Ceski heroji

by Marica on 16/01/2008

Ne volim da uopstavam stvari. Mada cinjenica je da vecina pripadnika jednog naroda ima tendenciju da se ponasa na odredjen, uniformisan nacin, da dele slicne stavove o vecini pitanja. Vecina ljudi je prosecno “inteligentna” i vrlo podlozna manipulaciji. Naravno u zavisnosti od toga na koji nacin su stanovnici nekog podrucja izmanipulisani, u datoj sredini mozete se osecati manje ili vise prijatno.
S druge strane, zivot na odredjenom mestu veoma utice i na nas karakter. Karakter je nesto sto se obicno vezuje za genetiku, ali opet posredno, na odredjenom lokalitetu nemate bas veliki izbor genetskog materijala. Na kraju, mi postajemo odraz sredine iz koje smo potekli.

Vecina Ceha koju sam upoznala, je izuzetno gostoljubiva, prijatna, pozitivna i druzeljubiva, no s druge strane i plasljiva, tiha, mirna i povucena. Rado ce oni s vama deliti radost, suze, pruziti vam rame za plakanje, ici sa vama u planinarenje ali ce ustuknuti kada se treba za nesto izboriti, kada treba nekoga otvoreno podrzati. Vecina njih ce osetiti sta je pravedno i istinito, ali sve to postaje manje bitno ako zahteva borbu, odricanje ili zrtvu, radije ce sagnuti glavu i cutati. Nekako, vremenom sam naucila da zivim sa tim. Da uzivam u tome sto zele da mi pomognu oko svakodnevnih stvari, i da ignorisem cinjenicu da ce biti suzdrzani u mojim bitkama. Na kraju, niko mi nece zabiti noz u ledja kada se okrenem, a i to je nekada vise nego dovoljno.

Heroji su zato retki u ovoj zemlji, a dusmani jos redji.

Danas Cesi slave jedne od retkih.

Jan Palah je na danasnji dan 1969,, izrazio svoje neslaganje sa zivotom pod ruskom torturom spalivsi sebe u centru Praga. Kako to obicno biva, pogreb ovog dvadesetogodisnjaka, tadasnji politicari su iskoristili da izreklamiraju svoje stavove. Jan Palah je rodjen 11. avgusta 1948. i u to vreme je bio student na Karlovom Univerzitetu u Pragu. Jos za vreme srednjoskolskih dana pokazivao je veliko interesovanje za istoriju i aktuelna socijalna pitanja. Kasnije, tokom Praskog Proleca aktivno je ucestvovao u sirenju ideje o humanom socijalizmu, slobodi govora i okupljanja. Nakon ruske invazije, nezadovoljan novonastalom situacijom, odlucio je da svojom zrtvom podstakne Cehe na borbu. Rano ujutru, 16. januara, stigao je u Prag, poslao svoja oprostajna pisma i kasnije tog popodneva se spalio ispred Narodnog pozorista u Pragu. Jedan od radnika, koji se nasao u blizini je pokusao da ga spasi prekrivajuci ga kaputom. Ipak, bilo je kasno, 85% njegovog tela bilo je prekriveno opekotinama. Preminuo je 3 dana kasnije u bolnici. Nakon njegovog spaljivanja protesti su potrajali neko vreme, medjutim nedovoljno omasovljeni, pod pritiskom policije ubrzo su utihnuli.

Mesec dana kasnije, Jan Zajic tada osamnestogodisnjak, nezadovoljan sto Cesi nisu iskoristili Palahovu smrt za ostriju borbu, odlucuje da zrtvujici sebe spreci od zaborava Palahovu zrtvu i inspirise Cehe na odlucniju i istrajniju borbu. 25. februara 1969. spalio je sebe u blizini istog mesta. U svom oprostajnom pismu imenovao je sebe “Drugom bakljom” i zahtevao da ga sahrane pored Palaha. Zelja mu tada nije uslisena, ali nakon dolaska Havela na vlast obojici je odato zasluzeno priznanje a mesto na kojem su izgubili zivot oznaceno je drvenim krstom ispred Narodnog pozorista.

Od 16. januara do kraja aprila 1969. godine cak 26 ljudi je pokusalo da svoje nezadovoljstvo iskaze na isti nacin. Sedmoro od njih je umrlo od posledica samozapaljivanja. Sva desavanja su ubrzo zataskana od strane Specijalne Sluzbe, a protesti ubrzo utihnuli.

Cesi se nisu pobunili godinu dana kasnije, nisu to uradili ni za pet, niti deset godina. Prvi put su se masovno okupili da proslave ovaj datum, dvadeset godina kasnije, 1989. godine.

There are 14 comments in this article:

18/01/2008JagodicaBobica says:

O Cesima slican stav sa tobom deli i moja majka koja je studirala slavistiku,a drugi jezik joj je bio ceski,pa je bila tamo za vreme jednog leta na studentskoj razmeni.Njoj je smetala bas ta flegma i saginjanje glave o kojem ti pricas.Cak, ove moderne proteste i ne priznaje nesto.Cesto opisujuci Chehe i poredeci ih sa nama, kaze da od Jana Zhiske, pravi otpor Chesi vise nikada nisu pokazali.I nakon toga sledi pitanje – ko je bolje prolazio kroz istoriju: mi ili oni?
18/01/2008marica says:

Ta njihova trpljivost je u neku ruku vrlina, njom su postigli i postizace uvek mnogo vise nego mi ili neki nama slicni.
Ali opet, ako si strpljiv, odnosno trpljiv, to opet znaci da nemas strasti.
I ma koliko se ja trudila da se naucim tome da cutim i cekam, posle neke granice cu eksplodirati, a kod njih ta granica kao da uopste ne postoji.
Usled tog odsustva strasti i njihova ljubav i paznja je blaga, a mi smo valjda navikli da umiremo od ljubavi, umiremo od mrznje. Tesko je distancirati se od toga i sada vagati sta je bolje.
19/01/2008Sasa says:

Na kraju, niko mi nece zabiti noz u ledja kada se okrenem, a i to je nekada vise nego dovoljno.

..lepo receno :))

pozz..

PS. Just remember – “We are the champions my friend… no time for loser..”
22/01/2008Kristina says:

Jako lijep tekst.
Ponekad i nije loše biti negdje gdje strasti nema na izvoz, barem se meni tako čini.
23/01/2008marica says:

Slazem se, i meni trenutno odsustvo strasti izuzetno prija.
Treba mi valjda vremena da strast odvojim i sacuvam je samo za ljubav, a mirnu glavu za sve ostalo, nego nesto se plasim da to tako bas i ne ide ;)
24/01/2008Kristina says:

Ja samo da navratim i zahvalim za učešće na žurci ;)
25/01/2008Kristina says:

Ne znam kako mi je promakao tvoj post o poslu, ali sam skužila da nešto nije ok kad si na mom blogu rekla da dolaziš na najmanje mjesec dana u Srbiju.
Baš mi je žao što te je sve to toliko suza koštalo.
Ja sam danas jako ponosna na jedan otkaz koji sam dala prije par godina, ne pristajući na bilo kakve kompromise, a nisam tada imala nikakvu alternativu.
Tada ipak nisam ni imala gomilu kredita za vratom, danas se zbog toga često moram poklopiti po ušima i ćutati a to zna jako da boli.
Odluka -sam svoj gazda je najispravnija.
25/01/2008Marica says:

Koja koincidencija, sada ti poslah email :D
A odgovor na komentar cu ti dati negde uz kaficu ;)
25/01/2008Kristina says:

Ti, bslp i ja se ovih dana ponašamo kao šampioni u spamanju po vlastitim blogovima :)
Pročitala sam mail, sad furma na viken apstinenciju, sve ćemo se dogovoriti.
Jedva čekam ;)
4/02/2008Ceh says:

Nije to bio narodno pozoriste nego narodni muzej. Ali to je samo sitnost.

Cesi nisu pokazali pravi otpor za vreme drugog svetskog rata niti za vreme komunizma. Ali postoji jedno pitanje – je bolja ziva kukavici nego mrtvi heroj:-)
4/02/2008Marica says:

Nije sitnost, al’ ne znam kako sam omanula, cesto mi prsti brzi od pameti ;)

Vidis pitanje je na mestu, da nisam provela vec dovoljno dugo vremena u Ceskoj rekla bih mrtvi heroj, ali ovako pitam se pitam jos uvek, sve mi se cini da mi je odgovor sve blizi zivoj kukavici.
5/02/2008spidloris says:

i jednih i drugih imamo previse. ajmo malo vise zivih heroja.
pada mi alan ford na pamet – bolje zivjeti… :)
5/02/2008Marica says:

Bice, bice i tih zivih…
Ovo cisto da ne zaborave mrtve ;)
27/02/2008Neca says:

Mozda je trebalo da pomenes i spomenike jugoslovenskim partizanima :D Ako cesi nemaju dovoljno svojih heroja, makar odaju pocast tudjim.