postcards…

Kada smo bili mali učili smo da je 1. maj Dan rada, iako se toga dana nije radilo. Nije mi to bilo najjasnije tada. Činilo mi se da treba upravo da radimo više jer slavimo rad. Kasnije smo učili malo više o tome, te naučili da 1. maja ne slavimo rad nego obeležavamo dan kada su se radnici borili i izborili za humanije uslove rada. Tada mi se činilo da smo onda definitivno zaslužili da se odmaramo na taj dan. E onda sam još više odrasla i shvatila da se za što-šta još vredi boriti te da bi taj dan umesto za roštiljanje trebalo iskoristiti za borbu. Od tada više ne odrastam, uglavnom starim.

Berlin je prvi, nadam se ne i poslednji, grad u kojem živim da ima dugu borbenu prvomajsku istoriju. Tih davnih osamdesetih Berlin je bio podeljen na zapadni i istočni deo. Krojcberg (Kreuzberg) je u to vreme bio siromašan zapadno-berlinski kraj preplavljen doseljenicima, studentima i skvoterima. S obzirom na strukturu stanovništva postao je plodno tle za anarhiste, feministe, anti-imperijaliste i sve ostale koji naginju u bilo kom obliku na levu stranu. Te nije čudno da su upravo u Krojcbergu počinjale protestne prvomajske šetnje. Ove šetnje su se prvi put završile incidentima 1987. i od te godine imaju tendeciju ka revolucionarnijem obliku. Nakon pada berlinskog zida demonstracije su se preselile u Prenclauer berg (Prenzlauer Berg) koje je u međuvremenu postao omiljeno naselje među skvoterima. I u njemu su se zadržale sve do 1999., one u vreme koje je NATO zasipao našu zemlju oslabljenim uranijumom. I dok smo mi još uvek legali i budili se uz zvuke sirena Atari Teenage Riot je za 1. maj svirao u Krojcbergu isper 10.000 ljudi u znak protesta protiv NATO intervencije i time se demonstracije konačno ponovo sele na svoje izvorno odredište. 2001. su demonstracije zabranjene što je naravno bio povod više nezadovoljnoj masi da izađe na ulice u rekordnom broju i sukobi se s policijom. Kako se strategija zabrane pokazala neuspešnom, berlinske vlasti su se dosetile da primene taktiku poznatu još u vreme starog Rima, dali su masi ‘leba i igara ne bi li je smirili. Те tako je Berlin dobio još jedan u nizu uličnih festivala, poznatiji kao MyFest smešten strateški u srcu Krojcberga ne bi li se demonstracije razbile. Na svu sreću, demonstranti nisu lako odustali te su na fesival dovodili poznate anarho bendove kao Banda Bassotti koji bi povukli masu u šetnju nakon koncerta. Poslednjih par godina ove demonstracije se pretvaraju manje-više u turističku atrakciju. Bilo je par godina kada su demonstracije bile burnije, uglavnom kao reakcija na propagandu koju je vlast širila. Prvomajske demonstracije u Berlinu ne prestavljaju samo radničku borbu. One su mnogo više od toga. Bave se trenutnim političkim zbivanjima u svetu i ulogom koju Nemačka ima u svemu tome. Centar je svakako antikapitalistička borba jer je organizatori vide kao uzročnika trenutnih svetskih ratova i kriza, kao i potlačenog položaja savremenog čoveka.

Ovogodišnje demonstracije su bile izuzetno mirne. Krenuli smo od Lauzicer trga (Lausitzer Platz) i zaustavljeni već u Lindenstraße ispred Jevrejskog muzeja. Ovo je donekle granica, gde je policija znala da ne treba da očekuje veću materijalnu štetu, a s druge strane imaju i dobar strateški položaj jer su mogli da nas blokiraju sa svih strana i razbiju u manje grupe kako bi onemogućili grupni povratak u Krojcberg. Od polazne tačke, do završne put je vodio kroz stambeni deo Krojcberga te u njemi nisu postojali objekti koji bi demonstrantima bili potencijalna meta. Nastradao je izlog jedne banke i izlog jedne benzinske pumpe. No kao i obično, vlast se poslužila lažima te blokirala dalji put pod izgovorom da su se demonstracije otrgle kontroli. Činjenica da su oko nas šetali ljudi sa malom decom jasno pokazuje koliko su ovi navodi netačni. Malo više agresivnosti demonstranti su pokazali tek nakon blokiranja od strane policije. No i to se završilo sa spaljivanjem par saksija na sred puta i lomljenja policijske kućice ispred Jevrejskog muzeja. Policija je smišljeno provocirala demonstrante i planski u manjim grupama razbijala okupljene ljude. U jednom momentu sam primetila da sam okružena policijskim grupama sa svih strana na svega desetak metara. Bilo kojim pravcem da smo poželeli da prođemo organizovano, put je bio potpuno blokiran te su se ljudi jednostavno razišli prolazima između stambenih zgrada. Na ulicama je tog dana bilo oko 7.000 policajaca i 25.000 ljudi. Vlasti su procenile 10.000 no to treba uzeti sa ogromnom rezervom. Ista ta vlast, tj. novine koje je podržavaju, naveliko pišu o tome kako su demonstracije pretile da pređu u ozbiljno nasilje navodeći da su demonstranti zapalili saksiju u jednoj stambenoj zgradi. Ta saksija jeste zapaljena slučajno na samom početku, prilikom postavljanja zastave na stambenoj zgradi i u roku od par sekundi isti ti demonstranti su je ugasili. Da se bilo šta ozbiljnije desilo ne bi imali potrebu da pišu o tim trivijalnostima.

Meni se nakon ovog protesta čini da ovaj vid demonstracija nema neke velike šanse da na bilo koji način uznemiri nemačku vlast. Manje, unapred ne najavljene akcije imaju mnogo više šanse da izazovu veću pažnju javnosti. Na žalost prohipsterska srednja (realno visoka) nemačka radnička klasa zatvara svoje oči pred nesrećama u svetu koju njen visoki životni standard direktno uzrokuje. Radije uz čašu skupog vina razmenjuju površne priče o osećaju krivice srednjeg staleža. Neko proseravanje koje sam prvi put čula po dolasku u Nemačku, o tome kako se osećaju krivim što imaju lagodan život dok siromašna deca umiru širom sveta. Pri tome ne povezuju da to njihovo imanje stvari proističe direktno iz izrabljivanja te siromašne dece, tj. zemalja u kojima su ona imala nesreću da se rode. Te tako u svoj svojoj ograničenosti i gluposti šalju neku siću kroz kojekakve humanitarne organizacije skidajući na taj način svu odgovornost sa sebe. Onih, koji uviđaju pravo stanje stvari na žalost u Nemačkoj ima premalo i ta masa je daleko od kritične da bi mogla uličnim demonstracijama bilo šta da promeni.
Te, ako ni zbog čega drugog, podsećanje da ipak ima onih kojima glava služi za razmišljanje prvomajske demonstracije nisu uzaludne.

Danas su se održavali protesti širom Evrope. Protestvovali smo protiv…
Sada kada o tome mislim, jako je teško definisati protiv čega su se to borili ljudi danas na ulicama širom Evrope. Pretpostavljam da je većina njih čula da novi sporazum (ACTA – Anti-Counterfeiting Trade Agreement) koji treba da izglasa Evropski Parlament do juna na neki način smanjuje njihove (mahom, internet/online) slobode, ugrožava privatnost itd. Većina ga do te mere banalizuje da se sve svodi na pirateriju američke filmske i muzičke industrije.

Šta tačno donosi ovaj sporazum i koliko zaista ubija slobode, privatnost itd. jako je diskutabilno. Kako se na zvaničnom sajtu navodi ovaj sporazum treba da usaglasi globalni standard za zaštitu prava intelektualne svojine i sprovođenje istog. O ovom sporazumu se raspravlja još od 2006. Sporazum su inicirale Amerika i Japan. Jedna od glavnih zamerki javnosti danas je da su sporazumi vođeni u tajnosti i bez konsultacija sa potencijalno zainteresovanim stranama. Ja zapravo i ne želim da ulazim u detalje ili istoriju ovog sporazuma jer ako se imalo ozbiljnije upustite u istraživanje naćićete toliko oprečnih tvrdnji da bi iznošenje bilo kakvih zaključaka bez čitanja samog sporazuma bilo u najmanju ruku neodgovorno ponašanje.

Iako nemam jasnih i preciznih znanja o samom sporozumu, sem priča tipa rekla-kazala po anti i pro ACTA blogovima i sajtovima, ja sam danas šetala sa desetak hiljada protestanata ulicama Berlina. I volela bih da objasnim zašto. Zašto je to bitno protestvovati protiv ovog sporazuma čak iako nemate jasne i detaljne informacije o samom sporazumu.

Jedan od problema se nalazi već u definiciji svrhe samog sporazuma. Sporazum treba da uradi nešto na GLOBALNOM nivou. Ovde bi ceo esej mogla da napišem protiv globalizacije ali zadržaću se ipak na ovom konkretnom slučaju. Dakle, seli su za okrugli, pravougaoni ili kvadratni sto pre pet godina par Amerikanaca i Japanaca sa idejom da naprave red u svetu ogrezlom u pirateriju. Ne treba zanemariti činjenicu da je baš negde u to vreme počeo The Pirate Bay slučaj. Čisto zarad podsećanja sledi par detalja oko slučaja i umešanosti Amerikanaca u isti:

Zime 2005. švedsko pravosuđe je zaključilo da je nemoguće dokazati krivicu optuženih. Nakon ovakvog zaključka švedski ministar pravde pozvan je na hitan razgovor u Vašington. Policajac koji je bio glavni u istražnom postupku je svog poslodavca tj. Švedsku zamenio Vorner Brosom (Warner Bros). Nakon šest godina konačna presuda je napokon donešena i švedsko pravosuđe ih je proglasilo krivim (izrečene su im kazne od 4 meseca do godine dana zatvora).

Ovaj slučaj je samo jedan u nizu koji su pokazali Amerikancima urgentnost globalizacije u borbi protiv piraterije. Tj. nametanje svojih standarda ostatku sveta. Neki od njih su da se potencijalni okrivljeni gone krivično a ne prekršajno, dalje da se omogući policiji na granici da vam pregledaju elektronske uređaje i da ukoliko nađu da narušavate nečija autorska prava, intelektualnu svojinu itd. imaju pravo da vaš uređaj unište na licu mesta. To kako je tako nešto moguće dokazati, ili optužbe opovrgnuti kasnije u sporazumu nije razjašnjeno. Većina ovih američkih zahteva je odbijena još u procesu pregovora i ne nalazi se u završnoj verziji dokumenta. No oni i dalje jasno ocrtavaju u kom pravcu sa ovim regulacijama Amerikanci žele da idu. Ova globalizacija sporazuma upravo i vodi u tom pravcu. Ne treba smetnuti s uma da svaki tip sporazuma precizira određene minimume ali nikada maximume za određene vrednosti. To praktično znači da čak i da su Evropljani uspeli da se u pregovorima izbore da taj minimum bude na nekom za nas prihvatljivom nivou, to ne znači da se taj minimum neće podići na neki viši nivo u sledećih par godina. Posebno što nakon potpisivanja EU-a zapravo niko više neće ostati da se žali na sporazum. Ostale, ekonomski nerazvijenije zemlje će jednostavno, kao i do sada, biti prinuđene da prihvate taj sporazum kao deo saradnje u različitim oblastima. Drugim rečima, biće ucenjene da postupe prema instrukcijama bogatih. No naravno ovo nije priča samo o pirateriji, ovo je ogromnim delom i priča o ratu patenata koji se već poodavno zahuktava.
I dok dušebrižnici “liberalnog” dela sveta vode bitke za oslobađanje kineskog i iranskog interneta, njihove vlade na kvarno ograničavaju njihova prava i slobode takozvanom zaštitom intelektualne svojine.

Nisam danas šetala da bi odbranila taj privid slobode koji sada imamo. Već odavno je jasno da je to samo opsena. Šetala sam danas jer ne želim da dopustim da se američki standardi tako lako globalizuju. Nisam želela da dopustim da mi se njihove vrednosti tako lako nametnu. Nisam želela da se predam bez borbe. Iako su šanse male, smatram da dok god postoje vredi se boriti.

Na ovom sajtu možete naći sva dosadašnja i buduća pisanija na dotičnu temu.

Božićni vašar se danas organizuje gotovo u svim protestantskim i katoličkim zemljama Evrope. Ovaj vašar obično počinje četiri nedelje pre Božića (početak crkvene godine) po gregorijanskom kalendaru, kod nas poznatijeg kao katolički Božić. Ovaj običaj orginalno potiče iz germanskih zemalja (Austrija i Nemačka), u kojima se slavi još od 13. veka. Kasnije se proširio i po ostalim protestantskim i katoličkim zemljama. Za razliku od raznih uličnih festivala koje Nemci organizuju naveliko tokom leta i u kojih se uglavnom klonim, božićnom vašaru se radujem kao malo dete. Ne znam šta me više oduševljava, svetla koja dopiru sa prodajnih štandova, deca koja ciče na ringišpilima, gužve u redovima za kolače, vino i roštilj ili sveopšte ushićenje koje vlada na ovim vašarima. Svo to ludilo odvlači pažnju od toga da su vam se stopala, prsti, uši i nosevi odavno smrzli. A tako umotani u tri tone zimske gardorebe, kada je struk zbog naslaganih stvari odavno izgubio formu, polako nestaje i osećaj krivice zbog upravo unesenih kalorija. Jer zima je na severu Evrope duga i svo to salo će se lepo istopiti tamo negde do maja, kada nas sunce konačno ogreje.

Berlin ima ukupno 54 vašara, raštrkana po trgovima raznih delova grada. Neki su toliko poznati da su postali deo turističke ponude mnogih zemalja. Moj prvi pravi susret s ovim vašarom je bio pre tri godine u Frankfurtu, kada nas je profesor nemačkog vodio na vašar kao deo praktične nastave koji je naravno podrazumevao ispijanje Glühwein-a i jedenja Bratwurst-a, hrane i pića tipičih za ovaj vašar. Oni kojima vera nije dozvoljavala alkohol su pili neku bezalkoholnu verziju Glühwein-a, a mi kojima dobar ukus nije dozvoljavao jedenje mesa smo se prežderavali krompirićima i slatkišima. Od tada, ja redovno odlazim bar jednom u te četiri nedelje da se prežderem nemačkim pred-božićnim đakonijama. Te evo prilike da podelim i s vama listu tipičnih jela i pića na nemačkim vašarima (bez ikakvog reda, tj. kako mi koji bude dolazio na um):

1. Glühwein – poznatije kod nas kao kuvano vino. Postoje i verzije sa brendijem (Glühwein mit Schuss). Meni je najklasičniji i najukusniji.
2. Flammkuchen – ovo jelo orginalno potiče iz današnjeg francuskog, nekada nemačkog Alzasa, te ga ja svrstavam ipak u tipična nemačka jela. Tanka kora nafilovana prilozima slično kao pica, ali testo je mnogo tanje, hrskavije i ukusnije. Za razliku od pice i prilozi su totalno drugačiji. Najtradicionalniji Flammkuchen kao podlogu ima krem sir (zapravo nešto gustine i ukusa između pavlake i švabskog sira), a po njemu prethodno propržen crni luk sa sitno seckanom slaninicom. Ubedljivo najukusnija verzija. Pravi se i u vegeterijanskim varijantama.
3. Lebkuchen – slično kao medeno srce, ili generalno naši medeni kolači, samo jedno milion puta ukusnije. Prave se i u ukrasnoj verziji poznatijoj kod nas kao licidarsko srce. Jedan od mojih omiljenih kolača, sa svim podvarijantama koje ima. U orginalnoj, nemačkoj verziji Ivice i Marice, vešticina kuća je bila od lebkuchen-a.
4. Bratwurst – nemačke kobasice koje dolaze u milion i jednoj podvarijanti. Uglavnom grilovane, serviraju ih u Brötchen-u (pogačice, od belog brašna) sa senfom. Mada varijanata ima milion u zavisnosti od tipa kobasice i nemačke pokrajne u kojoj ih jedete.
5. Gebrannte Nüsse - Razno kandirano koštunjavo voće, u našem narodu poznate kao orasnice.
6. Pommes, Kartoffelspalten – Krompir na hiljadu i jedan način, ovde navedena dva najčešća na vašaru. Nemci imaju najlepši krompir na svetu i najbolje recepte za pripremanje istog.
7. Schokofruechte – Komadići voća nataknuti na roštiljski štapić, uvaljani u otopljenu čokoladu. Moje omiljene kombinacije: banane sa mlečnom čokoladom i jagode sa belom čokoladom.
8. itd….

Ovo je naravno samo moj mali doprinos u širenju slave nemačkih vašarskih đakonija, lista je naravno mnogo duža. O podvarijantama glavnih nabrojanih jela da ne pričamo. Usresredimo se na krkanluk, prijatno!

Na jugu centralnog dela Berlina nalazi se Treptover Park (Treptower Park). Kako je Berlin odlučio da nas iznenadi još jednim sunčanim danom nismo hteli da ga razočaramo te smo prošetali do jednog od retkih parkova koje do sada u Berlinu nismo obišli. Berlinu zaista ne manjkaju parkovi, svih vrsta, veličina i različite pitomosti. Treptover Park nije moj omiljeni. No nekako je danas izazvao u meni neko čudno osećanje, pre blagi oblik divljenja zbog memorijala koji se u njegovom središtu nalazi. Ovaj memorijal je posvećen sovjetskim vojnicima stradalim u bitki za Berlin 1945. Ja sam odavno znala za ovaj memorijal, no kada sam god čitala o njemu na raznoraznim blogovima (uglavnom stranaca koji žive u Berlinu) bio je predstavljan, blago rečeno, kao ruglo, nešto neopisivo ružno. Meni se lično izuzetno svideo. Verovatno zbog veličine i ušuškanosti u park. Ja sam ga zamišljala mnogo ogoljenije. Kao go beton u sred ničega. S druge strane, postoji taj neki suludi trend u Istočnom Berlinu da se uništi sve što bi podsećalo na Istočnu Nemačku, te nekako dodatno cenim svaki svoj susret sa “preživelim” sovjetskim delom.

Memorijal je završen na četvrtu godišnjicu od završetka rata, 8 maja 1949. Prvi spomenik na koji se naiđe, simbolizuje majku koja plače za izgubljenim sinom. Od nje, ka centralnoj figuri prolazi se kroz prolaz oivičen sovjetskim zastavama koje se viore na vetru. Ispred svake nalazi se po jedan vojnik u klečećem položaju. Odatle se dalje pružaju leva i desna staza, koje se na svojim krajevima ponovo spajaju ispred centralne figure. Duž ovih staza postavljeni su reljefi sa motivima boraca, običnih ljudi, bitaka… na jednoj od njih nalazi se i lik Lenjina. Na svakoj od njih uklesana je i po jedna Staljinova poruka, sve u stilu: Hvala ovima, ili onima na hrabroj borbi, odbrani, itd. Posle nekog vremena sam prestala da čitam. S jedne strane su ispisane na ruskom, a sa druge na nemačkom. Sa svake strane ih ima po osam, za svaku sovjetsku republiku po jedan.
Centralna figura je izdignuta te se do njenog podnožja dolazi stepeništem. Ova figura predstavlja sovjetskog vojnika koji u jednoj ruci drži nemačko dete a u drugoj mač, istovremeno gazeći kukasti krst. Izvesni vojnik, Nikolaj Masalov je u toku bitke spasio jedno nemačko dete, te je njegov junački gest poslužio umetniku kao inspiracija.

Kako je dan ovde već sada poprilično kratak ostalo nam je jako malo vremena za ostatak parka, te smo stigli da obiđemo samo krug oko obližnjeg jezera. Inače je park vrlo popularan među Berlinjanima tokom sunčanih dana. Mi ćemo se potruditi da parkove po Berlinu dobro ispitamo pre leta, jer su ovdašnji, kao i svi ostali Nemci, poznati po svojoj silnoj ljubavi ka nudizmu. A go Nemac uglavnom nije prijatan prizor za oči :).

I danas se blago naježim kada se setim svog “prvog” susreta sa nemačkim jezikom. Prvi nije bio zaista prvi jer sam i pre dolaska u Nemačku, nemački čula u Austriji uživo i pre toga odgledala podosta nemačkih filmova. No, taj susret koji zovem prvi, odigrao se u frankfurtskom tramvaju na putu od centra grada ka Niderad naselju. Zanimljivo već sam uspela da zaboravim broj (11 ili 12, beše). Doduše, glasa koji je odzvanjao sa zvučnika se još uvek jasno sećam. Tramvajem je odzvanjalo nešto kao: “lkgkgiuynbsgagfatdsdkuivds”. Za mene to nisu bile reči, bio je zvuk, dug, nerazuljiv. Kasnije, kada sam konačno počela da razaznajem reči otkrila sam da nas je robotizovana gospođa obaveštavala o sledećim stanicama. Od stanice do stanice njene rečenice su počinjele isto: “Sledeća stanica: Ta i Ta”. Ja u to vreme ne samo da nisam razumela šta ona priča, nego mi se činilo da izgovara jednu predugačku reč. I uopšte mi se nije činilo da poruka svaki put počinje isto. Tada mi je nemački zvučao jednako strano koliko i kineski npr.

U početku sam se trudila da ga naučim. Kasnije, kad sam počela da radim (na engleskom, koji je bio zvanični jezik u firmi) izgubila sam sav entuzijazam (koji teško da sam ikada i imala) da naučim ovaj jezik. Danas ga znam toliko da ga pričam samo kada me nateraju, ili eventualno u kupovini. Ovo drugo dobrovoljno. Kada god je zaista bitno da ga razumemo, obično platimo advokata da pozavršava stvari za nas. Moj prvi veliki problem s jezicima je taj što ja pokušavam da ih prvo dovedem do savršenstva, a onda progovorim. Drugi, ni malo manji, je što pokušavam da jezik rastavim na sitne komade između kojih ću naći neku vezu a onda bi mi sve to lepo pomoglo da rešim svaki jezički problem. Paaaa… da, jezik nije matematika, znam, ali moj mozak i dalje odbija to da prihvati. Jezik je nešto što čovek uči praveći “početničke” greške i kada je daleko od početka odmakao, učeći napamet, a ja u takvim stvarima nikada nisam bila dobra. Recimo, ja mogu savršeno da vam objasnim kada koristite “a” ili “the” u engleskom, ali ću ih u toku priče ili pisanja jednostavno izostaviti, zameniti sa some, any ili slično kada je moguće, ili nabacati bez ikakvog reda.

No ja sam samo deo problema u celoj ovoj priči, jer ja ipak koristim i engleski i ruski sa svim greškama i daleko od savršenstva. Problem je dobrim delom u nemačkom jeziku. Na stranu pravila o slaganju reči u rečenici. Manje više to su pravila bez izuzetaka, i svako pravilo se da naučiti, tj. navežbati. Mada i ovde problem može da se javi kod glagola sa razdvojnim prefiksima. Iz nekog razloga, iako savršeno dobro znam pravila, dešava mi se da čitam nešto napisano u sadašnjosti i tek nakon desetak minuta shvatim da konstantno zanemarujem prefiks na kraju, što potpuno menja značenje reči. Srpski primer tome bi recimo bila rečenica: “Ja postavljam sto”. Koristeći nemačka pravila to bi zvučalo: “Ja stavljam sto po”. E sada moj mozak nekako odbija da prihvati taj “po” na kraju, te ću ja provesti dobar deo svog života razmišljajući o tome šta je pisac hteo da kaže time da stavlja sto. Gde ga stavlja? Na šta ga stavlja?

Moj drugi veliki problem s nemačkim su složenice. Joj, što ih oni vole. Katastrofa. Do dve reči mogu da ih smislim. Ali iz nekog razloga dobar deo njih ima mnogo više od dve reči. S druge strane ima toliko složenica, da ćete se i na najelementarnijim kursevima naveliko s njima sretati. Meni je inspiracija za ovaj post danas bilo pisamce koje nam je poslao distributer za struju. U tom pisamcetu stoji rečenica: “Anschlussnutzungsverhältnis ist in §4 der Niederspannungsanschlussverordnung (NAV) vom 01.11.2006 beschrieben.” Ta rečenica kaže da je nešto - ”Anschlussnutzungsverhältnis” opisano u nekoj uredbi koja reguliše nešto vezano za niski napon - ”Niederspannungsanschlussverordnung”. I ovde postoji pravilo da se reči spajaju sa slovom s, u stvari preciznije one su u genitivu pa imaju nastavak s. Međutim, ajd ti meni sad smogni snage da tražiš es-ove u tolikoj reči. Ja iskreno, odmah lepo na početku odustanem. Evo recimo, za vežbu možete da rastavite zvanično najdužu nemačku reč: “Rindfleischetikettierungsüberwachungsaufgabenübertragungsgesetz”.
Teško zar ne?

I kako se ja na kraju borim sa ovim? Nikako. Odustala sam. Od proleća krećem da učim španski. A kada me Nemci začuđeno pitaju: “Zar još uvek ne znaš nemački?”, opsovaću im sočno na nemačkom: “Rindfleischetikettierungsüberwachungsaufgabenübertragungsgesetz”.