postcards…

U vodičima ćete teško naći podatke o njima, stariji stanovnici Beča će radije prećutati činjenicu da oni uopšte postoje, dok mlađi verovatno i ne znaju istoriju ovih građevina. No, istorija ovih bunkera i nije tako stara da bi smo nagađali o njima. Građeni su između 1940-1945 i u Beču ih ima ukupno šest, odnosno tri para. Idu uvek po dve, višlja G-tower korišćena za napad i manja L-tower za “osluškivanje” neba. Njihavu gradnju je zahtevao i nadgledao Hitler lično. Visoki i do 55m sa zidovima i do 3,5m širine, ovi bunkeri od armiranog betona služili su da štite ključne tačke nacističkog carstva. Ove proste, sive betonske kule ružno odudaraju od kitnjastog Beča. Nasumičnom šetnjom po gradu teško ćete ih uočiti, izgledaju nekako ćušnute po strani, ušuškane i nedostupne onome ko nije došao sa ciljem da ih nađe.

Nakon završetka rata, bilo je nekoliko pokušaja da se ovi bunkeri “uklope” u ostatak Beča. Njihovo uništavanje bi dovelo do oštećenja okolnih zgrada i bilo bi izuzetno skupo, te se od te ideje na samom početku odustalo. Mišljenja su podeljena, jedni se trude da ih zaborave, drugi ih naprosto ignorišu, treći bi opet da ih ostave u orginalnom stanju kao sećanje na istoriju kojom se manje diče, dok četvrti pokušavaju da ih humanizuju. Predlagana su različita rešenja; muzeji, hoteli, luksuzni stanovi, bazeni… ali ni jedan od ovih projekata nije zaživeo. Od šest bunkera, tri su još uvek prazna, dva se koriste kao vojni objekti dok je jedan naseljen predivnim podvodnim svetom. Njemu upravo i posvećujem ovaj post.

Haus des Meeres

je smešten u Esterhazy parku nedaleko od muzejske četvrti. Na prvi pogled, bunker u kojem je smešten podvodni zoo, ne deluje toliko ružno jer je jedan od spoljnih zidova srušen i prekriven staklom. Bunker ima ukupno devet spratova. Poslednji je pretvoren u vidikovac i posetioci zoološkog vrta mogu da uživaju u panorami, ili kao neki od nas u pogledu na luksuzne terase okolnih zgrada ;). Akvarijumi se prostiru na prvih pet spratova, dok su preostala tri sprata iskorišćena za postavku slika, koja svedoči o istoriji ovog zdanja. Sva obaveštenja, upustva, opisi itd. su na nemačkom i to me je zaista zaprepastilo s obzirom da nikog nisam čula da priča istim. Zoo-om dominira trospratni akvarijum sa ajkulama (verovatno, najmanjim mogućim ;), ogromnom kornjačom i džinovskim piranama.

Mene su ipak više fascinirale meduze i morski konjići koji izgledaju tako nežno i sićušno u odnosu na ostatak vodenog sveta, kao i fascinantno šarenilo podvodne flore.

Svaki sprat je rezervisan za vrste koje žive u različitim tipovima staništa; tropske slatkovodne, tropske morske, mediteranske itd. Poseban deo je preuređen u tropsku baštu gde su smešteni, majmunčići, različite vrste ptica, kornjače… Majmuni su čak šetkali po ivici staze, potpuno slobodni.

U vreme naše posete žutostopa i crvenostopa kornjača (orginalno iz Južne Amerike) su odlučile da produžavaju vrstu. Mužjak je izgledao kao da će umreti od srčanog udara i ispuštao “beščujne” krike. To je pre zvučalo kao tiho piskanje, ali je na licu imao izraz kao da vrišti iz petnih žila.

Ceo kompleks je prekrasan. Prosto je zaprepašćujuće koliko nešto napravljeno pre 65 godina da služi smrti, danas odiše životom. Nije mi samo jasno, zašto glavešine Beča toliko lupaju glavu oko nalaženja namene ovim bunkerima, nisu li idealno rešenje već našli?

Stvari nikada ne idu po planu. Trebalo je da dobijem vizu, dođem do Češke, pozavršavam što se mora za dva dana, a zatim da se verem po Visokim Tatrama pet dana. Trebalo je, ali nije. Na kraju je ispalo da dva dana nisu dovoljna da se pozavršavaju sve formalnosti, a da je za planinarenje potrebno lepše vreme i manje mrzovolje. Tako da se odmor pretvorio u kraće izlete, po okolnim mestima. Kada živiš u Brnu, Beč ti je na samo 100 minuta vožnje ultra modernim i komfornim autobusom. Nedovoljno dugo da se do kraja odgleda neki noviji holivudski film, koji su konačno pustili na engleskom (obično su sinhronizovani na češki).

Kao i obično, ozbiljno se bacih na pripremu puta. Prvo biranje karata i vodiča. Taj posao može biti posebno problematičan u Češkoj. Treba iskopati kvalitetnu literaturu na engleskom, a nekako i taj deo knjižare je obično prepun putopisnih knjiga sa predivnim fotografijama, i opet previše blizu knjigama o fotografiji i sličnoj literaturi. Česi su fin svet, znaju kako se oprema knjižara, udobno zavaljeni u prostrane sofe teško da ćete iz knjižare izaći bez tri sata provedena unutra i gomilom knjiga. Ako ikada odlučimo da se skućimo biće to samo zbog težine papira. Već odavno je prostor koji zauzimaju knjige daleko iznad onog koji zauzimaju sve ostale naše stvari zajedno. A verujte mi, zaista se trudim da ih ne kupujem, niti primam na poklon. Trudila se ja ili ne, izađošmo posle par sati sa knjigom “viška” i provedoh ceo dan na iščitavanje istih. Plan je bio spreman: U 8 stižemo u Beč, obilazimo Hunderwasser House i Muzej Kriminala slobodnim stilom tj. ulicama izabranim u datom momentu, zatim prelazimo kanal i krećemo redom, Rotenturmstrasse-om do Stephanonsdom-a, tu se vrzmamo okolnim ulicama, eventualno posetimo Figarohouse (jedno vreme je Mocart stanovao u njoj i napisao delo po kome je i dobila ime), zatim Graben-ovom do Muzeja Igračaka i Muzeja Satova, pa obilaska Buggartena i Volksgartena i čuvenog Nene Burg-a, ali samo spolja… itd… Bio je to zaista sjajan plan u čak dve varijante, u prvoj – sunčanoj obilazimo ulice i uživamo u fasadama, u drugoj – kišnoj obilazimo muzeje. No, kao što već rekoh na početku, stvari nikada ne idu po planu.

To jutro u Beču je bilo prilično hladnjikavo. Krenusmo nasumično u nepoznatom pravcu, tiskajući se jedno uz drugo ne bi li se bar malo zagrejali. Sve je nekako delovalo konfuzno, natpisi na tablama na nemačkom, u vodiču na engleskom, na mapi češkom, trebalo nam je neko vreme da pohvatamo nastavke u rečima. Prvi utisak nekako čudan, novine lete rasute po trotoaru, nigde nikog (tek kasnije sam postala svesna činjenice da je nedelja, Uskrs, a još nije bilo ni 8 ujutru), pa još i tabla sa reklamom Pinka i City Records-a… valjda su i pospanost, hladnoća i prazan želudac učinili svoje, te nekako smo prebrzo prešli kanal i promašili plan već na početku. A onda je usledilo i prvo istinsko oduševljenje jednim neobičnim natpisom u obliko slova M (iz istog razloga su M&M moji omiljeni slatkiši, a to nema nikakve veze sa ukusom), uskim stepenicama, starim drvenim vratima, kovanim natpisima, kitnjastim fasadama i ostalim detaljima koji su nas ostavljali bez daha… i magija je konačno počela :D.

Jedva da je bilo 8 i 15 kada smo jednoglasno odustali od mapa i odlučili da se “gubimo” po Beču. Najuži centar grada jedva da ima 5km u prečniku i u njemu je smešten ogroman broj muzeja, opera, teatar, parlament, velelepne zgrade sa parkovima ispred istih… Svaka zgrada ima svoju priču, svoju sopstvenu istoriju dugu par vekova. Ispred svake od njih možete provoditi sate uživajući u detaljima na fasadi, statuama ili zasebnim izdvojenim spomenicima. Mnoge od ovih zgrada imaju prelepe pasaže i dvorišta, sa kitnjasto ukrašenim mini fontanama, različitim lampionima i cvetnim aranžmanima. Čini se da su vodili računa o svakom milimetru, ne postoji mesto na kojem bi mogli da odmorite oči od silnog bogastva i raskoši. Svaki pedalj centra je podređen turistima. Nemački je gotovo nemoguće čuti, a čovek bez fotoaparata ili kamere je davno izumrla vrsta.

Na trenutke sam zagledala vodič, pokušavala da otkrijem ispred koje znamenitosti se nalazim, da pročitam nešto o istoriji iste ali sam brzo odustajala. Arhitektura je zaista fascinantna, meni takve stvari obično ne privlače preterano pažnju, ali ove grđevine su toliko lepe da je teško odvojiti oči od njih. Pažnja koja je poklanjana svakom deliću zida ili statue je zaista za divljenje.

Uži centar je presečen sa nekoliko prostranih bulevara, odvojenih drvoredima od biciklističkih i pešačkih staza. Mene je ipak, najviše oduševila Mariahilfer Strasse, ne tako prostrana i sređena kao druge ulice, ali puna reklama, nekako neobično šarena i živa. Pešačka zona opet tipična, prostrana i prekrivena ukrasnim blokovima sa nanizanim lokalima, u kojima možete kupiti ručni sat za preko 20000 evra i grudnjak za 300, ali i onih jeftinijih HM, C&A, Zara ili pak popiti kaficu uz neki čuveni slatkiš za 10 evra. No opet, moj definitivni favorit je Spittelberg pešačka zona sa uskim, loše kaldrmisanim uličicama i jedva po kojim manjim kafićem.

Na kraju šetnje, nismo mogli da zaobiđemo Prater, zabavni park. Oboje smo totalno ludi za vašarskim drangulijama, što luđi tobogan (ili kako li se već zovu sve te mašine za totalno uživanje) to smo veseliji. Polako smo padali u očaj što imamo previše dragocenih stvari da bi ih ostavljali nekome nepoznatom na čuvanje dok ludujemo. Uveliko smo kovali planove da dođemo sutradan samo sa parama u džepovima, kad ugledašmo neke poznanike iz Brna. Tu našoj sreći kraja nije bilo, a ni mom vrištanju :D.

A sledeći post o Aqua Zoo, nije mogao dan tek tako da mi prođe bez divljine, pa makar one pripitomljene ;)

Dok se nisam doselila u Beograd zbog studija, stalno sam patila sto ne mogu da koristim “pogodnosti” zivota u glavnom gradu. Znate ono, gledam TV i oni dele besplatne karte za bioskop ili neki koncert a ja ne mogu cak ni da se nadam da cu dobiti karte ako pozovem, a ne jos i da odem.

I tako… onda smo se preselili, prvo brat i ja sami. Upoznala sam gomilu likova koji su se trudili da mi pokazu sve “fore”. Ako si student i stojis dovoljno dugo ispred pozorista predstave su za dzabe, ako znas neciju tetku, strinu ili ujnu u Domu Sindikata filmovi su za dzabe, na “vratima” na koncertima uvek radi drug nekog druga pa je i to za dzabe… i tako u nedogled. Jos ako spisku dodamo i posete muzejima i galerijama u vreme januarskog roka, zbog cice zime i nedostatka para za kaficu u toplom kaficu, jasno je da sam u to vreme bas bila kulturno uzdignuta :P.

E onda su nam se pridruzili mama, tata i sestra. Tata je ovu caroliju “za dzabe” prosirio jednom specijalnom aktivnoscu. Zapravo, bio je zaduzen za okretanje brojeva na kojima su vam razne radio stanice nudile nesto za dzabe. U to vreme se TV nije gledao ;). Eh, koliko sam se tek onda filmova nagledala, ma karte su propadale jer sestra i ja nismo mogle da postignemo tempo kojim je tata dobijao karte na poklon. I mogu vam reci bili su to dobri filmovi sa dobrim mestima, hvala svim radio stanicama na tome :).

Na kraju, ja sam odrasla i odselila se od kuce. Nisam se preterano ni raspitivala kako ide s poklon kartama, ponuda je verovatno bila i veca, TV se opet vratio u nas dom. Ali, zivot pise drame, bar tako kazu. Moja drama je mene naterala da ponovo provodim dane s mamom i tatom, te su poklon karte nekako ponovo postale deo moje svakodnevice. Jos u vreme FESTa, pre otprilike dve nedelje, RTS je delio karte za Takvud. Organizovali su projekciju u podne, nekog makedonskog filma. Kako sam ja bila zauzeta, sestra povede decka. Dosli oni u pola 12, Takvud zakljucan. Cetvrt do 12, dolazi blagajnica, zove nekoga na mobilni da joj otkljuca. Zbunjena pita portira, cuvara ili sta li je vec otvarac vrata, sto je zakljucano i sto ne puste osvajace RTSovih karata. Otvarac vrata ih obavestava da dodju u 5 do 12. U zakazanom terminu ih propusta do sale, gde im mlada vratarka objasnjava da nema mesta, ni za jednog od srecnih dobitnika. Srecni dobitnici se k’o pokisli vracaju do blagajnice, koja se izvinjava i objasnjava kako njoj nista nije jasno. Srecni dobitnici, sada tuzni jer su tracili vreme, izlaze na zimski pljusak da pokisnu i stvarno, figurativno nije bilo dovoljno. Neko bi rekao, pa sta i onako su karte bile za dz? a ja se pitam kako RTS i Takvud sebi dozvoljavaju tako nesto? RTS odavno ne gledam, a Takvud bojkotujem od te subote.

Cetvrtak popodne, tata opet osvaja karte na RTSu, a njegove mezimice odlaze ovog puta u Dom Sindikata na premijeru novog Asteriksa. E sad, ko je bio u Domu Sindikata i obratio paznju, zna da su poslednja tri reda prakticno neupotrebljiva jer se u trecem od kraja nalaze stubovi. Elem, RTS je delio besplatne karte u tim redovima. Mi smo imale srece, bile smo tacno u sredini izmedju dva stuba. Dok je jedan od (ne)srecnih dobitnika dobio mesto tacno iza stuba. Kako Dom Sindikata ne smatram krivim u ovom slucaju, nisam znala kako da kaznim RTS, jer ih vec odavno ne gledam, u Srbiji vise ne zivim pa im ni pretplatu ne placam. Ostao mi je samo blog, zato:

Radio Televizijo Srbije stidi se!

Ako je i od tebe, mnogo je cak i ako je za dzabe.

Ovih dana. Na uglu, Brankove i Carice Milice, na onoj raskrsnici gde vam je zabranjeno skretanje u levo ako dolazite s Brankovog mosta. Prilaze kola iz pravca mosta i staju na semaforu. Vozac izbacuje glavu iz kola i dovikuje saobracajcu:
– Brate!
Saobracajac, stoji mirno i gleda u suprotnom pravcu.
Vozac se naginje jos vise kroz prozor, tako da gotovo do pojasa izviruje i manijacki mase rukama u pravcu saobracajca ne bi li mu skrenuo paznju:
– Ej brate!
Saobracajac se polako okrece u pravcu vozaca i nemo ga posmatra.
Vozac, s nekim hitno-mi-je-a-trudim-se-da-budem-fin izrazom na licu dovikuje:
– E brate jel mogu da skrenem levo?
Saobracajac i dalje neverovatno smireno gleda u njega i odmahuje glavom u ne-ne pravcu.
Vozac ga gleda zbunjeno-razocaranim pogledom:
– A stooooo????
Saobracajac ga i dalje samo nemo posmatra.
Vozac se konacno vraca na sediste i vise za sebe komentarise:
– Jeeeee brate… (sto si takav?)… , polako se udaljavajuci u pravcu tunela.

——————————————–

I ti saobracajci postali mnogo fini, a bas bi bilo dobro da je mamlazu doviknuo:
– Brate, nisam ti ja brat!