse padaju, bar postoji nada da neke stvari mogu da se promene ili stvore. Ovako posle svega recenog, i niceg preduzetog, ostaje ti samo da spakujes kofere i odes. Naravno mogu ja ovde da sedim i isterujem pravdu al’ to tako bas i ne ide. Isterivacu ja pravdu ovde, dok ne nadjem nesto drugo, samo sto vise nemam cak ni snove o tome da nesto zaista mogu da promenim :)

  11. ЧаÑ?лав Says:
    October 30th, 2007 at 15:00

    (Тренутак гриже Ñ?авеÑ?ти…)

    Углавном не жалим за Ñ?војим поÑ?тупцима за време Ñ?тудирања, али ме понекад угризе неки неучињен. Један такав је када Ñ?и пред Ñ?вима одрала ону профеÑ?орÑ?ку будалу, име му не памтим, из Организације рада, рекла му што Ñ?мо Ñ?ви миÑ?лили — а ја Ñ?ам оћутао.

  12. marica Says:
    October 30th, 2007 at 21:21

    :)))))

    Ja sam to i zaboravila, al’ ti me sad potseti. Pa ja se ceo zivot svadjam :D
    Do kakvog divnog otkrica sam dosla u 29-oj godini.
    Ali eto, na kraju sam znala svaku rec napamet od korice do korice, nisam htela da me odmazda iznenadi ;) a on mi postavio dva najuobicajenija pitanja i dao mi trece da biram, ispao je fer na kraju :D

  13. etotako Says:
    October 30th, 2007 at 22:29

    Prag tolerancije mi je mali.
    Svadljivost, aj pa to i treniram.
    I ne znam mnogo o Ä?emu.
    Al znam ovo.
    Ako niÅ¡ta već ne možeÅ¡ da “URADIÅ ” u životu, onda NAPUNI SVOJA SEĆANJA.
    A to se hrabrim koracima Ä?ini.
    Sve ostalo je tako Ä?ist privid.
    A i zvezde svuda iste :)

  14. marica Says:
    October 31st, 2007 at 07:09

    Etotako,
    Treniras da se svadjas ili da se ne svadjas? :P
    A negde sam davno procitala, ako ne radis stvari u zivotu, kada ostaris neces imati cega da se secas, a starost samo tome sluzi :)

  15. Sasha Says:
    November 3rd, 2007 at 09:07

    Nego sad kad sam proÄ?itala ovo “godinu dana kasnije”, prisetila sam se jednog duÅ¡ebrižniÄ?kog saveta koji sam dobila kad sam stigla ovde: “Ne sekiraj se niÅ¡ta. Prvih 30 godina u imigraciji je ionako najteže”

    :)

  16. marica Says:
    November 3rd, 2007 at 17:54

    Eh ti ljudi puni entuzijazma :))))

  17. Dragana Says:
    November 13th, 2007 at 12:14

    ЧеÑ?титам ти на храброÑ?ти да кажеш шта миÑ?лиш, то прави огромну разлику између тебе и преоÑ?талих 300 лјуди у тој фирми. Само, једна је Ñ?твар школа и факÑ? а друга поÑ?ао. Ð?емој да миÑ?лиш да би овде другачије прошла… Ñ?амо би те мало више људи питало како Ñ?и, али тек кад шефови не виде!

    Ð? шта је било у понедељак јеÑ?и добила “пацке” или Ñ?у Ñ?амо Ñ?легли раменима у Ñ?тилу “па она је из Србије” или “мора да има ПМС (што буби каже Ñ?ваки пут кад му Ñ?е не Ñ?виђа шта говорим)”.

  18. marica Says:
    November 13th, 2007 at 12:38

    Cuj dobila packe ;) Trudim se da ne zalazim u detalje da mi se mama i tata ne potresu :D
    Recimo da sada ratujem s Honeywell-om na globalnom nivou i da ce me duuuugo pamtiti posle ovoga ;)

  19. Dragana Says:
    November 13th, 2007 at 15:40

    Ето, храни запоÑ?леног да те уједе :-)

  20. Kosta Says:
    November 25th, 2007 at 20:50

    Vrlo zivo i neodoljivo napisan post.

    Kad mene ovde pritisnu stvari o kojima pises – pitam se: Da li je bolje ono sto je lakse ili je bolje – ono sto zaista jeste bolje? Nekako, meni je uvek prava stvar – ono sto je bolje. A prave stvari ionako nikad nisu lake.

    Ako ti nesto znaci: i mi ostali se sudaramo sa slicnim stvarima po belom svetu…

    Pozdrav i podrska

    Kosta

    igrarije.wordpress.com

  21. marica Says:
    November 27th, 2007 at 06:56

    Eh Kosta,
    Prava stvar je uvek samo jedna i drago mi je sto nisam jedina koja se za nju zalaze. Nikad nisam ni sumnjala da ljudi generalno veruju u prave stvari i za njih se zalazu, inace bih odavno prolupala.

    “A prave stvari ionako nikad nisu lake.” s ovim bih se apsolutno slozila, ja umem da kazem: Nekada je tesko, a ekada je bas bas tesko. Ali, i to tesko posle svega ostavlja neko zadovoljstvo posebno kada se prave stvari dokazu :)

    Hvala na podrsci :)

  22. mateja Says:
    March 21st, 2008 at 15:29

    Druga situacija[dodatak/replika na stanje kod studenata]: od ’03-’07. Bez pomoci, bez podrske, sem ako nije u interesu njihovom ili ako ne mogu da izvuku koristi.

    Cuvaj takve prijatelje koji te okruzuju i obnavljaj te mostove ako vec nisi u mogucnosti da provodis kvalitetno vreme s njima.
    ELEM, ukucao u google nedostajanje i eto me ovde…da nedostaje mi neko. znam je minut ipo price i sat vremena setnje.

    tekst me oraspolozio! samoca u dvoje! ej to nije samoca, po meni, ceo svet je nas i otkrivamo ga zajedno :weee:

Leave a Comment