I tako… Došlo vreme za još jedno seljenje. :)
Pre dva-tri meseca bila sam sigurna da ću vam razglednice slati iz Amsterdama. Bio je još tada Berlin u konkurenciji, nego eto nekako mi je bilo nelogično da ostajemo u istoj zemlji duže od tri godine. Ali, Nemci se nisu predavali lako, te se od septembra selimo za Berlin.
To uopšte nije loše kada se uzme u obzir da je Berlin jedan od retkih gradova u koje sam kročila turistički i pomislila da bih tu mogla da živim. Beograd je bio prvi, a Buenos Aires drugi. Dok ne stignemo do ovog drugog, uživaćemo u trećem.

Živeći u Frankfurtu, shvatila sam koliko mi je potreban osećaj prostranstva. Brnu sam praštala veličinu (~400.000 stanovnika) zbog silnih šuma koje su ga okruživale i koje su mi pružale osećaj širine. U Frankfurtu (~700.000 stanovnika) prostranstva nije bilo ni u gradu, ni oko njega. Konstantno sam imala osećaj da me je neko ponovo bacio u Rumu (~30.000 stanovnika) gde se konstantno sudaram sa istim ljudima i stvarima.

Nekada davno, bilo mi je 19. godina, živela sam u već pominjanoj Rumi i završavala srednju školu. Na poslednjem pismenom zadatku iz srpskog trebalo je da napišemo rad na temu: Vreme je rastanka, ili tako nekako. Ja sam pisala o tome kako jedva čekam oktobar, da krenem na fakultet i da lunjam po Beogradu, otkrivam sve tajne kutke velikog grada, tražim svoju omiljenu ulicu, omiljenu klupu, omiljeno samo moje drvo. Da me sada pitate koja mi je omiljena ulica, omiljeni kutak ili klupa ne bih mogla da se odlučim. Ima ih previše. Za drvo već znam. Deo njegove kore putuje sa mnom sve ove godine.

Sada se osećam nekako slično. Jednako uzbuđeno i poletno. S jednakim nestrpljenjem iščekujem da otkrijem svoja omiljena mesta. U Berlinu sam, do sada, bila samo jednom, na četiri dana. Nisam uspela da vidim ni 20% stvari sa ni-slučajno-ne-propusti liste koju sam prethodno deset puta skraćivala. Šetnje po Berlinu su me podsetile da mi trebaju patike u kojima ću moći da pešačim 20km po asfaltu. Ta jedna poseta Berlinu me je podsetila na prednosti života u prestonici. Za razliku od Srbije, nemačka “provincija” nije siromašna. No kao i u Srbiji prestonica jeste centar u svakom pogledu. Nedostajao mi je život u centru. Izgleda da je pravo vreme za povratak.

Te, dragi moj Berlinu spremi se. Mi dolazimo. :)

P.S.
Hvala iPhoto programu na mapi i strelicama. Valjda me Apple neće tužiti za ovo.
Hvala i http://icons.mysitemyway.com/ na ikonicama. Oni me sigurno neće tužiti za ovo.

Ovo je zapravo ljubavna fotopriča. Negde krajem 2004. desila mi se ljubav na prvi čet. Pre toga sam iskusila ljubav na prvi san i ljubav na prvi poljubac, i kao iskusna prvoljubavka mogu vam reći da je ljubav na prvi čet nešto najbolje što čovek može da iskusi.
Elem, kako sam i onako provodila radne dane i neradne noći na internetu, četujući sa izabranikom srca svog pokušah da ga izguglam.
Kad imam šta i da vidim, izabranik srca mog voli da fotografiše i ima fotoblog. Tu ja u takvu ljubavnu vatru zapadoh da mi više spasa bilo nije, te rekoh sudbonosno da i ozvaničih našu vezu.
U to neko vreme, osvanu i njegov prvi ljubavni post posvećen meni. Verovatno prva slika mene na internetu sa ni manje više nego naslovom “Fairy”. Eh, tu ushićenju mome kraja nije bilo. Tu sam već donela odluku i da ga pred oltar vodim, ali sam ipak njemu taktički prepustila tu odluku ;) Jeste, istinu je zborio onomad Duško Dugouško kada je rekao da su sve žene pomalo veštice.
Malo posle toga je i prestao da fotobloguje, jer sam ja krenula da mu oduzimam sve slobodno i neslobodno vreme.
itd, itd… dalje priča ide u nekom totalno milionitom pravcu…

Nego, zašto vam ja sve ovo pišem? Zato što je moj dragi ponovo počeo da fotobloguje na svojoj staroj adresi: urbanloop.com :)

A onda je žaba videla da se konj potkiva, pa htela i ona te kao rezultat toga eto i mog fotobloga na poddomenu http://photo.marica.org/

Uživajte :)