The world moves with me

Nekako se uvek selimo krajem jeseni, kada krene da se skraćuje dan. I ono malo sunca u toku dana obično bude prekriveno oblacima. Onda krene zima, u gradu uglavnom bez snega, depresivna, previše hladna, predugačka. A onda, naglo, početkom marta pojavi se sunce. I nebo više nije sivo, i boje više nisu sumorne.
E baš negde, u to vreme, sa tom naglom promenom vremena, mene krenu da svrbe stopala. Ako me svrbi desno, to znači da ću ja nekoga voditi u šetnju, a ako me zasvrbi levo to znači da ću biti prošetana. Kako god, ona zimska depresija nestaje istog momenta, ja izlazim iz kuće i zaboravljam da ista postoji. Sezona skitanja je konačno počela.

Ove godine smo sezonu otvorili kratkom šetnjom po Taunusu. Taunus je brdoviti deo rajnsko-majnskog regiona i gledano iz moje perspektive počinje (iz neke druge, završava se) na severozapadu Frankfurta. Lako je dostupan. Dovoljno je sesti u metro i nakon polučasovne vožnje izaći u Kronbergu, odakle smo mi počeli našu šetnju. Do ivice grada na severu, ka kojoj smo se uputili, ima malo više od četiri kilometra. Prvobitno smo planirali da prvo prošetamo po Kronbergu i brdu koje se nalazi praktično u sred grada i na čijem vrhu smo već ranije opazili neke ruine, a zatim da se uputimo ka brdima. Međutim, to jutro smo ustali kasno pa smo odustali od obilaska ruina i zaputili se direktno u brda. Od ivice grada do najvišeg vrha Taunusa, Großer Feldberg (879m) ima malo manje od 5 km, usput se prolazi pored vidikovca sa kojeg se pruža lep pogled na Kronberg i susedni Konigštajn (Königstein) u čijem se središtu takođe uzdiže brdo na čijem se vrhu nalaze ostaci nekadašnjeg zamka. Zapravo, ja i nisam baš najsigurnija da li su Kronberg i Konigštajn predgrađa Frankfurta ili odvojena susedna sela. Pod onom severnom ivicom grada sam podrazumevala sever Konigštajna.

Visinska razlika između metro stanice i najvišeg vrha je oko 450m, tako da smo se konstantno penjali blagom uzbrdicom. Već negde na pola puta smo pravili pauzu u brdskom restoranu iznad čijeg su se vrha vijorile nemačka, neka lokalna i hrvatska zastava. Toliko sam se već navikla na brojnost balkanskih naroda ovde, da bih se iznenadila da je bilo drugačije. Ali se zato svaki put iznenadim onim što se u nemačkim lokalima može popiti, te sam se nakon prošlonedeljne fascinacije mešavinom koka-kole i soka od narandže (zaboravih joj ime) ovog puta čudila toplom narandžinom soku.

Do vrha smo gotovo celim putem išli prokrčenom šljunkovitom stazom, koja je uglavnom bila prekrivena ledom. U nižim delovima, dok smo još uvek bili među listopadnim drvećem sneg je bio plitak, uglavnom otopljen. U višim delovima, dočekali su nas borovi i znatno dublji sneg. Na samom vrhu magla je bila previše gusta, te nismo mogli da uživamo u pogledu, niti da osmotrimo sam vrh. Za povratak smo izabrali drugu stazu. Ne znam da li zbog toga što smo išli nizbrdo, pa sam bila odmornija i više obraćala pažnju na detalje, ali ta staza mi se mnogo više svidela. Sunce je nekako našlo rupu među oblacima, te je nebo dobilo onu neverovatnu plavu boju. Snega je bilo samo na stazi a cela šuma obojena u onu jarko narandžastu koja se može videti samo u jesen. Jesenju sliku su kvarile samo gole grane. Neverovatne boje za ovo doba godine.

Taunus je inače poznat po rimskim ostacima. Većina tih ostataka je lako dostupna, ali na žalost ja još uvek nisam iskopala dovoljno relevantnih podataka o tome. No biće vremena i za to, lepo vreme je tek počelo a ova brda su nam na dohvat ruke. O tome više nakon neke buduće šetnje.