Verujuci u svemocnost Interneta pokusala sam prvo da nadjem neku sobu surfujuci, a cene sitnice… od 50 evra za koje-kakve krs hotele iz komunistickog perioda, do par stotina evra. U naletu ocaja, otvorim Lonely Planet, nadjem Gremium Panzion i odusevim se. Nesto sto lici na mesavinu paba i sportske kladionice izdaje sobe iz snova svakog backpacker-a. Ne znam da li zato sto su me te sobe potsecale na putovanje po Juznoj Americi ili zato sto izgledaju onako kako pisci obicno opisuju sobe… ali ja sam zaista bila odusevljena. Sobe su krajnje skromne, jeftin linoleum na podu, ne bas uspesan pokusaj da se zidovi ucine zanimljivijim kombinacijom boja kajsije i limuna, sa nespretnim izborom slika. Toalet smesten u zazidanom uglu, tus kabina i lavabo prakticno cine sastavni deo sobe… Ali, istovtemeno i ogromni prozori, visoka tavanica, besprekorna cistoca, veliki “kineski” luster, onaj sto izgleda kao ogromna papirna kugla, fotelja kao stvorena sa sanjarenje i neverovatan osecaj topline doprineli su tome da sam se ja zaista osecala ugodno. Svih dana provedenih tamo bila sam u onom raspolozenju kada mi osmeh ne silazi sa lica, sva ususkana u neka predivna osecanja, glavom punom snova i totalnim odsustvom briga i pitanja o tome “sta ce biti sutra?”. Cak ni dosadna kisa koja je neprestano padala tih dana nije mogla da mi pokvari raspolozenje.

A Bratislava?
Ovaj grad, poput ostalih evropskih prestonica, ima burnu proslost dugu nekoliko hiljada godina. Prvo naselje su podigli Kelti, da bi se u novijim vremenima na ovim prostorima smenjivale velike sile, Madjarska, Turska… Madjari su izgradili i prvi univerzitet sredinom 15-og veka. Ogroman uticaj na kulturni razvoj, posebno muzicki zivot, ali i izgled ovoga grada imao je Bec. U njemu su boravili mnogi velikani, Mocart, Betoven i kasnije List. Davne 1762. godine, Mocart je, tada
sestogodisnjak, imao nastup u zdanju koje danas nosi njegovo ime. Pola veka kasnije 1820. List, tada devetogodisnjak, nastupao je u koncertnom paviljonu biblioteke.
Bratislava danas, izgleda istovremeno koliko ruzno, toliko i lepo, bogato koliko i siromasno. Krenete li u setnju po Starom gradu, u obilazak zamka ili Hviezdoslavovim namestima, pratice vas osecaj da ste zalutalu u neku magicnu pricu, i verovatno iscekivati da se na sledecem uglu pojavi neka dvorska dama. Stari grad je isprepletan uskim kaldrmisanim ulicicama i malim trgovima ukrasenim fontanama i cvetnim aranzmanima, stvorenim za romanticne setnje. Istovremeno cete naletati na skupocene butike poznatih svetskih marki, luksuzne restorane i kafice.


No, nemojte se zacuditi ako u toj lepoti naletite i na ruiniranu zgradu, radove na fasadama, mnostvo izgubljenih”, siromasnih ljudi. Udaljite li se samo malo od centra, videcete ruzne ulice, prevelike zgrade bez ukrasa, gradjene u neka novija, manje lepa vremena.
Kako me je naglo zahladjenje zateklo u Bratislavi, nisam stigla bas puno stvari da vidim, a nedostatak sunca je ucinio da slike koje sam uspela da “zarobim” fotoaparatom budu setne i mutne, za razliku od onih mentalnih koje mi i sada dok pisem ovaj post izmamljuju osmeh i greju srce.
Jedna od prvih stvari koja privuce turiste su svakako statue Francuza, komunalnog radnika i paparaca…



Ipak, na mene je najveci utisak ostavio zamak sa predivnim parkom koji ga okruzuje i nezaboravnim pogledom, s jedne strane na Dunav, a sa druge na stari grad.

Setajuci parkom primetih ovaj spomenik devojke koja u jednoj ruci drzi hleb a u drugoj cvece dok joj pod nogama lezi siromah. Spomenik je posvecen Svetoj Elizabeti Ugarskoj koja je svoje detinjstvo provela u ovom zamku. Pomagala je siromasnima i brinula o bolesnima, sagradila je bolnicu kraj dvorca kako bi licno mogla da se stara o bolesnicima. Nakon smrti muza prodala je imanje i prihvatila siromastvo. Prema legendi, koja je ociglodno inspirisala i autora spomenika, jednom je grof zaustavio Elizabetu, s ciljem da vidi sta skriva u haljini, ali kada je pogledao umesto hleba pojavile su se ruze. Umrla je 1231. godine u 24-toj godini zivota, a cetiri godine kasnije proglasena je sveticom.
Za sledecu posetu ostali su mi setnja Vukovom ulicom (Karadziceva), posete mnogobrojnim muzejima i galerijerijama, setnja uz Dunav i mnostvo drugih stvari…
Pa Bratislavo, eto mene opet :)