postcards… » Istina?!
I haven’t ever really found a place that I call home
I never stick around quite long enough to make it...
*Dido - Life For Rent _______________________

Home
Contact


Categories:

Meta:

Archives:

Photos:

Argentina
Peru
Bulgaria
Serbia,Divcibare
Serbia,Kursumlija

Previous itinerary:

South America _______________________
Putevi i zemlje ne naucise nas vise nicemu sto vec i sami ne znamo, nicemu sto ne mozemo oslusnuti u sebi samima u nocnome miru.
*Amin Maluf - Baldasarovo putesestvije

Istina?!

Da li je to ono sto je istinito ili ono sto neko zeli da bude istinito? Vredi li se boriti za istinu? I da li je sve to na kraju vredno svih mojih suza?

25. oktobra izgubih zivce zbog budala. Svi znamo da se zbog posla ne vredi nervirati, ali opet… ajd ostani cool dok te budala podjebava. Ja ne mogu, priznajem. Inace mi je veliki problem da kontrolisem emocije, bilo koje vrste. A tek suze… I na zalost, uvek mi je stalo do tudjeg misljenja. Nekako previse brzo se primam na stvari ponekad, pa opet neki drugi put necu reagovati na tu istu stvar. Samoj sebi sam vrlo cesto nedokuciva.

Ali u nekoliko stvari sam uvek sigurna. Istina je jedna od njih. Uvek, taj prokleti osecaj za ono sto je ispravno mora da se javi da ispravlja krive Drine. Ma koliko ga ja gusila, ubijala, sebi objasnjavala da ce me na kraju satreti, izignorisati i napraviti budalu od mene, nekako uvek nadje neki prokleti put, neku sitnu naprslinu da eksplodira i natera me da promenim zivot iz korena. Ah, po ko zna koji put!

Protekli mesec je bio dug kao godina, teska godina, cinilo mi se na trenutke da cu se udaviti u sopstvenim suzama, da ce me ova golema tuga ubiti. A sve to zbog proklete istine. Moj zivot u proteklih 40 dana moze da se smesti u kancelariju sa troje ljudi. Pocinje prijateljskom pricom o mom nerazumevanju funkcionisanja kompanije (citaj: Ne mozes tek tako da se zalis, pa makar to sto rekla bila i istina), preko toga da mogu da konkurisem za najgoreg radnika meseca i istovremenih pohvala kako sam strasno pametna i sposobna, kroz stalno smenjivanje pretnji, kojekakvih ubedjivanja, torture da potpisem gomilu lazi kojima se serem sebi u lice, itd. I onda me puste na trenutak iz pritvora, a ja krenem da pisem zalbe, obrazlozenja zasto ne mogu da potpisem ta sranja, sve se to naravno uredno ignorise, pa onda sve ponovo, u krug. Red torture, pa moje pravdanje, pa noci provedene u grcu i jecaju, gomilanja beskonacne tuge u mojoj dusi. Na kraju izgubih volju da jedem, da hodam, da pricam, da postojim.

Pa opet nekako postadoh jaca, te suze postase redje a bes u meni intenzivniji, ali… izgubih osmeh. Izgubih onaj ludi osecaj srece koji me pokrece u zivotu, bez kojeg ne mogu da zamislim jutro, ni vece, ma ni jedan delic dana. Sve mi je nekako postalo svejedno. Ne, ne mogu da zivim bez strasti, moralo je da pukne. I u petak je puklo, plakala sam cini mi se satima, na kraju su me i sinusi zaboleli. Pokusavam da se smirim, preispitujuci sebe: Sta je to najgore sto mogu da mi urade? I onda opet, beskonacne suze zbog saznanja da oni to vec rade. Gade moj zivot gomilom lazi i neistina, osudjuju me za ono za sta sam ja njih tuzila, gomilaju sranja bez ikakvog osnova, ignorisu moja opravdanja. Da, na zalost i zbog lazi moras da se pravdas. Nema apsolutne istine, ma nikoga nije briga za nju, uvek je dobra propaganda presudna.

U ponedeljak me jedno od onih zlih lica doceka prakticno na ulazu u zgradu i sprovede me do HR-a, koji mi urucise otkaz sa svim upakovanim lazima od ranije. A sve sto sam rekla, argumentovala, poslala im i dokazala? To se ne racuna naravno, jer oni su ti koji pisu istinu a moje je da je prihvatim.

Laknulo mi je. Ceka me gomila novih briga i problema, ali bilo mi je nekako lakse. Kao da su me tuzili za neki strasni zlocin, kao da sam godine provodila dokazujuci istinu a na kraju me osudili na smrtnu kaznu. Sedim i cekam izvrsenje, srecna jer su moje muke okoncane. Ne, ne mislim vise o pravdi, ne mislim ni o istini, nije me briga sta ce neko vise da misli, sta li oni sitni ljudi koje vidim sa prozora svoje celije, dovikuju gledajuci me sa osudom. Cekam! Cekam da budem pogubljena, da bol i patnja prestanu, da vise ne osecam i ne mislim, da ne postojim.

A sledeci zivot? Hocu li u njega uci pametnija? Slomise li mi oni dusu ili volju, ili je to sve isto?

Pa ja sam naucila da se sa budalom ne vredi raspravljati. Znala sam ja to i ranije samo mi se nesto to znanje nije primenjivalo. Ma, koga lazem? Mrzim, jace nego ikad mrzim, te male, glupe, lenje i bezobrazne ljude, te ljigavce koji nisu u stanju da vide dalje od svoje sujete, mrzim neodgovorne i aljkave ljude vise nego ikada. I da hocu, svadjacu se opet i urlacu opet i vristacu opet kada me neko ocepi!

I sta sad?

Mogla bih da ih tuzim. To sto su uradili nije u skladu ni sa ceskim zakonom ni sa pravilnikom firme. Mogla bih da se razvlacim po sudovima, mozda bih i neke pare dobila na kraju. Ali zasto? Zarad istine kao takve? Nisam sigurna da sam spremna da slusam opet iste lazi, da bih na kraju dokazala da sam u pravu. Ja znam da sam u pravu, znaju i ljudi kojima je stalo, kome onda bilo sta da dokazujem? A opet i za koga? Za one koji saginju glavu i nisu u stanju da se sami izbore?

Mozda radi svoga mira? Mozda, ali koliko jos suza mogu da iscedim. Ili, sta ako na kraju stvarno ostanem bez osmeha, zauvek? Da li cu na kraju postati previse ogorcena, ljuta, mrzovoljna? Ove lazi i onako ostaju njima, ne meni, bojim se da bih produbljivanjem ovog slucaja stvorila samo ogromnu patnju samoj sebi. Na kraju, ne bih bila sposobna ni da uzivam u pobedi. Ono malo tuge koje mi je preostalo, iscedila sam ovim postom iz sebe. Ja sam vec nasla svoj mir.

S druge strane odlucila sam da promenim zivot iz korena. Da promenim profesiju, jer na zalost ista zahteva previse odricanja. Sedecu sa slicnom bagrom u mozda nekoj lepsoj kancelariji, ali sve ostalo ce biti isto. Ne ide to vise tako. Slede mi godina-dve usavrsavanja, a onda novi pocetak. Od sada radim samo za sebe. Vise nikad kompanije, nesposobnjakovici iznad i oko mene…


Imam samo ovaj jedan zivot, MORAM da ga prozivim sa OSMEHom! Ja ne znam drugacije i necu da ucim da zivim drugacije.

Posted by Marica on December 6th, 2007 filed in Czech Republic | 23 Comments »

23 Responses to “Istina?!”

  1. Maja Says:
    December 6th, 2007 at 22:39

    Uh :(( nisam znala da je sve bilo toliko grozno, ali sada glavu gore. :)
    Da li vec znas o kom se usavrsavanju radi ili jos razmisljas o razlicitim mogucnostima? SRECNO. :))

  2. etotako Says:
    December 6th, 2007 at 22:43

    E napisala sam ceo koment i reÄ?e mi on no valid entry!!!

  3. etotako Says:
    December 6th, 2007 at 22:44

    Al evo bar ukratko.
    Glava gore, dupe uza zid! :)
    Ako se Å¡ta može pomoći ti viÄ?i. I PlaÄ?i jebi ga, to je okej. I za ljude.
    Teško je. Jeste. Neće biti marmelada. Al si pametnu odluku donela i polako.

  4. Sasha Says:
    December 7th, 2007 at 03:58

    Bas mi je zao sto se sve tako desilo, ali nekad je ovakva nezgoda “blessing in disguise”. Odlicno je to sto imas ideju o tome sta dalje. U principu, imas dva nacina da zivis : da se prilagodis ( i da te pritom nije briga) ili da odbijes da se prilagodis (ali onda moras jako dobro znati sta dalje). Kad je meni pukao film od mog posla i kad je posao poceo da me menja, ja sam imala potrebu da nesto radikalno menjam, ali nisam imala ideju sta bi to bilo, sta je to nesto sto bi me cinilo srecnom. Tako sam naucila da se prilagodim – odnosno, da me sve to ne pogadja. Radim svoj posao, zaradjujem svoje pare, ali se veoma retko nerviram kada nesto nije fer, korektno, kada neko pokusava da manevrise i manipulise…. Pravim se da to nije moja stvar, i picim dalje. Da sam znala sta bih dalje, verovatno bih to i preduzela. MOram priznati da nije bas da zivim sa konstantnim osmehom, ali nisam vise ni narocito nezadovoljna, prosto pomiris se sa tim da dok nisi sef drzave – zaista slabo sta mozes da menjas. Ja mislim da si ti u odlicnoj poziciji jer znas sta hoces, i mozda se drugacije nikad ne bi usudila da odes odatle a ovako si primorana, i to ti otvara neki novi put. Samo hrabro, glavu gore, zivi svoj zivot i ni sekunde vise ne trosi na razmisljanje o njima…

  5. bas se lako pamti Says:
    December 7th, 2007 at 04:43

    sranja ima svuda. ako ne prelaze tvoju granicu tolerancije, onda je ok, nekad istrpis i to je to. ako ne moze da se trpi, menjas posao. nema ispravljanja krivih drina. ako vidis da bi negde drugo bila korisnija, picis dalje, nema uzaludnog trosenja energije. ne trebaju ti otkazi u CVju.
    kakva god da se sranja desavaju, treba biti iznad toga i biti profesionalac.
    glavu gore. novi pocetak, novi izazovi, nova energija ;)

  6. bas se lako pamti Says:
    December 7th, 2007 at 04:44

    i novi osmeh :)

  7. elektrokuhinja Says:
    December 7th, 2007 at 07:21

    Ja uvek u takvim situacijama pomislim Å¡ta je najgore Å¡to može da se desi. I shvatim da to najgore uopÅ¡te nije neÅ¡to toliko straÅ¡no. Ako dobijeÅ¡ otkaz,hoćeÅ¡ umreti od gladi?-nećeÅ¡. Lepo sedneÅ¡-smisliÅ¡ plan Å¡ta dalje i nema nerviranja. Druge ljude ćeÅ¡ teÅ¡ko promeniti, ali sebe ćeÅ¡ lako prilagoditi. Meni samo proÄ‘e kroz glavu-moji živci su vredniji od bilo Ä?ega na ovok svetu. Glavu gore i u nove pobede!

  8. mar1ca Says:
    December 7th, 2007 at 11:21

    Hvala svima na lepim recima, sad bih vas sve rado iscmakala :D

    Kao sto rece Sasha ovaj otkaz mi je samo pomogao da prekinem agoniju. Ja sam jos vikend pre toga odlucila da napustim firmu, ali su me zadravale neke procedure oko vize, pa sam mislila da trpim ovo jos nekih 3-4 meseca dok ne sredim papire.

    Ovako cu samo pre krenuti u neke druge stvari, pre cu podici tu glavu gore ;) i postici nek nove uspehe. Vec osecam tu pozitivnu energiju oko novog pocetka.

    Majo, razmisljam ja o vise razlicitih ali srodnih mogucnosti. Sve one su daleko od masinstva, kojim se trenutno bavim, zbog toga sam napisala da ce mi trebati neko vreme za usavrsavanje ili bolje reci trebace mi neko vreme da postanem profitabilna. Cilj postoji, treba samo sada vredno da radim da bih ga postigla ;)

    I da, konacno cu ponovo poceti da pisem putopise iz Ceske i da kacim neke lepe slike, dosta je bilo kuknjave o poslu :D

  9. Данило Says:
    December 7th, 2007 at 13:44

    Марице, држ’ Ñ?е, пуÑ?ти говна, и Ñ?ве им лепо Ñ?ручи у лице. Срања има Ñ?вуда, а Ñ?амо је питање колико ћемо да трпимо (али, редовно им га треба и натрљати на ноÑ?, да га они миришу, а не ти). Ð?ко не можеш више, онда и не треба више, тако да Ñ?и учинила праву Ñ?твар.

    Ð?ко знаш где је лепше, не окрећи Ñ?е, већ крени. Ð? вероватно ћу уÑ?коро и ја тим путем, пошто знам да има и боље него где Ñ?ам Ñ?ад. :)

  10. Avram Says:
    December 8th, 2007 at 16:16

    Sama si rekla da ne vredi da se nerviraÅ¡ zbog posla, tako da neću to da ponavljam, a drugo neÅ¡to pametno i nemam da kažem poÅ¡to su prethodni komentatori već rekli, tako da se samo javljam Ä?isto da znaÅ¡ da Ä?itam tvoje žvrljotine :) Nemoj se plaÅ¡iti da menjaÅ¡ posao. Gde naÄ‘eÅ¡ bolje, idi tamo.

    p.s. U par poslednjih komentara na mom blogu ostavljaš adresu marica.com, koja ne postoji :D

  11. Milan Smudja Says:
    December 8th, 2007 at 20:18

    Pozdrav Marice,

    Znas, citam po komentarima nesto tipa : “nabaci osmeh/etc”.

    Misljenja sam da ne treba sebe dovesti u situaciju da se pocne razmisljati: “nabacicu osmeh, ma ko ih sisa…” Taj vid “samoodbrane” ne resava dugorocno problem stava prema nepredvidjenim/losim situacijama.

    Probaj da, bez emocija, posmatras sopstvenu sebe sa strane. Pa sta ti se ne svidja, ti deletiraj, a ostalo upgrade-uj :)

    Ex, ja sam, bar sto se srednje tice, masinski tehnicar. (Masinsko-elektrotehnicka, Krusevac.)

    Drzim ti fige, sto se struke tice – uspravi ledja, i nemoj da ti se taj tus proliva ispod lenjira :)

  12. marica Says:
    December 9th, 2007 at 20:16

    Ajd Danilo,
    onda na to bolje. Pa da to bolje zalivamo uskoro pivom u Bg-u ;)

    Avrame,
    eto vi’s koliko sam prsla vise ne znam ni koji mi domen :D, od sad cu se “pravo” predstavljati ;)

    Milane,
    Vec ja sve to mesecima vagam, poslednjih 40 dana je samo kulminacija. Donosenje odluka na precac i pod uticajem emocija mi nikada nije bila karakteristika kada je posao u pitanju ;) Sve ja to dobro preispitam svaki put.
    Ovaj post je nastao kao moj pokusaj da sebe obuzdam od daljih ratova sa firmom i oslobodim se nagomilanog stresa, pa mozda zato deluje kao “e ja sad odlucila”.
    Mislila sam ja o tome svemu, mislim jos uvek, a mislicu i ubuduce. Upgrade me vec skupo kosta, mislim, puno komponenti mi fali :P

  13. Milan Smudja Says:
    December 10th, 2007 at 01:04

    Ti samo pomnozi precnik vratila za 1.2 i nemas problem :)

    Izdrzace tvoj reduktor :)

  14. what the fuck Says:
    December 10th, 2007 at 15:37

    samo glavu gore, ides dalje, uvek trazis bolje, i cuvas svoje zdravlje i zivce. nista nije drugo vredno ako toga nemas.
    ja sam ovde nezadovoljna vec odavno, ali ne toliko da necu “izdrzati” jos malo. (mrzim rec izdrzati) cim mi postane nesnosno sve oko mene, kada budem pocela da se sa mukom budim, to ce biti to. a onda cu nadam se naci nesto bolje. sto i tebi zelim. da pronadjes strast za poslom ponovo :)

    i vidimo se valjda na toj kafi u grinetu ;) reci samo dan i vreme. i ponesi neki cvetak da te prepoznam ;)

  15. marica Says:
    December 10th, 2007 at 17:19

    wtf
    Dolazim s buketom karanfila :D

    Ja sam u Srbiji od 15. decembra do 2. januara, nadam se da se poklapamo? Poslacu ti ostale detalje na email ;)

  16. what the fuck Says:
    December 10th, 2007 at 18:56

    pih!!!! odma da ti kazem da se ne poklapamo. nazalost. ja idem tek 6og januara. nadam se da ce biti drugih prilika.
    kao sto rekoh jos pre, slobodni ste da dodjete i do moskve ;)

  17. Nemanja Lukic Says:
    December 11th, 2007 at 11:45

    Auh, ovo je bas horor prica. Vreme da se menja zemlja :)

  18. marica Says:
    December 11th, 2007 at 15:31

    wtf,
    Onda se vidimo u Moskvi ili na tvom proputovanju Ceskom ;)

    Nemanja,
    I ja kazem ;)

  19. bilke Says:
    December 12th, 2007 at 01:09

    Jao Marice kako si ti neiskusna kod posla :) Podsetila si me na mene u firmi Webtomic 2001 godine … Moj prvi pravi full time posao u firmi gde su radili i najgori i najbolji ljudi koje sam upoznao u zivotu. Secam se kako sam jednom prilikom vrishtao zbog nepravde, dok se jedan lenji (i u ovim stvarima iskusni) gmaz Dimitrijevic smejao uglovima usana i smireno pokazivao gazdi na mene koji hocu da iskochim iz koze sa izrazom lica koji govori: ‘evo ko je lud’. Posle toga sam nauchio koje bitke treba da vodim a koje ne i kada se treba taktichki povuci a kada u frontalni napad ;) Super iskustvo u svakom sluchaju i nemoj da ti je zao posto te nisu bili vredni ;) Drzi se i vidimo se uskoro :)

  20. marica Says:
    December 12th, 2007 at 09:52

    Bilke,
    naucih i ja konacno. Nekako sve je to doslo na kraju bas kada treba, a cini mi se i kako treba. Ma razglabacemo uskoro, uzivo ;)

  21. Sale Says:
    January 3rd, 2008 at 17:07

    Cao Marice,
    ocigledno da previse vremena proslo i da se mnogo toga izdesavalo.. Na zalost, vidim da si se razocarala u ono u sta si verovala – nov posao, nove ljude,… Zeleo bih samo da te pozdravim u ime svoje porodice, da ti pozelim da u Novoj 2008 zadrzis najsladj osmeh na svetu ( ovo moja zena ne moze da procita, jel tako :) ) ,i da ponovo krenes sa svojim zaraznim i neponovljivim optimizmom u nove pobede… toliko … veeeliki pozdrav

  22. Milic Srdjan Says:
    February 7th, 2008 at 08:46

    Razmisljanja Drugih, meni se svidelo da procitam

    http://www.politika.co.yu/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=13167

  23. Marica Says:
    February 7th, 2008 at 11:35

    Srki ne radi mi ovaj link, tj. ne prikazuje nikakvu vest, samo okvir :(

Leave a Comment