postcards…

Umorih se od silnih političkih aktivnosti u zemlji bivšoj, zemlji sadašnjoj i svetu, te reko da skoknem malo do plaže da se opustim.

Moram da priznam da ja ne spadam u one ljude koji moraju da idu na more svake godine. Obala mora ili okeana mi nije ništa fascinantnija od drugih oblika reljefa. Klasične morske aktivnosti mi na primer ne pričinjavaju nikakvo preterano zadovoljstvo. Ako se već nađem pored neke “beskrajne” vode, najveće uživanje mi je da otplivam dovoljno daleko da ne razaznajem objekte na plaži i provedem sat-dva plutajući, uživajući u toj otcepljenosti od sveta. Ili da ustanem pre petlova i krenem u višekilometarsku šetnju plažom. Bilo kakve druge aktivnosti, tipa bacakanje po plićaku, ronjenje, vožnja brodićima od jedne do druge uvale, prženje na suncu itd. za mene je samo napor. Silno me zabavlja Miljanova potreba da na primer, nosi peraja na put, dok ja ne vidim ni svrhu nosenja peškira na plažu.
No pošto nas je dvoje, a moja lepša polovina voli more na način na koji ga vole deca, odlazak na Kubu je podrazumevao i obilazak kubanske obale. Te sam se pre puta bacila na detaljno istraživanje kubanskih plaža. Nekako mi se, čitajući o ostrvcima razbacanim po Karipskom moru Kajo Koko (Cayo Coco) učinio kao savršen izbor. Nacionalni park s retkim vrstama, relativno jeftini hoteli, nasipani veštački putevi koji spajaju razbacana ostrva i čuvena plaža Pilar (Playa Pilar) obećavali su idiličan odmor.

Ostrvo Koko pripada arhipelagu Kraljevi vrtovi (Jardines del Rey). Kubanci nemaju slobodan pristup ovim koralnim ostrvima. Pristup je dozvoljen samo zaposlenima na ostrvu. Ovo je uobičajena praksa na većini turističkih ostrva sa hotelskim kompleksima. U pojedine hotele ne možete ući ako ne posedujete odgovarajući pasoš. Te tako postoje hoteli u kojima su samo Italijani dobrodošli. Iskreno mislim da ništa posebno nećete propustiti ako jednostavno zaobiđete kubanske turističke komplekse. Gotovo sve plaže na glavnom ostrvu su javne, otvorene i za turiste i za lokalce, i izuzetno lepe. Uglavnom su na svega par kilometara od većih gradova u kojima je jeftinije odsesti i do njih postoji lokalni prevoz ili neka jeftina taksi varijanta.
Moja želja da ipak odem na ova ostrva proistekla je iz želje da uživam u njihovoj netaknutoj prirodi. Očekivala sam netaknutu romantičnu divljinu jer su ova ostrva bila nenaseljena dok nisu krenuli da grade skupe hotelske komplekse po njima. Ovo je doduše samo delimično ispunilo moja očekivanja. Priroda jeste divlja, ali nimalo očaravajuća, relativno nisko sagorelo rastinje koje ne može da posluži kao zaklon od sunca. Plaže koje ne pripadaju hotelaima su uglavnom prenatrpane smećem koje je verovatno more nanelo sa turistički eksploatisanih delova ostrva. Sreća u nesreći je da su gotovo svi hoteli bili poluprazni u vreme našeg boravka te su hotelske plaže bile gotovo puste. Kako su hoteli relativno načičkani jedni pored drugih, bilo je moguće šetati kilometrima uz sređenu obalu. Sređenu, samo u smislu čistoće. Na tim plažama gotovo ne postoji nikakva usluga (srećom), ili je toliko retka da je ja nisam ni primetila, verovatno jer su svi hoteli all-inclusive pa turisti nisu raspoloženi za dodatne troškove jer je sve i tako uključeno u cenu hotela. S druge strane, imali smo tu sreću očigledno, da totalno neplanski dođemo u najnepopularnije vreme. Vreme smo uglavnom provodili šetajući uz obalu. Vremenski uslovi su za mene bili idealni. Opet neko, ko je došao da leži na plaži i kupa se u moru, će verovatno proklinjati dugo svoju lošu sreću zbog konstantnih oblaka, upornog vetra i povremene kiše. No ja mislim da ne postoji romantičnija slika od oblačnog neba, beskrajne peščane plaže i te specifične plave boje koju more ima usled nedostatka svetla. Sve deluje nekako duboko, daleko i usamljeno, pomalo setno.
Cene smeštaja na ostrvu su bile vrlo prijatno iznenađenje. Raspitujući se o cenama pre puta bilo je nemoguće iskopati all-inclusive hotel, a samo takvi na ostrvima postoje, jeftiniji od 100 evra. No kada smo došli do recepcije najjeftinijeg od njih, ispostavilo se da je cena svega nekih 50 evra za oboje. S obzirom koliko su prevoz, hrana, piće i smeštaj skupi ako plaćate u turističkim dolarima, 25 evra dnevno po osobi je bila više nego povoljna cena. Po Koko ostrvu, od hotela do hotela, i susednom Guiljermo (Cayo Guillermo) na kojem se nalazi čuvena Pilar plaža saobraća turistički autobus, a s obzirom na obično očajnu konekciju to mi se dodatno činilo bitno prilikom planiranja puta.

Plaža Pilar će verovatno prosečnog obožavaoca peščanih plaža ostaviti bez daha. Sitni, gotovo beli pesak i svetlo plava boja plitkog mora se neće mnogo razlikovati sa slika koje ste možda videli na razglednicama ili turističkim magazinima. Ako ste strasni plivač, kao i svaka druga peščana plaža, za vas će se kupanje na ovoj plaži pretvoriti u noćnu moru. Posebno što je ona obeležena onim plutajućim stiroporom koji ima tendenciju da vam ograničava daljinu plivanja a iz nekog razloga čuvari plaže daju sebi za pravo da vas opominju da ne plivate dalje od toga. Kao strasan plivač, a kao nestrasan sunčar (onaj što voli da se sunča) ili plićakar (onaj što voli da se brčka u plićaku) jasno je da ja verovatno nisam najbolja osoba za peščane plažne putopise. Ipak, od silnog stresa i umora, koji su nas gotovo samleli pred put na Kubu, trodnevni boravak na ovom ostrvu bio je pun pogodak. Sati provedeni u ležanju u debelom hladu s knjigom u rukama dok je bilo sunca i duge plažne šetnje po oblačnom i kišovitom vremenu su nam oporavile telo za predstojeće skitnje po Kubi.

Za razliku od ovih izolovanih turističkih plaža, plažu Del Este na istoku Havane ne bi trebalo propustiti. Prosto je neverovatno da se jedan takav dragulj nalazi blizu prebučne, prezagađene, uzavrele Havane. Ova plaža je javna i na njoj ćete sretati lokalce. Do ove plaže postoji organizovan prevoz od centra Havane. Toliko je dugačka da bez obzira na broj ljudi ne može biti prenatrpana. Mnogo je lepša od hotelskih plaža na ostrvu Koko ili se bar meni tako činilo od silnog šoka posle haosa u Havani. Bila mi je smešna jedna lokalna familija koja je došla sa zetom Amerikancem da uživa na plaži. Niko se sem njega i ćerkice nije kupao. Ostali su piknikovali na plaži jer je njima more bilo previše hladno za kupanje, a ja iskreno nikada nisam umočila svoje telo niušta toplije.
Jedna od najačih slika koja me prati sa Kube su upravo ove duge peščane plaže. Neki drugačiji miris mora i svežina vazduha zbog izolovanosti ovih ostrva. Verovatno bih se pri sledećoj poseti zadržala isključivo na glavnom ostrvu daleko od turističkih kompleksa, no usled silne radoznalosti, to prvog puta nije bilo moguće. No ipak ukoliko niste obožavalac all-inclusive hotela jedan dan na ovim ostrvima je više nego dovoljan.

Više slika možete naći u mojoj galeriji:
Cayo Coco
Playa Pilar
Playas Del Este

Ako Kuba može da se pohvali da nečega ima u izobilju to bi definitivno bili američki automobili iz pedesetih, malo novije Lade, predivne plaže, guzate žene i cigare. Uz sve ostalo ovaj pridev bi bio neupotrebljiv.
Kada je svojevremeno Fidel izvojevao svoju veliku pobedu i krenuo da razvija novu Kubu, uveo je set zakona koji su trebali da učine sve Kubance jednakima. Neki taj njegov cilj doživljavaju plemenitim, dok ga drugi osuđuju. Meni je lično Fidel, sa ove distance, izuzetno simpatičan jer me podseća na decu koja veruju u snove bez obzira na surovu realnost koja ih okružuje. I to veruje, baš onako naivno, od sveg srca. Kao što već rekoh, sve to deluje lepo ako se posmatra sa dovoljne udaljenosti, no nekako moja izuzetno individualistična i svojeglava narav odbija ideju da su ljudi isti i da im trebaju iste stvari te bi joj takvoj odrastanje na Kubi verovatno predstavljalo noćnu moru. Posebno, onaj zakon koji bi mi branio da slobodno putujem van granica Raja. Doduše, većina stvari koje je Fidel uveo me ne bi pogodila ni najmanje. Kao strasni nevozač ostala bih apsolutno ravnodušna zbog zakon po kojem je Kubancima dozvoljeno da trguju samo automobila koji su se zatekli na ostrvu pre revolucije 1959. To je jedan od razloga zašto je Kuba pretvorena u auto-deponiju i pored toga što verovatno ne postoji ni jedno takvo mesto na čitavom ostrvu u formi u kojoj ga poznaje zapadnjački svet. Naravno, tu kolekciju od preko 60.000 praistorijskih automobila možete zvati i auto-muzejom ako ste romantične duše. No ta romantika brzo iščezava kada se na uzavrelim havanskim bulevarima nadišete izduvnih gasova. A ništa se ne crni i ne smrdi kao izduvni gasovi jednog oldtajmera.

Većina ovih starih automobila koji se mogu videti na ulicama ne izglade preterano romantično. Ono što je moguće videti na slikama raznih turističkih magazina je samo mali i prilično nerealni deo kubanskog voznog parka. Doduše, postoje na Kubi i noviji automobili, uglavnom u vlasništvu hotela i taxi udruženja. Ruku na srce, mi nismo imali ni najmanju želju da se vozimo kubanskom starudijom. Kada su stvari koje je čovek stvorio u pitanju, mi smo oboje veliki fanovi svega novog, tehnički naprednog i udobnog pre svega. Ti stari američki i ruski automobili ne obećavaju ništa od toga. Na naše neoduševljenje jednom prilikom su nam poslali stara američka kola da nas prevezu od pansiona do luke gde smo trebali da se ukrcamo na brod. Malo šta mi je od enterijera ostalo u sećanju. Sa sedišta sam toliko poskakivala da mi se glava na svakih deset metara sudarala sa krovom. Sećam se gvozdenih zavarenih šipki koje su pridržavale orginalnu konstrukciju s kojima su se moja kolena strasno ljubila pri ovim poskakivanjima. Kao da mi već nije bilo muka od te bolesne sado-mazo veze koju je moja glava razvila s krovom. Sreća u nesreći je da je put bio dug svega 5-6 km.

No vratimo se Fidelovom zakonu. Dakle kupo-prodaja je bila dozvoljena samo starudijom od pre 1959. Neki, malo jednakiji od jednakih, koji su svojim radom posebno prinosili razvoju i ugledu Kube su dobijali ruske Lade od države. Te njihov broj na kubanskim ulicama ne zaostaje za američkim automobilima iako nesrazmerno manje zauzimaju mesta na turističkim prospektima. Po ovom zakonu su automobili Kubanaca koji napuste zemlju prelazili u vlasništvo države. Porodica nije imala pravo da ih zadrži. Nakon duge Fidelove vladavine, na vlast je došao Raul a sa njim i neki novi zakoni. Jedan od njih, koji je stupio na snagu u oktobru prošle godine, je i zakon po kojem je kupo-prodaja automobila ponovo slobodna.

Sada bi naivni i romantični mogli pomisliti da će to nešto drastično da promeni, no teško da će prosečan Kubanac sa svojim primanjima od nekih 20 dolara mesečno sebi moći da priušti nešto novije na četiri točka u skorije vreme. Od kada je novi zakon stupio na snagu cene “novih” polovnih automobila su podivljale, te nije retkost da polovni model košta više nego novi na zapadu. Te uzimajući ovo u obzir ne treba žuriti na kubansku auto-deponiju biće ona tamo još dugo vremena.

Ja se retko kada opredeljujem za “posetite metropole” tip putovanja. U velike gradove putujem ili po potrebi da završim neki posao ili da posetim nekoga. Problem je što su veliki gradovi toliko veliki da iako vidim “sve” imam taj čudan osećaj da nisam videla ništa. S druge strane, ako mi grad služi samo kao polazno mesto za obilazak prirode, nacionalnog parka ili nekog dela obale ovaj osećaj se gubi. Valjda onda celom tom gradu pristupam rasterećenije, od početka s pomirljivom idejom: eto tu smo na par sati ili dana bez ikakvih nerealnih očekivanja da imamo dovoljno vremena da sve vidimo, te hajde onda da uživamo u šetnjama nasumično izabranim ulicama. U Havanu smo upravo tako otputovali. Služila je kao mesto u kojem smo se odmarali posle sletanja i pripremali za poletanje.
Kada putujete sa istoka na zapad i preletite par vremenskih zona vašem telu treba neko vreme da shvati da je sedam ujutru a ne podne. Što je zapravo izuzetno zgodna stvar, jer bez ikakvih napora ustajete rano i imate ceo dan pred sobom za gluvarenje. A s obzirom da je Havana dvomilionski grad, trebaće vam dosta vremena da istabanate svim njenim ulicama.

Pre odlaska na neko mesto ja se uvek dobro informišem o tome šta tamo negde mogu videti, raditi, očekivati. I nekako i pored dobre pripreme uvek ostanem zatečena i silno iznenađena onim što me dočeka. Obično, sve to izgleda drugačije od slike koju sam ja u svojoj glavi projektovala. Sa Havanom je začuđujuće bilo drugačije. Ona je izgledala upravo onako kako sam je zamislila. Zanimljivo je da je prvi komentar mog muža bio da je nije zamišljao toliko “raspalu”. Doduše kasnije se ispostavilo da su zgrade koje je on video kao ruševine, bile zapravo zgrade u fazi renoviranja u nedeljno popodne.
Ruku na srce, prosečna havanska zgrada i jeste u fazi poluraspada sa čađavim fasadama čiji se malter, poput pregorele turističke kože, ljušti u slojevima. Prosečna havanska zgrada je ukrašena balkonima sa kojih se viori čist veš u svim bojama duge, podsećajući na turističke zastave po evropskim gradovima. Tu i tamo promoli se koja čovečija ili pseća glava, promatrajući vas poluzainteresovano sa visine. Najbolji način da vidite unutrašnjost je da odsednete u nekom od stanova koji nude privatni smeštaj. Mi smo promenili dva domaćina u Havani. Ono što je bilo zajedničko za oba stana su ekstremno visoke tavanice, preko 4-5 metara, hladni podovi, kao i za naše uslove nepojmljiva količina plastičnog cveća, plastičnog voća i porcelanskih lutkica. Visoke tavanice i pločice obezbeđuju hlad u ovim kućama i u najtoplijim danima, dok su cveće i porcelan neiscpran izvor šala na račun domaćinovog (ne)ukusa.
U većim ulicama je uglavnom nepodnošljivo vruće i zagušljivo u toku toplijih dana. Iako većina zgrada formira arkade, koje štite od direktnog sunca i kiše, otpadni gasovi iz starih automobila u kombinaciji sa uzavrelim asfaltom nemilosrdno guše. Uske ulice su toliko pretrpane ljudima i parkiranim automobilima, decom koja igraju bejzbol, da je normalan saobraćaj kroz njih gotovo nemoguć.

Kada bih morala da se odlučim za meni omiljeni deo Havane to bi definitivno bio Vedado. Najveći deo promenade Malecon pripada ovom delu Havane. Rane jutarnje i kasne večernje šetnje Melaconom, uz more ostaće mi najdraža uspomena iz Havane. Ovaj deo Havane ima dosta očuvanih zgrada ali za razliku od centralnog dela mnogo manje turista, tako da su šetnje mnogo prijatnije. Posebno su zanimljive i žive ulice oko univerziteta (Universidad de La Habana) i istočno od njega ka centralnom delu Havane. Ovom delu pripada i Memorijal Hose Martiju, koji je na žalost bio zatvoren u vreme naše posete. S njega se pruža lep pogled ka čuvenom muralu Čea i manje čuvenom muralu Kamila. Manje čuvenom jer je izgrađen tek 2009. Na žalost, pogled na ostatak Havane s tog mesta i nije preterano impresivan, beton, ružne višespratnice iz novijih vremena i turistički autobusi.

Habana Vieja je najturističkiji deo Havane, no ne bi je trebalo zaobići. Ona je bitna iz dva razloga. Prvi je da će vam dati sliku koliko je Havana zaista lepa i koliko bi čarobno izgledala da se sve zgrade renoviraju poput onih u ulicama Obispo i Mercaderes. Drugi, to je jedno od retkih mesta gde ćete pojesti pristojan obrok, po zapadnjačkim standardima sa sve zapadnjačkim cenama. Ja nisam gurman, ali čak je i meni pirinač sa pasuljom uspeo da dojadi posle deset dana.

Kada je kulturni život Havane u pitanju malo šta smo zapravo videli. U potrazi za cigarama, koje smo se naravno setili da kupimo zadnji dan koji je sasvim slučajno bio i državni praznik, završismo u muzeju cigara. To mesto je zaista simpatičan muzej koji izlaže istoriju duvanske industrije, raznih alata i naravno cigara, tabakera, kutija za cigare itd. Svaki komad je malo umetničko delo. No, i pored toga ponašanje zaposlenih je u nama brzo ubilo osećaj krivice što muzejima nismo ostavili više prostora. Iako je ulaz u muzej besplatan, zaposleni će vas na brzinu sprovesti po muzeju ne ostavljajući vas ni 5 minuta nasamo, konstantno vas podsećajući da možete i treba da slikate, i na izlazu tražiti 10 dolara bakšiša. Ovo iskustvo mi je bilo zapravo jako interesantno. Apsolutno mi je bio jasan onaj deo, gde se gospođa trudi da zaradi bakšiš pa čak i onaj gde je ona već zacrtala visinu istog. Ono što mi je zaista fasciniralo je način na koji ona misli da jedan prosečan čovek želi da poseti muzej. Za muzej te veličine u Berlinu, ja bih recimo odvojila bar par sati sa sve kaficom između, uglavnom bez slikanja. Ja muzejske eksponate ne slikam sem ako baš nisam odlučila da napišem post na blogu, pa čisto da ga zašarenim.
Kada je muzika u pitanju, u Havani smo i taj deo dobrim delom propustili. Ulični svirači su česta pojava i muzika se praktikuje na svakom trgu od rane zore do kasno u noć, te nekako usled toga nismo osećali neku preteranu potrebu za noćnim izlascima po čuvenim salsa klubovima. Meni se lično salsa kao ples preterano ni ne sviđa. Kada gledam par kako pleše podsećaju me na loš brak, bez emocija i strasti i sa puno svađe. Čini mi se da se ta dva tela previše divlje bacakaju u prostoru bez ikakve međusobne privlačnosti. Nekako mi je prostački divlji bez one zavodljivosti koju ima tango na primer. Naša poseta Kubi bi prošla bez kluba sa živom muzikom s plesom da nismo slučajno u jednoj večernjoj šetnji naleteli na španski restoran sa flamenko igračima i živom muzikom. Koliko mi se salsa ne sviđa toliko me flamenko ostavlja bez daha. Nisam sigurna da li su igrači zaista bili toliko dobri, ili su kokteli učinili svoje, a možda i činjenica da nam je to bilo poslednje veče pred povratak s Kube, no to veče će mi ostati u sećanju kao jedno od najlepših na Kubi.

Oduvek sam volela grafite. Ova moja ljubav je prerasla u totalno ludilo od kada smo se doselili u Berlin, prestonicu ove najčešće zidne umetnosti. Havana, za razliku od Berlina nije “pretrpana” grafitima. Naletali smo na njih sporadično. Propagandne parole i lokalni junaci uglavnom su dominirali užim centrom grada. U ostalim delovima slike smešnog i zabavnog karaktera bile su podjednako zastupljene.
O havanskim (i svim ostalim) grafiti umetnicima ne znam apsolutno ništa te ću vas poštedeti komentara i ostaviti da uživate u bojama i oblicima.

Verujem da svaka zemlja na svakog čoveka ostavlja drugačiji utisak, kao što svakom od nas u svakom trenutku vazduh miriše drugačije. Verujem da dva čoveka, ma koliko da su slična ne mogu doživeti isto osećanje. Zeleno koje vidi moje oko nije isto zeleno koje vidi tvoje, a živeći sa Miljanom naučih da pokatkad zeleno može biti i crveno.

Moja Kuba je bila lepa iako se malter odvajao sa većine fasada. Sunčana i onih dana kada je padala kiša… vesela, šarena, raspevana, razigrana… Slobodna i kada se šetaš po šumama sa vodičima jer ti je zabranjeno da šetaš sam. Bogata iako svako pokušava da te zajebe za dolar. Moja Kuba je bila i ono što Kuba jeste, ali i mnogo štošta što ona zapravo nije. Ja gajim tu neku suludu ljubav prema tim američkim zemljama koje se prostiru od Južnog pola do Kalifornije. A ljubav kao ljubav uglavnom je slepa. Kada volimo idealizujemo, zatvaramo oči pred onim što se ne uklapa u tu savršenu sliku i stvaramo iluziju od svakog podnošljivog momenta. Moja slika Kube nije slika trezvenog čoveka, to je slika sanjara ludog od ljubavi, čula toliko opijenih da mu je pamet potpuno pomućena. Lagaću ako kažem da ne znam odakle tolika strast prema tom delu sveta u meni, znam ja dobro ali tu tajnu čuvam duboko u sebi. Bojim se ako je izgovorim, ako je podelim sa nekim, postaće manje važna, manje vredna, prekinuće se ta tanana nit na kojoj stoje nanizani svi ovi snovi.
Mogu li skupiti snage i otvoriti oči bar na trenutak? Mogu li priznati da neke stvari nisu bile baš pravedne? Da je tamo gde se svi vesele bilo i tuge? Da su oblaci ponekad i zaklanjali sunce? Da Kuba nije zemlja gde veseli ljudi piju rum ili mohito dok puše kohibu? I na kraju, hoće li sve to pomutiti moju ljubav?
A onda opet, nije li ljubav zapravo još veća onog momenta kad nestane stida zbog nesavršenosti? Ne doživljava li svoj vrhunac dok stojimo nagi jedno naspram drugog, ogoljeni do srži, nesavršeni i obični, bez šminke i skupih odela?
Pa… Kubo moja, hoćemo li biti kao oni ljubavnici što provode svoje noći u mrklom mraku ili ćemo početi da volimo svoje male nesavršene stvari zato što su naše, a ne zato što su lepe, ugodne, savršene… Možda… možda je ipak vreme da ti priznam neke stvari.

Draga moja, ti si najneslobodnija zemlja na svetu. Ponekad pomislim šta bi Če rekao, da sada može da te vidi? Zaključala si sopstveni narod na tom ostrvcetu. A znaš… oni imaju snove da vide Ajfelovu kulu, da šetaju po parkovima prekrivenim snegom, da istraže egipatske piramide. Dala si im znanje o svemu, naučila si ih mnogo toga, oni su narod sa najmanjim procentom nepismenih. Tvoji ljudi su videli slike celog sveta po raznim knjigama, čuli o svim čudima, ali ništa nisu stvarno videli, ništa nisu osetili. Oni imaju snove, koje nikada neće proživeti, jer si ih ti tamo zatvorila.
Ti nisi htela da budeš rob bogatoj Americi, a danas si rob svakom turisti koji kroči na tvoje tlo. Kako si to tačno zamislila ravnopravnost kada postoji taj deo zemlje po kojem mi , tvoji gosti ne možemo da se šetamo slobodno i taj drugi deo zemlje gde oni, Kubanci ne mogu da kroče bez posebnih dozvola? Kakva je to sloboda u kojoj smo svi konstantno nadgledani? Orvel bi ti pozavideo. From bi se verovatno godinama tvojim slobodama bavio.
Nisam razumela baš najbolje ni tu dvostruku valutu. Kako to tačno pomaže budući procvat Kube? Nije mi smetalo to što sve treba da platim otprilike četrdeset puta više od lokalaca. Smetalo mi je to što ne mogu da probam lokalne banane, da popijem kafu u lokalnoj kafanici i probam domaću picu. Smetalo mi je to, što sam tako retko uspevala da sretnem onoga ko je zaslužan za moje uživanje i da mu se zahvalim na tome. Kad malo bolje razmislim to su bili samo ona dvojica vodiča koja su nas “sprovodila” po onim, za nas turiste dozvoljenim stazama. Za dve nedelje uspeli smo da upoznamo samo dva čoveka. Priznaćeš da je to pomalo bedan rezultat.

No nekako, draga moja, čovek i pored svega toga mora da te voli. Ima nešto u toj tvojoj pesmi, u tom tvom zavodljivom plesu, u tom tvom osmehu, tom optimizmu koji te ne napušta i sreći ni zbog čega, sreći zbog sreće kao takve. Tvoj smeh nije posledica dobre šale ili nekog događaja, tvoj smeh… Tvoj smeh je lek za taj napaćeni narod. Tvoj smeh je vetar koji odnosi tugu. On je kiša koja sklanja suze.

Priznaću ti jednu tajnu. Osmeh. Osmeh je taj koji osvaja moje srce. Kad se zaljubim u nekoga, zaljubim se u njegov osmeh. Mora da bude širok da ga vidim sa velike visine, mora da bude glasan da ga čujem iz daleka, mora da bude topao da me istopi. Ti imaš taj osmeh, iskren, drag, neodoljiv.
Ma koliko me mučile sve tvoje nepravde ne mogu da prestanem da te volim. Ne mogu da prestanem da mislim na tebe. Ne mogu da ubijem ovu želju da ti se vratim.