No, vratimo se temi.
Sedim ja tako i čitam od čega je sazdan keksić koji su mi doneli uz kafu. I imam šta da vidim. Keks se na nemačkom kaže keks, a tako se i piše. I nemam pojma što sam se toliko oduševila oko tog otkrića. Ali eto, oduševih se.
A onda me spopade muka. Množina od keks na nemačkom je kekse, a kako je na srpskom? Keksi, keksovi ili nešto treće?

I eto, gotov post dok si rek’o keks.

- Paaaa, karte su skupe… za te pare možemo u Španiju ili Francusku – pokušavam da ih odvratim.

- Mogli bismo kolima – ne odustaju.

- Ali treba nam 15 sati do tamo – ne odustajem ni ja.

- Ako krenemo četvrtak posle posla, prespavamo negde u Austriji i nastavimo u petak bili bismo u Beogradu petak popodne, subotu i nedelju i onda rano u ponedeljak krenemo nazad. – razrađuju oni put – Ali ako se vama baaaaaš ne ide, onda ništa – dodaju malo tužnijim glasom.

- Njima se baš ide – okrećem se ka Miljanu.

- Pa onda nemamo baš mnogo izbora.

- Samo tri dana u Srbiji… to će biti pakao….

- Imaš li snage da im kažeš ne? – reče sležući ramenima pomirljivo.

- OK onda, Srbija na tri dana, al’ prvo moramo za Novi Sad da obiđemo Miljanove, tako da nam za Bg ostaju samo subota popodne i nedelja. – složismo se na kraju.

- Jeeeee… šta sve možemo da vidimo za to vreme? – upitaše jednoglasno.

- Uključujući familiju, ručkove i večere gotovo ništa.

- Nema veze… jeeeee…. idemo za Srbiju… jeeee – dodadoše na kraju, s onim njhovim zaraznim osmesima na licu.

Pored njih dvoje malo šta možemo da radimo sem da budemo srećni i radujemo se suludim planovima…

- jeeee…

Posle toga je usledila priprema u vidu sedenja i razmišljanja o tome šta mi to zaista volimo u Srbiji i šta je to što moraju da vide za to kratko vreme. U Novom Sadu kafić Absolut, naći ću ga valjda. Sećam se da je u Zmaj Jovinoj, u blizini zgrade sa terasom na kojoj se reklamiraju neke venčanice. Ta radnja s venčanicama je bila toliko neobična kada sam je prvi put videla da nikako ne mogu da je izbacim iz glave, dođe mi gotovo kao simbol Novog Sada. Tamo sam bila samo jednom, vodila me jedna Novosađanka koju upoznah preko Interneta kada nam se putevi suludo ukrstiše na par sati u Novom Sadu. Mesto na kojem smo nas dve pokušavale da ispričamo jedna drugoj toliko stvari za tako malo vremena. Preplićući naše priče, kao da pričamo o jednom životu tako sličnom a opet totalno drugačijem. Povremeno upadajući jedna drugoj u reč kratkim komentarima – stvarno? i ja isto! Mesto posle kojeg sam pomislila koliko je nepredvidljiva ta pojava koju zovemo život – koliko je neverovatno da nakon par razmenjenim email-ova i pročitanih postova sediš ispred jednog bića i osećaš toliku bliskost i ljubav.

Ako im se ne svidi (a znam da hoće), vodimo ih u Gusan. Toliko smo piva tamo popili sa dragim nam ljudima da bi mogli da nas dočekaju s poklon burencetom. Za posle kafića bilo koji klub u Laze Telečkog i onako nikada nisam bila preterano oduševljena mestima sa preglasnom muzikom. Za po gradu… zapravo malo šta. Za dnevni život nas malo šta vezuje tamo. Mi nikada nismo imali svoje usamljene romantične trenutke po Novom Sadu. Doduše i nemamo baš mnogo vremena, obilazak centra i odlazak na tvrđavu će biti više nego dovoljno.

U Beogradu Klub svetskih putnika. Prvo mesto koje smo posetili zajedno. Sedeli smo za uskim stočićem prekrivenim heklanim miljeom, sa slojem razglednica i teškim staklom. On nije skidao osmeh sa lica, pričao je brzo povremeno neprimetno zamuckujući ni ne pokušavajući da sakrije koliko je sretan i uzbuđen što baš ja tog trenutka sedim ispred njega.  Šetnja Knez Mihajlovom, po mogućstvu slepljeni u zagrljaju tako da on hoda unazad. Taj položaj će mu omogužiti da me ljubi bez prestanka od Palate Albanije do Kalemegdana. Posle kojeg ćemo prošetati istim, pa sići do Nebojšine kule i nastaviti šetnju kraj 25. maja, uz reku, ispod Brankovog mosta pored zarđalih brodova, sve do Ade.  Drugi dan bi mogli da krenemo od Slavije. Slavija je za mene uvek bila najružniji deo Beograda, previše bučna i prljava. A onda je on to uspeo da promeni odlučivši da me baš tamo prvi put poljubi. Krenućemo od Meka, mesta prvog poljupca, Ulicom srpskih vladara, izaći na Brankov most i preći na drugu stranu reke, a zatim dugo šetati sve do Gardoša.  A Košutnjak, Topčider, Avala,  Bulevar i Botanička bašta?

Drugi put. Znala sam da će i već nabrojani deo biti više nego nemoguć.

Na putu za Srbiju, negde oko Budimpešte saobraćaj postade malo gušći. Ništa preterano iritantno ali brzina nemoguća preko 80 km/h. Obe trake pune, zaobilaženje totalno besmisleno. Da bi pored nas pomoćnom trakom projurio (činilo mi se brzinom svetlosti) džip sa subotičkom registracijom. Pomislih besno: “Dobrodošla kući”.

Par stotina kilometara dalje pređošmo granicu bez većeg zastoja. Carinici više nego ljubazni. Vraćajući nam pasoše carinik dodade kako moramo da ih prijavimo u roku od 24 časa. Nasmeših se saglasno i čim pređošmo granicu odlučišmo da ih ne prijavljujemo.

- Jel mogu da nas uhapse zbog toga? – upita uzbuđeno nas gost.

- Ne verujem.

- E šteta, zamisli da me uhapse i da se posle hvalim ortacima kako sam bio u srpskom zatvoru. – dodade razočarano.

Po prelasku svratismo na prvu benzinsku pumpu da kupimo vodu i malo se osvežimo. Osetih po ulasku da je nešto drugačije ali ne prepoznah odmah razliku.

- Zar je na srpskim benzinskim pumpama dozvoljeno pušenje? – upita me drugarica izneneđeno.

- A to je dakle ta razlika. Primetila sam da mi je nešto drugačije. Da draga, u ovoj zemlji pušenje je dozvoljeno svuda.

- Ali oni sede s malim detetom.

- Preživeće… Sem toga, kakav je prvi utisak?

- Kao da sam se vratila u devedesete.

- A? Stvarno?

- Aha… Pa pogledaj kako su ljudi obučeni, a i muzika…. devedesete definitivno.

Na putu do Novog Sada beskrajna ravnica prekrivena smećem, mini deponije na svakom koraku, plastične kese lete preko oranica.

- Od kada smo napustili Nemačku, najprljaviji deo puta – promrmljah postiđeno.

- Podseća me na Daleki Istok. A ti znaš koliko ja volim Aziju, sav taj nered u njoj, koliko mi je muka od ispeglane Nemačke. Da, ova vaša zemlja je kao Azija u Evropi. Sviđa mi se :) – dodade moja drugarica, činilo mi se samo da me uteši.

Setih se posta o Ruandi sa sajta Kluba putnika Srbije, i toga kako su tamo plastične kese zabranjene. Pomislih da im ispričam o tome, ali se na kraju predomislih.

Malo niže niz put prođosmo pored tela neke zgažene životinje na putu.

- Uh

- Navikni se, biće toga sporadično.

- Stvarno?

- Da, ali nije to kao što ti misliš. – poče Miljan da zeza – Nismo mi surovi neljubitelji životinja koji jure za njima da ih gaze po putu. Naprotiv, mi ih toliko volimo da su se one toliko nakotile da ih ima i previše. I onda su se totalno ubezobrazile. Stanu na sred puta i neće da se mrdnu. Proklete živuljke. Nemaš baš mnogo izbora nego da ih gaziš :P

- Eeeee mogli bi sada da igamo onu igru. Licitiramo koliko ćemo zgaženih životinja videti do povratka. Pobeđuje onaj s najbližom prognozom.

- Ja sam za, oko desetak? Mada nije fer vi bolje poznajete teren, ovde ste domaći. – dodade naš drug.

- Odvratni ste – dodade ona, još uvek pomalo potrešena pređašnjim prizorom – odbijam da u tome učestvujem.

Kasnije će se ispostaviti da je Alex bio sasvim blizu broju smljeskanih životinja pored kojih ćemo proći, i svaku priliku ćemo koristiti da skrenemo pažnju zgroženoj Kejt na lešinu, uzvikujući gotovo jednoglasno: “Evo je još jedna!”.

No sem mrtvih životinja, do odlaska će ostati iskreno fascinirani time da se autoputem naziva nešto sa samo dve trake podeljene dvostrukom punom linijom i kolektivnim kršenjem zakona pri kome se vozači trude da voze slepljeni uz desnu i levu ivicu asfalta (u suprotnim smerovima naravno), kako bi prostor u sredini mogao da se koristi za preticanje iako je jasno podeljen već spomenutom punom linijom.

Nakon manje od 24h provedenih u Novom Sadu i manje-više ispunjenim planom, krenusmo u subotu ka Beogradu starim putem. Negde oko Inđije mahnu nam policajac da stanemo.

- Dobar dan.

- Dobar dan.

- Jel možete da upalite prednja svetla. Hmmm rade. Odakle putujete?

- Iz Frankfurta.

- A jel znate da svetla moraju da budu upaljena?

- Nismo imali pojma. A jel to po novom zakonu?

- Da. Kazna je 3000 dinara.

- Pa nismo znali – ponovih, već imajući u vidu da moljakanjem nećemo mnogo postići – Napišite račun platićemo.

- Hm, dajte mi njegov pasoš i vozačku. – čim ih se dokopa, nastavi – Mora da se plati… bla, bla, bla, … zadržaćemo pasoš na 5 dana… bla, bla…

U stanju sam da razaznam samo delove rečenice, počinje da mi skače pritisak i na ivici sam da počnem da urlam. Policajac ga poziva da izađe i poziva nekog od nas da prevodimo. Miljan izlazi spreman da bude mio i drag s policajcem u nadi da ćemo se izvući sa opomenom. Alex odlazi do policajskih kola srećan nadajući se da će moći da zove šefa u utorak i izvini se za izostanak s posla zbog boravka u srpskom zatvoru. Na kraju se vraćaju, uz opomenu. Toliko drame ni oko čega.

Dva dana u Beogradu gotovo proleteše. Nedovoljno da se obiđe ni pola od onoga što sam zamislila. Odmarajući u nedelju upitah ih kako im se sviđaju ljudi.

- Mnogo su namršteni. Tj. pre nekako preozbiljni. Malo se smeju. Ja sam mislila da će svi da budu kao ti i Miljan.

- Baš naprotiv – rekoh, smejući se – U Srbiji ljudi jesu preozbiljni. Ako se glasno smeješ, opomenuće te da si nepristojan. Ako si razdragan i veseo u sred bela dana a stariji od 15 godina, optužiće te da si pijan. Ako im se svidiš na prvi pogled postaće ti najbolji prijatelji u roku od pola sata, ako im se pak ne svidiš biće loši prema tebi bez ikakvog razloga. Mislim da je to jedan od razloga zašto su raseljeni Srbi toliko nesrećni. Susreću se sa ljudima koji su naučeni da im pruže osmeh i ljubaznost pri prvom susretu i oni to tumače kao naklonost. Nakon toga, u stanju su da pruže sve toj nepoznatoj osobi koja ih naravno odbija i oni često ostaju razočarani u čudu ne shvatajući šta se to dešava.

- Zar se ti i Miljan tako osećate?

- Ma neeee. Ja i Miljan se osećamo zbunjeno u kontaktu sa Srbima. Mi smo uvek nasmejani i ljubazni, iako u 99% slučajeva ne marimo za ljude uopšte. Pre se osećamo šokirano kada ljudi pređu granicu ljubaznosti i krenu da se ponašaju previše familijarno prema nama. Zapravo meni više nego prija ta zapadnjačka hladnoća.

- Oooooo…. život u Srbiji mora da je onda bio težak za vas?

- Preživeli smo – našalih se – Ma nisu stvari tako crno-bele, to je i onako samo jedan mali delić međuljudskih odnosa.

- Istina.

- A hrana?

- Kao što si me upozorila, previše mesa. Sve je ukusno, ali previše mesa i masnoće. Previše mleka, jogurta, sira. Primetili smo da su svi zgodni do određenih godina, a preko toga su svi debeli. Ta vaša ishrana me podseća na Atkinsonovu dijetu, znaš onu za kojom je ceo Svet bio lud jedno vreme. Kako si ti uopšte uspela da budeš vegeterijanac ovde?

- Teško – promrmljah, pokušavajući da zaboravim taj mučni deo mog života.

- Ali mi se generalno mnogo sviđa što su ljudi na ulicama opušteni i nekako spontani.

Pomislih da imamo sreće što je praznik a grad poluprazan, zbog odsustva gradske gužve i buke.

- I da… sviđa mi se ćirilica, sviđaju mi se parkovi….

- Sviđaju nam se zgrade, one male slatke šarene po Novom Sadu i sive masivne po Beogradu. Čak i blokovi iz komunističkog perioda, prosto su lepi u svojoj ružnoći…

- Znači, došli biste opet?

- Definitivno :)

- Ooooj deco! Kuda ćete?
- Dobar dan! Krenuli za Zborište. Jesmo li na dobrom putu?
- Jeste, jeste… al’ daleko vam je to. Ne možete stići noćas. Nego ajte vi s babom na seno, pa sa nama u selo. Sutra izjutra krenite za Zborište.
- A neka hvala… – odgovorišmo gotovo u glas – Idemo polako, pa dokle stignemo. Zanoćićemo negde uz put.
- ‘Oćete li sve do tamo peške?
Klimnusmo potvrdno.
- Neka, neka… valja se. – dodade polako, mahnu nam umesto pozdrava i nastavi put.

Raspoloženje nam se naglo popravi posle ovog susreta. Razvijali smo teorije šta bi baka spremila za večeru da smo kojim slučajem krenuli. Smejući se, konstatovali smo da markacija postaje sve gora i da pojma nemamo gde se tačno na karti nalazimo. Razdvojišmo se na različite strane kako bi našli bar neki trag po kojem bi mogli da se orjentišemo. Najzad, posle polučasovnog vrtenja u krug, siđošmo do nekog makadamskog puta. Sa obe strane puta ležale su razbacane kućice, uglavnom nedovršene, a zatim opet, malo niz put zavladaše prostrane livade. Nismo dugo ostali sami. Sretosmo dva starija putnika, koji usporiše čim su nas opazili.

- Dobar dan! – gotovo uzviknusmo.
- Dobar dan deco!
- Jel ovo put za Zborište? Nema nigde markacija, pa nismo najsigurniji gde smo.
Jedan od njih uze kartu i pogleda. Te nakon par minuta ozbiljnog zagledanja karte, dodade:
- Evo ovde. – pokaza prstom – Gde se ovaj mali put razdvaja od ovog žutog. To vam je tu iznad one livade, pored kuće Stojanovića.
- Al’ Zborište vam je daleko, morate kroz šumu, a ima medveda.
- Medvedi? Zar im nije stanište gore?
- Ih, gore? Ta, to vam je na dvadesetak kilometara odavde, a šta je to za mečku kad je gladna? Juče smo krenuli u šetnju deda Boža i ja, i naletešmo na trofej. Nismo odmakli 5 metara u šumu, kad ono na sred puta zaklan srndać. Sveža krv se osećala… a svuda okolo mečkine sline.
Izgledao je kao Branko Kockica u tom momentu. S pomalo preteranim strahom na licu, onim koji imaju glumci za decu, kada namerno karikiraju izraze na licu. S mukom zadržah ozbiljan izraz lica. A on nastavi priču dalje, nepovezano.
- Deda Boža vam je silna starina. Doveli ga sinovi pre dva’est godina ovde da umre. Nije mu bilo spasa. Sa zemljom se sastavio. Al’ malo po malo i oporavi se on. Leči ovaj vazduh. Evo ga danas osamdesetdevet ima i hoda brže od mene, pre se ja zadišem od njega. Kažem vam ja… – nastavi priču malo tiše – ima medveda. Boža sve tako, kad kroz šumu idemo, zviždi na sav glas. Veli, da javimo gazdi da smo stigli, da nas ne dira. Ima medved šta i manje jesti, neće tek tako na čoveka. Al’ opet, bolje biti na oprezu. Nije baš šuma za noć, a samo što se nije smrklo.
- Pa mislili smo sad da ovde negde prostremo šator.
- A imate šator? Pa možete ovde gde ‘oćete. Imate i gore Joviće. Fini ljudi, možete kod njih i zanoćiti. Ili ako ćete sa nama nazad u selo, pa kod mene na večeru i kafu. – Ponudi nas uz osmeh.
- Ma daleko nam je sad da se vraćamo u selo. Ovde ćemo negde.
- Kako ‘oćete. Al’ u povratku obavezno da svratite. Ja sam u onoj kući, tačno iznad česme.
- Hoćemo. – Slagasmo jednoglasno – Prijatno veče!
- Sretan put deco!

Čim zađoše, rasprostrešmo šator na obližnjoj livadi. Već se smrkavalo kada smo završavali s večerom. Žvakali smo presušeni dvopek s paštetom od soje. Miljan je maštao o tome kao bi nam baka mesila zeljanicu da smo joj se pridružili na onom traktoru, a ja uplašeno zamišljala kako pokušavam da starici objasnim da ne jedem meso, dok mi ona s osmehom na licu secka slaninicu.

Noć koja je usledila, pretvorila se u mali zdravstveni pakao. Groznica me je ponovo savladala. Naizmenično sam se kuvala i smrzavala, uz takvu navalu kijavice da sam imala utisak da mi mozak curi na nos. Ujutru me je bolela svaka koščica u telu, a "sreći" kraja nije bilo kada sam uvidela da su sve maramice koje sam rasula po šatoru u toku noći krvave. Bar je mozak ostao na mestu, on je valjda sivo-beli, crvenu niko nije spominjao na časovima biologije.
Raspoloženje mi nije popravio doručak, inače indetičan kao večera prethodnog dana, s tim da se dvopek još više sasušio. Sedenje na svežem vazduhu mi je znatno popravilo bolesničko stanje, te smo nakon mog kraćeg ubeđivanja Miljana da mi je mnogo bolje, krenuli dalje.

Prođošmo baku, deku i stado ovaca a onda sa žaljenjem konstatovali da je markacija toliko očajna da nigde nećemo stići ako se na nju budemo oslanjali. Negde ispred Runjeve glave (za koju u tom momentu i nismo znali da je Runjeva glava), zamolišmo jednog kosača za pomoć.

- Ma da, svi pogreše tu dole. Nanese ih trag kola, a staza je nešto niže. Ma i te markacije, to zaraslo ponegde, ponegde ljudi raskrčili šume, a niko to ne obnavlja. – reče gledajući u mapu koju smo mu poturili.
- Ajte ovamo. Otpratiću vas na onu glavicu. Bolji je pogled s nje. Da vam pokažem kuda dalje.
Uputismo se ka glavici. Kosač je šipčio ispred nas. Videlo se da je prešao šesdesetu. Ali njegov korak beše mnogo duži i brži od našeg. Na vrhu glavice mi je duša već izlazila kroz nos izmešana s gorušicom uzrokovanom soja paštetom.
- E odavde pratite trag mog traktora do doline. Pa kad budete naspram Milojkove kolibe, to vam je ona na vrhu – pokaza u pravcu obližnjeg brda – nastavite dalje utabanom stazom. Al’ držite se doline, dok skroz ne zaobiđete Runjevu glavu. Nemojte gore kroz šumu. Pred kraj tog puta videćete put gde je prošao buldožer. Prave novi put za Kusturicino selo, pa s njega siđete levo i tu ste na Zborištu.
Zahvališmo se i krenušmo dalje.

Ništa mi nije bilo jasno, ni gde skrećemo, ni kuda idemo. Kada ne znam kuda idem, postajem nervozna. Džaba sva lepota koja nas okružuje. Ne bih da se gubim okolo, magla je već krenula da se diže, hrane jedva da bi imali još za jedan obrok, a jakne nismo poneli. Miljan se trudio da nas održava na "pravom" putu. Ja sam se samo tromo i bezvoljno vukla za njim. Nakon par kilometara dođošmo do tog Kusturicinog puta. U potpunosti je bio prekriven šljunkom. Nedostaje samo asfalt da se izlije. To mi se nikako nije sviđalo. Ovo je trebala da bude šetnja u prirodi, a ne tabananje 10 kilometara od Zborišta do Mitrovca uz put po kojem vozaju automobili.

Magla je postajala sve gušća, te bilo kakvo traženje alternativnih puteva kroz šumu nije dolazilo u obzir. Kada se vidljivost smanjila na nekih desetak metara, raspoloženje nam se naglo povratilo. Kućice, koje su se nazirale iz magle, delovale su totalno bajkovito. Tu, u neposrednoj blizini, mogli smo čuti ovce i čobane, ali ih od guste magle nismo videli. Nakon par kilometara odlučili smo da proverimo pravac, te smo krenuli u pravcu glasa čobana koji je nešto dovikivao ovcama.

- Dobar dan! – doviknu mu Miljan.
- Dobar dan! – reče čovek, krećući se ka nama. Tek nakon par minuta smo mu nazirali obrise.
- Za Mitrovac? Ovim putem?
- Da, da… samo pravo… ima jedno desetak kilometara do tamo. Pratite taj šljunkoviti put, i onda ćete naići na asfaltirani. Odatle imate još dva kilometra do Mitrovca.
- A jel ima neki lepši put da ne idemo ovim kuda prolaze automobili?
- Pa nema sada, jedino skroz okolo, da se vraćate. Al’ izgubićete se u šumi po ovoj magli, nema nikakvih oznaka. Možete dole, pred kraj puta. Ima spomenik, kameni. Kraj njega desno, pa samo pravo i izlazite tačno u centar sela.

Razočarano nastavišmo niz put. Tabani su nam uz put otežali. Šetnja po čvrstoj podlozi ne prija. Postajalo je previše hladno. Činilo se da tih deset kilometara nemaju kraja. Na svakoj raskrsnici smo vagali, da li je čiča mislio na pravi spomenik ili je dovoljno da vidimo veću kamenu gromadu? Zbog nesigurnosti smo odustajali od skretanja. Uglavnom smoreni, lenjo smo se vukli. Nakon, činilo nam se večnosti, magla se malo podigla i ispred nas se ubrzo ukazao Tankosin grob. Bili smo sigurni da je čiča na njega mislio kada je spominjao kameni spomenik. Skrenušmo desno, da prokopani put. Bilo je to konačno zasluženo uživanje. Zemljani put, prokopan buldožerom doduše, kroz gustu borovu šumu. Posle dužeg vremena me odsustvo oznaka na putu nije uzbuđivalo. Uživali smo u svakom koraku. Pred kraj se magla ponovo spustila. Gusta i teška. Kada smo stigli do asfaltnog puta, magla je bila toliko gusta da nismo videli da se selo pruža bukvalno preko puta.

Promrzli i gladni, ušli smo u lovački dom. Kuvano vino s prebrancem i palačinkama za dezert, učiniše da nam ponovo sve bude potaman. Doduše, Miljan je prebranac neiskusno zamenio Karađorđevom šniclom.
Vremenski uslovi, samo su dodatno pogoršali moje očajno zdravstveno stanje. Te smo se nakon noći, prespavane u dečijem odmaralištu vratili za Beograd.

U Beograd smo stigli prilično razočarani. Trebalo je na početku da budemo svesni, da tamo nećemo uživati u onom vidu turizma na koji smo navikli u Češkoj. Da će markacija verovatno biti očajna, bar na manje popularnim delovima. Milion puta mi je kroz glavu prošla misao, koliko bi staza markirali Česi za pešake kroz šumu i zamišljala sve one njihove crvene, zelene, žute i plave oznake na drveću. Šteta, jer posle toliko šetnji po Češkoj, malo koja šuma može da se meri s ono malo Tare što smo mi videli u ova dva dana. Posebno, što ovaj deo puta koji smo prešli čak i ne spada u područje nacionalnog parka. Ipak, najveći šok za mene je bio ovaj put koji prave ka Kusturicinom selu. Ne znam koliko izgradnja puta ima veze sa samim nazovi etno selom by Kusta. Ali da li se budala koja ga pravi, zapitala koliko će ovaca i krava naterati dnevno da prelaze preko tog puta? jer isti stoji mnogim životinjama na putu od obora do pašnjaka. No, očigledno preuzimamo kineske metode u turizmu. Uništimo pravo i autentično etno selo i izgradimo lepše, bolje i još starije, malo niže niz put. Bruka, al’ od koga je nisam ni iznenađena.

Uglavnom bez emocija. Od kada sam prestala da radim i krenula u proceduru dobijanja čeških papira na osnovu spajanja porodice, više sam ovde, nego tamo. Gde ovde znači Srbija, a tamo Češka.

Od tog januara, do danas, Česi su uveli neke novine u celu proceduru, te se ceo proces odugovlači bez ikakve nade da će ikada biti završen. Počela sam da primenjujem zen jin jan jen ili kakve već metode, stanem pred ogledalo svako jutro i kažem sebi: “Super mi je. Ja sam srećna i ništa me ovo s vizom ne pogađa. Ja baš hoću da stojim sad pred ovim ogledalom. To je moja odluka. Nema to apsolutno nikakve veze s tim što ne mogu da budem u Češkoj.” I onda se iskezim da mi se svi zubi vide.

Ustvari, te metode sam primenjivala do juče. Jutros sam se setila Ruške Jakić i rekla sebi, sva čupava sa pastom oko usta: “Dobro jutro lepotice.” A onda umrla od smeha i shvatila da je Ruška zakon, jebeš istočnjačku filozofiju. Ovo me bar zasmejava.

I tako, već neko vreme zbog ovih muka oko papira a i sve one frke oko posla, Česi i Češka mi nekako postadoše strani i daleki. Ne bih baš upotrebila reč omrznuti, ali mi svakako više ni boravak tamo ne pričinjava isto zadovoljstvo. Kad god dođem u Srbiju ja imam običaj da kukam prijateljima, kako nam je država ovakva i onakva, vidi ove krš puteve, te snimi prevoz po gradu, te što su jebeni stanovi u Bg toliko skupi (jeftiniji su u nekim delovima Nice nego na Novom Beogradu, zaista), te zašto se sve okolo bespravno gradi, te zašto svaka budala ima pravo glasa i sl. Ranije, posle sve ove pljuvačine krenem da hvalim Češku; kako kod njih prevoz stiže u minut, te kako je sve sređeno, te kako imam fine bakice u komšiluku koje me tako slatko gledaju svako jutro, te kako su im šume i livide divne itd, itd.

Da tako je bilo ranije, sada kad dođem u Srbiju i ispljujem onaj deo sa istim žarom kao i ranije, opletem i po Česima; koliko im treba da promene jebeni zakon, koji moroni dovedu 800.000 ljudi godišnje a imaju iste procedure kao kada ih je dolazilo 10, i zašto u ostatku EU može nešto a Česi izmišljaju toplu vodu itd., itd.

Poenta je da mnogo zvocam. Ide to i s godinama, sad mi je punih trideset, a i žena sam :P

Istina je i to da odavno nisam ništa lepo napisala o Česima, a ima mnogo toga. U draft-u mi već duže vreme čuče neki nedovršeni postovi o nekim divnim Česima.

I jutros, ćaskam s drugom na Facebook-u. On je trenutno u Brnu, ali bi trebalo da se seli, traži novi posao itd. Krene neka priča, nimalo slatka, o životu u Češkoj i on mi pred kraj pošalje sliku uz komentar: “Eto da ne ispadne kako samo nešto loše o njima pričamo. Srbi osvajaju Vankovku”.

Ovaj pešački most se inače nalazi u Brnu. Spaja Tesko (onaj giga mega, engleski valjda?, supermarket) i Vankovku (poznati tržni centar u Brnu). Na tom mestu sam čekala bus, koji nikada ne kasni ;), kada sam išla na posao.

Pretpostavljam, da je ovo nešto od skoro, posle češkog priznavanja Kosova. Iako imam vrlo rezervisan stav na tu temu, nije da me ovaj gest nije dirnuo. Pitanje je samo, da li je gest baš češki? Mislim, možda su ga obesili i neki Srbi, sada ih i onako u Češkoj ima već podosta. Prvo mi se činilo da mora da je češki, jer neko kome je srpski maternji jezik teško bi napisao: Česi uvek sa Srbima… Ali, kada sam ponovo pročitala samo srpski deo: Česi uvek sa Srbima, Vlada nije narod. Hmmm, zvuči kao tipičan srpski predizborni shit, zar ne? A i ta Politikina ćirilica… hmmm….hmmm….

Kako god, ja bih vam Dragi Česi poručila: Ako nas baš volite, probajte da to pokažete tako što ćete nam olakšati procedure za dobijanje papira. Neki od nas bi vam za to bili mnogo zahvalniji.

Eto, nikad zadovoljna :)

P:S.: Slika preuzeta i malo isečena odavde: http://i26.tinypic.com/34sozo1.jpg

I tako… onda smo se preselili, prvo brat i ja sami. Upoznala sam gomilu likova koji su se trudili da mi pokazu sve “fore”. Ako si student i stojis dovoljno dugo ispred pozorista predstave su za dzabe, ako znas neciju tetku, strinu ili ujnu u Domu Sindikata filmovi su za dzabe, na “vratima” na koncertima uvek radi drug nekog druga pa je i to za dzabe… i tako u nedogled. Jos ako spisku dodamo i posete muzejima i galerijama u vreme januarskog roka, zbog cice zime i nedostatka para za kaficu u toplom kaficu, jasno je da sam u to vreme bas bila kulturno uzdignuta :P.

E onda su nam se pridruzili mama, tata i sestra. Tata je ovu caroliju “za dzabe” prosirio jednom specijalnom aktivnoscu. Zapravo, bio je zaduzen za okretanje brojeva na kojima su vam razne radio stanice nudile nesto za dzabe. U to vreme se TV nije gledao ;). Eh, koliko sam se tek onda filmova nagledala, ma karte su propadale jer sestra i ja nismo mogle da postignemo tempo kojim je tata dobijao karte na poklon. I mogu vam reci bili su to dobri filmovi sa dobrim mestima, hvala svim radio stanicama na tome :).

Na kraju, ja sam odrasla i odselila se od kuce. Nisam se preterano ni raspitivala kako ide s poklon kartama, ponuda je verovatno bila i veca, TV se opet vratio u nas dom. Ali, zivot pise drame, bar tako kazu. Moja drama je mene naterala da ponovo provodim dane s mamom i tatom, te su poklon karte nekako ponovo postale deo moje svakodnevice. Jos u vreme FESTa, pre otprilike dve nedelje, RTS je delio karte za Takvud. Organizovali su projekciju u podne, nekog makedonskog filma. Kako sam ja bila zauzeta, sestra povede decka. Dosli oni u pola 12, Takvud zakljucan. Cetvrt do 12, dolazi blagajnica, zove nekoga na mobilni da joj otkljuca. Zbunjena pita portira, cuvara ili sta li je vec otvarac vrata, sto je zakljucano i sto ne puste osvajace RTSovih karata. Otvarac vrata ih obavestava da dodju u 5 do 12. U zakazanom terminu ih propusta do sale, gde im mlada vratarka objasnjava da nema mesta, ni za jednog od srecnih dobitnika. Srecni dobitnici se k’o pokisli vracaju do blagajnice, koja se izvinjava i objasnjava kako njoj nista nije jasno. Srecni dobitnici, sada tuzni jer su tracili vreme, izlaze na zimski pljusak da pokisnu i stvarno, figurativno nije bilo dovoljno. Neko bi rekao, pa sta i onako su karte bile za dz? a ja se pitam kako RTS i Takvud sebi dozvoljavaju tako nesto? RTS odavno ne gledam, a Takvud bojkotujem od te subote.

Cetvrtak popodne, tata opet osvaja karte na RTSu, a njegove mezimice odlaze ovog puta u Dom Sindikata na premijeru novog Asteriksa. E sad, ko je bio u Domu Sindikata i obratio paznju, zna da su poslednja tri reda prakticno neupotrebljiva jer se u trecem od kraja nalaze stubovi. Elem, RTS je delio besplatne karte u tim redovima. Mi smo imale srece, bile smo tacno u sredini izmedju dva stuba. Dok je jedan od (ne)srecnih dobitnika dobio mesto tacno iza stuba. Kako Dom Sindikata ne smatram krivim u ovom slucaju, nisam znala kako da kaznim RTS, jer ih vec odavno ne gledam, u Srbiji vise ne zivim pa im ni pretplatu ne placam. Ostao mi je samo blog, zato:

Radio Televizijo Srbije stidi se!

Ako je i od tebe, mnogo je cak i ako je za dzabe.

——————————————–

I ti saobracajci postali mnogo fini, a bas bi bilo dobro da je mamlazu doviknuo:
– Brate, nisam ti ja brat!

Verovatno sam rekorder po poseti ceskih ambasada u proteklih 15 meseci. Uostalom, bar 2 vize su mi izdate u nesaglasnosti sa ceskim zakonom. Naime, nije moguce boraviti na teritoriji Ceske duze od 90 dana s kratkom vizom u toku jedne godine, a ja sam boravila citavih 10 meseci.

I dodjem ovde, ili bolje reci, bih primorana da sa vratim, kad ono neki crni oblaci na nebu se skupise. Zidovi oko granica ponovo rastu. Ja sedim, cekam i strepim. Po ko zna koji put u proteklih godinu dana imam utisak da me je sreca napustila, da mi se sve desava u najgorem mogucem trenutku i da sam tako mala i nebitna u ovoj vasioni. I ovih dana oko mene slusam neke velike price, o nekim velikim stvarima i pravima. Gledam, kako stoka po Beogradu divlja i cini mi se da sa svakim slomljenim izlogom, bacenom kamenicom i bakljom izgledi da uskoro ponovo budim pored Miljana, postaju sve manji.

I zatvaram oci, odbijam da zivim u ovom svetu. Necu da vidim slomljene izloge, spaljene zgrade, prevrnute kontejnere… Zatvaram oci, a slike se smenjuju… Ja spavam blazenim snom na njegovom ramenu a on me ljubi po celu, ocima, obrazima, usnama… Setamo Botanickom ulicom i on staje ispred mene, obavija ruke oko moga struka i podize me u vis, i smeje se, dok me vrti u krug a ja ga ljubim i tepam mu i mazim ga… U dnevnoj sobi smo zagrljeni, u pozadini bruji server, a mi gledamo dokumentarce o Juznoj Americi i mrvimo cips lezeci na rasirenim foteljama… Sanjam da sam tamo sa njim, da zivim taj slatki zivot od kojeg mi leptirici divljaju po stomaku.

Necu da se budim. Surfujem po Internetu trazeci neke lepe stvari… bojazljivo se provlaci vest: Sutra pocinje FEST. Ah! Gledacu neke lepe filmove, prolazi mi kroz glavu. Iscitavam program: ruski, ruski… bljak… red azijskog svrstanog u kategoriju: Fantazija, samo jedan meksicki i jedan polu-argentinski… odusevljenje mi splasnjava. No opet kopam polako, moram naci bar 5-6 filmova koji ce zvucati dovoljno slatkasto na prvo citanje, bez drami i teskih prica s tim sada ne mogu da se nosim. I odlucujem se konacno; Fantaziju cu da torentujem, ona definitivno ostaje za dnevnu sobu kada se vratim u Brno uz cips i ono brundanje servera. Na spisku za odgledavanje se nadjose jedan samo zato sto je snimljen u Indiji; jedan sa pricom o jakoj zeni – e ta sada zelim da budem ;); pa onaj delom argentinski – samo zato sto je delom argentinski; onda jedan sa Barselonom u naslovu – naravno samo zbog Barselone u naslovu, jedan americki sa mojim skoro omiljenim crnim glumcem (ipak je jedan Denzel ;) ) i jos se lomim gledati ili ne “obradu” Markesa. Sve to u jeftinim oko-podnevnim projekcijama, verovatno u solo varijanti i to ako uspem da nadjem karte.

Plan mi je sledeci: Ustajem rano zorom (kod domacica na odmoru to je negde oko 10h) i onda krecem 95, 96 ili 43 do Skadarlije ili Trga, pa Decanskom, preko Cumiceve, presecem Nusicevu i onim malim prolazom dodjem do Doma Sindikata kupim karte, krenem nazad istim putem do Skadarlije, sednem na 95 i odvezem se do Sava Centra gde zavrsavam kupovinu karata, sedam na 95 i vracam se kuci. Iskreno se nadam da sve karte mogu da se kupe na svakom mestu pa da cu preskociti deo puta do SC-a, sto vec ulazi u domen fantastike al’ ajd malo da sanjam do sutra ;), i time ustedeti neko vreme. S ovom putanjom bi trebalo da uspesno zaobidjem sva polupana, spaljena i unistena mesta, i time nesmetano nastavim da zivim tamo negde, a ne ovde.

E sad, iskreno se nadam da nekoj budali nece pasti na pamet da odlozi FEST i time navuce debele zavese na ove muljave prozore kroz koje i tako svetlo slabo prodire ovih dana. Inace cu konacno morati da uzmem Rocket Launcher, moje omiljeno oruzje iz Quake-a , odskakucem okolo i pobijem govna.

No dosta crnih slutnji i strepnji za danas, idem da nastavim svoje slatke snove tamo gde sam stala… Nas dvoje zagrljeni setamo po Moravskm Krasu, a on mi peva:

… necu da nema te
pored tebe sve je lakse
kuce nemaju ograde
i cele zime sija sunce
kao palme, kao pescane obale
otprilike, ti si sve…

Cisto, ako nekada bude surfovao po netu da zna sta mislim o njemu, ako ga bas bude interesovalo :)

……

Odmor nije odmor, ako se do njega ne prelece okean, ako se ne uniste cipele od veranja i pentranja po nekim samo na slikama vidjanim pejzazima, ako i posle 2-3 godine srce ne krene da lupa kao ludo dok gledas slike sa putovanja dok poskakujes od srece naglas se prisecajuci ljudi koje si upoznao i predela koje si obisao:”E, a ovde smo…”; “A jel se secas kada smo…”; “To je stvarno bilo…”. Pa dobro… za mene bar, odmor je vreme kada prikupljam energiju za teske trenutke, za dosadne trenutke, za onaj period kada sam sva kenjkava i nikakva… onda samo zatvorim oci, i eto me opet na vrhu planine, u centru pustinje, ispred vodopada ili na obali okeana… isti oni mirisi mi golicaju nozdrve, cujem iste zvuke, vidim iste ljude… I mora taj odmor da traje dovoljno dugo da zaboravis na ruzni deo sveta, da sva tvoja briga bude da nadjes najveci kaktus, najegzoticnijeg leptira ili najcudniji cvet za slikanje…

……

U petak vece zove Miljana drug:

- … bla bla… ovaj jedan sto je trebalo da krene je dobio upalu pluca… bla bla… da li ste raspolozeni da skoknete s nama do Zlatibora na par dana?

- Cekaj da pitam Maricu, zovem te za desetak minuta.

(Ja vec nazrela o cemu se radi, i gledam ga rasirenim okicama kao presrecno kucence. Smesi nam se mini-mini-mini odmor ali ipak odmor :D. Odmoru se u dane ne gleda, bar ne na pocetku.)

- (jedva minut kasnije) Mi se vec dogovorili. Idemo! :D

……

Usput shvatam, da je to prvi put da idem na Zlatibor, da ga je Miljan opisao kao najgore selo (bar ono sto se centrom naziva), ali odusevljenje ne posustaje. Nakon par sati voznje sto-ga-Velja-izgradio putem do Cacka i sta-Velju-briga-za-sve-posle-Cacka putem, stigosmo do odredista. A tamo… ma sve kao u bajci. Sneg prekrio sve one ruzne, neplanski gradjene vikendice, mini “hotele” i ostala sklepanija krcata turistima u vreme sezona, pa svo to ruglo sakriveno dovoljno debelim snegom, slabo osvetljene ulicice ukrasene novogodisnjim ukrasima i borovi cije se granje pod teretom snega savilo do zemlje, promenise totalno izgled ovog mesta. Te tako nista nije bilo ni ruzno, ni prljavo, ni pretrpano, ni neukusno… nego bas onako zimski bajkovito.

……

Gotovo sve bi bilo idealno da nas shvatanje higijene i komfora tipicnog apartman-izdavaoca nije ubrzo spustilo na zemlju. A kako to tipican apartman-izdavaoc zamislja idealan apartman? Pa kao mesto sa cak dva televizora, dvd plejerom i video rekorderom, ali zato toaletom koji je sve samo ne praktican za upotrebu. Da li to pokazuje koliko je njemu nebitna higijena pa je to mesto u koje samo treba smestiti klonju nekako?, ili pak covek samo misli da je uzivancija srati i tusirati se u isto vreme. A i to sranje postaje problematicno, kada ti neka voda kaplje sa plafona direktno za vrat, prolazeci na svom putu preko plafonjere. Necu sada prepricavati teorije koje su Danilo i Miljan razvijali o izvoristu iste. Tu mukama naravno nije kraj, jer ili je bojler suvise mali ili ga dele svi apartmani, tek tople vode ima dovoljno da se splacite, o kupanju tipa opracu kosu i telo u cugu nije moglo ni da se masta.

Imam utisak da je dizajner kupatila dok je osmisljavao isto, imao u glavi sliku muskarca koji kenja na toj solji zavrnutih nogavica, dok mu zena pere noge u lavoru klececi bas tako da joj ona voda sa sijalice pada tacno na potiljak, ili bar neku slicnu perverziju. Eh, to kupatilo me nateralo da u Novu Godinu udjem s masnom kosom. No ajde sto sam tako nikakva docekala 12 sati, nego zar ispred Zeljasa da se tako prikazem? :P, a covek nas udostojio svojim pevanijem na tom debelom minusu.

…….

Nismo se dali. Zeljka smo ubili dobrom rakijom, na kraju smo cak zakljucili da peva ko slavuj :P i da je bas fini mladic. Ta rakija je ubila i onu hladnocu, nekako bude ti lakse… ne znas zbog cega vise ne osecas prstice, ali to nije ni bitno, bitno je da te ne boli :D. Mrzovolju zbog kupatila smo ubijali setnjom pa okolnim brdima. Zbog tog dela je vredelo otici na Zlatibor, vredelo je naravno i zbog druzenja s Danilom i Sanjom ;) samo to vec prelazi u too much personal, pa cu taj deo sacuvati u srcu.

…..

Na zalost imali smo samo dva dana, od toga smo prvi proveli uzivajuci u snegu i zimskim carolijama tipa sankanje, grudvanje i valjanje po snegu.

Poslednji dan 2007. godine proveli smo upravo onako kako najvise volimo, setajuci po planinama. Setnja po golim planinama i prija najvise zimi. U dolini, centru sela, bila je velika magla i prilicno hladno tog jutra. Krenuli smo negde oko devet sati, proveli sat vremena u obliznjem kaficu ispijajuci jutarnji espreso i cekajuci da malo otopli. Kako po ovom delu nismo brdarili (planinarili je cini mi se previse velika rec za Zlatibor) ranije, a dan pre toga instinktivno krenusmo ka Cigoti i stigosmo samo do spomenika, i ovaj dan krenusmo istim putem. Na putu do spomenika je vec bila prilicna guzva, mi nismo u to vreme tacno znali kako se zovu okolni vrhovi, samo nam se nekako to brdo koje smo videli u daljini prethodnog dana cinilo primamljivo. Setnje zimi uvek traju mnogo krace, u njih se krece kasnije, i vraca se ranije. Kada padne mrak ili se spusti oblak, na brdima prekrivenim snegom, sve nekako izgleda isto.

Usledila je jednocasovna, lagana setnja, zastajkivanje na svakih par metara. Povremeno smo samo stajali u mestu, osluskivali vetar i pokusali da ga udisemo, onako hladnog dok cepa nozdrve, i predivno mirisljavog; gledali u nebo bistro plavo, isarano tankim, skoro providnim oblacima ili pak pokusavali da zarobimo neke trenutke fotografijama.

Negde u blizini prvog vrha nadjosmo i novog prijatelja. On je taj dan vec tri puta osvajao vrh. Silazio po nove setace, pratio ih do vrha, a onda se vracao po novu grupu.

Kada smo stigli do Glavudze duvao je jak vetar, tek odatle smo videli koliko je dug taj Cigota Venac i koliko nas vrhova jos ceka posle njega. Odatle se pruzao predivan pogled u pravcu Ribnice, i suprotno ka Rudinama.Produzismo jos malo dalje ka Jedinom Boru. Do tada se vec magla uveliko podigla, u pocetku je bila troma, kao da nije htela da se udaljava od centra sela, ili nas je samo pustila da uzivamo u cistom vidiku neko vreme. A zatim nam je priredila najlepsu sliku koju covek moze da dozivi na planini. Nije mi prvi put da prisustvujem takvom prizoru ali osecaj je uvek isti, samo vi na svom bezbednom ostrvu, iznad vas cisto plavo nebo, u isto vreme sibani hladnim vetrom i obasjani jarkim suncem, gledate u to maglovito more iz koga se u daljini izdizu neka druga usamljena ostrvca.

Na zalost, ista ta magla vas tera da se ubrzo vratite u selo, vidljivost je bila jedva desetak metara, i sve nam se cinilo isto. Utabanim stazama se vratismo u dolinu, koja je izgledala tmurno i hladno, jer je isti onaj oblak sada skrivao sunce. Predivna setnja, ali na zalost prekratka.

…….

Prva dva dana 2008. godine proveli smo putujuci. Treceg konacno stigosmo kuci, da prezivljavamo ove manje zanimljive dane, planirajuci sledece putovanje :).