postcards…

Dok se nisam doselila u Beograd zbog studija, stalno sam patila sto ne mogu da koristim “pogodnosti” zivota u glavnom gradu. Znate ono, gledam TV i oni dele besplatne karte za bioskop ili neki koncert a ja ne mogu cak ni da se nadam da cu dobiti karte ako pozovem, a ne jos i da odem.

I tako… onda smo se preselili, prvo brat i ja sami. Upoznala sam gomilu likova koji su se trudili da mi pokazu sve “fore”. Ako si student i stojis dovoljno dugo ispred pozorista predstave su za dzabe, ako znas neciju tetku, strinu ili ujnu u Domu Sindikata filmovi su za dzabe, na “vratima” na koncertima uvek radi drug nekog druga pa je i to za dzabe… i tako u nedogled. Jos ako spisku dodamo i posete muzejima i galerijama u vreme januarskog roka, zbog cice zime i nedostatka para za kaficu u toplom kaficu, jasno je da sam u to vreme bas bila kulturno uzdignuta :P.

E onda su nam se pridruzili mama, tata i sestra. Tata je ovu caroliju “za dzabe” prosirio jednom specijalnom aktivnoscu. Zapravo, bio je zaduzen za okretanje brojeva na kojima su vam razne radio stanice nudile nesto za dzabe. U to vreme se TV nije gledao ;). Eh, koliko sam se tek onda filmova nagledala, ma karte su propadale jer sestra i ja nismo mogle da postignemo tempo kojim je tata dobijao karte na poklon. I mogu vam reci bili su to dobri filmovi sa dobrim mestima, hvala svim radio stanicama na tome :).

Na kraju, ja sam odrasla i odselila se od kuce. Nisam se preterano ni raspitivala kako ide s poklon kartama, ponuda je verovatno bila i veca, TV se opet vratio u nas dom. Ali, zivot pise drame, bar tako kazu. Moja drama je mene naterala da ponovo provodim dane s mamom i tatom, te su poklon karte nekako ponovo postale deo moje svakodnevice. Jos u vreme FESTa, pre otprilike dve nedelje, RTS je delio karte za Takvud. Organizovali su projekciju u podne, nekog makedonskog filma. Kako sam ja bila zauzeta, sestra povede decka. Dosli oni u pola 12, Takvud zakljucan. Cetvrt do 12, dolazi blagajnica, zove nekoga na mobilni da joj otkljuca. Zbunjena pita portira, cuvara ili sta li je vec otvarac vrata, sto je zakljucano i sto ne puste osvajace RTSovih karata. Otvarac vrata ih obavestava da dodju u 5 do 12. U zakazanom terminu ih propusta do sale, gde im mlada vratarka objasnjava da nema mesta, ni za jednog od srecnih dobitnika. Srecni dobitnici se k’o pokisli vracaju do blagajnice, koja se izvinjava i objasnjava kako njoj nista nije jasno. Srecni dobitnici, sada tuzni jer su tracili vreme, izlaze na zimski pljusak da pokisnu i stvarno, figurativno nije bilo dovoljno. Neko bi rekao, pa sta i onako su karte bile za dz? a ja se pitam kako RTS i Takvud sebi dozvoljavaju tako nesto? RTS odavno ne gledam, a Takvud bojkotujem od te subote.

Cetvrtak popodne, tata opet osvaja karte na RTSu, a njegove mezimice odlaze ovog puta u Dom Sindikata na premijeru novog Asteriksa. E sad, ko je bio u Domu Sindikata i obratio paznju, zna da su poslednja tri reda prakticno neupotrebljiva jer se u trecem od kraja nalaze stubovi. Elem, RTS je delio besplatne karte u tim redovima. Mi smo imale srece, bile smo tacno u sredini izmedju dva stuba. Dok je jedan od (ne)srecnih dobitnika dobio mesto tacno iza stuba. Kako Dom Sindikata ne smatram krivim u ovom slucaju, nisam znala kako da kaznim RTS, jer ih vec odavno ne gledam, u Srbiji vise ne zivim pa im ni pretplatu ne placam. Ostao mi je samo blog, zato:

Radio Televizijo Srbije stidi se!

Ako je i od tebe, mnogo je cak i ako je za dzabe.

Ovih dana. Na uglu, Brankove i Carice Milice, na onoj raskrsnici gde vam je zabranjeno skretanje u levo ako dolazite s Brankovog mosta. Prilaze kola iz pravca mosta i staju na semaforu. Vozac izbacuje glavu iz kola i dovikuje saobracajcu:
– Brate!
Saobracajac, stoji mirno i gleda u suprotnom pravcu.
Vozac se naginje jos vise kroz prozor, tako da gotovo do pojasa izviruje i manijacki mase rukama u pravcu saobracajca ne bi li mu skrenuo paznju:
– Ej brate!
Saobracajac se polako okrece u pravcu vozaca i nemo ga posmatra.
Vozac, s nekim hitno-mi-je-a-trudim-se-da-budem-fin izrazom na licu dovikuje:
– E brate jel mogu da skrenem levo?
Saobracajac i dalje neverovatno smireno gleda u njega i odmahuje glavom u ne-ne pravcu.
Vozac ga gleda zbunjeno-razocaranim pogledom:
– A stooooo????
Saobracajac ga i dalje samo nemo posmatra.
Vozac se konacno vraca na sediste i vise za sebe komentarise:
– Jeeeee brate… (sto si takav?)… , polako se udaljavajuci u pravcu tunela.

——————————————–

I ti saobracajci postali mnogo fini, a bas bi bilo dobro da je mamlazu doviknuo:
– Brate, nisam ti ja brat!

Sedim u Srbiji, u blagoj depresiji, opet cekam vizu.

Verovatno sam rekorder po poseti ceskih ambasada u proteklih 15 meseci. Uostalom, bar 2 vize su mi izdate u nesaglasnosti sa ceskim zakonom. Naime, nije moguce boraviti na teritoriji Ceske duze od 90 dana s kratkom vizom u toku jedne godine, a ja sam boravila citavih 10 meseci.

I dodjem ovde, ili bolje reci, bih primorana da sa vratim, kad ono neki crni oblaci na nebu se skupise. Zidovi oko granica ponovo rastu. Ja sedim, cekam i strepim. Po ko zna koji put u proteklih godinu dana imam utisak da me je sreca napustila, da mi se sve desava u najgorem mogucem trenutku i da sam tako mala i nebitna u ovoj vasioni. I ovih dana oko mene slusam neke velike price, o nekim velikim stvarima i pravima. Gledam, kako stoka po Beogradu divlja i cini mi se da sa svakim slomljenim izlogom, bacenom kamenicom i bakljom izgledi da uskoro ponovo budim pored Miljana, postaju sve manji.

I zatvaram oci, odbijam da zivim u ovom svetu. Necu da vidim slomljene izloge, spaljene zgrade, prevrnute kontejnere… Zatvaram oci, a slike se smenjuju… Ja spavam blazenim snom na njegovom ramenu a on me ljubi po celu, ocima, obrazima, usnama… Setamo Botanickom ulicom i on staje ispred mene, obavija ruke oko moga struka i podize me u vis, i smeje se, dok me vrti u krug a ja ga ljubim i tepam mu i mazim ga… U dnevnoj sobi smo zagrljeni, u pozadini bruji server, a mi gledamo dokumentarce o Juznoj Americi i mrvimo cips lezeci na rasirenim foteljama… Sanjam da sam tamo sa njim, da zivim taj slatki zivot od kojeg mi leptirici divljaju po stomaku.

Necu da se budim. Surfujem po Internetu trazeci neke lepe stvari… bojazljivo se provlaci vest: Sutra pocinje FEST. Ah! Gledacu neke lepe filmove, prolazi mi kroz glavu. Iscitavam program: ruski, ruski… bljak… red azijskog svrstanog u kategoriju: Fantazija, samo jedan meksicki i jedan polu-argentinski… odusevljenje mi splasnjava. No opet kopam polako, moram naci bar 5-6 filmova koji ce zvucati dovoljno slatkasto na prvo citanje, bez drami i teskih prica s tim sada ne mogu da se nosim. I odlucujem se konacno; Fantaziju cu da torentujem, ona definitivno ostaje za dnevnu sobu kada se vratim u Brno uz cips i ono brundanje servera. Na spisku za odgledavanje se nadjose jedan samo zato sto je snimljen u Indiji; jedan sa pricom o jakoj zeni – e ta sada zelim da budem ;); pa onaj delom argentinski – samo zato sto je delom argentinski; onda jedan sa Barselonom u naslovu – naravno samo zbog Barselone u naslovu, jedan americki sa mojim skoro omiljenim crnim glumcem (ipak je jedan Denzel ;) ) i jos se lomim gledati ili ne “obradu” Markesa. Sve to u jeftinim oko-podnevnim projekcijama, verovatno u solo varijanti i to ako uspem da nadjem karte.

Plan mi je sledeci: Ustajem rano zorom (kod domacica na odmoru to je negde oko 10h) i onda krecem 95, 96 ili 43 do Skadarlije ili Trga, pa Decanskom, preko Cumiceve, presecem Nusicevu i onim malim prolazom dodjem do Doma Sindikata kupim karte, krenem nazad istim putem do Skadarlije, sednem na 95 i odvezem se do Sava Centra gde zavrsavam kupovinu karata, sedam na 95 i vracam se kuci. Iskreno se nadam da sve karte mogu da se kupe na svakom mestu pa da cu preskociti deo puta do SC-a, sto vec ulazi u domen fantastike al’ ajd malo da sanjam do sutra ;), i time ustedeti neko vreme. S ovom putanjom bi trebalo da uspesno zaobidjem sva polupana, spaljena i unistena mesta, i time nesmetano nastavim da zivim tamo negde, a ne ovde.

E sad, iskreno se nadam da nekoj budali nece pasti na pamet da odlozi FEST i time navuce debele zavese na ove muljave prozore kroz koje i tako svetlo slabo prodire ovih dana. Inace cu konacno morati da uzmem Rocket Launcher, moje omiljeno oruzje iz Quake-a , odskakucem okolo i pobijem govna.

No dosta crnih slutnji i strepnji za danas, idem da nastavim svoje slatke snove tamo gde sam stala… Nas dvoje zagrljeni setamo po Moravskm Krasu, a on mi peva:

… necu da nema te
pored tebe sve je lakse
kuce nemaju ograde
i cele zime sija sunce
kao palme, kao pescane obale
otprilike, ti si sve…

Al’ ne seljak kao covek sa sela, nego vise onako kao ljigavac, ciji lik i delo ne cenim preterano.

Cisto, ako nekada bude surfovao po netu da zna sta mislim o njemu, ako ga bas bude interesovalo :)

Poseta Srbiji u dve nedelje se najcesce pretvara u jurcanje od jednog do drugog, prejedanje po rodbinskim kucama i prepijanje po kafanama. Na kraju se kuci uvek vratim umornija nego sto sam bila pre “odmora”, lecim gorusicu danima, a podocnjake nedeljama.

……

Odmor nije odmor, ako se do njega ne prelece okean, ako se ne uniste cipele od veranja i pentranja po nekim samo na slikama vidjanim pejzazima, ako i posle 2-3 godine srce ne krene da lupa kao ludo dok gledas slike sa putovanja dok poskakujes od srece naglas se prisecajuci ljudi koje si upoznao i predela koje si obisao:”E, a ovde smo…”; “A jel se secas kada smo…”; “To je stvarno bilo…”. Pa dobro… za mene bar, odmor je vreme kada prikupljam energiju za teske trenutke, za dosadne trenutke, za onaj period kada sam sva kenjkava i nikakva… onda samo zatvorim oci, i eto me opet na vrhu planine, u centru pustinje, ispred vodopada ili na obali okeana… isti oni mirisi mi golicaju nozdrve, cujem iste zvuke, vidim iste ljude… I mora taj odmor da traje dovoljno dugo da zaboravis na ruzni deo sveta, da sva tvoja briga bude da nadjes najveci kaktus, najegzoticnijeg leptira ili najcudniji cvet za slikanje…

……

U petak vece zove Miljana drug:

- … bla bla… ovaj jedan sto je trebalo da krene je dobio upalu pluca… bla bla… da li ste raspolozeni da skoknete s nama do Zlatibora na par dana?

- Cekaj da pitam Maricu, zovem te za desetak minuta.

(Ja vec nazrela o cemu se radi, i gledam ga rasirenim okicama kao presrecno kucence. Smesi nam se mini-mini-mini odmor ali ipak odmor :D. Odmoru se u dane ne gleda, bar ne na pocetku.)

- (jedva minut kasnije) Mi se vec dogovorili. Idemo! :D

……

Usput shvatam, da je to prvi put da idem na Zlatibor, da ga je Miljan opisao kao najgore selo (bar ono sto se centrom naziva), ali odusevljenje ne posustaje. Nakon par sati voznje sto-ga-Velja-izgradio putem do Cacka i sta-Velju-briga-za-sve-posle-Cacka putem, stigosmo do odredista. A tamo… ma sve kao u bajci. Sneg prekrio sve one ruzne, neplanski gradjene vikendice, mini “hotele” i ostala sklepanija krcata turistima u vreme sezona, pa svo to ruglo sakriveno dovoljno debelim snegom, slabo osvetljene ulicice ukrasene novogodisnjim ukrasima i borovi cije se granje pod teretom snega savilo do zemlje, promenise totalno izgled ovog mesta. Te tako nista nije bilo ni ruzno, ni prljavo, ni pretrpano, ni neukusno… nego bas onako zimski bajkovito.

……

Gotovo sve bi bilo idealno da nas shvatanje higijene i komfora tipicnog apartman-izdavaoca nije ubrzo spustilo na zemlju. A kako to tipican apartman-izdavaoc zamislja idealan apartman? Pa kao mesto sa cak dva televizora, dvd plejerom i video rekorderom, ali zato toaletom koji je sve samo ne praktican za upotrebu. Da li to pokazuje koliko je njemu nebitna higijena pa je to mesto u koje samo treba smestiti klonju nekako?, ili pak covek samo misli da je uzivancija srati i tusirati se u isto vreme. A i to sranje postaje problematicno, kada ti neka voda kaplje sa plafona direktno za vrat, prolazeci na svom putu preko plafonjere. Necu sada prepricavati teorije koje su Danilo i Miljan razvijali o izvoristu iste. Tu mukama naravno nije kraj, jer ili je bojler suvise mali ili ga dele svi apartmani, tek tople vode ima dovoljno da se splacite, o kupanju tipa opracu kosu i telo u cugu nije moglo ni da se masta.

Imam utisak da je dizajner kupatila dok je osmisljavao isto, imao u glavi sliku muskarca koji kenja na toj solji zavrnutih nogavica, dok mu zena pere noge u lavoru klececi bas tako da joj ona voda sa sijalice pada tacno na potiljak, ili bar neku slicnu perverziju. Eh, to kupatilo me nateralo da u Novu Godinu udjem s masnom kosom. No ajde sto sam tako nikakva docekala 12 sati, nego zar ispred Zeljasa da se tako prikazem? :P, a covek nas udostojio svojim pevanijem na tom debelom minusu.

…….

Nismo se dali. Zeljka smo ubili dobrom rakijom, na kraju smo cak zakljucili da peva ko slavuj :P i da je bas fini mladic. Ta rakija je ubila i onu hladnocu, nekako bude ti lakse… ne znas zbog cega vise ne osecas prstice, ali to nije ni bitno, bitno je da te ne boli :D. Mrzovolju zbog kupatila smo ubijali setnjom pa okolnim brdima. Zbog tog dela je vredelo otici na Zlatibor, vredelo je naravno i zbog druzenja s Danilom i Sanjom ;) samo to vec prelazi u too much personal, pa cu taj deo sacuvati u srcu.

…..

Na zalost imali smo samo dva dana, od toga smo prvi proveli uzivajuci u snegu i zimskim carolijama tipa sankanje, grudvanje i valjanje po snegu.

Poslednji dan 2007. godine proveli smo upravo onako kako najvise volimo, setajuci po planinama. Setnja po golim planinama i prija najvise zimi. U dolini, centru sela, bila je velika magla i prilicno hladno tog jutra. Krenuli smo negde oko devet sati, proveli sat vremena u obliznjem kaficu ispijajuci jutarnji espreso i cekajuci da malo otopli. Kako po ovom delu nismo brdarili (planinarili je cini mi se previse velika rec za Zlatibor) ranije, a dan pre toga instinktivno krenusmo ka Cigoti i stigosmo samo do spomenika, i ovaj dan krenusmo istim putem. Na putu do spomenika je vec bila prilicna guzva, mi nismo u to vreme tacno znali kako se zovu okolni vrhovi, samo nam se nekako to brdo koje smo videli u daljini prethodnog dana cinilo primamljivo. Setnje zimi uvek traju mnogo krace, u njih se krece kasnije, i vraca se ranije. Kada padne mrak ili se spusti oblak, na brdima prekrivenim snegom, sve nekako izgleda isto.

Usledila je jednocasovna, lagana setnja, zastajkivanje na svakih par metara. Povremeno smo samo stajali u mestu, osluskivali vetar i pokusali da ga udisemo, onako hladnog dok cepa nozdrve, i predivno mirisljavog; gledali u nebo bistro plavo, isarano tankim, skoro providnim oblacima ili pak pokusavali da zarobimo neke trenutke fotografijama.

Negde u blizini prvog vrha nadjosmo i novog prijatelja. On je taj dan vec tri puta osvajao vrh. Silazio po nove setace, pratio ih do vrha, a onda se vracao po novu grupu.

Kada smo stigli do Glavudze duvao je jak vetar, tek odatle smo videli koliko je dug taj Cigota Venac i koliko nas vrhova jos ceka posle njega. Odatle se pruzao predivan pogled u pravcu Ribnice, i suprotno ka Rudinama.Produzismo jos malo dalje ka Jedinom Boru. Do tada se vec magla uveliko podigla, u pocetku je bila troma, kao da nije htela da se udaljava od centra sela, ili nas je samo pustila da uzivamo u cistom vidiku neko vreme. A zatim nam je priredila najlepsu sliku koju covek moze da dozivi na planini. Nije mi prvi put da prisustvujem takvom prizoru ali osecaj je uvek isti, samo vi na svom bezbednom ostrvu, iznad vas cisto plavo nebo, u isto vreme sibani hladnim vetrom i obasjani jarkim suncem, gledate u to maglovito more iz koga se u daljini izdizu neka druga usamljena ostrvca.

Na zalost, ista ta magla vas tera da se ubrzo vratite u selo, vidljivost je bila jedva desetak metara, i sve nam se cinilo isto. Utabanim stazama se vratismo u dolinu, koja je izgledala tmurno i hladno, jer je isti onaj oblak sada skrivao sunce. Predivna setnja, ali na zalost prekratka.

…….

Prva dva dana 2008. godine proveli smo putujuci. Treceg konacno stigosmo kuci, da prezivljavamo ove manje zanimljive dane, planirajuci sledece putovanje :).