postcards…

Ovo gore bi trebalo da znači: Kaži nešto! Ali sasvim je moguće da sam omanula. Posle mesec i po dana intezivnog učenja još uvek sam daleko od znanja nemačkog. Prepoznajem nazive predmeta koji me svakodnevno okružuju, mogla bih i savršeno da vam izmenjam glagole po licima u sadašnjem i prošlom vremenu, ali da sastavljam rečenice to mi još uvek malo teže ide.

A ovo bi kao trebao da bude post o učenju nemačkog u Nemačkoj, mada je sasvim moguće da će se kao i mnogi pre njega raspliniti u ko zna kom smeru. Prva “muka” u Nemačkoj mi je prisela već drugi dan boravka ovde. Krenuli smo u prodavnicu. I na putu do supermarketa, prošli smo pored neke manje piljarnice. Prolazimo pored pomenute piljarnice i primetim ja grožđe, domaće, belo, ono sitnije, još malo pa prezrelo, u onom najslađem stadijumu. Tu stomak krene da zavija, a kroz glavu prolazi misao: I kako ja sada da kupim grožđe? Sada će nevini čitalac u sebi pomisliti: U čemu je problem? Uzmeš grožđe; dođeš do tete na kasi; pružiš joj grožđe; zbunjeno se nasmešiš promrmljaš nešto na ne-nemačkom; ona ti nešto odgovori; ti je ne razumeš ali nije te briga; pružaš pet evra jer skuplje od toga ni ne pomišljaš da može biti; ona ti vraća kusur i… i u sledećem momentu prezrelo zrnevlje puca između tvojih nepca i jezika; ti si srećan, veseo, i sve ti je lepo.

E da… Tako bih i ja, da pre toga dve godine nisam živela u Češkoj, solidno razumevajući ili bar nazirući šta reči znače ali nikada pričajući češki. Teško je dočarati frustraciju koju čovek oseća živeći u stranoj zemlji bez mogućnosti da se ljudima obraća na njihovom jeziku. Zašto onda češki nikada nisam učila? Pa, zavaralo me je to prepoznavanje i natucanje značenja većine reči. S druge strane od prvog dana smo znali da je samo pitanje dana kada ćemo otići pa mi se sve to činilo nebitno. Na kraju se ispostavilo da je to bio ozbiljan propust. Ta frustracija je dovela dotle da sam počela panično da se plašim susreta sa ljudima za koje procenim da nisu u stanju da sa mnom komuniciraju na engleskom. Što je bio i slučaj sa prodavačicom u piljarnici. Zbog tog glupog straha sam ostala željna dobrog grozđa, jedući na kraju ono ogromno odvratno uvozno, koje izgleda poput plastičnog voća koje neki ljudi drže po kućama dekoracije radi.

Kako čovek najbolje uči na sopstvenim greškama, tako mi je trenutno učenje jezika jedan od najvećih prioriteta. U Nemačkoj je sve mnogo lakše i bolje organizovano nego u Češkoj. Pre par godina, suočeni sa sve većim problemima vezanim za doseljenike i njihovu integraciju, Nemačka je preduzela određene mere kako bi olakšala proces integracije. Jedna od mera je jeftino i brzo učenje nemačkog. Te zahvaljujući tome ja pohađam kurs za svega 1 evro po času. Naravno tu se škola lopovski ugradi da vam proda knjige i naplati kojekakve sitnitarije. Te umesto 100 evra po kursu plaćaćete 125 u proseku. Cela obuka obuhvata 6 kurseva sa po 100 časova. Prednost je i ta, što se u intenzivnoj varijanti odsluša 25 časova u toku jedne nedelje, što znači da ste nakon pola godine u stanju da komunicirate na nemačkom.

Ove časove po doniranim cenama ne drže sve škole. Za to je najjednostavnije otići u neku lokalnu školu stranih jezika i direktno se kod njih raspitati. Naravno kvalitet ovih časova varira. U mnogome zavisi od same škole ali i čiste sreće s kim ćete u grupi biti, jer može se lako desiti da u istoj grupi bude neko ko recimo nikada ranije nije pisao abecedom. Takođe, nemaju ni svi prava na ove donirane cene, ali i te informacije se mogu dobiti direktno u školi, tj. oni će vas uputiti na mesto gde se ta potvrda izdaje. Krajnje jednostavno, samo treba volje za učenje jezika.

Odoh sada da se bacim na učenje, a do sledeceg posta: Tschüs!

Trenutno živimo u stanu na čijem zidu ne vise naše slike. Spavamo u tuđoj posteljini i jedemo iz tuđih tanjira. Dobra strana toga je što svakog petka dolazi teta koja čisti ovaj stan i menja posteljinu. Loša je, što ovaj stan nije naš dom. Osećamo se kao da živimo u hotelu, što nas tera da svaki mogući trenutak provodimo skitajući. To opet ima svojih dobrih strana; ovde smo nešto manje od četiri nedelje, a Frankfurt gotovo da nosimo u džepu.

Juče je osvanula jedna od onih nedelja kada poželim da se lenjo razvlačitm po krevetu ceo dan. Odvrnem grejanje do maksimuma, a onda se s onim slatkasto-maznim osećajem uvijam oko Miljana, naizmenično ga štipajući, ljubeći i grickajući do iznemoglosti. Ali ova posteljina koja nije meka onako kako sam navikla, i nema onaj miris na koji sam navikla, tera nas da ustajemo iz kreveta.

Gde bismo po ovoj tmurnoj nedelji? Zagledam spisak sa muzejima i nekako mi se svaka umetnost čini dosadna u tom trenutku. Ja bih negde u prirodu, ali znam da nije vreme za to. I dok gledam kako se drvo ispred prozora savija pod naletima vetra neka hladnoća mi se uvlači u kosti. Na kraju mi pogled pada na kartu. Palmengarten. Spas. Olakšanje u trenutku.

Lako smo se dogovorili da doručak i prvu jutarnju kaficu završimo u gradu, u našem omiljenom Coffee shop-u. Valjda je to ime za ona mesta na kojima vam pored raznoraznih kafa nude i nešto na brzaka za pojesti i po koji slatkiš. Šetnja širokim trotoarima na kojima smo sretali taman toliko prolaznika da se ne osećamo usamljeno bila bi potpuno uživanje da hladan vetar nije ledio krv u žilama.

Kada smo najzad stigli do ulaza u kompleks u kojem se nalazi staklenik sa palmama bilo je već podne. U kompleksu se nalazi više odvojenih staklenika u kojima se održavaju vremenski uslovi koji odgovaraju mestima sa kojeg su biljke orginalno potekle. Te smo sa one hladnoće uleteli pravo u tropsku baštu, prvo suvu, a zatim hodnikom prešli u vlažnu. Sa temperaturama iznad dvadeset stepeni, uživali smo u šetnji među rascvetalim tropskim biljem.

Ova šetnja među džinovskim primercima onih biljki i puzavica koje naše mame često gaje u svojim stanovima gurnu me nekih par godina u prošlost. Setila sam se naših lunjanja po Južnoj Americi gde su kaktusi, indijanska pera, filandedroni i ostalo cveće veliki kao naše zimzeleno drveće, sa listovima preko pola metra širine, koje vam pravi hlad dok šetate po upekloj crvenici. Nozdrve su nam se punile egzotičnim mirisima a oči odmarale u beskrajnom zelenilu.

Uživali smo u “alejama” kafe i kakaa, manga i papaje. Ispipkali smo sve moguće bodlje svih viđenih kaktusa, nagledali se nekih čudnih šara na još čudnijem drveću, posmatrali neke neobične mesožderke. Propustili gomilu korisnih informacija, jer su sve na nemačkom, i s vremena na vreme bili u konfuziji jer su oznake sa imenima biljaka i njihovim poreklom na pojedinim delovima nespretno postavljene.

Iz egzotičnih tropskih bašta, izašli smo ponovo na hladan vazduh koji se nakon onih dvadesetak stepeni činio još hladnijim. Bukvalno dotrčašmo do sledećeg staklenika u kojem nas je dočekala hladna subantartička klima sa rastinjem koje istu krasi. Treba li naglašavati da smo u ovom stakleniku proveli onoliko vremena koliko je dovoljno da se vrata otvore, uđe u neku prostoriju i iz iste pobegne? Ali, bar smo našli omiljeni staklenik za letnju posetu bašti.

Posetu smo završili obilaskom kuće palmi u kojoj smo se sudarali i tiskali sa gomilom dečurlije. Kako smo kasnije otkrili u okviru kompleksa nalazi se i pozorište za decu, pa ih roditelji dovode u baštu da uživaju pre predstave. U šetnji do centra sustigao nas je mrak, vetar se konačno smirio pa je put do kuće bio mnogo prijatniji. A onda opet ritual: uvlačenje u posteljine bez mirisa, spavanje, buđenje i preživljavanje do sledećeg vikenda i temeljnog gledanja Frankfurta iz nekog drugog ugla.

Našli smo stan u meni najlepšoj frankfurškoj ulici. Činjenica da se useljavamo tek od januara, nije nas sprečila da ovaj kišni nedeljni dan provedemo upoznavajući budući komšiluk.

Na samom početku Berger Strasse nalazi se mala zelena oaza. Park je prvobitno bio privatna bašta bogatog jevrejskog bankara Moritz von Bethmann-a (1768-1826). Kasnije, za vreme rata 1941. park im je oduzet od strane Nacista. 1952. je konačno otvoren za javnost kada ga je Bethmann familija ustupila gradu Frankfurtu na korišćenje. Danas je ovo jedan od poznatijih parkova u Frankfurtu, kojeg pored Kineske bašte krase i predivne cvetne aleje čiji su tragovi jasno vidljivi čak i u ovim hladnim danima. U parku se nalazi i ogromna šahovska tabla u vidu podnog mozaika.

Došli smo u Frankfurt u ovo pomalo nezahvalno vreme za šetnje po parkovima. Dok ovaj hladan vazduh i svakodnevna kiša s jedne strane omogućavaju romantične osamljene šetnje, uživanje u miru i samoći na inače prometnim mestima, s druge strane ubijaju one jarke boje neba i biljnog sveta oko nas. Te iako se iz šetnje vraćamo punog srca, oči nam i dalje ostaju gladne.

Bethmann familija je jedna od najbogatijih u Frankfurtu. Poznata i po bliskim vezama sa Rothschild familijom. Velelepnu vilu šire rodbine ovih drugih imali smo prilike da vidimo na jednom od najlepših poluostrva Azurne obale. Ove dve familije su pored svojih bankarskih poslova u Frankfurtu poznate i po osnivanju najvećih železničkih kompanija Srednje Evrope sredinom 19. veka.

U samom parku nalazi se Kineska bašta, sagrađena u čast žrtvama masakra na Tiananmen trgu u Pekingu 1989. Te ne tako davne 1989, nakon smrti Hu Jaobanga, studenti su krenuli u šetnje u sećanje na preminulog lidera. No kako je vreme prolazilo okupljanja postaju masovnija, pridružuju im se ljudi protestvujući zbog sve rasprostranjenije korupcije i pozivaju se na demokratiju. Tadašnja vlada je upozorila demonstrante da će preduzeti sve mere da suzbije nastali socijalni haos. No niko se nije nadao tako drastičnim merama. Kasno u noć, 3. juna vojska je tenkovima okružila demonstrante iz više pravaca i otpočela napad na nenaoružane protestante. Više stotina civila je nastradalo u ovom okršaju.

Bašta je poklon Frankfurtu od kineskog pobratima Guangdžoua. Kineski majstori su je gradili po principima feng šuija većim delom od materijala donešenog iz Kine. Na samom ulazu, dočekaće vas dva kamena lava. U središtu bašte nalazi se jezerce prenaseljeno ribama, preko kojeg možete preći zakrivljenim mostićem od žada ukrašenim statuama zmajeva. Ili pak izabrati kameni ukrašeni most koji će vas odvesti do hrama u kojem leti možete uživati u hladovini, a zimi potražiti zaklon. Šetajući, moći ćete da uživate u autentičnom kineskom rastinju i neverovatnim arhitektonskim detaljima na svakom koraku. Na ovom mestu svake nedelje možete posmatrati “obožavaoce” Taj čija dok uvežbavaju pokrete ove drevne veštine.

Raduje me činjenica da će mi ovaj predivni kutak uskoro biti nadomak stana. Tako da ćete definitivno uživati i u nekim življim slikama sa ovog mesta od proleća :)

Teško je pretočiti svu ovu zbrku u glavi u nekoliko smislenih rečenica. Sve što sam videla, doživela i osetila u ovih nedelju dana, pod pritiskom misli o traženju posla i stana, popunilo je i najmanji delić moga mozga. Te sada bez ikakvog uspeha pokušavam da od toga napišem priču koja će preneti ono što osećam i mislim u ovom trenutku.

Frankfurt je grad stranaca. Preplavljen ljudima iz preko 170 različitih zemalja pružiće vam vrlo brzo osećaj da ste kod kuće. Lako ćete se sporazumevati sa ljudima jer gotovo svako govori engleski, a ne retko i neki od jezika bivših jugoslovenskih republika. Te smo tako karticu za mobilni kupovali na srpskom, u kafiću posluživani od strane hrvatskih konobara. Domar u zgradi, u kojoj smo trenutno, je sa Kosova, a prva mi komšinica Australijanka srpskog porekla. U takvom okruženju teško da ćete nemački progovoriti brzo i lako.

Opet, sa druge strane Balkanci su ovde poznati po kriminalu što i nije neka referenca kada pokušavate da nađete stan, a za isti apliciraju i Englezi, Amerikanci, Francuzi i ostali sa mnogo boljom reputacijom. Koliko god bili tolerantniji i otvoreniji od ostatka Nemačke, ipak su Frankfurćani samo ljudi te stoga i podložni građenju novih i praćenju postojećih stereotipnih razmišljanja o pripadnicima pojedinih naroda.
Frankfurt je moderan grad. Gotovo sravljen sa zemljom u toku drugog svetskog rata mešavina je različitih stilova. U očuvanim delovima Saksenhauzena, Vestenda i Nordenda naćićete prelepe zgrade stare i preko 100 godina i uz mnogo sreće i brdo para uspeti da rentirate stan u nekoj od njih.
No gotovo samo par ulica niže videćete i one posleratne, sklepane na brzinu, bez brige o lepoti, stilu i kvalitetu, jer u nečemu se moralo živeti i u ta teška vremena. Većina tih posleratnih zgrada (preko 50%) je već srušena a na njihovom mestu se grade nove, moderne stambene zgrade sa bazenima u prizemlju i baštama na krovu.

Samo jezgro grada opasano je modernim neboderima sa zapadne strane. Ove ogromne, staklene zgrade su definitivno ono što svaku pridošlicu ostavlja bez daha i zbog koga je Frankfurt dobio nadimak Mainhattan.

Frankfurt je grad pešaka i biciklista. Prostrani trotoari i bicikliklističke staze, dugački drvoredi i mnoštvo parkova čine ovaj grad posebno lepim i prijatnim za život.
Posle duže vremena osećam se zadovoljna gradom u kojem živim. O ljudima, nekim specifičnostima i konkretnijim stvarima kasnije, kada uspem da u potpunosti osetim i iskusim ovaj grad. Još uvek tumaram ovim gradom začuđena i zadivljena svim onim što me okružuje. Slike mi se gomilaju u glavi, toliko novih stvari i ljudi za tako kratko vreme. Za sada se samo talože, još uvek ne obrađujem sve ove informacije koje mi pune glavu ovih dana.
Samo uživam :)