postcards…

I danas se blago naježim kada se setim svog “prvog” susreta sa nemačkim jezikom. Prvi nije bio zaista prvi jer sam i pre dolaska u Nemačku, nemački čula u Austriji uživo i pre toga odgledala podosta nemačkih filmova. No, taj susret koji zovem prvi, odigrao se u frankfurtskom tramvaju na putu od centra grada ka Niderad naselju. Zanimljivo već sam uspela da zaboravim broj (11 ili 12, beše). Doduše, glasa koji je odzvanjao sa zvučnika se još uvek jasno sećam. Tramvajem je odzvanjalo nešto kao: “lkgkgiuynbsgagfatdsdkuivds”. Za mene to nisu bile reči, bio je zvuk, dug, nerazuljiv. Kasnije, kada sam konačno počela da razaznajem reči otkrila sam da nas je robotizovana gospođa obaveštavala o sledećim stanicama. Od stanice do stanice njene rečenice su počinjele isto: “Sledeća stanica: Ta i Ta”. Ja u to vreme ne samo da nisam razumela šta ona priča, nego mi se činilo da izgovara jednu predugačku reč. I uopšte mi se nije činilo da poruka svaki put počinje isto. Tada mi je nemački zvučao jednako strano koliko i kineski npr.

U početku sam se trudila da ga naučim. Kasnije, kad sam počela da radim (na engleskom, koji je bio zvanični jezik u firmi) izgubila sam sav entuzijazam (koji teško da sam ikada i imala) da naučim ovaj jezik. Danas ga znam toliko da ga pričam samo kada me nateraju, ili eventualno u kupovini. Ovo drugo dobrovoljno. Kada god je zaista bitno da ga razumemo, obično platimo advokata da pozavršava stvari za nas. Moj prvi veliki problem s jezicima je taj što ja pokušavam da ih prvo dovedem do savršenstva, a onda progovorim. Drugi, ni malo manji, je što pokušavam da jezik rastavim na sitne komade između kojih ću naći neku vezu a onda bi mi sve to lepo pomoglo da rešim svaki jezički problem. Paaaa… da, jezik nije matematika, znam, ali moj mozak i dalje odbija to da prihvati. Jezik je nešto što čovek uči praveći “početničke” greške i kada je daleko od početka odmakao, učeći napamet, a ja u takvim stvarima nikada nisam bila dobra. Recimo, ja mogu savršeno da vam objasnim kada koristite “a” ili “the” u engleskom, ali ću ih u toku priče ili pisanja jednostavno izostaviti, zameniti sa some, any ili slično kada je moguće, ili nabacati bez ikakvog reda.

No ja sam samo deo problema u celoj ovoj priči, jer ja ipak koristim i engleski i ruski sa svim greškama i daleko od savršenstva. Problem je dobrim delom u nemačkom jeziku. Na stranu pravila o slaganju reči u rečenici. Manje više to su pravila bez izuzetaka, i svako pravilo se da naučiti, tj. navežbati. Mada i ovde problem može da se javi kod glagola sa razdvojnim prefiksima. Iz nekog razloga, iako savršeno dobro znam pravila, dešava mi se da čitam nešto napisano u sadašnjosti i tek nakon desetak minuta shvatim da konstantno zanemarujem prefiks na kraju, što potpuno menja značenje reči. Srpski primer tome bi recimo bila rečenica: “Ja postavljam sto”. Koristeći nemačka pravila to bi zvučalo: “Ja stavljam sto po”. E sada moj mozak nekako odbija da prihvati taj “po” na kraju, te ću ja provesti dobar deo svog života razmišljajući o tome šta je pisac hteo da kaže time da stavlja sto. Gde ga stavlja? Na šta ga stavlja?

Moj drugi veliki problem s nemačkim su složenice. Joj, što ih oni vole. Katastrofa. Do dve reči mogu da ih smislim. Ali iz nekog razloga dobar deo njih ima mnogo više od dve reči. S druge strane ima toliko složenica, da ćete se i na najelementarnijim kursevima naveliko s njima sretati. Meni je inspiracija za ovaj post danas bilo pisamce koje nam je poslao distributer za struju. U tom pisamcetu stoji rečenica: “Anschlussnutzungsverhältnis ist in §4 der Niederspannungsanschlussverordnung (NAV) vom 01.11.2006 beschrieben.” Ta rečenica kaže da je nešto - ”Anschlussnutzungsverhältnis” opisano u nekoj uredbi koja reguliše nešto vezano za niski napon - ”Niederspannungsanschlussverordnung”. I ovde postoji pravilo da se reči spajaju sa slovom s, u stvari preciznije one su u genitivu pa imaju nastavak s. Međutim, ajd ti meni sad smogni snage da tražiš es-ove u tolikoj reči. Ja iskreno, odmah lepo na početku odustanem. Evo recimo, za vežbu možete da rastavite zvanično najdužu nemačku reč: “Rindfleischetikettierungsüberwachungsaufgabenübertragungsgesetz”.
Teško zar ne?

I kako se ja na kraju borim sa ovim? Nikako. Odustala sam. Od proleća krećem da učim španski. A kada me Nemci začuđeno pitaju: “Zar još uvek ne znaš nemački?”, opsovaću im sočno na nemačkom: “Rindfleischetikettierungsüberwachungsaufgabenübertragungsgesetz”.

I tako… Došlo vreme za još jedno seljenje. :)
Pre dva-tri meseca bila sam sigurna da ću vam razglednice slati iz Amsterdama. Bio je još tada Berlin u konkurenciji, nego eto nekako mi je bilo nelogično da ostajemo u istoj zemlji duže od tri godine. Ali, Nemci se nisu predavali lako, te se od septembra selimo za Berlin.
To uopšte nije loše kada se uzme u obzir da je Berlin jedan od retkih gradova u koje sam kročila turistički i pomislila da bih tu mogla da živim. Beograd je bio prvi, a Buenos Aires drugi. Dok ne stignemo do ovog drugog, uživaćemo u trećem.

Živeći u Frankfurtu, shvatila sam koliko mi je potreban osećaj prostranstva. Brnu sam praštala veličinu (~400.000 stanovnika) zbog silnih šuma koje su ga okruživale i koje su mi pružale osećaj širine. U Frankfurtu (~700.000 stanovnika) prostranstva nije bilo ni u gradu, ni oko njega. Konstantno sam imala osećaj da me je neko ponovo bacio u Rumu (~30.000 stanovnika) gde se konstantno sudaram sa istim ljudima i stvarima.

Nekada davno, bilo mi je 19. godina, živela sam u već pominjanoj Rumi i završavala srednju školu. Na poslednjem pismenom zadatku iz srpskog trebalo je da napišemo rad na temu: Vreme je rastanka, ili tako nekako. Ja sam pisala o tome kako jedva čekam oktobar, da krenem na fakultet i da lunjam po Beogradu, otkrivam sve tajne kutke velikog grada, tražim svoju omiljenu ulicu, omiljenu klupu, omiljeno samo moje drvo. Da me sada pitate koja mi je omiljena ulica, omiljeni kutak ili klupa ne bih mogla da se odlučim. Ima ih previše. Za drvo već znam. Deo njegove kore putuje sa mnom sve ove godine.

Sada se osećam nekako slično. Jednako uzbuđeno i poletno. S jednakim nestrpljenjem iščekujem da otkrijem svoja omiljena mesta. U Berlinu sam, do sada, bila samo jednom, na četiri dana. Nisam uspela da vidim ni 20% stvari sa ni-slučajno-ne-propusti liste koju sam prethodno deset puta skraćivala. Šetnje po Berlinu su me podsetile da mi trebaju patike u kojima ću moći da pešačim 20km po asfaltu. Ta jedna poseta Berlinu me je podsetila na prednosti života u prestonici. Za razliku od Srbije, nemačka “provincija” nije siromašna. No kao i u Srbiji prestonica jeste centar u svakom pogledu. Nedostajao mi je život u centru. Izgleda da je pravo vreme za povratak.

Te, dragi moj Berlinu spremi se. Mi dolazimo. :)

P.S.
Hvala iPhoto programu na mapi i strelicama. Valjda me Apple neće tužiti za ovo.
Hvala i http://icons.mysitemyway.com/ na ikonicama. Oni me sigurno neće tužiti za ovo.

Ako bi pravila statistike o motivima koji se pojavljuju na mojim slikama iz Angkora, ženske figure uklesane u zidove bi uveliko premašivale sve ostale. Angkor je mesto na kojem će se vaše oči umoriti od detalja. Došetaćete do impozantnog hrama, susresti se sa zidovima u potpunosti prekrivenim reljefima, na svakom reljefu milion i jedan detalj, svako lice potpuno drugačije, svaka haljina drugačije naborana, oko svakog vrata drugačiji ukras. No najlepše od svih lica su lica devata i apsara. Nebeske lepotice, sa zavodljivim osmesima gledaće na vas sa dugačkih zidova stojeći smerno ili plešući zavodljivo.

Apsare su nebeske nimfe, na reljefima obično razigrane oko bogova ili pak izdvojene kao poseban detalj na stubovima hramova. Ove oslikane na stubovima su i najveće koje ćete naći u okviru Angkora, najviše do četrdesetak centimetara dugačke. Na reljefima simbolizuju blaženstvo, raj ili pobedu. Imaju karakterističan položaj; stoje na jednoj nozi blago povijenoj, dok je druga podignuta višlje takođe povijena u kolenu dodirujući prstima stopala nogu na kojoj stoje u predelu kolena. Ruke su pri tome obično savijene u laktovima i nesimetrično uzdignute iznad glave. Drugi karakteristističan položaj je sa jednom izdignutom rukom i drugom koja dodiruje telo tik iznad kuka. Kmerski narodni ples sadrži iste elemente i stoga ga i zovu ples apsara.

Devate za razliku od apsara uglavnom mirno stoje. Kada su isklesane u nizu, obično područuju jedna drugu. Izgledaju kao mladice krenule na korzo u šetnju. Česti su motivi na ulaznim kapijama hrama, ili na dovratku. Iako njihovo ime upućuje na boginje (reč deva na indijskom označava boginju), njihova uloga je mnogo sličnija anđelima čuvarima. Samo na Angkor Vatu ih ima 1796. Ove kamene lepotice su visoke do 110cm i svaka od njih ima drugačije lice, ogrlice, haljine, krune. Svaka od njih ima isti blaženi, spokojni osmeh koji će zaštiti hram od svakog zla i nesreće.
Ovaj smireni, majčinski osmeh pun mudrosti na njihovim liscima je moj omiljeni detalj sa Angkora.

Svratismo danas posle posla u restoran na večeru. Tj. kako ko, dragi na večeru, a ja na kafu. I tako opsednuta obimom struka, sedim gladna, jer žene sa mojim metabolizmom i godinama liniju održavaju gladovanjem. Dobro, većina žena u mojim godinama već odavno i ne mari kako izgleda. A ruku na srce posle decenije gladovanja, ni ja više ne osećam glad.

No, vratimo se temi.
Sedim ja tako i čitam od čega je sazdan keksić koji su mi doneli uz kafu. I imam šta da vidim. Keks se na nemačkom kaže keks, a tako se i piše. I nemam pojma što sam se toliko oduševila oko tog otkrića. Ali eto, oduševih se.
A onda me spopade muka. Množina od keks na nemačkom je kekse, a kako je na srpskom? Keksi, keksovi ili nešto treće?

I eto, gotov post dok si rek’o keks.

Da moram da naslikam Angkor, bile bi mi dovoljne plava za nebo, zelena za drveće i travu, siva za ruševine, i narandžasta za budističke monahe. Kao i deca, monasi vole da poziraju. Vole i da se smeše na slikama.

Za razliku od dece ne pružaju ruku i ne traže dolar. Neki od njih znaju da izvade fotoaparat i slikaju svetlu turističku decu. Naši majmunčići su njima egzotični koliko i njihovi nama. Turistička deca takođe ne pružaju ruku i ne traže dolar. I turistička deca vole da poziraju smešeći se.
Angkor je mesto puno osmeha.