I to se desilo. Nađoh mesto u Singapuru koje zaista ne volim. Baš mi je bljutavo, ogavno, prljavo. Prljavo moralno. Drugačije prljavo u Singapuru još nisam našla. Našla sam Gejlang (Geylang).
Negde sam čitala silne hvalospeve o ovom naselju. Kažu, nije frigidan i nehuman kao ostatak grada. Kažu, tu žive pravi ljudi. Tu se jede prava hrana. Tu je… sve od čokolade i prozori su od marmelade.

E pa nije.
Gejlang je mesto po kojem se švrćkaju likovi sa pokvarenim facama. To je mesto na kojem se žene tretiraju kao roblje. Tu se žene vrednuju kao svinjske polutke, po količini mesa na kostima. Tu žene nemaju dušu, jer su morale da je zaključaju negde na sigurno, dok im telo siluje pogan za šaku dolara. To je mesto na kojem će se svako, s imalo empatije, osećati mizerno. Bezvredno. Vekovima unazađeno. To je mesto na kojem mi se duša raspala na hiljadu komada.

Mrzim. Mrzim svaki deo tog mizernog kraja. Mrzim svakog ko zalazi u taj kraj da bi kupio “ljubav”. Mrzim one koji zatvaraju oči pred tim nesretnim ženama, devojkama, devojčicama. Mrzim što je život tako nepravedan, da neki od nas moraju tako da ga prožive. I stvarno mrzim što sam žensko kad vidim tako nešto.

Čudno je to kako sam Gejlang zapravo zapazila vozeći se kroz njega. Milion i jedan put prošla sam tuda taksijem, ili s agenticom ranije, dok smo tražili stan. On nam je tu na dohvat ruke. Možda nekih pola sata peške od stana. Delovao je simpatično sa te bezbedne udaljenosti. Sa starim očuvanim kućama. Malim restoranima. Sa tim miksom maležanske i kineske kulture koja krasi celu istočnu obalu. Iz kola se devojke sakrivene u prolazima i ispod arkada nisu videle. Nisam mogla da im vidim lica dok gledaju potencijalne mušterije. Nisam ni nazirala koliko nesreće može da se stisne u jednoj, malo dužoj ulici.

No eto, videla sam Gejlang i izbliza. Svratila sam da ne bih poželela da više ikada svratim. Slike su tu da ilustruju kako Gejlang izgleda sa daljine. Devojaka, žena i devojčica na njima nema, iz poštovanja. Ili žalosti. Nisam ni sama sigurna.

Vreme je Singapure da očistiš i ovu poslednju kamaru smeća. Da postaneš potpuno frigidan i nehuman, ovaj ljudski deo tebe mi se uopšte nije dopao.

Comments:

  • 11/12/2014

    Tužno, ali nema grada bez svog kvarta crvenih fenjera, još od antičke Grčke pa i ranije. Ako ti iakd dopadne šaka, pročitaj knjigu “Historija prostitucije”.

    P.s. Malo mi je ovaj zaključak kontradiktoran, iako kapiram da je generalno Singapur hladan i nehuman, ali ovo nikako ne može biti ljudski deo njega, tj. njegovo ljudsko lice. Verovatno nisam najbolje shvatila.

    reply...
  • 11/12/2014

    P.s. inače je baš jak tekst i odlično napisan

    reply...
  • 12/12/2014

    A, okej, sad mi je jasno, ima smisla.

    reply...

post a comment