postcards…

Da li je to ono sto je istinito ili ono sto neko zeli da bude istinito? Vredi li se boriti za istinu? I da li je sve to na kraju vredno svih mojih suza?

25. oktobra izgubih zivce zbog budala. Svi znamo da se zbog posla ne vredi nervirati, ali opet… ajd ostani cool dok te budala podjebava. Ja ne mogu, priznajem. Inace mi je veliki problem da kontrolisem emocije, bilo koje vrste. A tek suze… I na zalost, uvek mi je stalo do tudjeg misljenja. Nekako previse brzo se primam na stvari ponekad, pa opet neki drugi put necu reagovati na tu istu stvar. Samoj sebi sam vrlo cesto nedokuciva.

Ali u nekoliko stvari sam uvek sigurna. Istina je jedna od njih. Uvek, taj prokleti osecaj za ono sto je ispravno mora da se javi da ispravlja krive Drine. Ma koliko ga ja gusila, ubijala, sebi objasnjavala da ce me na kraju satreti, izignorisati i napraviti budalu od mene, nekako uvek nadje neki prokleti put, neku sitnu naprslinu da eksplodira i natera me da promenim zivot iz korena. Ah, po ko zna koji put!

Protekli mesec je bio dug kao godina, teska godina, cinilo mi se na trenutke da cu se udaviti u sopstvenim suzama, da ce me ova golema tuga ubiti. A sve to zbog proklete istine. Moj zivot u proteklih 40 dana moze da se smesti u kancelariju sa troje ljudi. Pocinje prijateljskom pricom o mom nerazumevanju funkcionisanja kompanije (citaj: Ne mozes tek tako da se zalis, pa makar to sto rekla bila i istina), preko toga da mogu da konkurisem za najgoreg radnika meseca i istovremenih pohvala kako sam strasno pametna i sposobna, kroz stalno smenjivanje pretnji, kojekakvih ubedjivanja, torture da potpisem gomilu lazi kojima se serem sebi u lice, itd. I onda me puste na trenutak iz pritvora, a ja krenem da pisem zalbe, obrazlozenja zasto ne mogu da potpisem ta sranja, sve se to naravno uredno ignorise, pa onda sve ponovo, u krug. Red torture, pa moje pravdanje, pa noci provedene u grcu i jecaju, gomilanja beskonacne tuge u mojoj dusi. Na kraju izgubih volju da jedem, da hodam, da pricam, da postojim.

Pa opet nekako postadoh jaca, te suze postase redje a bes u meni intenzivniji, ali… izgubih osmeh. Izgubih onaj ludi osecaj srece koji me pokrece u zivotu, bez kojeg ne mogu da zamislim jutro, ni vece, ma ni jedan delic dana. Sve mi je nekako postalo svejedno. Ne, ne mogu da zivim bez strasti, moralo je da pukne. I u petak je puklo, plakala sam cini mi se satima, na kraju su me i sinusi zaboleli. Pokusavam da se smirim, preispitujuci sebe: Sta je to najgore sto mogu da mi urade? I onda opet, beskonacne suze zbog saznanja da oni to vec rade. Gade moj zivot gomilom lazi i neistina, osudjuju me za ono za sta sam ja njih tuzila, gomilaju sranja bez ikakvog osnova, ignorisu moja opravdanja. Da, na zalost i zbog lazi moras da se pravdas. Nema apsolutne istine, ma nikoga nije briga za nju, uvek je dobra propaganda presudna.

U ponedeljak me jedno od onih zlih lica doceka prakticno na ulazu u zgradu i sprovede me do HR-a, koji mi urucise otkaz sa svim upakovanim lazima od ranije. A sve sto sam rekla, argumentovala, poslala im i dokazala? To se ne racuna naravno, jer oni su ti koji pisu istinu a moje je da je prihvatim.

Laknulo mi je. Ceka me gomila novih briga i problema, ali bilo mi je nekako lakse. Kao da su me tuzili za neki strasni zlocin, kao da sam godine provodila dokazujuci istinu a na kraju me osudili na smrtnu kaznu. Sedim i cekam izvrsenje, srecna jer su moje muke okoncane. Ne, ne mislim vise o pravdi, ne mislim ni o istini, nije me briga sta ce neko vise da misli, sta li oni sitni ljudi koje vidim sa prozora svoje celije, dovikuju gledajuci me sa osudom. Cekam! Cekam da budem pogubljena, da bol i patnja prestanu, da vise ne osecam i ne mislim, da ne postojim.

A sledeci zivot? Hocu li u njega uci pametnija? Slomise li mi oni dusu ili volju, ili je to sve isto?

Pa ja sam naucila da se sa budalom ne vredi raspravljati. Znala sam ja to i ranije samo mi se nesto to znanje nije primenjivalo. Ma, koga lazem? Mrzim, jace nego ikad mrzim, te male, glupe, lenje i bezobrazne ljude, te ljigavce koji nisu u stanju da vide dalje od svoje sujete, mrzim neodgovorne i aljkave ljude vise nego ikada. I da hocu, svadjacu se opet i urlacu opet i vristacu opet kada me neko ocepi!

I sta sad?

Mogla bih da ih tuzim. To sto su uradili nije u skladu ni sa ceskim zakonom ni sa pravilnikom firme. Mogla bih da se razvlacim po sudovima, mozda bih i neke pare dobila na kraju. Ali zasto? Zarad istine kao takve? Nisam sigurna da sam spremna da slusam opet iste lazi, da bih na kraju dokazala da sam u pravu. Ja znam da sam u pravu, znaju i ljudi kojima je stalo, kome onda bilo sta da dokazujem? A opet i za koga? Za one koji saginju glavu i nisu u stanju da se sami izbore?

Mozda radi svoga mira? Mozda, ali koliko jos suza mogu da iscedim. Ili, sta ako na kraju stvarno ostanem bez osmeha, zauvek? Da li cu na kraju postati previse ogorcena, ljuta, mrzovoljna? Ove lazi i onako ostaju njima, ne meni, bojim se da bih produbljivanjem ovog slucaja stvorila samo ogromnu patnju samoj sebi. Na kraju, ne bih bila sposobna ni da uzivam u pobedi. Ono malo tuge koje mi je preostalo, iscedila sam ovim postom iz sebe. Ja sam vec nasla svoj mir.

S druge strane odlucila sam da promenim zivot iz korena. Da promenim profesiju, jer na zalost ista zahteva previse odricanja. Sedecu sa slicnom bagrom u mozda nekoj lepsoj kancelariji, ali sve ostalo ce biti isto. Ne ide to vise tako. Slede mi godina-dve usavrsavanja, a onda novi pocetak. Od sada radim samo za sebe. Vise nikad kompanije, nesposobnjakovici iznad i oko mene…

Imam samo ovaj jedan zivot, MORAM da ga prozivim sa OSMEHom! Ja ne znam drugacije i necu da ucim da zivim drugacije.