The world moves with me

Ovih dana. Na uglu, Brankove i Carice Milice, na onoj raskrsnici gde vam je zabranjeno skretanje u levo ako dolazite s Brankovog mosta. Prilaze kola iz pravca mosta i staju na semaforu. Vozac izbacuje glavu iz kola i dovikuje saobracajcu:
– Brate!
Saobracajac, stoji mirno i gleda u suprotnom pravcu.
Vozac se naginje jos vise kroz prozor, tako da gotovo do pojasa izviruje i manijacki mase rukama u pravcu saobracajca ne bi li mu skrenuo paznju:
– Ej brate!
Saobracajac se polako okrece u pravcu vozaca i nemo ga posmatra.
Vozac, s nekim hitno-mi-je-a-trudim-se-da-budem-fin izrazom na licu dovikuje:
– E brate jel mogu da skrenem levo?
Saobracajac i dalje neverovatno smireno gleda u njega i odmahuje glavom u ne-ne pravcu.
Vozac ga gleda zbunjeno-razocaranim pogledom:
– A stooooo????
Saobracajac ga i dalje samo nemo posmatra.
Vozac se konacno vraca na sediste i vise za sebe komentarise:
– Jeeeee brate… (sto si takav?)… , polako se udaljavajuci u pravcu tunela.

——————————————–

I ti saobracajci postali mnogo fini, a bas bi bilo dobro da je mamlazu doviknuo:
– Brate, nisam ti ja brat!