postcards…

Ne volim da uopstavam stvari. Mada cinjenica je da vecina pripadnika jednog naroda ima tendenciju da se ponasa na odredjen, uniformisan nacin, da dele slicne stavove o vecini pitanja. Vecina ljudi je prosecno “inteligentna” i vrlo podlozna manipulaciji. Naravno u zavisnosti od toga na koji nacin su stanovnici nekog podrucja izmanipulisani, u datoj sredini mozete se osecati manje ili vise prijatno.
S druge strane, zivot na odredjenom mestu veoma utice i na nas karakter. Karakter je nesto sto se obicno vezuje za genetiku, ali opet posredno, na odredjenom lokalitetu nemate bas veliki izbor genetskog materijala. Na kraju, mi postajemo odraz sredine iz koje smo potekli.

Vecina Ceha koju sam upoznala, je izuzetno gostoljubiva, prijatna, pozitivna i druzeljubiva, no s druge strane i plasljiva, tiha, mirna i povucena. Rado ce oni s vama deliti radost, suze, pruziti vam rame za plakanje, ici sa vama u planinarenje ali ce ustuknuti kada se treba za nesto izboriti, kada treba nekoga otvoreno podrzati. Vecina njih ce osetiti sta je pravedno i istinito, ali sve to postaje manje bitno ako zahteva borbu, odricanje ili zrtvu, radije ce sagnuti glavu i cutati. Nekako, vremenom sam naucila da zivim sa tim. Da uzivam u tome sto zele da mi pomognu oko svakodnevnih stvari, i da ignorisem cinjenicu da ce biti suzdrzani u mojim bitkama. Na kraju, niko mi nece zabiti noz u ledja kada se okrenem, a i to je nekada vise nego dovoljno.

Heroji su zato retki u ovoj zemlji, a dusmani jos redji.

Danas Cesi slave jedne od retkih.

Jan Palah je na danasnji dan 1969,, izrazio svoje neslaganje sa zivotom pod ruskom torturom spalivsi sebe u centru Praga. Kako to obicno biva, pogreb ovog dvadesetogodisnjaka, tadasnji politicari su iskoristili da izreklamiraju svoje stavove. Jan Palah je rodjen 11. avgusta 1948. i u to vreme je bio student na Karlovom Univerzitetu u Pragu. Jos za vreme srednjoskolskih dana pokazivao je veliko interesovanje za istoriju i aktuelna socijalna pitanja. Kasnije, tokom Praskog Proleca aktivno je ucestvovao u sirenju ideje o humanom socijalizmu, slobodi govora i okupljanja. Nakon ruske invazije, nezadovoljan novonastalom situacijom, odlucio je da svojom zrtvom podstakne Cehe na borbu. Rano ujutru, 16. januara, stigao je u Prag, poslao svoja oprostajna pisma i kasnije tog popodneva se spalio ispred Narodnog pozorista u Pragu. Jedan od radnika, koji se nasao u blizini je pokusao da ga spasi prekrivajuci ga kaputom. Ipak, bilo je kasno, 85% njegovog tela bilo je prekriveno opekotinama. Preminuo je 3 dana kasnije u bolnici. Nakon njegovog spaljivanja protesti su potrajali neko vreme, medjutim nedovoljno omasovljeni, pod pritiskom policije ubrzo su utihnuli.

Mesec dana kasnije, Jan Zajic tada osamnestogodisnjak, nezadovoljan sto Cesi nisu iskoristili Palahovu smrt za ostriju borbu, odlucuje da zrtvujici sebe spreci od zaborava Palahovu zrtvu i inspirise Cehe na odlucniju i istrajniju borbu. 25. februara 1969. spalio je sebe u blizini istog mesta. U svom oprostajnom pismu imenovao je sebe “Drugom bakljom” i zahtevao da ga sahrane pored Palaha. Zelja mu tada nije uslisena, ali nakon dolaska Havela na vlast obojici je odato zasluzeno priznanje a mesto na kojem su izgubili zivot oznaceno je drvenim krstom ispred Narodnog pozorista.

Od 16. januara do kraja aprila 1969. godine cak 26 ljudi je pokusalo da svoje nezadovoljstvo iskaze na isti nacin. Sedmoro od njih je umrlo od posledica samozapaljivanja. Sva desavanja su ubrzo zataskana od strane Specijalne Sluzbe, a protesti ubrzo utihnuli.

Cesi se nisu pobunili godinu dana kasnije, nisu to uradili ni za pet, niti deset godina. Prvi put su se masovno okupili da proslave ovaj datum, dvadeset godina kasnije, 1989. godine.

Poseta Srbiji u dve nedelje se najcesce pretvara u jurcanje od jednog do drugog, prejedanje po rodbinskim kucama i prepijanje po kafanama. Na kraju se kuci uvek vratim umornija nego sto sam bila pre “odmora”, lecim gorusicu danima, a podocnjake nedeljama.

……

Odmor nije odmor, ako se do njega ne prelece okean, ako se ne uniste cipele od veranja i pentranja po nekim samo na slikama vidjanim pejzazima, ako i posle 2-3 godine srce ne krene da lupa kao ludo dok gledas slike sa putovanja dok poskakujes od srece naglas se prisecajuci ljudi koje si upoznao i predela koje si obisao:”E, a ovde smo…”; “A jel se secas kada smo…”; “To je stvarno bilo…”. Pa dobro… za mene bar, odmor je vreme kada prikupljam energiju za teske trenutke, za dosadne trenutke, za onaj period kada sam sva kenjkava i nikakva… onda samo zatvorim oci, i eto me opet na vrhu planine, u centru pustinje, ispred vodopada ili na obali okeana… isti oni mirisi mi golicaju nozdrve, cujem iste zvuke, vidim iste ljude… I mora taj odmor da traje dovoljno dugo da zaboravis na ruzni deo sveta, da sva tvoja briga bude da nadjes najveci kaktus, najegzoticnijeg leptira ili najcudniji cvet za slikanje…

……

U petak vece zove Miljana drug:

- … bla bla… ovaj jedan sto je trebalo da krene je dobio upalu pluca… bla bla… da li ste raspolozeni da skoknete s nama do Zlatibora na par dana?

- Cekaj da pitam Maricu, zovem te za desetak minuta.

(Ja vec nazrela o cemu se radi, i gledam ga rasirenim okicama kao presrecno kucence. Smesi nam se mini-mini-mini odmor ali ipak odmor :D. Odmoru se u dane ne gleda, bar ne na pocetku.)

- (jedva minut kasnije) Mi se vec dogovorili. Idemo! :D

……

Usput shvatam, da je to prvi put da idem na Zlatibor, da ga je Miljan opisao kao najgore selo (bar ono sto se centrom naziva), ali odusevljenje ne posustaje. Nakon par sati voznje sto-ga-Velja-izgradio putem do Cacka i sta-Velju-briga-za-sve-posle-Cacka putem, stigosmo do odredista. A tamo… ma sve kao u bajci. Sneg prekrio sve one ruzne, neplanski gradjene vikendice, mini “hotele” i ostala sklepanija krcata turistima u vreme sezona, pa svo to ruglo sakriveno dovoljno debelim snegom, slabo osvetljene ulicice ukrasene novogodisnjim ukrasima i borovi cije se granje pod teretom snega savilo do zemlje, promenise totalno izgled ovog mesta. Te tako nista nije bilo ni ruzno, ni prljavo, ni pretrpano, ni neukusno… nego bas onako zimski bajkovito.

……

Gotovo sve bi bilo idealno da nas shvatanje higijene i komfora tipicnog apartman-izdavaoca nije ubrzo spustilo na zemlju. A kako to tipican apartman-izdavaoc zamislja idealan apartman? Pa kao mesto sa cak dva televizora, dvd plejerom i video rekorderom, ali zato toaletom koji je sve samo ne praktican za upotrebu. Da li to pokazuje koliko je njemu nebitna higijena pa je to mesto u koje samo treba smestiti klonju nekako?, ili pak covek samo misli da je uzivancija srati i tusirati se u isto vreme. A i to sranje postaje problematicno, kada ti neka voda kaplje sa plafona direktno za vrat, prolazeci na svom putu preko plafonjere. Necu sada prepricavati teorije koje su Danilo i Miljan razvijali o izvoristu iste. Tu mukama naravno nije kraj, jer ili je bojler suvise mali ili ga dele svi apartmani, tek tople vode ima dovoljno da se splacite, o kupanju tipa opracu kosu i telo u cugu nije moglo ni da se masta.

Imam utisak da je dizajner kupatila dok je osmisljavao isto, imao u glavi sliku muskarca koji kenja na toj solji zavrnutih nogavica, dok mu zena pere noge u lavoru klececi bas tako da joj ona voda sa sijalice pada tacno na potiljak, ili bar neku slicnu perverziju. Eh, to kupatilo me nateralo da u Novu Godinu udjem s masnom kosom. No ajde sto sam tako nikakva docekala 12 sati, nego zar ispred Zeljasa da se tako prikazem? :P, a covek nas udostojio svojim pevanijem na tom debelom minusu.

…….

Nismo se dali. Zeljka smo ubili dobrom rakijom, na kraju smo cak zakljucili da peva ko slavuj :P i da je bas fini mladic. Ta rakija je ubila i onu hladnocu, nekako bude ti lakse… ne znas zbog cega vise ne osecas prstice, ali to nije ni bitno, bitno je da te ne boli :D. Mrzovolju zbog kupatila smo ubijali setnjom pa okolnim brdima. Zbog tog dela je vredelo otici na Zlatibor, vredelo je naravno i zbog druzenja s Danilom i Sanjom ;) samo to vec prelazi u too much personal, pa cu taj deo sacuvati u srcu.

…..

Na zalost imali smo samo dva dana, od toga smo prvi proveli uzivajuci u snegu i zimskim carolijama tipa sankanje, grudvanje i valjanje po snegu.

Poslednji dan 2007. godine proveli smo upravo onako kako najvise volimo, setajuci po planinama. Setnja po golim planinama i prija najvise zimi. U dolini, centru sela, bila je velika magla i prilicno hladno tog jutra. Krenuli smo negde oko devet sati, proveli sat vremena u obliznjem kaficu ispijajuci jutarnji espreso i cekajuci da malo otopli. Kako po ovom delu nismo brdarili (planinarili je cini mi se previse velika rec za Zlatibor) ranije, a dan pre toga instinktivno krenusmo ka Cigoti i stigosmo samo do spomenika, i ovaj dan krenusmo istim putem. Na putu do spomenika je vec bila prilicna guzva, mi nismo u to vreme tacno znali kako se zovu okolni vrhovi, samo nam se nekako to brdo koje smo videli u daljini prethodnog dana cinilo primamljivo. Setnje zimi uvek traju mnogo krace, u njih se krece kasnije, i vraca se ranije. Kada padne mrak ili se spusti oblak, na brdima prekrivenim snegom, sve nekako izgleda isto.

Usledila je jednocasovna, lagana setnja, zastajkivanje na svakih par metara. Povremeno smo samo stajali u mestu, osluskivali vetar i pokusali da ga udisemo, onako hladnog dok cepa nozdrve, i predivno mirisljavog; gledali u nebo bistro plavo, isarano tankim, skoro providnim oblacima ili pak pokusavali da zarobimo neke trenutke fotografijama.

Negde u blizini prvog vrha nadjosmo i novog prijatelja. On je taj dan vec tri puta osvajao vrh. Silazio po nove setace, pratio ih do vrha, a onda se vracao po novu grupu.

Kada smo stigli do Glavudze duvao je jak vetar, tek odatle smo videli koliko je dug taj Cigota Venac i koliko nas vrhova jos ceka posle njega. Odatle se pruzao predivan pogled u pravcu Ribnice, i suprotno ka Rudinama.Produzismo jos malo dalje ka Jedinom Boru. Do tada se vec magla uveliko podigla, u pocetku je bila troma, kao da nije htela da se udaljava od centra sela, ili nas je samo pustila da uzivamo u cistom vidiku neko vreme. A zatim nam je priredila najlepsu sliku koju covek moze da dozivi na planini. Nije mi prvi put da prisustvujem takvom prizoru ali osecaj je uvek isti, samo vi na svom bezbednom ostrvu, iznad vas cisto plavo nebo, u isto vreme sibani hladnim vetrom i obasjani jarkim suncem, gledate u to maglovito more iz koga se u daljini izdizu neka druga usamljena ostrvca.

Na zalost, ista ta magla vas tera da se ubrzo vratite u selo, vidljivost je bila jedva desetak metara, i sve nam se cinilo isto. Utabanim stazama se vratismo u dolinu, koja je izgledala tmurno i hladno, jer je isti onaj oblak sada skrivao sunce. Predivna setnja, ali na zalost prekratka.

…….

Prva dva dana 2008. godine proveli smo putujuci. Treceg konacno stigosmo kuci, da prezivljavamo ove manje zanimljive dane, planirajuci sledece putovanje :).