postcards…

Čitam vesti na Radio Pragu pod pomenutim naslovom i umirem od smeha. Eh, ti Česi! Već sam ranije pominjala kako je Česima omiljena destinacija Hrvatska. Sudeći po ovom članku 800.000 Čeha smatra nam susednu zemlju idealnim mestom za odmor. Neko će se zapitati što baš Hrvatska? ili naivno pomisliti kako je to zbog silnih prirodnih lepota.
Ali ne…
Odgovor je vrlo prost. Hrvatska je najbliše mesto na koje mogu da dođu kolima, uglavnom pretrpanim hranom koju su poneli od kuće. Ili ti, Česi su najgori oblik paradajz-turista, mada sami sebe,i to s ponosom (svašta!), nazivaju pašteta-turisti. I ajd’ što nose gore pomenute salame i kobasice, nego mnogi od njih vukljaju i flaširanu vodu. Od onih 800.000 čak 500.000 dolazi u Hrvatsku sa punim gepekom, čemu je Hrvatska odlučila da stane na put te zabranila unos mesnih i mlečnih prerađevina iz zemalja EU. Nigde se glasno ne navodi da su mere uvedene zbog Čeha, ali čak i autor teksta smatra da je to očigledno.
Elem, ono što me je zasmejalo u članku je komentar da Česi to ne rade samo zbog para nego zbog posebnog ukusa češke kuhinje kojeg ne žele da se odreknu u toku letovanja. Hm… da, a ja sam veverica :D
Ja lično, smatram da su Česi bolesno štedljivi. Tu crtu štedljivosti, koja ne retko prelazi u škrtarenje je ovde u Češkoj i te kako izražena. Verovatno su nekulturu trošenja para razvili zbog teškog života pod Rusima, kao što većina Srba pati od nekulture trošenja para razvijenu valjda zbog slatkog života pod Titom :P Kažu ljudi, da ako si nešto radio 20 godina, trbaće ti 40 da prestaneš to da radiš, doduše ne znam kako to pravilo funkcioniše u slučaju kolektivnog ludila. Tom logikom pitanje je: da li će neki od nas i doživeti Češki preobražaj?

Ne volim da uopstavam stvari. Mada cinjenica je da vecina pripadnika jednog naroda ima tendenciju da se ponasa na odredjen, uniformisan nacin, da dele slicne stavove o vecini pitanja. Vecina ljudi je prosecno “inteligentna” i vrlo podlozna manipulaciji. Naravno u zavisnosti od toga na koji nacin su stanovnici nekog podrucja izmanipulisani, u datoj sredini mozete se osecati manje ili vise prijatno.
S druge strane, zivot na odredjenom mestu veoma utice i na nas karakter. Karakter je nesto sto se obicno vezuje za genetiku, ali opet posredno, na odredjenom lokalitetu nemate bas veliki izbor genetskog materijala. Na kraju, mi postajemo odraz sredine iz koje smo potekli.

Vecina Ceha koju sam upoznala, je izuzetno gostoljubiva, prijatna, pozitivna i druzeljubiva, no s druge strane i plasljiva, tiha, mirna i povucena. Rado ce oni s vama deliti radost, suze, pruziti vam rame za plakanje, ici sa vama u planinarenje ali ce ustuknuti kada se treba za nesto izboriti, kada treba nekoga otvoreno podrzati. Vecina njih ce osetiti sta je pravedno i istinito, ali sve to postaje manje bitno ako zahteva borbu, odricanje ili zrtvu, radije ce sagnuti glavu i cutati. Nekako, vremenom sam naucila da zivim sa tim. Da uzivam u tome sto zele da mi pomognu oko svakodnevnih stvari, i da ignorisem cinjenicu da ce biti suzdrzani u mojim bitkama. Na kraju, niko mi nece zabiti noz u ledja kada se okrenem, a i to je nekada vise nego dovoljno.

Heroji su zato retki u ovoj zemlji, a dusmani jos redji.

Danas Cesi slave jedne od retkih.

Jan Palah je na danasnji dan 1969,, izrazio svoje neslaganje sa zivotom pod ruskom torturom spalivsi sebe u centru Praga. Kako to obicno biva, pogreb ovog dvadesetogodisnjaka, tadasnji politicari su iskoristili da izreklamiraju svoje stavove. Jan Palah je rodjen 11. avgusta 1948. i u to vreme je bio student na Karlovom Univerzitetu u Pragu. Jos za vreme srednjoskolskih dana pokazivao je veliko interesovanje za istoriju i aktuelna socijalna pitanja. Kasnije, tokom Praskog Proleca aktivno je ucestvovao u sirenju ideje o humanom socijalizmu, slobodi govora i okupljanja. Nakon ruske invazije, nezadovoljan novonastalom situacijom, odlucio je da svojom zrtvom podstakne Cehe na borbu. Rano ujutru, 16. januara, stigao je u Prag, poslao svoja oprostajna pisma i kasnije tog popodneva se spalio ispred Narodnog pozorista u Pragu. Jedan od radnika, koji se nasao u blizini je pokusao da ga spasi prekrivajuci ga kaputom. Ipak, bilo je kasno, 85% njegovog tela bilo je prekriveno opekotinama. Preminuo je 3 dana kasnije u bolnici. Nakon njegovog spaljivanja protesti su potrajali neko vreme, medjutim nedovoljno omasovljeni, pod pritiskom policije ubrzo su utihnuli.

Mesec dana kasnije, Jan Zajic tada osamnestogodisnjak, nezadovoljan sto Cesi nisu iskoristili Palahovu smrt za ostriju borbu, odlucuje da zrtvujici sebe spreci od zaborava Palahovu zrtvu i inspirise Cehe na odlucniju i istrajniju borbu. 25. februara 1969. spalio je sebe u blizini istog mesta. U svom oprostajnom pismu imenovao je sebe “Drugom bakljom” i zahtevao da ga sahrane pored Palaha. Zelja mu tada nije uslisena, ali nakon dolaska Havela na vlast obojici je odato zasluzeno priznanje a mesto na kojem su izgubili zivot oznaceno je drvenim krstom ispred Narodnog pozorista.

Od 16. januara do kraja aprila 1969. godine cak 26 ljudi je pokusalo da svoje nezadovoljstvo iskaze na isti nacin. Sedmoro od njih je umrlo od posledica samozapaljivanja. Sva desavanja su ubrzo zataskana od strane Specijalne Sluzbe, a protesti ubrzo utihnuli.

Cesi se nisu pobunili godinu dana kasnije, nisu to uradili ni za pet, niti deset godina. Prvi put su se masovno okupili da proslave ovaj datum, dvadeset godina kasnije, 1989. godine.

Da li je to ono sto je istinito ili ono sto neko zeli da bude istinito? Vredi li se boriti za istinu? I da li je sve to na kraju vredno svih mojih suza?

25. oktobra izgubih zivce zbog budala. Svi znamo da se zbog posla ne vredi nervirati, ali opet… ajd ostani cool dok te budala podjebava. Ja ne mogu, priznajem. Inace mi je veliki problem da kontrolisem emocije, bilo koje vrste. A tek suze… I na zalost, uvek mi je stalo do tudjeg misljenja. Nekako previse brzo se primam na stvari ponekad, pa opet neki drugi put necu reagovati na tu istu stvar. Samoj sebi sam vrlo cesto nedokuciva.

Ali u nekoliko stvari sam uvek sigurna. Istina je jedna od njih. Uvek, taj prokleti osecaj za ono sto je ispravno mora da se javi da ispravlja krive Drine. Ma koliko ga ja gusila, ubijala, sebi objasnjavala da ce me na kraju satreti, izignorisati i napraviti budalu od mene, nekako uvek nadje neki prokleti put, neku sitnu naprslinu da eksplodira i natera me da promenim zivot iz korena. Ah, po ko zna koji put!

Protekli mesec je bio dug kao godina, teska godina, cinilo mi se na trenutke da cu se udaviti u sopstvenim suzama, da ce me ova golema tuga ubiti. A sve to zbog proklete istine. Moj zivot u proteklih 40 dana moze da se smesti u kancelariju sa troje ljudi. Pocinje prijateljskom pricom o mom nerazumevanju funkcionisanja kompanije (citaj: Ne mozes tek tako da se zalis, pa makar to sto rekla bila i istina), preko toga da mogu da konkurisem za najgoreg radnika meseca i istovremenih pohvala kako sam strasno pametna i sposobna, kroz stalno smenjivanje pretnji, kojekakvih ubedjivanja, torture da potpisem gomilu lazi kojima se serem sebi u lice, itd. I onda me puste na trenutak iz pritvora, a ja krenem da pisem zalbe, obrazlozenja zasto ne mogu da potpisem ta sranja, sve se to naravno uredno ignorise, pa onda sve ponovo, u krug. Red torture, pa moje pravdanje, pa noci provedene u grcu i jecaju, gomilanja beskonacne tuge u mojoj dusi. Na kraju izgubih volju da jedem, da hodam, da pricam, da postojim.

Pa opet nekako postadoh jaca, te suze postase redje a bes u meni intenzivniji, ali… izgubih osmeh. Izgubih onaj ludi osecaj srece koji me pokrece u zivotu, bez kojeg ne mogu da zamislim jutro, ni vece, ma ni jedan delic dana. Sve mi je nekako postalo svejedno. Ne, ne mogu da zivim bez strasti, moralo je da pukne. I u petak je puklo, plakala sam cini mi se satima, na kraju su me i sinusi zaboleli. Pokusavam da se smirim, preispitujuci sebe: Sta je to najgore sto mogu da mi urade? I onda opet, beskonacne suze zbog saznanja da oni to vec rade. Gade moj zivot gomilom lazi i neistina, osudjuju me za ono za sta sam ja njih tuzila, gomilaju sranja bez ikakvog osnova, ignorisu moja opravdanja. Da, na zalost i zbog lazi moras da se pravdas. Nema apsolutne istine, ma nikoga nije briga za nju, uvek je dobra propaganda presudna.

U ponedeljak me jedno od onih zlih lica doceka prakticno na ulazu u zgradu i sprovede me do HR-a, koji mi urucise otkaz sa svim upakovanim lazima od ranije. A sve sto sam rekla, argumentovala, poslala im i dokazala? To se ne racuna naravno, jer oni su ti koji pisu istinu a moje je da je prihvatim.

Laknulo mi je. Ceka me gomila novih briga i problema, ali bilo mi je nekako lakse. Kao da su me tuzili za neki strasni zlocin, kao da sam godine provodila dokazujuci istinu a na kraju me osudili na smrtnu kaznu. Sedim i cekam izvrsenje, srecna jer su moje muke okoncane. Ne, ne mislim vise o pravdi, ne mislim ni o istini, nije me briga sta ce neko vise da misli, sta li oni sitni ljudi koje vidim sa prozora svoje celije, dovikuju gledajuci me sa osudom. Cekam! Cekam da budem pogubljena, da bol i patnja prestanu, da vise ne osecam i ne mislim, da ne postojim.

A sledeci zivot? Hocu li u njega uci pametnija? Slomise li mi oni dusu ili volju, ili je to sve isto?

Pa ja sam naucila da se sa budalom ne vredi raspravljati. Znala sam ja to i ranije samo mi se nesto to znanje nije primenjivalo. Ma, koga lazem? Mrzim, jace nego ikad mrzim, te male, glupe, lenje i bezobrazne ljude, te ljigavce koji nisu u stanju da vide dalje od svoje sujete, mrzim neodgovorne i aljkave ljude vise nego ikada. I da hocu, svadjacu se opet i urlacu opet i vristacu opet kada me neko ocepi!

I sta sad?

Mogla bih da ih tuzim. To sto su uradili nije u skladu ni sa ceskim zakonom ni sa pravilnikom firme. Mogla bih da se razvlacim po sudovima, mozda bih i neke pare dobila na kraju. Ali zasto? Zarad istine kao takve? Nisam sigurna da sam spremna da slusam opet iste lazi, da bih na kraju dokazala da sam u pravu. Ja znam da sam u pravu, znaju i ljudi kojima je stalo, kome onda bilo sta da dokazujem? A opet i za koga? Za one koji saginju glavu i nisu u stanju da se sami izbore?

Mozda radi svoga mira? Mozda, ali koliko jos suza mogu da iscedim. Ili, sta ako na kraju stvarno ostanem bez osmeha, zauvek? Da li cu na kraju postati previse ogorcena, ljuta, mrzovoljna? Ove lazi i onako ostaju njima, ne meni, bojim se da bih produbljivanjem ovog slucaja stvorila samo ogromnu patnju samoj sebi. Na kraju, ne bih bila sposobna ni da uzivam u pobedi. Ono malo tuge koje mi je preostalo, iscedila sam ovim postom iz sebe. Ja sam vec nasla svoj mir.

S druge strane odlucila sam da promenim zivot iz korena. Da promenim profesiju, jer na zalost ista zahteva previse odricanja. Sedecu sa slicnom bagrom u mozda nekoj lepsoj kancelariji, ali sve ostalo ce biti isto. Ne ide to vise tako. Slede mi godina-dve usavrsavanja, a onda novi pocetak. Od sada radim samo za sebe. Vise nikad kompanije, nesposobnjakovici iznad i oko mene…

Imam samo ovaj jedan zivot, MORAM da ga prozivim sa OSMEHom! Ja ne znam drugacije i necu da ucim da zivim drugacije.