Božićni vašar se danas organizuje gotovo u svim protestantskim i katoličkim zemljama Evrope. Ovaj vašar obično počinje četiri nedelje pre Božića (početak crkvene godine) po gregorijanskom kalendaru, kod nas poznatijeg kao katolički Božić. Ovaj običaj orginalno potiče iz germanskih zemalja (Austrija i Nemačka), u kojima se slavi još od 13. veka. Kasnije se proširio i po ostalim protestantskim i katoličkim zemljama. Za razliku od raznih uličnih festivala koje Nemci organizuju naveliko tokom leta i u kojih se uglavnom klonim, božićnom vašaru se radujem kao malo dete. Ne znam šta me više oduševljava, svetla koja dopiru sa prodajnih štandova, deca koja ciče na ringišpilima, gužve u redovima za kolače, vino i roštilj ili sveopšte ushićenje koje vlada na ovim vašarima. Svo to ludilo odvlači pažnju od toga da su vam se stopala, prsti, uši i nosevi odavno smrzli. A tako umotani u tri tone zimske gardorebe, kada je struk zbog naslaganih stvari odavno izgubio formu, polako nestaje i osećaj krivice zbog upravo unesenih kalorija. Jer zima je na severu Evrope duga i svo to salo će se lepo istopiti tamo negde do maja, kada nas sunce konačno ogreje.

Berlin ima ukupno 54 vašara, raštrkana po trgovima raznih delova grada. Neki su toliko poznati da su postali deo turističke ponude mnogih zemalja. Moj prvi pravi susret s ovim vašarom je bio pre tri godine u Frankfurtu, kada nas je profesor nemačkog vodio na vašar kao deo praktične nastave koji je naravno podrazumevao ispijanje Glühwein-a i jedenja Bratwurst-a, hrane i pića tipičih za ovaj vašar. Oni kojima vera nije dozvoljavala alkohol su pili neku bezalkoholnu verziju Glühwein-a, a mi kojima dobar ukus nije dozvoljavao jedenje mesa smo se prežderavali krompirićima i slatkišima. Od tada, ja redovno odlazim bar jednom u te četiri nedelje da se prežderem nemačkim pred-božićnim đakonijama. Te evo prilike da podelim i s vama listu tipičnih jela i pića na nemačkim vašarima (bez ikakvog reda, tj. kako mi koji bude dolazio na um):

1. Glühwein – poznatije kod nas kao kuvano vino. Postoje i verzije sa brendijem (Glühwein mit Schuss). Meni je najklasičniji i najukusniji.
2. Flammkuchen – ovo jelo orginalno potiče iz današnjeg francuskog, nekada nemačkog Alzasa, te ga ja svrstavam ipak u tipična nemačka jela. Tanka kora nafilovana prilozima slično kao pica, ali testo je mnogo tanje, hrskavije i ukusnije. Za razliku od pice i prilozi su totalno drugačiji. Najtradicionalniji Flammkuchen kao podlogu ima krem sir (zapravo nešto gustine i ukusa između pavlake i švabskog sira), a po njemu prethodno propržen crni luk sa sitno seckanom slaninicom. Ubedljivo najukusnija verzija. Pravi se i u vegeterijanskim varijantama.
3. Lebkuchen – slično kao medeno srce, ili generalno naši medeni kolači, samo jedno milion puta ukusnije. Prave se i u ukrasnoj verziji poznatijoj kod nas kao licidarsko srce. Jedan od mojih omiljenih kolača, sa svim podvarijantama koje ima. U orginalnoj, nemačkoj verziji Ivice i Marice, vešticina kuća je bila od lebkuchen-a.
4. Bratwurst – nemačke kobasice koje dolaze u milion i jednoj podvarijanti. Uglavnom grilovane, serviraju ih u Brötchen-u (pogačice, od belog brašna) sa senfom. Mada varijanata ima milion u zavisnosti od tipa kobasice i nemačke pokrajne u kojoj ih jedete.
5. Gebrannte Nüsse - Razno kandirano koštunjavo voće, u našem narodu poznate kao orasnice.
6. Pommes, Kartoffelspalten – Krompir na hiljadu i jedan način, ovde navedena dva najčešća na vašaru. Nemci imaju najlepši krompir na svetu i najbolje recepte za pripremanje istog.
7. Schokofruechte – Komadići voća nataknuti na roštiljski štapić, uvaljani u otopljenu čokoladu. Moje omiljene kombinacije: banane sa mlečnom čokoladom i jagode sa belom čokoladom.
8. itd….

Ovo je naravno samo moj mali doprinos u širenju slave nemačkih vašarskih đakonija, lista je naravno mnogo duža. O podvarijantama glavnih nabrojanih jela da ne pričamo. Usresredimo se na krkanluk, prijatno!

Na jugu centralnog dela Berlina nalazi se Treptover Park (Treptower Park). Kako je Berlin odlučio da nas iznenadi još jednim sunčanim danom nismo hteli da ga razočaramo te smo prošetali do jednog od retkih parkova koje do sada u Berlinu nismo obišli. Berlinu zaista ne manjkaju parkovi, svih vrsta, veličina i različite pitomosti. Treptover Park nije moj omiljeni. No nekako je danas izazvao u meni neko čudno osećanje, pre blagi oblik divljenja zbog memorijala koji se u njegovom središtu nalazi. Ovaj memorijal je posvećen sovjetskim vojnicima stradalim u bitki za Berlin 1945. Ja sam odavno znala za ovaj memorijal, no kada sam god čitala o njemu na raznoraznim blogovima (uglavnom stranaca koji žive u Berlinu) bio je predstavljan, blago rečeno, kao ruglo, nešto neopisivo ružno. Meni se lično izuzetno svideo. Verovatno zbog veličine i ušuškanosti u park. Ja sam ga zamišljala mnogo ogoljenije. Kao go beton u sred ničega. S druge strane, postoji taj neki suludi trend u Istočnom Berlinu da se uništi sve što bi podsećalo na Istočnu Nemačku, te nekako dodatno cenim svaki svoj susret sa “preživelim” sovjetskim delom.

Memorijal je završen na četvrtu godišnjicu od završetka rata, 8 maja 1949. Prvi spomenik na koji se naiđe, simbolizuje majku koja plače za izgubljenim sinom. Od nje, ka centralnoj figuri prolazi se kroz prolaz oivičen sovjetskim zastavama koje se viore na vetru. Ispred svake nalazi se po jedan vojnik u klečećem položaju. Odatle se dalje pružaju leva i desna staza, koje se na svojim krajevima ponovo spajaju ispred centralne figure. Duž ovih staza postavljeni su reljefi sa motivima boraca, običnih ljudi, bitaka… na jednoj od njih nalazi se i lik Lenjina. Na svakoj od njih uklesana je i po jedna Staljinova poruka, sve u stilu: Hvala ovima, ili onima na hrabroj borbi, odbrani, itd. Posle nekog vremena sam prestala da čitam. S jedne strane su ispisane na ruskom, a sa druge na nemačkom. Sa svake strane ih ima po osam, za svaku sovjetsku republiku po jedan.
Centralna figura je izdignuta te se do njenog podnožja dolazi stepeništem. Ova figura predstavlja sovjetskog vojnika koji u jednoj ruci drži nemačko dete a u drugoj mač, istovremeno gazeći kukasti krst. Izvesni vojnik, Nikolaj Masalov je u toku bitke spasio jedno nemačko dete, te je njegov junački gest poslužio umetniku kao inspiracija.

Kako je dan ovde već sada poprilično kratak ostalo nam je jako malo vremena za ostatak parka, te smo stigli da obiđemo samo krug oko obližnjeg jezera. Inače je park vrlo popularan među Berlinjanima tokom sunčanih dana. Mi ćemo se potruditi da parkove po Berlinu dobro ispitamo pre leta, jer su ovdašnji, kao i svi ostali Nemci, poznati po svojoj silnoj ljubavi ka nudizmu. A go Nemac uglavnom nije prijatan prizor za oči :).

U početku sam se trudila da ga naučim. Kasnije, kad sam počela da radim (na engleskom, koji je bio zvanični jezik u firmi) izgubila sam sav entuzijazam (koji teško da sam ikada i imala) da naučim ovaj jezik. Danas ga znam toliko da ga pričam samo kada me nateraju, ili eventualno u kupovini. Ovo drugo dobrovoljno. Kada god je zaista bitno da ga razumemo, obično platimo advokata da pozavršava stvari za nas. Moj prvi veliki problem s jezicima je taj što ja pokušavam da ih prvo dovedem do savršenstva, a onda progovorim. Drugi, ni malo manji, je što pokušavam da jezik rastavim na sitne komade između kojih ću naći neku vezu a onda bi mi sve to lepo pomoglo da rešim svaki jezički problem. Paaaa… da, jezik nije matematika, znam, ali moj mozak i dalje odbija to da prihvati. Jezik je nešto što čovek uči praveći “početničke” greške i kada je daleko od početka odmakao, učeći napamet, a ja u takvim stvarima nikada nisam bila dobra. Recimo, ja mogu savršeno da vam objasnim kada koristite “a” ili “the” u engleskom, ali ću ih u toku priče ili pisanja jednostavno izostaviti, zameniti sa some, any ili slično kada je moguće, ili nabacati bez ikakvog reda.

No ja sam samo deo problema u celoj ovoj priči, jer ja ipak koristim i engleski i ruski sa svim greškama i daleko od savršenstva. Problem je dobrim delom u nemačkom jeziku. Na stranu pravila o slaganju reči u rečenici. Manje više to su pravila bez izuzetaka, i svako pravilo se da naučiti, tj. navežbati. Mada i ovde problem može da se javi kod glagola sa razdvojnim prefiksima. Iz nekog razloga, iako savršeno dobro znam pravila, dešava mi se da čitam nešto napisano u sadašnjosti i tek nakon desetak minuta shvatim da konstantno zanemarujem prefiks na kraju, što potpuno menja značenje reči. Srpski primer tome bi recimo bila rečenica: “Ja postavljam sto”. Koristeći nemačka pravila to bi zvučalo: “Ja stavljam sto po”. E sada moj mozak nekako odbija da prihvati taj “po” na kraju, te ću ja provesti dobar deo svog života razmišljajući o tome šta je pisac hteo da kaže time da stavlja sto. Gde ga stavlja? Na šta ga stavlja?

Moj drugi veliki problem s nemačkim su složenice. Joj, što ih oni vole. Katastrofa. Do dve reči mogu da ih smislim. Ali iz nekog razloga dobar deo njih ima mnogo više od dve reči. S druge strane ima toliko složenica, da ćete se i na najelementarnijim kursevima naveliko s njima sretati. Meni je inspiracija za ovaj post danas bilo pisamce koje nam je poslao distributer za struju. U tom pisamcetu stoji rečenica: “Anschlussnutzungsverhältnis ist in §4 der Niederspannungsanschlussverordnung (NAV) vom 01.11.2006 beschrieben.” Ta rečenica kaže da je nešto - ”Anschlussnutzungsverhältnis” opisano u nekoj uredbi koja reguliše nešto vezano za niski napon - ”Niederspannungsanschlussverordnung”. I ovde postoji pravilo da se reči spajaju sa slovom s, u stvari preciznije one su u genitivu pa imaju nastavak s. Međutim, ajd ti meni sad smogni snage da tražiš es-ove u tolikoj reči. Ja iskreno, odmah lepo na početku odustanem. Evo recimo, za vežbu možete da rastavite zvanično najdužu nemačku reč: “Rindfleischetikettierungsüberwachungsaufgabenübertragungsgesetz”.
Teško zar ne?

I kako se ja na kraju borim sa ovim? Nikako. Odustala sam. Od proleća krećem da učim španski. A kada me Nemci začuđeno pitaju: “Zar još uvek ne znaš nemački?”, opsovaću im sočno na nemačkom: “Rindfleischetikettierungsüberwachungsaufgabenübertragungsgesetz”.

I tako… Došlo vreme za još jedno seljenje. :)
Pre dva-tri meseca bila sam sigurna da ću vam razglednice slati iz Amsterdama. Bio je još tada Berlin u konkurenciji, nego eto nekako mi je bilo nelogično da ostajemo u istoj zemlji duže od tri godine. Ali, Nemci se nisu predavali lako, te se od septembra selimo za Berlin.
To uopšte nije loše kada se uzme u obzir da je Berlin jedan od retkih gradova u koje sam kročila turistički i pomislila da bih tu mogla da živim. Beograd je bio prvi, a Buenos Aires drugi. Dok ne stignemo do ovog drugog, uživaćemo u trećem.

Živeći u Frankfurtu, shvatila sam koliko mi je potreban osećaj prostranstva. Brnu sam praštala veličinu (~400.000 stanovnika) zbog silnih šuma koje su ga okruživale i koje su mi pružale osećaj širine. U Frankfurtu (~700.000 stanovnika) prostranstva nije bilo ni u gradu, ni oko njega. Konstantno sam imala osećaj da me je neko ponovo bacio u Rumu (~30.000 stanovnika) gde se konstantno sudaram sa istim ljudima i stvarima.

Nekada davno, bilo mi je 19. godina, živela sam u već pominjanoj Rumi i završavala srednju školu. Na poslednjem pismenom zadatku iz srpskog trebalo je da napišemo rad na temu: Vreme je rastanka, ili tako nekako. Ja sam pisala o tome kako jedva čekam oktobar, da krenem na fakultet i da lunjam po Beogradu, otkrivam sve tajne kutke velikog grada, tražim svoju omiljenu ulicu, omiljenu klupu, omiljeno samo moje drvo. Da me sada pitate koja mi je omiljena ulica, omiljeni kutak ili klupa ne bih mogla da se odlučim. Ima ih previše. Za drvo već znam. Deo njegove kore putuje sa mnom sve ove godine.

Sada se osećam nekako slično. Jednako uzbuđeno i poletno. S jednakim nestrpljenjem iščekujem da otkrijem svoja omiljena mesta. U Berlinu sam, do sada, bila samo jednom, na četiri dana. Nisam uspela da vidim ni 20% stvari sa ni-slučajno-ne-propusti liste koju sam prethodno deset puta skraćivala. Šetnje po Berlinu su me podsetile da mi trebaju patike u kojima ću moći da pešačim 20km po asfaltu. Ta jedna poseta Berlinu me je podsetila na prednosti života u prestonici. Za razliku od Srbije, nemačka “provincija” nije siromašna. No kao i u Srbiji prestonica jeste centar u svakom pogledu. Nedostajao mi je život u centru. Izgleda da je pravo vreme za povratak.

Te, dragi moj Berlinu spremi se. Mi dolazimo. :)

P.S.
Hvala iPhoto programu na mapi i strelicama. Valjda me Apple neće tužiti za ovo.
Hvala i http://icons.mysitemyway.com/ na ikonicama. Oni me sigurno neće tužiti za ovo.

No, vratimo se temi.
Sedim ja tako i čitam od čega je sazdan keksić koji su mi doneli uz kafu. I imam šta da vidim. Keks se na nemačkom kaže keks, a tako se i piše. I nemam pojma što sam se toliko oduševila oko tog otkrića. Ali eto, oduševih se.
A onda me spopade muka. Množina od keks na nemačkom je kekse, a kako je na srpskom? Keksi, keksovi ili nešto treće?

I eto, gotov post dok si rek’o keks.

Uživam da čitam putopise. Ovaj žanr je meni bio potpuno nepoznat do pre jedno godinu dana. Naletela bih sporadično tu i tamo na neku knjigu i ranije ali sve to je bilo retko i moram priznati obično ne preterano fascinantno. A onda u jednoj maloj kjnižari, u Kapadokiji ceo jedan novi svet je odlučio da se prikaže preda mnom. Tu i tamo ćete putujući po različitim svetovima naleteti na mesto koje će pre ličiti na kafić ili poslastičarnicu sa par dugačkih polica na kome će bez reda ili možda baš uredno složene ležati knjige. Primetićete da vlasnik radnje, koji je uglavnom i jedini zaposleni, odudara od svojih sugrađana likom. Izgledaće egzotično u odnosu na okolinu, verovatno preterano pričljivo jer lokalni jezik ne govori baš najbolje, pa se s toga svakom turisti neizemerno raduje jer će zasigurno moći da se konačno ispriča na jeziku koji oba sagovornika razumeju. A onda ćete pokušavajući ljubazno da se otresete njegovog prisustva baciti pogled preko polica sa knjigama. Verovatno će vam se pogled prikovati za knjigu čiji naslov sadrži ime zemlje koju ste oduvek želeli da posetite ali još uvek niste imali prilike za to. Uzećete knjigu u ruke, verovatno pročitati poleđinu i ostati zatečeni činjenicom da je neko o tome već pisao upravo na način na koji biste vi to uradili.
Upravo nekako tako je tekao i moj prvi susret sa ovim tipom “knjižara”. Stajala sam ispred police i gledala jednu od knjiga. Ne sećam se šta je tačno presudilo da izaberem baš knjige koje sam izabrala, nijedna nije bila o predelima sa moje liste omiljenih mesta. Bez obzira, knjige su ostavile toliki utisak na mene da sam u poslednjih godinu dana gotovo jedino putopise i čitila. Prirodno, deo njih se bavi upravo zemljom u kojoj trenutno živim. Moje literarno otkrivanje Nemačke počinje s Markom Tvenom i njegovim privremenim boravkom u Nemačkoj, uglavnom Hajdelbergu koji je delom opisao u svojoj knjizi “A Tramp Aboard”. Nisam sigurna da je prevođena kod nas, pa je ostavljam u orginalu. Ono što mene zaista fascinira kod ovog tipa literature je potpuno suprotan efekat koje ove knjige izazivaju u meni u odnosu na realno, živo putovanje. I dok će se moj pogled uglavnom prikovati za neku prirodnu pojavu ili istorijske ostatke, putopisi uvek u svom središtu interesovanja imaju ljude i međuljudske odnose, ili percepciju o ljudima koji pisca okružuju. Iako sam ja čitajući Marka Tvena očekivala nešto kao turistički vodič za Hajdelberg, pomalo zastareo, otkrila sam zapravo istu iseljeničku muku i doživljaj lokalnih običaja, ljudi i kulture. Malo šta se promenilo za tih 140 godina, iako nam se usled silnog tehnološkog buma može ponekad činiti drugačije.

Moja prva poseta Hajdelbergu bila je nekih godinu dana unazad. Vodila sam mlađu sestru u jednodnevni izlet van Frankfurta. Frankfurt je sve, samo ne tipična Nemačka i uvek pokušavamo da goste odvedemo u neko obližnje mesto, koje bar nama izgleda nemačkije. Hajdelberg se ugnjezdio u dolini reke Nekar (Neckar), koja utiče u grad gotovo pod pravim uglom zavijajući naglo na desno pre izlaska hrleći ka Rajni. Sa obe strane uzdižu se brda obrasla šumama. Na samom ulazu, na levoj obali, uzdignut na obližnjem brdu leže ostaci starog zamka. Njegovoj lepoti divio se i Mark Tven ističući efekat koji izaziva svetlo pred zalazak Sunca čineći boju zidova jarko narandžastom. Zamak je nastao nadogradnjom stare tvrđave koja se nalazila na istom mestu par vekova ranije. Zamak je proširivan od početka 15. do sredine 17. veka, nakon čega je u nekoliko navrata napadan od strane Francuza i polako uništavan. Pitam se, kako li su izgledali ovi ostaci Marku Tvenu dok ga je posmatrao sa susednog brda? Sudeći po skicama koje je napravio u to vreme razlika nije mogla biti velika. U okviru zamka nalazi se farmaceutski muzej koji smo sestra i ja tada posetile nebili se malo ugrejale jer je dan bio jesenji hladan sa čistim plavim nebom koje nas je na polasku zavaralo da bi moglo biti toplije. Sa istočne strane, prostire se uređeni park sa pogledom na zamak i stari most, omogućavajući da pogledom obuhvatite celu uvalu u kojoj se Hajdelberg smestio.

Kada sam prvi put dolazila u Hajdelberg sa sestrom, od zamka smo se peli liftom do Kraljevog Prestola, obližnjeg vrha na 576m. Lift je star preko 100 godina, i očigledno još uvek besprekorno radi. Vrh u orginalu zvuči Königstuhl, no ja predpostavljam da reči stuhl u ovom slučaju više odgovara značenju reči presto nego stolica. Odatle smo se šumskim stazama vratile nizbrdo do starog grada. Šuma je predivna u ovom delu Nemačke. Kako smo mi na izlet išle negde krajem oktobra, nebo je bilo čisto morski plavo bez oblačka čineći harmoniju sa okolnim zlatno žutim lišćem koje je visilo sa visokih krošnji. Ovakvi dani su mi omiljeni u ovim severnim delovima Evrope. I dok živeči u Srbiji jesen nisam mogla da podnesem jer mi je bila previše tmurna i drveće nekako brzo ogoli, ovde mi je jesen po sunčanom danu omiljeno godišnje doba. Zato su proleća ovde nezanimljiva jer drveće ne lista do gotovo kraja maja i cela priroda je nekako bleda i bez boja u to vreme. Prolazeći u povratku kraj zamka, spustili smo se do starog grada i lunjali okolnim uličicama dok nismo stigle do starog pešačkog mosta.

Stari most i nije tako star. Na ovom mestu izgrađen je prvi kameni hajdelberški most. Karl Teodor ga je gradio u periodu od 1786 do 1788. po njemu je most i dobio ime. Za vreme drugog svetskog rata most je miniran i kao i sve “stare” stvari u Nemačkoj restauriran posle istog. Mene dosta podseća na Karlov most u Pragu, bar ostavlja sličan utisak. Doduše i nekoliko puta je manji i daleko neugledniji. Dok praški most krase, čini mi se 30 statua, na hajdelberškom ih je samo dve ako zanemarimo majmuna na početku mosta. Jedna statua predstavlja rimsku boginju mudrosti Minervu, dok je druga sam graditelj Karl Teodor.
Čim se siđe sa starog mosta počinje filozofska staza koja vas polako odvaja od grada i postepeno smenjuje milion i jednu stepenicu poljskom stazom koja vas vodi dublje u šumu. Kada se konačno završi uspon stepenicama put kroš šumu će vam preseći asfaltirana široka staza sa klupama celim svojim putem na kojima možete da odmorite i uživate u pogledu na most i zamak koji se iznad njega uzdiže.

Jedna od stvari koju smo sestra i ja planirale da vidimo bio je i zapušteni nacistički teatar. Ali kako smo provele dosta vreme na šetnju kroz šumu na suprotnoj obali reke, iznad zamka, za teatar nismo imale dovoljno vremena. Tako, godinu dana kasnije krenuh sa Miljanom u posetu Hajdelbergu, ovog puta sa željom da ispitam drugu stranu reke sa teatrom i filozofskom stazom kao primarnim ciljevima. Put do teatra nije baš najbolje istaknut. Morate da znate imena lokalnih šumskih staza, jer objekti nisu označeni na putokazima kroz šumu. To je malo otežalo lociranje teatra, jer su ovde šume pitome i činilo mi se izlišno da kupujemo mapu okoline. No ispostavilo se da nismo jedini koji su pokušavali da ga lociraju, pa smo se usput i nekoliko puta sretali sa istim ljudima koji su nas pitali za pravac, koji ni sami nismo znali. Na kraju nekako uz pomoć guglovih mapa napipasmo pravac kojim treba da se krećemo, te se zapravo iznenadismo koliko je blizu grada. Nacisti su sagradili ovaj otvoreni teatar (Thingstätte) 1934. godine zarad širenja nacističke propagande. Teatar je ogroman, kamena sedišta obrasla travom pre odaju sliku nekog zapuštenog starorimskog ili starogrčkog objekta nego nacističke tvorevine. Objekat se i danas upotrebljava za različite manifestacije a kažu da je izuzetno akustičan. Nedaleko od otvorenog teatra nalaze se i ostaci starog manastira. Svi ti razbacani ostaci starih građevina, delovi oronulih zidova, zapuštene kule daju ovim hajdelberškim šumama i brdima posebnu draž.

Na kraju krajeva, izgleda da Mark Tvenova knjiga i nije tako loš vodič kroz Hajdelberg, ako izuzmemo nacistički amfiteatar većinu stvari je on vrlo detaljno pominjao u svojoj knjizi. No ostalo mi toliko toga još da vidim, gazeći stopama ovog čoveka po Hajdelbergu i oko njega.

Počeli smo dan rano. Previše rano. Oko šest ujutru nam je kretao voz iz Frankfurta za Minhen. Voz superbrz, prazan i tih. U tom momentu činilo mi se dosadno tih. Nekih dva sata kasnije, poželeću tu tišinu. U Minhenu uhvatismo sledeći voz, voz za Frajlasing (Freilassing). Voz spor, prepun i preglasan. Ja sedim, naslonjena na Miljana, čeznem za tišinom.Da, baš onom tišinom koju nisam umela da cenim dva sata ranije. U Frajlasingu uhvatišmo poslednji voz do našeg konačnog odredišta – Šunau. Voz brzine baš kako treba, prazan i tih. Ja gledam kroz prozor u okolna brda i uživam. Silazimo na stanici i krećemo peške do pansiona.

Alpsko selo Šunau nalazi se na krajnjem jugu Nemačke, u pokrajni Bajern, nacionalnum parku Berhtesgaden (Berchtesgaden). Okružen sa svih strana Austrijom, sem severo-zapadnog prolaza koji ga spaja sa ostatkom Nemačke. Selo se prostire na severnom delu ledničkog jezera Kunig (Königssee). Seoce malo, turističko, sa tipičnom alpsko-bajernskom arhitekturom. Sve kućice kao po kalupu, bele, prostrane sa drvenim šalonima, drvenim ogradama na terasama i drvenim ukrasima ispod krova. Svaka terasa ukrašena raznobojnom cvećem: bela, crvena, plava, roza, žuta, pa opet bela i tako redom u krug. Svako dvorište sa uredno potšišanom travom i ukrasnim žbunjem, lejama raznobojnog cveća, drvenim klupama, konjskim kolima, po kojom fontanom. Svaka soba sa terasom i pogledom na planine. Kada sam tražila sobu, većina pansiona se hvalila slikama svog enterijera; prostrani kreveti, drveni nameštaj sa neverovatnim detaljima i vrlo često krstom ili ikonom iznad kreveta. Iz istog razloga je veći deo istih, automatski izbačen iz izbora. Doduše, nisam nimalo bila iznanađena. Bavarci su poznati kao najreligiozniji od svih Nemaca. Poznati su i po tome što misle da su bolji od ostalih Nemaca na šta, sudeći po ovom malom alpskom seocetu, imaju pravo. Idiličnu sliku dopunjavala su i rasuta stada goveda po okolnim livadama, kao i lokalci u svojim narodnim nošnjama spremljeni pre za paradu nego da vas usluže u lokalnom restoranu ili vam požele gostoprimstvo u svom pansionu.

Prvi dan provedosmo u obilasku sela, lociranju žičare, polazišta brodova (ne, nije to luka) i kratkog izleta po obližnjoj šumi i okolnim vidikovcima. Posle gotovo osam sati provedenih po vozovima snage za više nismo uspeli da nađemo, te se premoreni vratismo u pansion.

Dan drugi: Šetnja među oblacima

Nedostajale su mi planine. Nedostajao mi je pogled sa 2000+ metara. Sa te visine sve izgleda drugačije. Rutu za taj dan sam birala tako da bude duga, ali ne previše duga jer nismo u najboljoj kondiciji; da bude visoka ali ne previsoka jer mene hvata visinska bolest na nekim smešnim visinama. Doduše u ovom delu Alpa nije ni bilo bojazni od toga. Opet, nisam želela ni da se penjemo 2000 metara zbog gore pomenute loše kondicije. Izbor je pao na osvajanje Šnajbštajn vrha (Schneibstein 2276m), gde bi nam lokalna žičara pritekla u pomoć prvih 1200m. Ovaj vrh nalazi se istočno od jezera Kunig, praktično na granici sa Austrijom. Dobar deo ove pešačke putanje je po prirodnoj granici Austrije i Nemačke.

Dakle, krenusmo tog sunčanog jutra žičarom od jezera (604m) do poslednje stanice žičare – Gorska stanica Jenerban (Jennerbahn Bergstation – 1802m). Znam, varali smo najgore ali sa ovom kondicijom trebalo bi nam tri dana da savladamo tu visinu. Prvih kilometar i po je zapravo blaga nizbrdica, lagana šetnja po šljunkovitom širokom putu, preko čistine. Oko nas još uvek zelene livade, prijatne blage uvale i tek u daljini golet i krš. Ovaj, pitomi deo staze završava se pored planinarskog doma Carl-v.-Stahl Haus (1728m). Nakon ove stanice zapravo kreće planinarenje. Staza, još uvek utabana ali bez šljunka, sa krupnijim kamenjem, koje vremenom prelazi u kamenčuge. Neretko, uz noge morali smo da koristimo i ruke za penjanje. Iako bi čovek mogao da pomisli da će masa ljudi koju smo usput sreli početi polako da odustaje, to se zapravo nije dogodilo. “Saobraćaj” je poprilično gust na Alpima. Ljudi su druželjubivi i uglavnom stariji. Ako izuzmemo idiotski par sa troje male dece, od kojih je najstarije svega duplo veći od kamenja po kojem se pentra. Najmlađe je bilo u onim planinarskim nosiljkama za decu sa svega nekih 10ak meseci histerično plačući. Iako se ja ne uzbuđujem mnogo kada vidim kretenske roditelje, ovog puta sam zaista poželela da ih sve izmlatim govnjivom motkom.

Iznervirana tim idiotizmom, nekako savladah tu prvu prepreku bez mnogo muka. Nakon nje nizali su se kao slojevi torte; ona ružna spržena planinska trava sa niskim planinskim žbunjem, pa onda red kamenja, pa opet žbunje, pa opet kamenjar, i tako do vrha konstantnom uzbrdicom. A onda pogled. Onaj pogled koji mi je toliko nedostajao. Modro nebo sa šnenokle oblacima. Goli krševiti vrhovi na sve strane sveta, poneki zaklonjeni oblacima, praveci maglu planinarima po susednim vrhovima. Pravimo pauzu za uživanje u zasluženom odmoru, vanrednom pogledu i ranom ručku. Pomislih, nakon 3 sata pešačenja, 550 osvojenih metara i oko četiri pređena kilometra, kako je najteži deo prošao i kako nam predstoji čisto uživanje od nekih 14km do kraja. Oh, kako sam samo bila u zabludi. Kako posle kiše uvek dođe sunce, tako i posle uzbrdice uvek sledi nizbrdica koja je često zapravo jednako naporna kao i uzbrdica.

Sledeća stanica je bilo malo ledničko jezero u sred ničega Silajn (Seeleinsee 1809m). Pred nama je bilo 4km dugo pešačenje po krupnom kamenjaru nakon čega je trebalo da budemo nekih 400m nadmorske visine niže. Sreća, sreća, radost za naša gradska kolena. Kako su sve ovo visine od 1800+ m zeleno postaje imaginarna boja. Dakle, ti hodaš po kamenju, oko tebe je kamenje i neki tamo vrhovi u daljini su opet beli, ali ne snežno beli nego kameno beli.

Preterujem malo, opaljena suncem, ima trave, samo ona nije zelena nego žuta i kratka iako je niko ne kosi sa razbacanim igličastim žbunjem koje ja od milošte zovem retardirane jele. Kako je konstantno duvao hladnjikavi vetar nismo ni primećivali koliko je sunce zapravo jako. Posledice evo trpim i nedelju dana kasnije. Stigosmo do jezera nakon nekih sat i po šetnje. Jezero je stvarno malo i toliko bistro da mu se dno vidi sa nekoh desetak metara visine. Do obale nismo silazili prestravljeni prizorom golih Nemaca kojima voda nije bila previše hladna za kupanje.

Ostatak puta je vodio kroz šumu, i kasnije delom preko zelenih širokih poljana po kojima su goveda lenjo pasla. U stvari, verovatno krave i nisu tako lenje životinje ali tako usporene, dok preživaju ležeći po travi, tu i tamo pružajući vrat da napune usta svežom travom deluju tako lenjo i tromo. Poslednjih tri-četiri kilometra do sela padoše mi zapravo najteže. U glavi su mi se smenjivale misli: “aaaaa… ne mogu više nizbrdo”, “moraš!”, “aaaaa… ne mogu više nizbrdo”, “moraš!”,i tako u krug do seoskog asfalta. Asfalta koji je bio vreo, bez hlada, ali barem ravan. Tek nakon povratka u pansion i tuširanja primetih koliko me je ispeklo Sunce. Vrat, deo leđa i ruke nezdravo crveni. No bez obzira na sve, šetnja vredna svih muka. Puno puta sam se budila tu noć zbog bolova od opekotina i silnog premora, ali sa osmehom na usnama i slatkim mislima o onom neverovatnom pogledu.

Dan treći: Lednička jezera

Na južnoj strani Kunig jezera (Königssee), na samo 800m južnije prostire se Gornje jezero (Obersee). Izgleda da sam pred polazak imala neki nagli napad mudrosti. Te sam tako u toj silnoj mudrosti predvidela da ćemo verovatno tog trećeg dana biti mrtvi umorni od drugog, te da treba da osmislim neke opuštajuće aktivnosti. Te tako se na početku trećeg dana obresmo u turističkom brodiću koji vozi po Kunig jezeru pokušavajući da razumem sve one informacije brodskog vodiča: “… sa vaše leve strane…”, ” sa vaše desne strane…”, nešto o tome kako odsečeni kameni zidovi oko jezera izazivaju eho. Onda je brodić stao, kapetan došao na sredinu, otvorio vrata, pažljivo se popeo na klupicu i krenuo da duva u trubu prekidajući na trenutke kako bi putnici nesmetano mogli da oslušnu eho. Na kraju je krenuo sa kapom po brodiću skupljajući pare, što mene podseti na smarače po prevozu te mu ne dadoh ni centa.

Jezero je okruženo tim visokim stenama i totalno nepristupačno, podseća na frojdove. Nije da sam videla neki, ali eto nekako fjordove baš tako zamišljam. Na desnoj strani postoji manja uvala na kojoj se nalazi crkvica (St. Bartholomew) i restoran. Deluje simpatično iz daljine te smo čak na povratku svraćali da je vidimo ali generalno, mene baš i nije impresionirala. Jedna od zanimljivosti je i samo ime jezera. Reč König na nemačkom znači kralj, ali to nije izvorni oblik imena. Te jezero tako nije kraljevsko nego njegovo ime potiče od uticajne lokalne porodice Kuno. Preko zime se celo jezero zaledi i preko pojedinih delova se može pešačiti bez problema, mada je u istoriji zabeleženo više nesreća. Vožnja po jezeru traje oko sat vremena i ovi turistički brodići su jedini koji imaju dozvolu da plove po njemu. Ovo je ujedno i jedini način da se dođe do Gornjeg jezera, sem planinarenja preko okolnog krša.

Gornje jezero je mnogo pitomije. S jednog na drugi kraj jezera se dolazi kratkom šetnjom kroz šumu. Staza kroz šumu je pripitomljena, šljunkovita i pretrpana turistima. Kako je dan bio pretopao za naše izgorele vratove nismo se dugo zadržavali već se vratišmo u rano popodne za Šunau.

Dan četvrti: Danas nam je divan dan

Pre jedno dva-tri meseca upitah dragog: “Gde ćeš da te vodim za rođendan? Pariz ili Švarcvald?” On reče Švarcvald. Verovatno samo zato što je želeo meni da udovolji, ali za to valjda i služe i muževi, i žene, i brakovi. Kako smo na kraju završili na Alpima umesto u Crnoj šumi više se i ne sećam, verovatno surfujući u potrazi za smeštajem naleteh na neke lepe slike ovog kraja. Umesto svega toga mogli smo da šetamo Jelisejskim poljima. Nije da ja marim, jer ja fan Pariza i ostalih metropola nikad nisam bila, ali eto moj dragi baš sanja da mi šetamo po tim poljima, skakućemo držeći se za ruke i pevušimo: “Aux Champs-Élysées” u NOFX verziji :)

Te tako taj divan dan započešmo u alpskom seocetu. Nakon doručka uputismo se ka Minhenu. Nekako, odlazak vikendom do nekog drugog grada mi se uvek činio kao gubljenje vremena te ajde ovako da iskoristimo priliku kada je već uz put jer teško da bismo ikada planski došli u posetu ovom gradu. Krenusmo pešačkom zonom, krećući se ka reci u želji da prošetamo pored iste i nekako usput krajičkom oka primetih indijski restoran u jednoj od sporednih uličica. Kako je indijska hrana i njemu i meni omiljena, isti je bez dvoumljenja izabran kao idealan za rođendanski ručak. Restoran prijatan, ušuškan u gomilu jastuka, teških zavesa i šarenih stoljnjaka sa tihom opuštajućom muzikom u pozadini. Konobarica neočekivano evropski bleda plavuša, no izuzetno ljubazna i draga, donosi supu na račun kuće, zatim glavno jelo u kojem se halapljivo davimo zalivajući ga belim vinom. Kuvar brka, sa onim smešnim brcima zasukanim naviše i turbanom na glavi, donosi nan sa sirom u pletenoj korpi i spušta je na sto sa blagim naklonom i ljubaznim osmehom. Na kraju naravno i piće na račun kuće. Razmišljam kako je vanredno neobično da dobijamo toliko poklona od ljudi koji čak i ne znaju da je Miljanu rođendan. Od restorana krećemo u šetnju kraj reke. Sa desne strane, na ostrvu na kojem se nalaze neki od muzeja, svira bend. Njih desetak, sa raznim duvačkim instrumentima, dok pevač peva (repuje?) kroz megafon. I zvuče nestvarno fantastično. Zezam Miljana dok se ljubakamo i skakućemo uz muziku, kako je zaista bilo teško organizovati svirku u sred Minhena, te kako sam se baš namučila oko tog dela poklona. Nastavljamo nakon uličnog koncerta šetnju kroz minhenske parkove zgroženi nudistima u lokalnom parku nazad ka stanici i kasnije ka Frankfurtu. Mogu još sto godina u Nemačkoj provesti ali nikada neću uspeti da shvatim tu ludu potrebu Nemaca da budu goli.

————————————
Utorak. Jutro. Spremamo se za posao. Mesto na kojem ni on ni ja ne želimo da budemo u tom trenutku. Život je tako bizaran između dva odmora.

Imamo neko dete, oko sedamnaest godina, u kancelarij došao na praksu. Mirno, tiho, povučeno, stidljivo dete. I to dete od jutros plače, sedi za stolom i lije suze krokodilske. Pomislih, neko umro. Ustanem  da ga pitam jel ok, al’ vidim na telefonu je. Pitam kolege šta se dešava i kaže mi jedan od njih: “Devojka mu ide u Ameriku na deset meseci”. Ja pomislim, zajebavaju me. Pitam: “Stvarno?”. Oni potvrdiše.

I posle kažu, Nemci hladni i neemotivni. Kladim se da bi prosečan sedamnaestogodišnjak u Srbiji glumio da je cool, pravio se da gga sve to uopšte ne dotiče. A ovo sitoto dete ubi se od plakanja okružen sa petnaest totalno nepoznatih ljudi. OK, trenutno nas je samo četvoro tu, al’ svejedno :)

Jesam li vam već rekla kako volim ove Nemce? :)

Tačnost – U Nemačkoj ljudi stalno kasne, sem ukoliko žele da vam uvale neki proizvod ili uslugu. Ukoliko treba da vam pruže neku uslugu za džabe (elem, ništa nije stvarno za džabe već si ti to nekako debelo platio) onda će naravno kasniti, ili uopšte neće doći. Pri tome će se setiti da se izvine zbog izostanka samo pod uslovom da vi njih nazovete da pitate zašto nisu došli. U Nemačkoj i vozovi, metroi, tramvaji i autobusi stalno kasne. To je zapravo bio jedan od najvećih šokova za mene, posle Češke u kojoj je javni prevoz bio besprekoran. Naravno, nemogućnost ili neželja, da učine prevoz tačnijim neće Nemca sprečiti da isti i dalje naplaćuju po besmisleno visokim cenama. Ako ste mislili da posle kiše prevoz staje samo u Beogradu grdno se varate, u Frankfurtu je stanje potpuno isto.

Nemci poštuju red – A gde to? – Pa tamo gde komšije prijavljuju jedni druge ili gde čika milicioner viri iz prikrajka. Manite se verovanja da su Nemci rođeni fini. Jedan, te isti Nemac koji živi u nekom selu oko Frankfurkta (tamo gde vam komšinica zaviruje u korpu) će na primer baciti pikavac u sred Frankfurta jer zna da mu tu niko neće naplatiti kaznu, ali će zato u svom selu to raditi samo na dozvoljenim mestima. Slično je i sa reciklažom smeća. Iako se na svakom ćošku u centru mogu naći odvojene kante za plastiku, papir i staklo i dalje će ljudi ubacivati smeće u najbližu rupu (ove kante su u stvari jedan kontejner sa više otvora). Ukratko, Nemci poštuju red samo ukoliko se nered naplaćuje. Drugim rečima kada bi nered bio za džabe kao u rodnoj nam Srbiji, svi bi se ponašali kao prosečani Srbi.

Nemci vode brigu o očuvanju životne sredine – Zapravo, i da ali samo na lokalnom nivou. Neće Nemac zagađivati svoju zemlju nuklearnim otpadom, ali će isti vrlo rado izvesti u neku siromašnu zemlju trećeg sveta. Takođe u većini velikih gradova ne možete da se vozate bez odgovarajuće markice koja je dokaz da vaša kola ne emituju previše štetnih izduvnih gasova. Nemačka vlada, svako malo donosi uredbe i zakone, uvodi olakšice za kupovinu novih automobila, a sve one stare polovne zagađivače će eto po velikodušno sniženim cenama prodati vama dragi moji pripadnici siromašnog dela sveta. A ne, ni to vam neće pokloniti, ta Nemac ništa ne poklanja. Dabome, da su nemačke reke čistije nego ikad, i te nemačke fabrike koje su nekada mutile Rajnu i Dunav danas i tako mute neke kineske vode. Em manje prljavstine, em jeftinija radna snaga. Kako god okreneš Nemac je na dobitku. A bogami i mi svi ostali što u Nemačkoj živimo i umesto onog prljavog beogradskog, okolo-splavskog Dunava, sada uživamo u ovom prečišćenom.

Klasne razlike – Nemci se od malih nogu uče ko kome i gde pripada. Pođimo od školskog sistema. Deca ovde idu četiri godine u osnovnu školu, a onda biraju srednju čija dužina zavisi od struke. Posle najdužih srednjih (tj. gimnazija) mogu da upišu fakultet. Tj. fakultet zapravo može da se upiše i posle određenih stručnih škola. Sistem je vrlo sličan srpskom sem u jednoj stvari, a to je ta granica između osnovne i srednje škole. Dakle u Srbiji su sva deca manje-više jednaka do 15. godine, ovde se taj nivo spušta na 10. godinu. Što znači u praktičnom životu, da je uticaj porodice mnogo veći nego uticaj sredine na razvoj i uopšte budućnost deteta. Tj. deca iz siromašnih i neobrazovanih porodica gotovo u startu nemaju nikakvu šansu u poređenju sa decom iz bogatijih i obrazovanijih porodica. Što će reći, da će siromašni uvek biti siromašni, a bogati će samo postajati još bogatiji. No, ne žalim ja njih uopšte. Skoro su u Hamburgu izglasavali predlog o promeni ovog sistema i zamislite izglasali su da sve ostane isto, onako kako je sad. Očigledno, u Nemačkoj siromašni i nisu toliko siromašni, a nisu mnogo ni pametni te bolje nisu ni zaslužili. Te bar, eto prilike nama siromašnima iz trećeg sveta sa malo više pameti da prestanemo da budemo siromašni.

Nemci su hladni i nedruželjubivi – Čista budalaština, bar ovde u Frankfurtu. Svi bi da se druže, piju pivo s vama, šetaju po šumama i gorama i vinskim podrumima duž Rajne, Majne i Mozela. I koliko ti onda Marice imaš nemačkih prijatelja? Paaa, jednog… a i on se odselio. Ali to stvarno nije zbog njih nego moje želje da svoje vikende provodim sama sa svojim mužem. Meni je manje više svejedno jesu li mi komšije druželjubive ili ne, jer ja nisam :)

Nemci nose sandale sa čarapama – Nose dabome, ali manje nego Česi. Ne daj Bože da im se prstići smrznu. Kako to misliš nek obiju cipele? Pa nisu se ljudi setili da je poenta sandala da prstići budu goli. Oh, da im je to bar jedini modni šiz pa da im čovek i oprosti. Nemačka je zemlja u kojoj uđeš u prodavnicu i tamo su stvari poređane po boji. Žute na jednu, crvene na drugu, plave u desnom uglu, zelene pozadi (zelena je tako necool boja u Nemačkoj) itd itd. A šta ako je nešto šareno? Šareno? Ne bi ti dragi moj čitaoče nosio nemačko šareno, il’ su štrafte neke dosadne ili babački cvetni motivi. Cipele su opet priča za sebe. Trebaju vam udobne, kvalitetne, planinarske? Nemačka je Raj. Trebaju vam elegantne, pomalo seksi i izazovne, sa visokom tankom štiklom, lepom linijom, prefinjenim dizajnom? Beži odavde nesrećniče! Želite nešto za svoju baku, sa malo podignutom petom? Možda biste neki muškobanjasti model? Falte na cipeli? Na pravom ste mestu! A šta rade mladi onda? Nose ružne cipele ili starke, trećeg nema. Muškarci ovde još i znaju da se srede, ali žene, oh tih nesrećnica. Jednom davno kada sam ja kretala na fakultet, negde na početku studija navrle kolege da me zovu k’o ludi. Kaže moj tata meni tad: “Eto i ti postade riba (podgrubljivo naravno)”. Na šta ću ja:”Lako je riba na mašincu biti, dovoljno je da nisi ćopava.”. E vidiš draga čitateljko, u Nemačkoj je još lakše. Ako si ikada isfrustrirana svojim izgledom, spakuj lepo kofere i na produženi vikend za Nemačku sad nam i tako više vize ne trebaju.

Nemci su debeli – Žalosno istinito. Nezdravo totalno. Kao one debele Amerikanke na plakatima kojima pokušavaju da vam uteraju strah u kosti od kole i hamburgera. Nisam znala šta je debeo čovek dok nisam došla u Nemačku. U Frankfurtu, u gradu je malo bolja situacija ali ih i ovde ima puno. Ljudi ovde štede na hrani. Jedu kečape i majoneze, krompire sa masnim sosevima i odvratne kobasice. Kupuju po jeftinim prodavnicama, mlečne, suhomesnate i mesnate proizvode problematičnog kvaliteta. Ovde je zaista ogromna razlika u kvalitetu hrane u zavisnosti od toga u kojoj prodavnici kupujete. Naravno, da je nes kafa ili milka svuda ista ali kvalitet “svežeg” voća i povrća, mesa i mleka je zaista ogroman. Očigledno, i cena je takva. To je deo koji kod Nemaca nikada neću shvatiti. Oni će jesti hranu sumnjivog porekla i štedeti maksimalno 200-300 evra mesečno, ali će zato svi odreda vozikati kola tamo vamo (što takođe baš fino utiče na oblik struka) i potrošiti bar toliko na ista. Ustvari, to i nije samo nemački problem, setih se nekih Srba koji će radije kupiti nike patike i najcool mobilni telefon, nego jesti zdravu hranu ili se konačno odseliti od mame i tate.

Nemci su perverzni - O jeeee. Želiš da provedeš ludu sado-mazo noć sa komšijom, dok ti komšinica kenja po mužu jer ga to pali a ti nisi baš u tom ka-ka-pi-pi fazonu? Hajde da svingujemo ove noći, na sve brodu sa jos deset drugih parova. -Pa gde ćeš da nađeš tolike ljude za orgiju? -Pa ne moraš ti da ih nađeš, samo odeš u turističku agenciju i uplatiš turu. -? -????. Ili si možda starija gospođa koja traži mladog tamnoputog pastuva? Welcome to Germany! Zemlja bluda i razbluda, slobode seksualnog izražavanja, golih planinara i uskih kožnih pantalona. U Frankfurtu postoji jedan izuzetno poznat Džez klub. Pokupimo se mi naivno, jednog petka novembarskog tek sveže pristigli u Frankfurt i krenemo da posetimo isti. Sa nama još jedan par i dvojica Libanaca koja su bila u Frankfurtu na kratko poslom. Prilazi jedan od Libanaca šanku da naruči piće. Prilazi mu sredovečna, dobro očuvana dama, hvata ga za ruku i gleda zavodljivo: -Šta to piješ lepi? Hoćeš da probaš moje piće? -Izvinite gospođo ja sam oženjen. -Ah, pa i ja sam udata. Upoznajte moga muža, gospodin iza vas. Neeee, nismo pobegli glavom bez obzira. Shvatili smo da smo najmlađi, najlepši i da je sva pažnja upućena nama. Mada na trenutke je bilo bolesno, priznajem.

Nemci imaju dobre kobasice – Nije nego. Bezukusne viršle prekrivene kečapom i karijem. Još ih zovu nacionalnim specijalitetom. Ah, baš sam glupa a ja mislila da kari ima neke veze s Indijom.

Nemci imaju dobro pivo – Absolutna istina. mmmmmm pivo :) Odo po jedan hefe.

Nemci su rasisti i nacisti – Hmmm. Ne zvanično. No, živi bili pa videli ko će započeti taj treći svetski rat. Nikada nisam želela da dođem u Nemačku, čak ni turistički jer sam uvek imala neobjašnjivi strah da su oni narod sa planom, i vizijom i idejom. Idejom da su iznad ostalih i planom da jednog dana dobiju mesto koje im pripada. Iako, za ove skoro dve godine nikada nisam dozivela nikakvu neprijatnost, nacionalnu ili bilo kakvu sličnu uvredu moj strah nije manji. Ne znam zašto. To je jedan od razloga zašto sebe ne mogu da vidim ovde, teško mi je da se zamislim u ovoj zemlji dogodine, o deset godina da ne pričam.

Nemci ne pričaju engleski - Budalaština. Svi i svuda, po Frankfurtu i oko njega :) Pretpostavljam zapravo u svim većim mestima. Nemaju ništa protiv da te uslužuju na engleskom. U kafićima, restoranima, prodavnicama, tamo neki slučajni ljudi na ulici – svi i svuda. Problem je samo što dragi nam Nemci pričaju engleski samo zato što žele nešto da vam uvale. Jednom, kada su vam uvalili nećeš ih više naterati da prozbore ništa sem nemačkog. Te nemojte biti iznenađeni ako prodavci neke kompanije pričaju savršen engleski, a oni iz korisničkog servisa ne umeju ni da beknu. Takođe i u svim javnim ustanovama, tamo je službenicima zabranjeno da pričaju sa vama na engleskom. Smešna je mržnja Nemaca prema Englezima čiji se jezik raštrkao po svetu, dok se eto njihov nemački govori samo tu po okolini.

Nemci imaju dobar zdravstveni sitem – Uf, zapravo ne znam za sistem u globalu. Ali znam da sam ovde srela najgoreg zubara u svom životu. Takođe, sam put od tvog razboljevanja do odlaska u ordinaciju je mukotrpan ako ne pričaš nemački. Doktori, zapravo svi do jednog pričaju engleski ali sestre uglavnom ne. Te objasniti zašto ti doktor treba i da je nešto hitno može biti više nego mukotrpno. A ja kao za inat, nikad bolesnija. Takođe imaju tu čudnu naviku da preko leta zatvaraju ordinacije popodne, nedovoljan broj lekara, šta li? Sami doktori zavisi, od slučaja do slučaja. Dok sam živela u Srbiji, žene lekari su uvek bili mnogo ljubaznije i pažljivije od muškaraca. Ovde je suprotno, muškarci su mnogo bolji, uvek mi naširoko sve objasne. Kad izađem iz ordinacije u kojoj je sedeo ženski lekar, nikada zapravo ne skontam u čemu je problem bio. I ovde se kao i u Srbiji, svaka poseta lekaru unapred zakazuje i čeka se mesecima. Ako imate privatno osiguranje u principu se manje čeka. Sestre su jednako nadrkane i neljubazne, neuslužne i nevaspitane.

Jednakost polova, religija i sl. - Kada se Namci žale na muslimanske marame dođe mi da ih dobro izdevetam. Licemeri najgori. Nemačka je zemlja sa rekordnom razlikom između muške i ženske plate za istu radnu poziciju, u mušku korist naravno. Sistem je tako napravljen, da je ženi najisplativije da sedi kući sa decom. Ne dajte da vas zavara to što imaju toliko žena na vlasti, to ovu zemlju ne čini ni najmanje boljom za život. Ne pratim političku scenu ovde ali zaista šta čovek pomisli prvo kada sazna da je na vlasti partija koja u sebi ima reč hrišćanska? Kako to hrišćani upravljaju nama nehrišćanima? Ovde su verske škole i dalje vrlo popularne, čak i posle prošlogodišnjeg skandala koji su imali, a verujem da nije ni prvi ni poslednji u istoriji Nemačke. A u isto vreme minareti nisu baš dobrodošli. Hrišćani smeju da se kite krstevima i slikama razapetih krvavih ljudi (to jest jednog čoveka), a muslimanke teraju da idu na plivanje u bikiniju. Gadna i licemerna rabota. Ponekad čoveku baš nedostaje taj komunizam.

Nemci su tehnološki jako napredni – Eto ti samo srpskog sna i ne moraš dalje ni da gledaš. Ah taj mercedes. Ja ne vozim i nemam kola, no dok sam radila za Honeywell na turbocharger-ima jednom je jedan inženjer ispričao priču zašto dotična kompanija nikada nije uspela da uvali svoj proizvod mercedesu. Od tog dana mercedes u mom srcu zauzima posebno mesto :) No, kada pričamo o tehnologijama meni su zapravo mašine na poslednjem mestu. Ono na šta ja pomislim su nemačke zgrade. Same se hlade, greju, smanjuju buku, proizvode energiju. Moraću da posvetim ceo jedan post savršenstvu nemačkih nebodera. Ne samo da grade savremene, štedljive i prijateljske za okolinu zgrade, nego ih grade brzinom svetlosti. Novi neboderi bukvalno niču preko noći. I sve te zgrade ne samo da su funkcionalne i ekonomične, nego i izgledaju moderno fascinantno. Nekada zaista čovek mora i da se divi ovim Nemcima :).

E sad kada bih još sve ovo umela da sročim na nemačkom, gde bi mi kraj bio ;) Ceo post je inače inspirisan mojim domaćim zadatkom tj. pisanjem o ovoj temi na nemačkom. Sastav koji sam spremila za čas je imao pa jedno 30x manje reči, no sa učenjem srpskog sam počela 30 godina ranije nego sa nemačkim tako da odnos sasvim odgovara. Sve ono što nisam uspela da sažvaćem na nemačkom sada je u ovom postu.

I to bi bio još jedan u nizu recepata iz sjajne nemačke kuhinje. Sada se verni čitaoci ovog bloga pitaju: “Još jedan u nizu? Ovo je prvi za koji ja znam.” Naravno, verni čitalac je potpuno u pravu. Ja ne pišem o sjajnim nemačkim receptima iz prostog razloga što tu nema ama baš ništa sjajno.
Povod za post su dani zelenog sosa koji se u toku maja može jesti po Frankfurtsim (ili Frankfurškim?) ulicama. Opet ništa spektakularno, ovde stalno postavljaju tezge po ulicama i jedu i piju oko istih. Nego, pročitah komentar kako Nemci žele da ga zaštite. Tj. kako se zelenim sosom može zvati samo ono što sadrži tačno definisanih 7 biljaka (Parsley,Chives, Chervil, Sorrel, Dill, Borage and Cress). Ne znam svim biljkama ime na srpskom, te ih ostavljam u engleskoj verziji.

E sad se jedan neljubitelj zelenog sosa na kraju pita: wtf?

p.s. Imaju Nemci sličan fetiš i sa šparglom, no o tome drugom prilikom.