postcards…

Eh… danas je bas nikakav dan. Probudila sam se s glavoboljom, i po svemu sudeci sa istom cu i zaspati.

Kada covek umre za njim ostaju brige i pitanja. Gomila prakticnih stvari o kojima neko mora da brine. Tuga se nekako stopi sa svim tim, pa nekako sve to prodje… I kasnije, kada se osvrnes na taj deo zivota, uvek osecas neku muku, teskobu i brigu jednako jaku kao i tugu. Kada ti ljubimac ugine, ne ostaje nista sem praznine…

I sedim ovde… bez suza, sa dovoljno snage samo da gledam u njegove slike i lose snimke uhvacene fotoaparatom. Pa nekako sam se vec i oprostila od njega kada smo napustali Srbiju, i bio je i star, i bolestan, i nemocan, i znam da je ovako najbolje… ali opet…

Nedostajaces nam Oskare…

ili u mom, vise nego slobodnom, prevodu Pecina reke Punkve.

Odmah na pocetku vam mogu reci da se oko pecina dize prevelika prasina. Pecina je rupa jedna grdna i mracna i hladna. I ako neko od vas nije bio u pecini, nista nije ni propustio. Ustvari, za sve je kriv TV program. Secam se razno-raznih emisija o pecinama kada sam bila mala, pa onda i sve te silne slike, a i glupi Tom Sojer… sve mi je to stvorilo u glavi sliku o pecinama kao romanticnim mestima… velike dvorane sa ledenicama koje vise sa tavanice i izviru iz poda. A onda i svi ti kamencici u raznim bojama koje prodaju kao suvenire… ja sanjala kada udjem u pecinu ima da sljaste ljubicasta, crvena, plava, zuta na sve strane, a ono sva neka blato i mulj boja po zidovima. Pa sada, ko zivi na zemlji verovatno je posle 15 prestao da veruje u bajke i ima neku realnu sliku o svetu… ali mi sa snovima umesto mozdane mase u glavi, sa 29 jos uvek imamo istu sliku koju smo u glavi stvarali sa nepunih 5 ;).

Kao sto joj ime govori, ova pecina zapravo “nadkriva” reku Punkvu, koja je gotovo celim tokom podzemna. Sam obilazak traje oko sat vremena, i ne ne mozete da udjete kada hocete, s kim hocete i da se zadrzite koliko hocete. Ima da idete u redu dva po dva ili na uzim delovima jedan iza drugog, u grupi do sto ljudi, prateci devojku sa pevljivo-krestavim glasom, koja usput objasnjava kako se koja dvorana zove, na sta treba da vas potseca neki stalaktit (ono sto visi sa svoda) ili stalagmit (ono sto izvire iz tla) jer vi naravno nemate dovoljno vremena da stojite tu i pustate svojoj masti na volju da u tim prirodnim kreacijama pronalazi neke prepoznatljive oblike. Devojka naravno mluvi Cesky, za engleski se verovatno treba negde na vreme raspitati ;), mada sve te informacije se mogu izgooglati ranije tako da nije ni bitno. Ovo je verovatno jedan od kljucnih razloga zasto sam se smorila. Zaista mi je tesko da se pomirim sa tim da sam ovca i da mi treba pastir.

I tako… prolazeci kroz jedan od hodnika, verovatno prirodno oblikovan dinamitom, bez imalo nade da ce biti bolje, a i duvala je promaja (a svi znamo kako se Srbi boje promaje ;)), ugledasmo svetlost dana. E to je vec bilo nesto… stajali smo na dnu ambisa :D, sto rece Miljan kao u naucno fantasticniim filmovima kada otkrivaju nove svetove… prelepo :D. Predivni Macehin ponor (propast Macocha) se pruzao ispred nas. Ovaj ponor je inace nastao tako sto se obrusio deo pecinskog svoda. Dubok je 138 metara i izgleda neopisivo velicanstveno, posebno kada gledate iz te perspektive. Na dnu ambisa, svod je obrusivsi se formirao dva jezera Gornje i Donje, dubine 13 i 30 metara. Ovo je inace jedino mesto gde reka Punkva moze da uziva u svetlosti dana, ostatak reke je celim tokom pod zemljom. Ponor je opasan ogromnim stenama, prekrivenim naslagama mahovine, a na vrhu se uzdizu stari cetinari i prelepo plavetnilo. Ali nije samo predeo bajkovit, i samo ime i legenda koja se vezuje za njega daju ovom ambisu posebnu draz.
Po legendi, u obliznjem selu ziveo je udovac sa sinom. Posle nekog vremena udovac odluci da se ponovo ozeni. A maceha, k’o maceha u svim bajkama, bese zla. Kada je odlucila da radja decu, bojeci se da ce udovac vise voleti sina, ona ga povede jedan dan u sumu da skupljaju sumske plodove. Dosavsi do ivice ponora, zla maceha gurnu decaka u provaliju. Medjutim, drvece se sazali nad tuznom sudbinom detetovom i spasi ga zagrljajem granja. Zatim naidje dobri drvoseca, kao u vecini bajki jel?, i izvuce dete iz ambisa. Kad se u selu saznalo za macehino zlodelo, odvedose je do ivice provalije i bacise je unutra, a tata i sin zivese srecno do kraja zivota :D. Ova prica je bila za one sa manjkom mozdane mase ;).

Posle, nedovoljno dugog uzivanja u ambisu, vratismo se u pecine. Put smo do izlaza nastavili brodicima, sto je bilo hm… recimo zanimljivije.

A sada deo koji je mene fascinirao… opet Cesi :) U grupi od tih nekih pedesetak ljudi koja je sa nama obilazila pecinu, 80% su bili sredovicni ljudi, a opet ogromna vecina njih zapravo, sredovecne zene. I ja stvarno nisam sigurna da li su se ti ljudi znali medjusobno ili su samo tako po prirodi druzeljubivi i srecni zbog toga sto su tu gde jesu, ali smeh se konstantno orio pecinskim hodnicima. Toliko srece i opustenosti odavno nisam videla. Da li su vodici zaista bili bas toliko vickasti? Sumnjam, jer sam u jednom momentu razumela da je vodic objasnjavajuci dubinu reke na jednom mestu rekao: … i ovde je reka duboka malo preko kolena… (dramska pauza)… samo 40m… I posle toga tete su imale napade smeha. Tesko da je taj smeh imao bilo kakve veze sa duhovitoscu, meni je sve to vise izgledalo kao skup ljudi sa pozitivnom energijom koji neznajuci sta ce od silnog dobrog raspolozenja, pucaju od smeha :D

Na kraju, bio je to jedan nasmejan dan…

I da, malo vedrih slika iz sume, ipak sam ja sumski a ne pecinski covek.

Probudi me jutros, negde malo pre sest, hladnoca. Iz ko zna kog razloga, ostavih sinoc otvoren prozor. Dobro, lazem malo, bih lenja sinoc da ustanem i zatvorim prozor. I tako, sebicno kao i obicno, ne razmisljajuci da cu verovatno probuditi Miljana, krenuh da se lepim za njega pokusavajuci da se ugrejem. Ja sam inace kao najgora pijavica u krevetu. Nema sanse da zaspim, ako Miljana ne koristim kao jastuk. Pri tome se pripijam sve vise i jace uz njega u toku noci, ne bih li usisala svu toplotu iz njega. Posle silne akumulirane toplote, postoje dva moguca scenarija oslobadjanja viska energije, po prvom se razbacujem na sve strane i udaram dragu mi osobu dok ista u znak protesta ne napusti krevet ili po drugom, izguravam dragu mi osobu dok ista ne padne sa kreveta. Bas sam romanticna i osecajna dusica :)

Nego, da se vratim na pricu… Krenem ja tako da se uvlacim pod njegov jorgan… i probudim ga naravno… On me gleda zaljubljeno onim pospanim slatkim okicama, dok me uvlaci pod svoj jorgan, tepajuci mi nesto slatko i mazeci me… Ja se tu naravno raspilavljujem, nista ne sluteci… Posle nekog vremena, tog slatkog meskoljenja ustade on iz kreveta i vrati se sa nekom kesom, ljubeci me, sve uz reci “srecna godisljica ljubavi”…

E, tu ja udarim u najgori plac. Tesko meni zaplakati – pomislice sada svi koji me znaju, al’ Boga mi jeste u poslednje vreme. Ja sam zaboravila i koji je dan i koji je mesec, i sta sam radila juce, a kamoli pre godinu dana. Odavno nisam toliko plakala. Pomislih u sebi, ako zaboravljam prvu godisnjicu, sta ce biti sa desetom? I zasto sve to? Gde je sve to otislo i u sta sam se to pretvorila? U poslednje vreme sam strasno opterecena poslom, razmisljanjem oko ponovnog skupljanja i predavanja papira za vizu. Elem, odbili mi prosli zahtev i sad ajde sve iz pocetka, muka mi je i da mislim o tome a kamoli da trosim redove ovog posta. Da ne pricam o osecaju totalne beskorisnosti ili toga kako te firma ceni, kada dopusta da ti se tako nesto desava… itd, itd. I sve to nije opravdanje, ali desava se. Danas sam, posle svega, donela zaista neke bitne odluke, samo se nadam, da cu imati snage da istrajem u svemu.

Nego… nedam ja da me stvari tako lako deprimiraju :). Odem na posao, odsedim koliko sam morala, i krenem u kupovinu. Kada je tako sladak zasluzio je da razvucem pitu danas. Preskocicemo ovde raspravu o tome sta je pita, a sta burek, neka mi svi iz Bosne oproste, i pozabavicemo se filom. Kako moj dragi muzic preferira pitu sa sirom, krenuh u nabavku istog. A sir vam je jedna vrlo problematicna stvar u Ceskoj. Sa kackavaljem, gaudom, trapistom, budjavim sirevima, “zdenkom”, parmezanom i mocarelom problema nema. Ali, kravlji, kozji ili ovciji “domaci”, “sremacki”, tvrdi, meki, mladi, stari “srbijanski”, e to je vec veeeeliki proplem. Nemoj slucajno da vas ponese ime pa da kupite ono sto zovu “balkanski” sir ovde, gadno cete se otrovati kolicinom soli u njemu, a taj Balkan video nije. Ono sto donekle moze da posluzi za pite, kiflice i slicna testa je ovdasnja Feta. Po strukturi vrlo slicna Somborskoj npr, ali opet malo preslana. Ja je obavezno mesam sa krem sirom, obicno Raminim, to donekle ubije so ili je treba ostaviti neko vreme u mleku. Tek sam nedavno otkrila, da ono sto zovu “Smetana”, odgovara nasoj pavlaci. S tim da oni imaju neku sa 30% masnoce, ja je nisam probala, drzim se na 14%. Sa jogurtom smo imali srece od pocetka, uboli smo najbolji iz prve, “Olma” klasik jogurt je nesto najbolje sto sam ikada “pila”. Zapravo, jela kasikom, malo je gusci od onoga sto mi zovemo jogurtom, al’ ne smeta, pravi bolje brke ;)

I tako, kupih fetu, smetanu i ramu za pitu, gaudu i parmezan tek onako da se nadje… i krenem malo da setkam po trznom centru kad naletim na ovo… Preslatko…

Odmah ih kupim tako slatke i zagrljene, kao svaka zena, nadjem duboki smisao u svemu tome, oni zagrljeni, nama godisnjica, smrc itd… kako to vec u zenskom mozgu ide… Prodavacica krene da mi objasnjava kako je to solanik i bibernik, jest nije nego, ja sam odlucila: u crnom cu da drzim vanilin secer a u belom kakao :D, da nam u zivotu sve bude slatko… opet mudre zenske misli sa dubokim znacenjem :)))

I tako… opremljena sirevima, secernikom i kakaonikom, i jos po kojom sitnicom jer veeeelik je trzni centar a ja sam danas pod stresom… krenem kuci srecna i zadovoljna da mesim pitu. Posle dva sata pripreme i pecenja iste, ispade ovo…

Smazao ju je za pola sata, gledajuci me onim slatkim zaljubljenim, zahvalnim okicama sve uz reci kako bolju nije jeo i sl… Kako posle da mu ne razvlacim pitu opet? :D

A svo to razvlacenje kora i pecenje pite, pratili su Toy Dolls sa sjajnom obradom “I’m Gonna Be 500 Miles”… a ovde na kraju posta samo reci iste ;) Treba li ovde da napominjem, kako mi je pesma onako random dopala u uvo na poslu, a moj zenski mozak povezao kako je to prva pesma koju mi je Miljan otpevao, kako nam je danas godisnjica… smrc… :D:D

When I wake up yeah I know I’m gonna be
I’m gonna be the man who wakes up next to you
When I go out yeah I know I’m gonna be
I’m gonna be the man who goes along with you
If I get drunk yes I know I’m gonna be
I’m gonna be the man who gets drunk next to you
And if I haver yeah I know I’m gonna be
I’m gonna be the man who’s havering to you
But I would walk 500 miles
And I would walk 500 more
Just to be the man who walked 1,000 miles
To fall down at your door
When I’m working yes I know I’m gonna be
I’m gonna be the man who’s working hard for you
And when the money comes in for the work I’ll do
I’ll pass almost every penny on to you
When I come home yeah I know I’m gonna be
I’m gonna be the man who comes back home to you
And if I grow old well I know I’m gonna be
I’m gonna be the man who’s growing old with you
When I’m lonely yes I know I’m gonna be
I’m gonna be the man who’s lonely without you
When I’m dreaming yes I know I’m gonna dream
Dream about the time when I’m with you

… ili opet nismo videli pecine :(

Od kada smo stigli u Cesku ja planiram da obidjemo Moravski Kras kako bih posetila pecine. To je bila jedna od prvih stvari koju sam nasla surfujuci po net-u kada smo se doselili. Ali kako je tada bila zima, a pecine su u to vreme zatvorene, morali smo da sacekamo neko lepse vreme. I dodje lepse vreme, ali ja ih jos uvek nisam videla. Inace, to je na nekih pola sata busom ili vozom od Brna, da stvar bude jos vise deprimirajuca ;). No dobro, ne ocajavam ja toliko sto ih nisam videla, ima dana, sledeci vikend npr. Druga stvar me muci. Imam jednog vrlo finog kolegu, koji je iz Brna a voli i da planinari, seta okolo, vozi bajs i sl. i predeo mu je vise nego poznat. E pa taj fini kolega obicno ima zivaca da sedi sa mnom i objasnjava mi do detalja gde sta ima da se vidi, kako koja trasa izgleda uzivo (mislim na sve one plave, zute, zelene i crvene linije ucrtane na mapi), koji prevoz da koristim da negde stignem i sl. Sada vec sve to mogu i sama, ali u pocetku mi je njegova pomoc bila i vise nego korisna. I odavno je on meni sve potanko objasnio oko tih pecina, ali…
Prvi put kada smo isli, karta je bila kod mene, pa smo se izgubili. I zavrsili na skroz levoj stazi… kada smo shvatili da se nesto ne uklapa vec smo bili predaleko da bi se vracali. Od tada Miljan drzi mapu u rukama, sto za posledicu ima da smo uvek na pravom putu, sto je priznacete krajnje dosadno. Znam, zena sam, lose se orjentisem i tesko mi je da priznam poraz, ali bar umem da kuvam :D.
Juce smo opet pokusali da vidimo pecine, ali smo kasno krenuli, nosili smo novi aparat sto znaci bili silno usporeni jer smo slikali naokolo, tako da nam je trebalo jedno 5 sati da predjemo 10 km i ne stignemo da vidimo pecine pre zatvaranja.

Ove nedelje mi se taj mnogo fino kolega vraca sa odmora, i verovatno ce me pitati:

-Marice da li si putovala negde?

-Pa vidis, hteli smo da vidimo te pecine… secas se da smo se zagubili prosli put…. (taj podatak ga je silno zasmejavao danima)

-I kako ti se cini?

-Pa… nismo ih bas videli…

-hahahaha

i tako …. verovatno ce opet da se smeje danima :) ali bar uveseljavam kolege ;)

Ali i s pecinama i bez njih meni je Moravski Kras zaista predivno mesto. Za sada nemam ni vremena ni volje da putujem negde dalje od Brna, ali mogu zamisliti kakvi su tek ostali predeli, oni popularniji npr. Ceski Raj i sl.

Ovo je otprilike trasa koju smo presli, krenuli smo od crvene tacke (Jedovnice Pila) i zavrsili u Blansku, ne verujem da ima vise od 15-ak kilometara:

A ovo je otprilike ono u cemu smo uzivali uz put….

Pentranje uz stene je inace vrlo popularan sport u ovom kraju. Oko nase zgrade postoje cak 2-3 velike sale sa zidovima za penjanje. Ko zna mozda se oprobamo u ovome uskoro.

Stari mlin u Rudicama

Ovo je jedna od stvari koja me uvek fascinira iznova. Detalji… u seocetu sa svega nekih hiljadu dusa, mozda i manje, jedan ovakav detalj, tako prosto a tako lepo :)

Deo puta smo morali da predjemo preko duge livade, sto i nije neko uzivanje na visokoj temperaturi. Ali svejedno, lep pejzaz.

I pred sam kraj opet predivna suma :)

Ova cesta je, inace, biciklisticka staza. Uhvati me tuga, ponekad, sto ne znam da vozim biciklo, odnosno, sto imam toliki strah od voznje istog :(

Na kraju zavrsismo u Blansku. To nam je nekako najzgodnije. Voz ide na otprilike pola sata do kasno u noc, pa ne moramo mnogo da se opterecujemo oko vremena. Grad je okruzen predivnim sumama, tako da uvek mozemo da racunamo na to da cemo na kraju pesacke ture sigurno biti odusevljeni :). I na kraju najbitnije, preko puta stanice nalazi se sjajna picerija sa odlicnom hranom pa znamo da nam sleduje i odlican obrok na kraju dana :D
Hm… nadam se da cu vrlo brzo, konacno, napisati post o pecinama.

Ovog vikenda smo konacno mrdnuli malo iz kuce. Prethodnih nekoliko smo proveli radno, zavrsavajuci sve ono za sta nisu dovoljni onih 40 radnih sati nedeljno. Ja sam planirala da vikend provedemo u nekoj maratonskoj setnji, ali smo u zadnjem trenutku promenili planove zbog prijatelja. Na kraju smo zavrsili u banji Ostrozska Nova Ves na jugu Ceske, na takmicenju Dragon Boat. Ako se ne varam, u pitanju je bilo medjunarodno takmicenje, na 100, 200 i 2000 metara.

Sem profesionalnog dela takmicenja za zene i muskarce, jedan deo je bio namenjen i nadmetanju timova razlicitih kompanija. Ovi kompanijski timovi su bili mesoviti, i u timu je moralo biti bar 4 zene. To je “naravno” bio jedan od kljucnih razloga ne tako sjajnog plasmana Skodinog tima, za koji je moj prijatelj veslao. Ponekada se pitam, kako sam uspela da ostvarim tako dobro prijateljstvo sa sovinistom ;).

U svakom timu je bilo 20 veslaca, sa kormilarom na kraju i bubnjarom na pocetku koji im je davao ritam. Ovi bubnjari su mene mnogo vise odusevljavali nego veslaci. Valjda zbog toga, sto su bubnjari zapravo bubnjarke sa krestavim glasom i istini na volju ne preteranom nadarenoscu za zadavanje ritma.

I da me neko sada pita, ko je ucestvovao ili pobedio ne bih znala, mi smo tamo bili samo da se malo druzimo s mojim kolegom i njegovom devojkom. A kako je njemu srce ocigledno jos uvek u Skodi, za koju je veslao, za istu smo mi morali da navijamo :).

Ceo dan smo prakticno proveli na jezeru, ako izuzmemo 2 sata koliko nam je trebalo da skoknemo do banje da nesto pojedemo. Cesi su inace vrlo slicni Srbima po izboru hrane koja se moze pojesti na ovakvim drustvenim dogadjajima, red kobasica, red pljeskavica, snicli, krmenadli… jos da je neko zalozio vatru i okretao prase ili vola… veselju kraja ne bi bilo. Sve to se naravno zalivalo pivom, na nekih 30 stepeni.

I naravno, opet sam uspela da izgorim :(.